D. Tanasković: Da li je BiH Biserom Turković dobila novog Harisa Silajdžića

Bisera Turković kao da sledi neku svoju misiju. Ili bi, recimo, šejh Halil Brzina, a možda i Bakir Izetbegović mogli nešto znati o tome?

Konačno je, posle jednogodišnjeg natezanja, formiran Savet ministara BiH. Svi su odahnuli, ili uzdahnuli, kako ko. Bez obzira na to šta se sve može misliti o mučnom procesu koji je prethodio dogovoru predstavnika triju konstitutivnih naroda (a ne partija, kako se želi predstaviti), kao i o nekim elementima postignutog dogovora, nema sumnje da je odlaskom sa scene nelegitimnog Saveta ministara „u tehničkom mandatu“ učinjen korak napred u političkom životu BiH.

Određene aktivnosti na nivou tronarodne i dvoentitetske državne zajednice, do sada zamrznute, a od kojih su neke od objektivnog međunarodnog i unutrašnjeg značaja za sve građane BiH, moguće je odblokirati i sprovesti izvesne inicijative i projekte u vitalno važnim delatnostima na regionalnom infrastrukturnom i komunikacijskom planu.

Kad već postoji, bolje je da Savet ministara legalno i operativno funkcioniše, nego da se pretvara u otuđenu polugu izvršavanja volje centara moći koji nikako ne odražavaju demokratski izraženu volju naroda. Na osnovu sastava novokonstituisanog Saveta ministara dobija se, čak, ohrabrujući utisak da u njemu, bez obzira na uobičajenu trgovinu resorima i zakulisne igre i pogađanja u feudima koalicionih partnera, ima sposobnih i kompetentnih ljudi koji bi, ako ne budu suviše stegnuti imperativnim političkim/nacionalnim mandatima, uz puno poštovanje opredeljenja svoje izborne baze, mogli uneti svežinu i efikasnost u učmalu strukturu izvršne vlasti na nivou BiH.

Među zanimljivijim ličnostima kojima su pripali portfelji u novom Savetu ministara svakako je i ministarka (na „bosanskom“, izgleda, ministrica) inostranih/vanjskih poslova dr Bisera Turković. Već i samim svojim značajem u sklopu Saveta ministara resor inostranih poslova svraća pažnju javnosti i komentatora na personalno rešenje za koje se odluči koalicioni partner kome u okviru zajedničkog organa vlasti pripadne. U slučaju gospođe Turković, i odabrana ličnost je, iz više razloga, predmet usredsređene javne pažnje.

Njen prethodnik Igor Crnadak, kadar iz redova srpskog naroda (PDP), ostavio je, po opštoj oceni, prilično bled utisak, promenljivo (ne)uspešno manevrišući između Scile i Haribde nacionalnog, sa jedne, i modifikovanog „dejtonskog“ pozvanja i poslanja, sa druge strane. Sva je prilika da će neosporno stručno kompetentna, iskusna i umešna Bisera Turković u vršenju svoga mandata biti neuporedivo određenija i suštinski fokusirana na (idealno natpolitičku) misiju koju je od devedesetih godina, kad je ušla u politiku, vršila na svim državnim i javnim poslovima koji su joj bili poveravani. A poveravani su joj bili zaista mnogi, u datom trenutku aktualno bitni i odgovorni, u samoj matici bošnjačkog delovanja u ratnim i mirnodopskim okolnostima.

Prva ambasadorka BiH u Zagrebu, od 1993. (ona sama negde reče 1992.) do 1994, pa onda u Mađarskoj, pri OEBS-u u Beču, u SAD (2005-2007) i Belgiji, a od pre nešto više od godinu dana u Kataru, ova žena od nepoljuljanog poverenja SDA, od Alije do Bakira, provela je u diplomatiji više od dvadeset godina.

Svojevremeno bliskoj neprikosnovenom ratnom kadroviku bošnjačke diplomatije Omeru Behmenu, a danas usrdnom muridu u derviškoj halki nakšibendijskog šejha Halila Hulusija el Bosnevija alias penzionisanog generala Armije BiH Halila Brzine, bivšeg komandanta (za Bošnjake slavne, za Srbe zloglasne) 7. Muslimanske brigade, Biseri Turković ne mogu se zameriti idejna i ideološka nedoslednost i političko kolebanje.

Nisu li možda baš ta sveta doslednost i revnost tokom ratnog službovanja u Zagrebu i, kasnije, Beču, a potom i na drugim mestima, učinili da Bisera Turković, kao kandidatkinja za ambasadora BiH pri NATO-u 2015. godine ne prođe bezbednosnu proveru Vašingtona i Brisela?

Evo kako je novoimenovana ministarica vanjskih poslova BiH tronuto dočaravala svoje duhovne uzlete u tekiji šejha Halida Brzine:

„Tekija na Mejtašu bila mi je poznata kao mjesto gdje su moja djeca odlazila na vjersku pouku prije našeg posljednjeg preseljenja u Australiju. Halila Brzinu sam upoznala kao ratnog komandanta, hrabrog borca za BiH, ali ne i kao poznavaoca vjere i tesavvufa. Jedne ljetne večeri ušla sam u avliju punu cvijeća sa šadrvanom koji je uljepšavao ambijent. Odlučila sam poslušati ders. Slušajući, osjećala sam se poput žedne pred neiscrpnim izvorom znanja. Od tada iz sedmice u sedmicu, sa mnoštvom malih ljudi, slušam predavanja šejha Brzine Hulusija koja oplemenjuju i šire riječi razumijevanja i tolerancije, riječi upute i poziva, ljubavi i strpljenja“.

Šejhove plemenite poruke ne privlače samo tankoćutnu Biseru Turković. Naiđe tu i njen, kako se pronosilo po čaršiji, protivkandidat za mesto ministra vanjskih poslova, donedavni „tehnički premijer“ BiH, Denis Zvizdić, pa Nedžad Branković, Senad Šepić, Salmir Kaplan, a dogodi se da naiđu i Reis efendija Kavazović i Bakir Izetbegović…

Među prvim merama koje je preduzeo u deosmanizaciji i modernizaciji Turske, Ataturk je, kako se zna, zabranio delovanje derviških redova i zatvorio tekije, od kojih su posebno nakšibendijske bile izuzetno uticajne u političkim zavrzlamama. I u Jugoslaviji su 1950. godine tekije zatvorene, što svakako nije bilo demokratski, ali ni sasvim bezrazložno.

Poslednjih godina mnogi samozvani šejhovi predvode zikrove (derviške rituale) i drže dersove (mistička predavanja) po gradovima i selima u BiH, stvarajući svojevrsnu mrežu žarišta jedne specifične klijentelske duhovnosti na marginama džamijskog i mahalskog, sa neformalnim, ali jakim društvenim uticajem. Koliko li je to samo daleko od dersa Rumijeve „Mesnevije“, koji je godinama u Sarajevu držao učeni i blagorodni šejh Fajzulah Hadžibajrić, a kome sam ponekad imao sreću da prisustvujem!

Sred „mnoštva malih ljudi“, Bisera je iz mirisnog Brzininog rasadnika kadrova SDA uzletela do visokih diplomatskih položaja i uplovila u protivrečne tokove novca i nekretnina, a sve u službi onakve Bosne kakvu je u „Islamskoj deklaraciji“ zamislio i ka kojoj je Bošnjakinje i Bošnjake poveo Alija Izetbegović, „borac za istinu i pravdu…, vjernik i musliman, ali koji nije ništa manje poštivao druge svjetonazorei nikada nije želio državu samo za slične sebi, već i za druge i drugačije“. Ako je suditi po ovim pohvalnim rečima nove ministrice o čoveku čiju viziju, pod vođstvom njegovog sina, ona nepokolebljivo sledi, trebalo bi se radovati, jer će svakako u diplomatskom radu dosledno uvažavati i zastupati ne samo sebi slične, već i druge i drugačije. Inšallah! Ipak, da li će baš tako biti? Neki nagoveštaji upućuju na oprez. Jer, koga su zmije ujedale…

Samo petnaest dana pre no što će Bisera Turković biti zvanično imenovana za ministricu vanjskih poslova, u elektronskim i štampanim medijima pojavila se fotografija iz njene audijencije u Dohi kod možda i najuticajnijeg savremenog ideologa Muslimanske braće Jusufa al-Karadavija. Osmesi na licima zabrađene Bisere i gologlavog, razgaljenog alima ne deluju nimalo namešteno ili kurtoazno. Slično se na fotografijama sa Karadavijem svojevremeno osmehivao i Mustafa Cerić.

Ako se zna da je katarski šejh egipatskog porekla nalazio šerijatska opravdanja za čin samoubilačkog žrtvovanja na Alahovom putu, kao i da ga Egipat, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein smatraju teroristom zbog aktivne podrške ekstremnom krilu Muslimanske braće, tako da je za njim jedno vreme bila raspisana crvena poternica Interpola, može li se posećivanje tako kontroverzne ličnosti smatrati diplomatski preporučljivim za nekoga ko u trenutku susreta sa njom već zna da će uskoro biti ministar inostranih poslova države koja bi valjda trebalo da neguje dobre odnose i sa Egiptom, Saudijskom Arabijom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Bahreinom, a ne samo sa Katarom i Turskom?

Bez obzira na motive i opravdanost gneva pomenutih država prema katarskom alimu, nije li ovo činjenica o kojoj bi nepristrasna i pragmatična spoljna politika morala voditi računa?

Bisera Turković kao da sledi neku svoju misiju. Ili bi, recimo, šejh Halil Brzina, a možda i Bakir Izetbegović mogli nešto znati o tome? Ali, da ostavimo na stranu te međumuslimanske raspre. Nije Bisera Turković privržena samo jednoj liniji (pan) islamske misije, već i viziji unitarne BiH, što onima „drugima i drugačijima“ u njoj nikako ne može biti beznačajno.

Govoreći nedavno pred Komisijom za pripremu izbora Saveta ministara, buduća ministrica vanjskih poslova je, bez mahrame, navodno rekla da će se o članstvu BiH u NATO-u odlučivati na referendumu.

O ovoj izjavi se povela rasprava na sednici Predstavničkog doma BiH, kojom prilikom je njen partijski drug Halid Genjac ovako pokušao da objasni diplomatkinjine reči: „Poznavajući gospođu Turković, mislim da se njene reči o referendumu mogu shvatiti samo na jedan način: Skoro sve zemlje NATO saveza su postale članice nakon referenduma. Kojeg? Referenduma svih građana te države na državnom nivou. Jedino tako mogu da razumem njene razloge. Najverovatnije je da će se u nekom trenutku o tom pitanju odlučivati referendumom građana. Da li će u međuvremenu odnosi u društvu sazreti do te mere da se reše pitanja bez referenduma, o tom po tom“.

Nije mi poznato da je Bisera Turković iznela neko drugačije tumačenje svoje proreferendumske izjave, pa se Genjčeva interpretacija može uzeti kao odgovarajuća smislu njenih reči. Već je postalo otužno podsećati na to šta, zapravo, u jednoj nacionalno i verski duboko podeljenoj zemlji, znači insistiranje na sprovođenju formalno demokratskog referendumskog izjašnjavanja po principu „jedan čovek – jedan glas“.

Države koje su se na referendumima izjasnile o svom članstvu u NATO-u jesu građanske, dok BiH, uprkos svim mogućim retoričkim floskulama, deklarativnim zaklinjanjima i prividima, a i pustim željama, to realno nije, nije nikada bila, niti će biti. Uostalom, preglasavanje Srba na referendumu o nezavisnosti BiH (1992) bilo je pravi casus belli, hteo neko to da prizna ili ne. A zna se da bi Srbi u velikoj većini na nekom hipotetičkom referendumu o članstvu u NATO-u bili protiv, ali i „demokratski“ preglasani od Bošnjaka i, verovatno, Hrvata. Šta onda?

Sve ovo dobro zna i gospođa Turković, a ipak pominje referendum. Tako bi ona, eto, na Izetbegovićevom tragu, vodila računa o „drugima i drugačijima“. Ne podseća li sve ovo po mnogo čemu na situaciju iz 1991. godine, kad su se koalicioni partneri SDA, SDS i HDZ dogovarali o raspodeli resora u Savetu ministara. Mesto ministra inostranih poslova i onda je pripalo SDA. Sećam se da sam tada objavio, avgusta meseca, u tri nastavka u Politici tekst naslovljen Islamski činilac u spoljnopolitičkom nastupanju BiH. Ne dovodeći, naravno, u pitanje logiku raspodele ministarskih mesta, kao ni činjenicu da su spoljni poslovi pripali Izetbegovićevoj stranci, upozorio sam na to da bi po unutarkoalicijski sklad i političko stanje u BiH rizično bilo da je pred svetom i u svetu predstavlja Haris Silajdžić.

Na osnovu njegovog ukupnog islamističko-bošnjačkog habitusa, „minulog rada“, a i nekih izjava i omiljenih diplomatskih destinacija, bilo je prilično jasno koliko će se pokazati spreman da kao ministar uvažava „druge i drugačije“ i u međunarodnoj zajednici bude predstavnik svih građana BiH. I on je voleo da govori o opštem, građanskom referendumu, tada o nezavisnosti od Jugoslavije, a ne zavisnosti od NATO-a.

Znamo kako su se događaji dalje odvijali.

Da sa Biserom ne dobijemo Harisa bis!

 

Autor Darko Tanasković

 

Naslovna fotografija: bhembassyqatar.com

 

Izvor sveosrpskoj.com, 29. decembar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u