Severna Makedonija, Hongkong, kriza EU, Venecuela, kraj proširenja, S-400, „Huavej“, „Miloš Veliki“, trgovinski rat, Tramp, „klinička smrt NATO-a“, plagijati, „mali Šengen“, „Snaga Sibira“, Handke, impičment… Ovo je samo deo „ključnih reči“ koje su obeležile odlazeću 2019. godinu. Većina njih uskoro će biti zaboravljena, kao što se sada retko pominju: EU nema alternativu, Sirija, Briselski sporazum, otvaranje poglavlja, Zajednica srpskih opština, poplave, stoprocentne takse… I bregzit će otići u istoriju. Ali u opticaju će se zadržati, a možda i sve više pojavljivati: multipolarizam, gasovodi, Si, Putin, suverenizam, migranti, „Pojas i put“, Velika Evroazija, granice, disfunkcionalnost Balkana…
Na domaćem terenu očigledno je da u rečniku koji se odnosi na rešavanje kosovsko-metohijskog problema nisu prihvaćeni: priznanje, kompromis, razgraničenje, podela, razmena, Atoski model, „dostojanstveno povlačenje“, „ne kontrolišemo ni metar“, „šta ćemo i da nam ga vrate“… Naprotiv – reafirmišu i sve glasnije se pominju: okupacija, Ustav Srbije, Rezolucija 1244, međunarodno pravo, nova globalna realnost, reintegracija… I jedan, u političko-propagandnom „glavnom toku“ s posebnom strašću anatemisan pojam – zamrznuti konflikt.
ŠTA JE ZAMRZNUTI KONFLIKT?
Zamrznuti konflikt obično se sažeto obrazlaže kao stanje, sa sporazumom ili bez njega, zaustavljenog oružanog sukoba (najčešće za neku spornu teritoriju), a da on nije razrešen mirovno-političkim ugovorom koji su manje-više dobrovoljno prihvatile neposredno umešane strane i relevantni spoljni činioci. Nije isključeno da se zamrznuti konflikt uspostavlja kada situacija još nije „zrela“, te da iz nestabilne situacije, posle izvesnog vremena, proistekne nastavak rata. Iskustvo je pokazalo da taj rizik ne mora da bude preveliki, da relativna stabilnost i mir mogu da potraju dugo, da se komunikacijski, trgovinski, privredni, finansijski i drugi odnosi uspostavljaju sa sve manje teškoća i da je, stoga, zamrznuti konflikt u specifičnim okolnostima prihvatljivo oročeno rešenje.
Međutim, takva opcija ne podrazumeva pasivnost i bukvalno održavanje statusa kvo, već aktivno delovanje manje zadovoljne strane na pripremi prilike za promenu. Tačno je da postoji velika verovatnoća odmrzavanja zamrznutog konflikta, što može, ali ne mora da znači neizostavno rasplamsavanje oružanog sukoba, već pronalaženje političkog rešenja. I jedno i drugo se događa u slučaju da jedan od suparnika u međuvremenu postigne znatnu nadmoć nad drugim i odluči da u svoju korist promeni postojeće stanje. Za taj poduhvat može da iskoristi povoljnije međunarodne okolnosti, tj. slabljenje i prenapregnutost nenaklonjenih „velikih igrača“, s jedne strane, a simbiozu interesa s jednom ili više osnaženih sila-pokrovitelja, s druge strane.
SVETSKI PRIMERI
Oročeno trajanje međunarodno nepriznatih, državolikih tvorevina i zamrznuti konflikti nisu ništa neuobičajeno u geopolitičkoj praksi. Njihovo postojanje ne izaziva međunarodne potrese tektonskih razmera, zategnuti odnosi zadržavaju se na lokalnom i regionalnom nivou, a latentna neprijateljstva vremenom prerastaju u „stanje navike“, ne remeteći funkcionisanje globalnog geopolitičkog i geoekonomskog sistema.
Takvih pojava postojalo je, postoji i postojaće širom Planete. Na savremenoj političkoj karti sveta zamrznuti konflikti su realnost u Palestini, na Kipru, u Pridnjestrovlju, Arcahu (Nagornom Karabahu), Južnoj Osetiji, Abhaziji, na Krimu, u Donjeckoj i Luganskoj oblasti, BiH, S. Makedoniji, Puntlendu i Somalilendu, Kašmiru, Zapadnoj Sahari, Tajvanu… U relativno bliskoj prošlosti bilo je primera koji su na ovaj ili onaj način, privremeno ili (dugo)trajno rešeni (Srpska Krajina, Timor, Južni Sudan, Eritreja, Čečenija, Dagestan…).
Takođe, ne može se isključiti da slična budućnost oružanog sukoba i potom zamrznutog konflikta čeka brojne nestabilne oblasti (Katalonija, Gibraltar, Baskija, Korzika, Severna Irska, Škotska, Južni Tirol, Kvebek, Sinđang, Tibet, Koreja, Adžarija, Nahčivan, Malvini, Kurili…).
DO BOLjE PRILIKE
Kako, radi „mira i stabilnosti“, za problem arbanaškog secesionizma u kosovsko-metohijskom delu Srbije u ovom trenutku pronaći „trajno rešenje“ kada u gotovo čitavom postjugoslovenskom prostoru postoji, u stvari, jedan neadekvatno primiren oružani sukob? Dakle, u Pokrajini već postoji zamrznuti konflikt, ma koliko se izbegavalo da se stanje tako nazove. Realnost je da vlasti u Prištini de facto kontrolišu teritoriju i da je ilegalnu državoliku tvorevinu priznalo oko polovine članica UN, među kojima SAD, većina njenih transatlantskih saveznika, neke moćne islamske zemlje i neokolonijalni sateliti. Realnost je, takođe, da su Kosovo i Metohija prema Ustavu Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN de iure sastavni deo Srbije, da tzv. kosovska nezavisnost ne postoji za Kinu, Rusiju, Indiju, većinu islamskih i ostalih zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike, tj. u populaciono-prostornom smislu za dve trećine sveta.
Na unutrašnjem planu, uprkos napetosti, nema otvorenog oružanog sukoba, a na međunarodnom nivou „klatno moći“ pomera se u smeru koji odgovara srpskoj strani. Shodno tome, žurba da se postigne „kompromis“ i sklepa „brzo rešenje“ suprotna je nacionalnom interesu. Prioritet je da se svaka rasprava o teritorijalnoj celovitosti države rezolutno odbaci i da se uporedo, do adekvatne prilike za reintegraciju Pokrajine u sastav Srbije, održava zamrznuti konflikt, ali ne uz pasivno čekanje da se on reši sam od sebe nego uz aktivno činjenje koje podrazumeva osmišljavanje i sprovođenje sistema kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih reintegracionih mera.
Jer šta je alternativa? Prepustiti čitavu ili gotovo čitavu okupiranu „osnovnu srpsku zemlju“ (S. Božić), nemerljivo važnu za nacionalni identitet, geopolitičku poziciju, resursnu bezbednost, ekonomski razvoj i svekoliku budućnost naroda i države?
Autor Milomir Stepić
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/CMJP
Izvor Pečat, 27. decembar 2019.
