Kada su Srbi proterivani iz Krajine, Beograd je ćutao, zgražavajući se kasnije nad plimom izbeglica koja će dodatno da ga poseljači. Tada se to zvalo „mir nema alternativu“. Sada se to zove politički realizam.
Kada je Srbija bombardovana, glavna zabava u Beogradu je bila ogovaranje srpskih oficira – ko ima ljubavnicu a ko koliki stan.
Danas, kada nasilje nad Srbima u Crnoj Gori doseže vrhunac, beogradska zabava je ogovaranje episkopa i sveštenstva u Crnoj Gori (i šire) i tamošnje opozicije.
U svakom od tih slučajeva – ravnodušnost, osećanje nepripadnosti onima koji stradaju.
Srećom, o ishodu rata 1999. nisu odlučivale beogradske alapače, nego vojnici na terenu. To možda nije dovelo do pobede, ali je obnovilo mit o herojstvu i žrtvi. Ni sada ne odlučuju beogradski intriganti, nego narod na licu mesta.
Ali da li je to uteha? Da li je strašno reći da bi kao i onda Krajina, kao i onda Kosovo i Metohija, i Crna Gora morala da se brani (i) u Beogradu?
Ali to bi značilo bar delom suverenu vlast, koja ne računa samo na veru naroda „da drug Staljin zna šta radi“, a što bi valjda trebalo da bude sasvim suprotno od onoga što se čini da radi. Ljudi vole svoje vladare da smatraju mudrijima nego što jesu, jer tako sklanjaju odgovornost sa sebe samih.
A to bi značilo i intelektualnu elitu koja bi pokazivala makar trunku saosećanja sa svojim sunarodnicima koji pate, makar zbog toga žrtvovali poneki grant ili unosnu poziciju u „strukturama“.
To bi tražilo mnogo veću promenu svesti od onu za koju se zalažu takozvani drugosrbijanci. Promenu svesti kod većeg dela elite koja naslednim pravom vlada ovom zemljom već decenijama. A zašto bi oni menjali svest kad im je iovako dobro?
Često je dobro i onima koji toj eliti služe, jer i mrvice sa stola bogatih su za nekoga čitavo bogatstvo, a odgovornost je uvek teška – lakše je kukati i žaliti se na zlu sudbinu.
Tiha većina za sada nema svoj glas. O morala bi nekako da ga pronađe.
Jer kad shvatimo da nam se (opet) ponavlja 1941. na celom srpskom nacionalnom prostoru, tada će već biti kasno.
Duboke su jame. Uz njih glasa nema.
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Anadolija
Izvor Novi Standard
