Filip Lepi je nadimak koji je Filipa Grbića (r. 1984), pisca Ruminacija o predstojećoj katastrofi (2017) i Prelesti (2018), pratio u vreme kada sam ga upoznao na Filozofskom, gde je studirao. A žigosanje je obred simboličke stigmatizacije kojim je Grbić, iz političkih razloga, nedavno u Vavilonu – „elitnoj mesečnoj emisiji o savremenoj književnosti“ RTS-a – proglašen lošim piscem.
Za egzekutora žigosanja izabrana je Jelena Lalatović, koja se već dokazala u kritičarskom deklasiranju Vladimira Tabaševića (iz ideoloških razloga; o tome sam pisao ovde). Stoga je Lalatovićeva i pozvana u Vavilon i upotrebljena kao sredstvo da se u „elitnoj emisiji o književnosti“ odstreli Grbić.
Zašto? O tome je ovaj tekst.
Jelena Lalatović (1994) deo je one grupacije najmlađih beogradskih kritičarki, „feministkinja“ i „levičarki“, koje su, iz naizgled nejasnih razloga, dobile priliku da ocenjuju savremenu srpsku književnost u vodećim medijima. Nađa Bobičić je, kao što pisah, promovisana za književnog arbitra Politikinog Kulturnog dodatka za savremeni srpski roman. Lalatovićeva je sada, pak, kooptirana u književnu kritičarku „elitne emisije o književnosti“ RTS-a.
Obe odluke su naizgled neobične. I Bobičićeva i Lalatovićeva su deo male grupe najmlađih kritičarki koja otvoreno propoveda da je „književnost polje ideološke i poetičke borbe, i zato ona ne može biti izuzeta od ideološke kritike na kojoj feministička čitanja insistiraju“. Dakle, regrutacija Bobičićeve i Lalatovićeve u ovdašnje glavne medije jeste afirmacija ideološke kritike. To je uvođenje otvorenog ili podrazumevanog kriterijuma političke ispravnosti („progresivnosti“) u ocenjivanje savremene srpske književnosti.
ŠOK ZA „SLUČAJNOSRPSKU“ ELITU
Naizgled, ideologizacija naše književne kritike predstavlja anahronizam – povratak u vreme za koje smo mislili da je iza nas. Suštinski, međutim, ona samo oslikava nesposobnost našeg građanističkog kulturtregerskog establišmenta da uobičajenim sredstvima i dalje uspešno diskredituje nepoželjna umetnička dela i njihove autore. Otuda ovaj establišment sve češće pribegava brutalnoj ideologizaciji umetničke kritike. A za to su „socijalističke feministkinje“ kao stvorene. Videli smo da su one, u svojim kritikama, „likvidirale“ Tabaševića kao nedovoljno levog pisca. Šta se tek moglo očekivati kada su upravpo one pozvane da u „elitnoj emisiji“ RTS-a kažu svoj sud o Grbiću, kog je književno-kritičarska perjanica Betona i E-novina, Tomislav Marković, već odavno proglasio „mladom nadom srpske propasti“ i „duhovnim čedom Mila Lompara“.
Grbić je, naime, pošto je za Ruminacije nagrađen „Crnjanskim“, dobio priliku da gostuje na većim medijima. Tada je šokirao našu „slučajnosrpsku“ elitu ocenama o ovdašnjoj kulturnoj hegemoniji. „Naš književni establišment pokušava po svaku cenu da od političke korektnosti i od jednog ratobornog oblika autošovinizma napravi kanon za književno stvaralaštvo kod nas”, izjavio je u Kulturnom dnevniku. A potom je ukazao kako „imamo pisce koji se takmiče ko će na efektniji i uspeliji način da demistifikuje našu prošlost, što u prevodu na srpski jezik znači da obesmisli sve naše borbe, poraze i pobede”.
U razgovoru za Večernje novosti, pak, Grbić je izjavio da „region kao briselski konstrukt treba da reciklira staru titoističku formulu po kojoj stabilan Balkan podrazumeva slabu Srbiju“, dok je na pitanje „kako vaša generacija vidi stanje u srpskoj kulturi?“ odgovorio: „Ne znam šta je u jadnijem stanju: moja generacija ili srpska kultura. Moja generacija je zagazila duboko u tridesete, malo ko je u braku, još manji broj ljudi ima decu, svi su opsednuti novcem i putovanjima, ne znaju ni sami šta traže… Što se tiče srpske kulture, ona u svojoj istorijskoj veličini postoji i čeka generaciju dostojnih da je ponovo otkrije. Trenutno u kulturi vedre i oblače srbomrsci i jugonostalgičari. Ali i to će proći“. A na pitanje „kako doživljavate ovu nagradu?“, odgovorio je: „to je ohrabrujući znak da se književni uspeh može dogoditi i onima koji ne pišu isključivo politički korektne nebuloze o devedesetim, o genocidima, migrantima ili osetljivim grupama”.
U razgovoru za Nezavisne rekao je: „Kosmopolitizam koji nije ukorenjen u nacionalnoj kulturi suviše je podložan autošovinizmu i prelako biva fasciniran tuđim nacionalnim samoljubljem. Poznajem mnoge ljude koji su izrazito osetljivi, recimo, na srpski nacionalizam, a da istovremeno, gotovo potpuno nesvesno, zastupaju nacionalne interese američkog, nemačkog ili francuskog kulturnog imperijalizma“. A prilikom dodele nagrade „Branko Ćopić“, koju je dobio za Prelest, u razgovoru s novinarima Grbić je kazao: „Narod koji se odriče svog pisma i svojih običaja neprimetno umire, budući da gubi sposobnost da opazi svoju potčinjenost tuđem pismu i tuđim običajima“.
Naravno da naš kulturtregerski establišment nije mogao a da ne primeti ovako ludo hrabre stavove. Zato je Filip Grbić u strukturama koje vladaju srpskom kulturom dobio internu nalepnicu nacionaliste. Ali, za nevolju, Grbić se – takav kakav jeste – mlad, lep, „urban“, temeljno obrazovan, „govori jezike“, dobro piše, prati svetsku produkciju, „svašta zna“ – nikako nije uklapao u manipulativnu sliku o srpskom nacionalisti kao o „ružnom matorom ravnozemljašu“. Stoga je Grbić kod naših građanističkih gatekeepers-a izazivao kognitivnu disonancu. To je ono kada vam se nešto jednostavno ne uklapa u sistem. I to vas nervira, pa počinjete da ga mrzite.
Jelena Lalatović mesec dana pre svog nastupa u Vavilonu objavila je oštru kritiku Grbićeve Prelesti u jednom književnom časopisu. Ta kritika bila je prvenstveno ideološka. Iako „homoerotski ton na početku deluje zanimljivo“, uočava Lalatovićeva – „jer su romani o istopolnim odnosima i partnerstvima još uvek retka pojava na našoj književnoj sceni“ – ipak roman, avaj, ne dostiže ovaj uzvišeni ideal, budući da je Prelest tek „potraga za idealom harmoničnog heteroseksualnog odnosa“ (ovde 172) – što je, naravno, bljak.
Lalatovićeva zamera Grbiću „fascinaciju pojmovima iz hrišćanske teologije, poput `greha`, `razvrata`, `prelesti`, koje pripovedač koristi bez (auto)ironijske ili nekog drugog oblika distance“ (173) – a što je, takođe, nedopustivo, jer se prema „grehu“ ili „razvratu“ sme imati isključivo ironijska distanca (budući da, kao što svako zna, tako nešto i ne postoji). Ova tradicionalna vizura svih hrišćanskih, mojsijevskih i muhamedanskih civilizacija (greh-pokajanje) za Lalatovićevu je zapravo „kvazispiritualnost“ (!?), i to je „fundamentalni stilski nedostatak romana“ (172) – dočim bi, verovatno, priča o čišćenju četvrte čakre bila istinska, poželjna i politkorektna „spiritualnost“.
IDEOLOŠKA ZLONAMERNOST
Kritičarka, takođe, napada Grbića zbog „lako uočljivog ginofobičnog imaginarijuma“ (174), kao i zbog „niza mizoginih, neretko i pedofilskih pornografskih klišea“ (173), a posebno zbog „fetišističkog odnosa prema ženskom telu“ (isto) – ne navodeći na šta određeno misli. Prikaz, zapravo, nema nijedan citat, ili upućivanje na neku stranicu iz knjige. Očigledno da je ideološki autoritet kritičara, u ovoj borbeno-idejnoj paradigmi, dovoljan da pokrije izricanje bilo kog apodiktičkog stava i bez pozivanja na tekst. No, za većinu čitalaca „fetišistički odnos prema ženskom telu“ teško da znači bilo šta drugo do da Grbićev junak voli da ima seks prvenstveno s lepim ženama. Ono što smo sada naučili jeste da je to nedopustivo i politički nekorektno u ideologiji socijalističkog feminizma.
Nevolja s Prelesti je, takođe, po Lalatovićevoj, i „oslanjanje na fraze o `dekadenciji` savremene civilizacije“ (173) – jer to su, naravno, samo „fraze“, i nedopustivo je, valjda, misliti da naša civilizacija ima neki moralni problem. Grbić, takođe, o užasa, „insistira na poročnosti savremenog sveta“ (175), i koristi „retoriku koja je izgrađena na pasatizmu“ (isto), odnosno na „konstatovanju da je svet u prošlosti bio uzvišeniji i lepši“ (isto). A to je, čak i u književnosti, nedopustivo – valjda zato što je cela svetska istorija u patrijarhatu, i nevredna pomena sve do pojave socijalističkog feminizma.
Lalatovićeva posebno zamera Grbiću „neubedljivost Maksimove (junaka romana – S. A) konverzije iz stanja `prelesti` u fazu mirnog, porodičnog života, s drugom suprugom i novorođenim sinom“ (173). Za Lalatovićevu je to, očigledno, nedopustiva „idila građanskog braka koju junak na kraju dostiže“ (174). Da je Maksim, recimo, oženio svog kuma ili svog cimera, e pa to bi već bila druga priča. Ovako, heteroseksualni brak – svašta.
Odmah da napomenem – bez obzira na izraženu ideologizovanost ovakve kritike, njeno objavljivanje u književnom časopisu nije problem. U Srbiji izlazi stotinak književnih listova i časopisa. U drugoj publikaciji će biti, ili već jeste, objavljena drugačija kritika, u trećoj treća… – pa neka cveta stotinu cvetova. Ali nevolja je kada se posle ovakve kritike njena autorka, koja dotle nikada nije bila gost RTS-a, pozove da je ponovi u „elitnoj emisiji o književnosti“ na RTS-u. Ne samo stoga što je to javni servis, već zato što na drugim kanalima s nacionalnom frekvencom praktično i nemate kulturne sadržaje. Ono što se kaže u dotičnoj „elitnoj emisiji“, dakle, jedino je što šira publika može da čuje – jer nema kontrateže. U tome postoji jedna doza malicioznosti preko koje bi se, svakako, moglo preći da nije u pitanju ideološka zlonamernost.
KONFUZNA OPTUŽBA
Pre nastupa u „Vaviolonu“ Lalatovićeva je delu publike uglavnom bila poznata kao opscena i agresivna tviterašica. Njen diskurs je bio „ova govna, ovo đubre“, „ide mi na pičkin živac“, „Tabašević je nemušti poludebil“, a njegov roman „go kurac“, patrijarh Pavle je „fašistički patrijarh“, i sve u tom stilu. U „Vavilonu“, naravno, njen diskurs (ovde, 10:00-13:10) nije bio baš takav. Ali, posebno u segmentima gde je govorila iz glave – odnosno gde nije čitala pomenutu kritiku iz časopisa – pokazala se sva vulgarnost njenog neznanja i sva raskoš njenih rđavih namera.
Prva rečenica Lalatovićkine kritike Grbića u „Vavilonu“ glasi: „`Prelest` je teološki pojam koji uvodi teolog Ruske pravoslavne crkve Ignjatije Brjančaninov; međutim, ključni, fundamentalni, stilski nedostatak ovog romana leži u tome što on ovaj teološki pojam, koji se ne odnosi nužno ili isključivo na hrišćanski moral i greh, već se odnosi na temu podvižništva iz jurodivosti, naracija i stil romana naprosto ne dobacuju do tog nivoa i negde, stilski i idejno, sužavaju sam pojam prelesti, banalizujući ga prosto na pitanje alkoholizma i veoma usko shvaćenog moralnog posrnuća“ (ovde, 10:54-11:37).
Prvo, netačno je da je prelest „pojam koji uvodi Ignjatije Brjančaninov“ (živeo 1807─1867). Bilo je dovoljno malo pažljivije pretražiti po internetu, pa naći da pojam prelest (staroslovensi prѣlьstь, grčki πλάνη) nastaje vekovima pre Brjančaninova – počev od Dijadoha Fotijskog (400—474; vidi ovde), preko Grigorija Sinaita (1268—1346; vidi ovde), do Kalista I Carigradskog (umro 1363). On označava samoobmanu svetošću i izvodi se iz teksta Jevanđelja: „I odgovarajući, Isus reče im: Čuvajte se da vas ko ne prevari (πλανήσῃ). Jer će mnogi doći u ime moje govoreći: Ja sam Hristos. I mnoge će prevariti (πλανήσουσι)“ (MT, 24:4-5). „I izići će mnogi lažni proroci i prevariće (πλανήσουσι) mnoge“ (Mt, 24:11).
U užem značenju, prelest je samoobmana pogorđenih hrišćana koji umišljaju da su neporecivo na Božijem putu, jer im se javljaju lažni znaci duhovne visine – uključiv i odobravanje okoline. To samo učvršćuje njihovu gordost, a ona vodi u propast (pošto iza takvih obmana stoji „otac laži“; Jn 8:44). Brjančaninov, pak, daje i nešto šire značenje, po kome je prelest svaki život u laži, svako prihvatanje laži za istinu, zbog čega ona pogađa ne samo monahe i podvižnike, već sve ljude („prelestь estь sostoяnie vseh čelovekov, bez isklюčeniя“).
Sada treba ponovo pročitati ili saslušati šta Lalatovićeva zamera Grbiću u vezi s korišćenjem pojma prelest. Njena optužba je krajnje konfuzna: „ovaj teološki pojam se ne odnosi nužno ili isključivo na hrišćanski moral i greh, već se odnosi na temu podvižništva iz jurodivosti“. Ali, nisu li jurodivost i podvižništvo prvenstveno hrišćanski fenomeni? Lalatovićeva zapravo kaže: „Grbić koristi A kao oznaku za a, iako A u stvari označava a“. Veselo.
U nastavku ovog dela optužbe, pak, Lalatovićeva tvrdi da Grbić „sužava sam pojam prelesti, banalizujući ga prosto na pitanje alkoholizma i veoma usko shvaćenog moralnog posrnuća“. Ali, samo minut pre toga, kako smo videli, Grbić je optužen da prelest sužava isključivo na njegovo teološko značenje? Lalatovićeva bi trebalo da se odluči. Ili je Grbić kriv što prelest sužava samo na lažno duhovno iskustvo. Ili je Grbić kriv što prelest sužava na svaki život u laži (Brjančaninov). No, on teško da može istovremeno biti kriv i za jedno i za drugo.
Istina je, međutim, suprotna od tvrdnje da „Grbić sužava pojam prelesti“. Kod Grbića se, naprotiv, ovaj pojam koristi u njegovoj punini – u oba značenja. Grbićevi junaci, s jedne strane, uporno proglašavaju laž za istinu i duboko su potonuli živeći u laži. To je Brjančaninov. S druge pak strane, neki od tih junaka imaju i istinski sablažnjiva i obmanjujuća duhovna iskustva – poput Maksima koji, pošto proda auto, a novac odnese deci u Zvečanskoj, čuje nebesku liturgiju (153—154), da bi se, s vremenom, takvi doživljaji počeli mešati s „krajnje nedoličnim i opscenim predstavama o Isusu, Bogorodici i apostolima, koje su (mu) lebdele pred očima“ (159). To su vizantijski oci.
Lalatovićeva, međutim, koja se ovde gradi obrazovanijom nego što jeste, očigledno ima konfuznu predstavu o tome šta je prelest (da ne kažem nešto grublje). Stoga ona promašuje u svojoj kritici. U njoj se, zapravo, kompromituje kao „kompetentna kritičarka“ – kako se, skromno, naziva. Ali, ujedno kompromituje i „elitnu emisiju o književnosti“ u kojoj se nastupa s takvom kritikom.
Jednako konfuzna i besmislena jeste i završna optužba Lalatovićeve: „Roman Prelest, kao i prvi roman Filipa Grbića Ruminacije o predstojećoj katastrofi, deo je jednog globalnog trenda koji nailazi na komercijalni uspeh i odgovor; srodnu poetiku ima i jedan od trenutno planetarno najpopularnijih autora Mišel Uelbek; međutim, ono što razlikuje ova dva autora jeste činjenica da kod Uelbeka postoji i taj politički komentar – jer su nasilne političke demonstracije i, uopšte, društvene tenzije čest motiv u njegovim romanima – što kod Grbića u potpunosti izostaje, budući da kod njega politički komentar ne dolazi prirodno iz same naracije već je u izvesnom smislu nakalemljen“ (ovde, 12:24-13:10).
Prvo je Grbić kriv što kod njega „politički komentar u potpunosti izostaje“. A onda saznajemo da kod Grbića ipak ima političkog komentara, no on „ne dolazi prirodno iz same naracije“ (kao kod Uelbeka), „već je u izvesnom smislu nakalemljen“. Grbiću je verovatno drago što ga i Lalatovićeva sravnjuje sa Uelbekom – s kojim Grbić raspravlja u Ruminacijama, a i novinari ga s njim porede. I nije baš tako strašno biti, u ponečemu, lošiji od Uelbeka. No, reći da kod Grbića „politički komentar ne dolazi prirodno iz same naracije“ zaista je netačno. Prepustiću čitaocima da o tome sami zaključe tako što ću, u izvodima, preneti jednu od svojstvenih epizoda iz Prelesti.
No, pre toga ću reći još samo to da ću se uzdržati od komentarisanja nekolikih stilskih Lalatovićkinih zamerki na račun Prelesti. To je polje izražene subjektivnosti, u kom bi se čovek morao opredeliti između Lalatovićkinih ocena Grbićevog književnog postupka kao neuspelog, i ocene žirija koji je Prelest nagradio „Ćopićem“ za „delo visoke umetničke vrednosti“. U žiriju su bili: Dušan Kovačević, Goran Petrović, Milosav Tešić, Matija Bećković i Nada Milošević Đorđević. Ne znam zašto mi se čini da bi se, u stvarima stila, tim ljudima možda trebalo ipak malo više verovati nego Lalatovićevoj.
KAKO JE FILIP „KALEMIO“
Ali, da vidimo kako to kod Grbića „politički komentar ne dolazi prirodno iz same naracije, već je u izvesnom smislu nakalemljen“. Maksim, profesor filosofije u gimnaziji, pozvan je u školu na razgovor (ovde, 92-102).
„Sekretarka (gimnazije – S. A) zvučala je suviše uznemireno pa sam odmah isključio mogućnost da je reč o glupavoj žalbi na ocenu“, razmišlja glavni junak. „U direktorovom kabinetu bili su prisutni direktor, pomoćnici direktora, sekretar škole, psiholog, pedagog i još tri meni nepoznate mlade osobe“, pripoveda Maksim.
„Ukratko, ceo odbor za streljanje. Sekretarka mi je uručila zavedeni dokument na kom je anahronim, komesarskim stilom bilo ispisano nekoliko komičnih rečenica koje su bile toliko glupe da sam se odmah nasmejao: Ovim putem zahtevamo da nastavnik filozofije, Maksim Tumanov, bude hitno isključen iz nastave i da mu se oduzme licenca za rad u obrazovanju jer on na svojim časovima propagira fašizam. Potpisana je bila neka omladinska, levičarska organizacija u čijem je imenu stajao neizostavni, militantni dodatak – `front`.
„Jasno mi je bilo da su tri mlade osobe ljutitih pogleda bili predstavnici te organizacije i da su došli da me linčuju“, pripoveda dalje junak Prelesti. „Za mene su saznali tako što je jedan moj učenik na Fejsbuku nespretno parafrazirao moje reči sa časa dok se verbalno prepucavao s članovima ove organizacije. Šteta što pri ruci nemam bacač plamena (…)“.
„Neprijatna spoljašnjost mojih tužitelja bila je upadljiva“, nastavlja dalje Maksim. „Najdrskiji među njima, pravi mali iskompleksirani firer, imao je dugu masnu kosu, rošavo lice i nešto do te mere ljigavo u izrazu lica da me je odmah podsetio na guštera.
„Drugi tip je bio bucmast i sve vreme je ćutao. Imam utisak da je ovaj mladić i sam sumnjao u ispravnost cele ove hajke koju je morao da preduzme u skladu s `partijskom disciplinom`.
„S njima je bila i jedna crvenokosa devojka, koja je za razliku od svojih kamarada izgledala prijatno i lepuškasto. Glavni egomanijak naravno mora da povede sa sobom i jednu ogorčenu mrziteljku kapitalizma kako bi se javno nadimao i kurobecao pred njom. Razume se, pravo na pristup međunožju sentimentalnih aktivistkinja dobijaju samo najljući antifašisti.
„Međutim, kako čovek može da ulazi u raspravu s jednim gušterom? Bilo je to za mene potpuno novo iskustvo: bliski susret s denuncijantskim i potkazivačkim šljamom“ (…).
„Odmah sam tražio objašnjenje rekavši da ja, po zakonu, za svoj rad odgovaram isključivo direktoru škole. Tvrdio sam da je skandalozno to što je ovim avanturistima uopšte dopušteno da uđu u jednu obrazovno-vaspitnu instituciju. Da li i Jehovini svedoci ili neonacisti mogu da šalju delegacije u škole kako bi izrazili svoje primedbe?
„Međutim, društveni prag tolerancije na levičarsko nasilje je povišen pa je dovoljno (ako ste levičar – S. A) da nekoga optužite da je `fašista` – i možete unapred računati na to da će društvo a priori stati na vašu stranu.
„Zbog svega toga sam odmah tražio da prostoriju napuste sve osobe koje nisu bile članovi kolektiva škole. Ali onda me je direktor za trenutak izdvojio rekavši mi da ga celo prepodne zovu novinari tabloidnih listova tražeći od njega izjavu u vezi s `činjenicom` da je dozvolio jednom fašisti da podučava decu“ (…).
„Trebalo je najpre `utvrditi činjenice`. Bilo mi je jasno da guštera uopšte ne interesuju činjenice, njega zanima jedino prilika da dođe do publiciteta kako bi svoju mračnu ličnost bar na jedan dan izveo iz nepodnošljive anonimnosti“ (…). Gušter je ponovo uzeo reč i počeo da bulazni nešto o tome kako živimo u vreme povampirenog fašizma“ (…).
„Direktor se ponovo umešao“.
Kolega Tumanov, izložite nam ukratko sadržaj problematičnog predavanja koje ste održali.
— Tumačio sam Heraklitove takozvane političke fragmente, što odgovara tematskoj celini rane grčke filozofije.
Da li je po vašem mišljenju bilo spornih elemenata u vašem izlaganju?
— U filozofiji su uvek mogući sporovi kad je reč o tumačenju. Meni je stalo da pokažem zašto je Niče bio u pravu kada je govorio da je Heraklit ‘večno svež’. Smatram da se na primeru Heraklitove rečenice koja glasi: narod treba da se bori za svoje običaje onako kao što se bori za svoje gradske zidine – može potvrditi ta zapanjujuća aktuelnost njegove filozofije.
To znači da niste govorili samo o Heraklitu, nego i o savremenoj situaciji u svetu?
— Naravno, u suprotnom bi se nastava filozofije pretvorila u beskoristan i neobavezan dodatak (…).
(Sabrina): Niče je bio omiljena lektira nacista koji su istrebljivali Jevreje u gasnim komorama.
(Maksim): Neron je zapalio Rim da bi sebi dočarao kako je izgledala Troja u plamenu. Da li to znači da ne treba više da čitamo Homera?
(direktor): Kolega, da li ste, ili niste, pozivali na istrebljenje muslimana?
— (Maksim) (…) Narod koji se odrekne svog kulturnog identiteta čini nešto do te mere samoubilačko da se može uporediti jedino s otvaranjem granica pred najezdom pripadnika drugih naroda i kultura.
Alaudirate na migrantsku krizu?
— Zamislite da je za vreme grčko-persijskih ratova među Grcima postojala uticajna frakcija (…) koji su mogli argumentovano da tvrde da je (…) suludo da se siromašni, razjedinjeni grčki gradovi suprotstavljaju ovoj neodoljivoj sili… Zamislite da su neki uticajni Grci zapodenuli ‘unutrašnji dijalog’ o pokorenim Jonskim gradovima, tvrdeći da se treba odreći Homera, Hesioda i beskorisnih mitova u korist lukrativne saradnje sa persijskim carem? Kulturna samosvest Grka – to je bio moralni resurs koji je malobrojnim i siromašnim Helenima dao ne samo snagu da se odupru sili s Istoka, nego i da je konačno pobede.
Vi se, dakle, zalažete za zatvaranje granica i sukobe s muslimanima?
— Meni je samo stalo da pokažem da se Heraklitova misao može primeniti i u kontekstu aktuelnih domaćih ideoloških trendova. (…) Narod koji diže ruke od svojih mitova čini političko samoubistvo ma koliko da se trudi da to odricanje uvije u racionalne i pragmatične okvire.
„Direktor je delovao bespomoćno. Učinilo mi se da mu se zeva. Iskoristio sam trenutak tišine i izgovorio nekoliko rečenica koje će me spasti da narednog dana ne osvanem u tabloidima.
„Ja sam odgovoran za ono što govorim na svojim časovima, ali nisam odgovoran za to kako će moji učenici shvatiti ono što ja govorim. Uostalom, moji časovi su otvoreni i pozivam sve prisutne da ih posete kad god požele“ (…)
„Ne mogu da se otmem utisku da su gušteroliki aktivisti neobično hrabri kada treba da se bore protiv odavno poražene ideologije i da je ta apsurdna hajka na `fašiste` dobrim delom psihološki motivisana latentnom fascinacijom povesnim fašizmom. Bukadžija `obrazovan` na pamfletima po svom mentalnom ustrojstvu savršeno se uklapa u mehanizam rulje koja je tridesetih godina prošlog veka razbijala stakla na jevrejskim izlozima. (…) Izopačena svest ne može da živi bez neke do maloumnosti pojednostavljene predstave o neprijatelju (…). Ti ljudi ne sanjare o pomirenju među zavađenim narodima ili o besklasnom društvu: predmet njihovih sadističkih fantazija su vešala, streljački vodovi i goli otoci“ (92-102).
DOBAR ZNAK
Da li je, u ovom odlomku, politika „nakalemljena“ ili „prirodno dolazi iz naracije“? Život u koloniji Srbiji, nažalost, pun je ovakvih epizoda. Profesor Brdar je kažnjen za ono što je rekao na predavanju, dok se profesorima Ristivojeviću i Dimitrijeviću sudi(lo) za mišljenje izneto na netu (vidi ovde).
Prilikom dodele „Ćopića“, Goran Petrović je istakao da je „mnogo toga u Prelesti neumoljivo tačno; tačni su i brojni epizodni likovi, majstorski ocrtani, pa se čini da je i naša stvarnost tačna, iako bi se mnogima koji je nisu iskusili učinila kao fikcija, preterivanje, skup bizarnosti; možda bismo dobili tačniju sliku od one satelitske GPS tačkice gde se trenutno nalazimo – ako bismo umesto telefona otvorili roman Prelest“ (ovde).
Upravo to je ono čemu Grbić kao pisac teži: da, držeći se „isključivo svog iskustva“ i „savlađujući otpor jezika, predstavi suštinske crte vlastitog vremena“. Goran Petrović kaže da je u tome Grbić uspeo, a epizoda sa suđenjem je tek jedan od primera slivenosti „naracije“ i „političkog komentara“. A to što se nekome ne sviđa sadržaj Grbićevog komentara, druga je stvar. To, valjda, ne bi trebalo da utiče na ocenu Grbićevog književnog postupka. Ili je upravo u tome ključ svega?
Ovako detaljno sam razmotrio slučaj jedne trominutne TV kritike kako bih pokazao tipičan obrazac kulturnog rata koji deo naše elite vodi prvenstveno iz ideoloških razloga. Iako je ovde reč tek o epizodi, naš kulturni život sastavljen je od stotina ili čak hiljada takvih epizoda. Jedna trominutna kritika neće nikoga uništiti. Ali stotine takvih epizoda odrediće karakter naše kulture – hoće li ona biti pluralistička i otvorena, ili će biti ideološki bornirana i umetnički ograničena i jednostrana.
Otvorena politizacija i ideologizacija naše književne kritike, primetna u poslednje vreme, kao i nametanje sve agresivnije NVO estetike (vidi ovde, 23), pokazuju, međutim, da ideološka strukturacija umetničkih stvaralaca preko sistema – gde oni ne osećaju ideologiju kao nešto spoljašnje, već kao sopstveni organski izraz (ovde) – daje sve slabije rezultate. Dolaze, naime, novi stvaraoci koji preispituju ili otvoreno odbacuju hegemonu ideologiju, pa se sistem počinje braniti jačanjem ideološke i statusne represije.
To što se za „čuvare kapija“, dakle, dovode ideološki sve rigidniji, ali i sve neobrazovaniji i nekompetentniji akteri, nikako nije pokazatelj jačanja sistema, već njegovih sve većih slabosti. Regrutacija Jelene Lalatović u „Vavilon“ otuda je, zapravo, dobar znak. Jer, ako je sistem spao na nju – on mora da je u fazi ozbiljne dekadencije i poodmaklog raspada.
Odlično.
Naslov, oprema i podnaslovi: Novi Standard
Izvor Iskra
