Japanska lekcija

Kako je „modernizacija” Japana po zapadnjačkom modelu i posledično odricanje od sopstvene kulture dovelo tu zemlju na ivicu propasti

U svojoj Sentimentalnoj povesti britanskog carstva Borislav Pekić je na elegantan način opisao jednu već odavno izumrlu ljudsku vrstu poznatu pod imenom „britanski drugi sinovi“. Ta vrsta je kratko obitavala na planeti Zemlji, ali je ostavila dubokog traga u njenoj povesti, i to u onom poglavlju koje su obeležila kolonijalna osvajanja evropskih prosvetitelja. Bila je to druga polovina devetnaestog i početak dvadesetog veka kada je ta era prosvetiteljstva doživljavala svoj vrhunac. A ti drugi sinovi su bila sva muška deca osim najstarijeg sina britanskih uglavnom dobrostojećih porodica toga doba. Drugih sinova znalo je biti nekoliko, ne retko i pola tuceta, pa čak i više. Jer britanske žene tog vremena, čak i one iz aristokratskog miljea, nisu se plašile višestrukih porođaja, niti brige oko mnogobrojnog podmlatka, a titulom majke su se ponosile, što neće biti slučaj u ne tako dalekoj budućnosti.

U tom periodu britanske povesti važilo je nepisano pravilo da svo porodično nasledstvo pripada sinu prvencu, dok su drugi sinovi imali zadatak da se rasprše po čitavoj planeti, to jest imperiji, jer teško da je u to doba postojao ijedan kutak te planete a da u njemu nije bilo barem nekog ostrva ili dela kopna koji iza svog naziva nije nosio nadimak „British Colony“. Oni su se u tom svom prinudnom egzilu uglavnom dosađivali, dok su se oni malo vispreniji znali dobro zabavljati, nemajući problema da potroše svoje sasvim solidne doživotne džeparce. Naravno da je bilo i onih snalažljivih i talentovanih zahvaljujući kojima će ekonomska eksploatacija kolonijalnih poseda biti obavljena veoma efikasno. Zbog toga se većina istoričara i stručnjaka, koji su se bavili tim čudom zvanim Britanska kolonijalna ekspanzija, uglavnom slažu da su ključnu ulogu u stvaranju tog čuda odigrali upravo drugi sinovi.

Jedan od njih je bio i Tomas Blejk Glover, rođen 6. juna 1838. godine, taman  na vreme da stupi na britansku kolonijalnu scenu, i to na onom mestu gde su službenici njegovog kova i sposobnosti bili tada najpotrebniji. Bio je peto od osmoro dece, od toga su šestoro bili sinovi, i to u prosečnoj porodici, što mu nije garantovalo ugodno dokolično dosađivanje u nekoj od dalekih nedođija velike imperije. To ga, međutim, nije sprečilo da se već kao tinejdžer sa nepunih 19 godina pojavi na najisturenijim dalekoistočnim posedima imperije u Šangaju kao nameštenik kompanije Džardin Matson, koja se bavila trgovinom svega i svačega, počev od čaja i svile, pa sve do opijuma i oružja. Dve godine kasnije je premešten u Nagasaki, gde će igrom sudbine, ili nekog dobro osmišljenog plana, započeti njegova japanska misija. Brzo je napredovao i učio tako da je već za dve godine postao vlasnik sopstvene kompanije za trgovinu čajem: „Glover & Co“

JAPANSKA MISIJA – MEIĐI OBNOVA
Međutim, Tomas je veoma brzo učio ne samo veštine vođenja biznisa, nego se sa velikom ambicijama bacio na proučavanje lokalne kulture, navika i političko-vojnih odnosa u zemlji u kojoj se po zadatku našao. Japan je u to vreme predstavljao veliku misteriju za sve potencijalne kolonizatore. Više od dva veka je proveo u samonametnutoj izolaciji od ostalog sveta učauren u pojednostavljenu filozofiju života svedenu na onu neo-konfučijansku maksimu „Sonno-joi“, što bi se moglo prevesti sa: obožavaj cara – oteraj strance, koje su uzgred smatrali i varvarima. U političkom smislu Japan je bio monarhija sa carem koji je stolovao u Kjotu, predstavljajući  više ceremonijalnu figuru i ukras, nego vlast, koja je bila u rukama šoguna, neke vrste vojnog diktatora. Jedina uloga cara u javnim poslovima svodila se da, kada za to dođe vreme, imenuje novog šoguna. Teritorija je bila podeljena na oblasti koje su kontrolisali feudalni klanovi, a istorijski anali i hronike uglavnom su bili ispunjeni opisima sukoba klanova za prevlast i što veći uticaj. Zbog toga se u londonskoj centrali imperije Japan smatrao veoma opasnim mestom za boravak njenih emisara, od kojih se za takve misije zahtevala ne samo vrhunska umešnost, nego i velika hrabrost.

Ta hrabrost nije nedostajala ne samo Tomasu Gloveru, nego i trojici Britanaca koji su se septembra 1862. nepozvani pojavili na teritoriji jednog od najuticajnijih klanova Satsuma, na najjužnijem ostrvu Kjušu. U sukobu sa lokalnim samurajima jedan je ubijen, dok su ostala dvojca teško ranjeni. Taj incident, kako će kasniji razvoj događaja pokazati, predstavljaće okidač koji će onu prilično monotonu, a za one vanjske posmatrače čak i dosadnu japansku istoriju probuditi iz dvoipovekovnog dremeža. Britanska vlada naravno neće tolerisati to nasilje prema njenim građanima. Uložiće protest vođama Satsuma klana i zatražiti izvinjenje i odštetu u iznosu od £100.000. Spor će se uz odbijanje klana da ispuni zahteve razvlačiti godinu dana, da bi se 15. avgusta sledeće godine u zalivu ispred grada Kagošime, prestonice klana, pojavila jaka britanska flota. Usledio je kratak dvodnevni sukob u kojem su topovi sa britanskih brodova razorili centar grada i naneli veliku materijalnu štetu. Mada su ljudske žrtve kod Britanaca bile veće, 13 prema 5, a obe strane proglasile pobedu, taj kratki rat je završen 17. avgusta pristajanjem klana da ispuni britanske zahteve.

Impresionirani sposobnošću Britanaca da sa moćnom flotom brodova doplove 11.000 milja daleko od matične luke i da sa takvom preciznošću i ubojitošću razaraju tuđe gradove vođe klana Satsuma su odlučili da je došlo krajnje vreme da Japan izađe iz izolacije, promeni svoju arhaičnu filozofiju i pokuša uhvatiti korak sa superiornim Evropljanima, za koje su najzad shvatili da predstavljaju posebnu vrstu varvara od kojih se može mnogo toga korisnog naučiti. Takve poglede i ideje delili su sa pripadnicima susednog klana iz oblasti Čošu. U tome ih je podržao Tomas Glover, koji je iz Nagasakija pažljivo pratio razvoj događaja i održavao veoma bliske veze sa oba klana. Njegova podrška će im, kako će se uskoro pokazati, biti itekako potrebna, jer većina klanova sa severa na čelu sa šogunom nije delila sa njima tu novu revolucionarnu filozofiju. Tako da je udruženim klanovima Satsuma i Čošu preostao samo jedan put da je nametnu, a to je oružani, jer u to vreme se još nije ukorenila navika da se konflikti mišljenja rešavaju dogovorom.

Čošu petorka, pripadnici okruga Čošu koji su studirali u Engleskoj (Prvi s leva, sedi, budući prvi japanski predsednik vlade. Drugi s desna, stoji, budući prvi ministar inostranih poslova)
Čošu petorka. Prvi sleva sedi budući prvi japanski predsednik vlade, drugi zdesna stoji budući prvi ministar inostranih poslova

Jedan od retkih hroničara koji su se detaljno bavili japanskom misijom Tomasa Glovera, Majkl Gardiner smatra da je on odigrao ključnu ulogu u svemu onome što će se narednih godina i decenija događati u toj zemlji. Na suptilan način, delujući iza zavese, Tomas Glover je ne samo oblikovao ideje i strategiju revolucionara, nego i uticao na sve ono što će istoriju Japana usmeriti u pravcu koji je zamislio. On će shodno tome napustiti biznis sa čajem, od kojeg se ne kroji istorija, i preći na trgovinu oružjem sa kojim se mnogo lakše usmerava njen tok. Nije teško zaključiti da će u građanskom ratu koji će uslediti oružje odigrati presudnu ulogu. Tomas Glover je bio ekskluzivni snabdevač oružja svih kalibara za obe zaraćene strane, naravno pazeći da rasporedom njihove količine i kvaliteta na kraju ostvari ono što je zamislio. Podrazumeva se da će uz ostvarenje ciljeva i dobro zaraditi i tako još jednom da delu pokazati onu poslovičnu umešnost Britanaca da istovremeno budu uspešni kreatori istorije i nenadmašni biznismeni.

Međutim, da bi se moglo krenuti u realizaciju zamišljene građevine bilo je potrebno  unapred, barem okvirno, pripremiti solidne temelje na kojima će ona počivati. Britanci, kao iskusni graditelji vazalnih kolonijalnih protektorata, su dobro znali da temelj takvih tvorevina predstavlja lokalna elita koja će na terenu sprovesti ono što su oni u Londonu isplanirali. Gloveru je od samog početka bilo jasno da ono što je on u svojoj glavi zamislio ne bi ni u kom slučaju mogli ostvariti samuraji preobučeni u odela skrojena po poslednjoj evropskoj modi. Zbog toga je već te iste 1863. u najvećoj tajnosti organizovano prebacivanje petorice golobradih mladića iz Čošu klana u London na školovanje. To nije bio nimalo lak poduhvat, jer je u to vreme još bio na snazi zakon prema kojem je pod pretnjom smrtne kazne bilo zabranjeno bilo kom Japancu da napusti ostrva. Da je Glover itekako bio umešan u organizaciju tog krijumčarenja govori podatak da je za realizaciju korišćen brod kompanije „Jardine Matheson Far Eastern trading company“ u kojoj je on kao mlađani pripravnik izučio zanat kolonijalnog mešetara.

Kasniji razvoj događaja pokazaće da je to krijumčarenje u potpunosti opravdalo očekivanja krijumčara. Najtalentovaniji junoša iz Čošu petorke, kako je ostala zapamćena u istoriji, Ito Hirobumi postaće 1885. prvi japanski predsednik vlade, a njegov drugar Inou Karou prvi ministar inostranih poslova. Dok će i ostala trojica, čija imena nisu toliko važna za jednu kratku istorijsku poučnu priču, postati visoki državni dostojanstvenici i funkcioneri. To naravno nije bilo jedino uspešno krijumčarenje tog tipa. Dve godine kasnije će sam Glover direktno organizovati sličnu tajnu operaciju u kojoj će biti prokrijumčareno 18 dečaka iz njemu omiljenog klana Satsuma, od kojih će se većina školovati u njegovom rodnom Aberdinu, a koji će nešto kasnije postati ne samo njegovi verni sledbenici, nego i pouzdani partneri u biznisu.

Na taj biznis se neće dugo čekati jer će onaj pomenuti građanski rat biti uskoro završen, trajući taman onoliko koliko je bilo potrebno da se dobro zaradi, a sa ishodom koji je bio unapred poznat. Pobednička južnjačka alijansa sa ostrva Kjušu na čelu sa Satsuma i Čošu klanovima 3. januara 1868. objavila je ukaz o obnovi carske vlasti, sa kojim će formalno započeti novo poglavlje u istoriji Japana poznato kao „Meiđi obnova“. Time će se širom otvoriti vrata za realizaciju ideja koje su se pre samo pet godina rodile u glavama vođa pobedničkih klanova, a za čije pretvaranje u dobro razrađen plan najveće zasluge pripadaju Tomasu Blejku Gloveru. Suština tog plana je bila veoma jednostavna: potpuni raskid sa tradicionalnim japanskim načinom života i bespogovorno prihvatanje zapadnih modela u svim sferama tog istog života.

Ona ista vrata će se širom otvoriti i za Tomasa Glovera kao biznismena. Čaj je već uveliko bio zaboravljen, a za ogromni kapital stečen prodajom oružja i krijumčarenjem dečaka pružale su se gotovo neograničene mogućnosti kreativnog ulaganja. Iskusni i prevejani, a tek tridesetogodišnji škotski prosvetitelj, mešetar i kreator istorije nije dugo čekao da svoj ne baš previše teško stečen kapital počne da ulaže. Te iste 1868. specijalnim brodom u njegovom aranžmanu je u Japan direktno iz Engleske stigla prva parna lokomotiva krštena kao „Iron Duke“ (Gvozdeni vojvoda), i čiji rad je odmah demonstriran na komadu pruge dugačkom 8 milja. Nije teško zamisliti sa kakvim oduševljenjem su prisutni posmatrali to gvozdeno čudo koje iz sebe bljuje paru i varnice, a koje se još i kreće brzinom nezamislivom za feudalno doba, koje je tek trebalo da bude zamenjeno kapitalizmom. A već sledeće 1869. 27. marta u brodogradilištu u Aberdinu porinut je prvi japanski ratni brod nove generacije  Džo Šo Maru. Naravno da se podrazumeva da je glavnu ulogu u naručivanju i izgradnji odigrao upravo Tomas Glover, i da je na svemu tome dobro zaradio.

Dalje se sve odvijalo upravo onako kako je Glover u svojoj glavi zamislio kada se pre desetak godina iskrcao u Nagasakiju, ali takvom brzinom da je i sam verovatno bio prilično iznenađen. Već nekoliko godina nakon što su prvi japanski ratni brodovi izgrađeni u britanskim brodogradilištima stigli u matične pomorske baze pod Gloverovim nadzorom podignuti su mnogi dokovi u japanskim lukama te je ambiciozni posao na izgradnji imperijalne mornarice mogao da se nastavi u domaćim brodogradilištima. Jedan od brojnih Gloverovih poslovnih partnera Jataro Ivasaki, inače zaljubljenik u brodogradnju, krstio je 1873. godine jedan od svojih brojnih biznisa imenom Mitsubiši. Bila je to preteča nečega što će vremenom prerasti u globalni industrijski konglomerat. U taj posao Glover je uložio ne samo svoju ekspertizu, nego i pozamašan kapital.

U tom vrtoglavom kaleidoskopu događaja koji su se odslikavali na japanskom nebu tih poslednjih decenija 19. stoleća osim brodogradilišta nicale su širom Japana fabrike u svim tada poznatim industrijama, železničke pruge su ispresecale uzduž i popreko sva njegova ostrva, a svetionici podignuti na nekada pustim hridinama ne samo da su osvetlili nove pomorske puteve kojima su danonoćno krstarile sve brojnije flote trgovačkih brodova, nego su udahnuli romantiku u priobalne krajolike doskora najizolovanijeg naseljenog kutka na svetu. Dok su se na horizontu zemlje izlazećeg sunca, donedavno netaknutom otiscima one moderne, za Japance nekada varvarske civilizacije, pojavile izlomljene konture gradova okićene fabričkim dimnjacima iz kojih su se ka nebu dizali gusti crni stubovi dima napretka i progresa.

Razglednica iz Tokija oko 1900. godine
Razglednica iz Tokija oko 1900. godine (Foto: Pinterest)

Međutim, uporedo sa tim vizuelnim preobražajem, koji se desio gotovo preko noći, došlo je do dramatičnih promena i u onoj sferi nevidljivoj golim okom. Ta sfera je smeštena u ljudskim glavama u kojima je stvorena potpuno nova percepcija stvarnosti, čije glavno obeležje se odslikava u novim navikama, načinu života, stilovima, kako onim u odevanju, tako i onih arhitektonskih i umetničkih, do najmanjeg detalja preslikanih od britanskih, to jest zapadnih uzora. U veoma kratkom periodu od onih autohtonih tradicionalnih klišea koji su hiljadama godina trajali i sporo, gotovo neprimetno se menjajući nije ostalo gotovo ništa. A i kako bi ostalo nakon što je 1. januara 1873. posebnim dekretom ukinuta prošlost i javno ispoljavanje svih oblika tradicije.

Uzimajući u obzir kako se uspešnim pokazao taj eksperiment sproveden na Japanu, koji je bio naizgled tako čvrsto ukorenjen u onoj istočnjačkoj tradiciji „ravnodušnosti pred zadovoljstvom i bolom, pobedom i porazom, dobitkom i gubitkom“, onda i ne čudi kako je efikasno, zasnovan na istim premisama, nastavljen nešto kasnije na ostatku planete.

Kada je 1905. japanska mornarica potpuno uništila rusku dalekoistočnu flotu na kraju kratkog rata koji je trajao samo 16 meseci, kreatori tog eksperimenta na čelu sa Gloverom su mogli da budu prezadovoljni. Jer, proteklo je samo 36 godina od onog porinuća prvog japanskog ratnog broda sa dokova brodogradilišta u Aberdinu, a zemlja izlazećeg sunca postala je treća pomorska sila sveta. Onaj Gloverov biograf Majkl Gardiner u svojoj knjizi: Na ivici carstva: život Tomasa B. Glovera će ustvrditi da je taj eksperiment Glover gotovo savršeno osmislio. On je ideale filozofskog skepticizma i slobodnog tržišta osnivača škotskog prosvetiteljstva Adama Smita i Dejvida Hjuma, kao i ideje individualne odgovornosti, heroizma i slobode njihovih nastavljača Tomasa Karlajla i Džona Stjuarta Mila na suptilan način  ugradio u temelje projekta „Meiđi“ restauracije.

Međutim, kasniji razvoj događaja će unekoliko pomutiti radost projektanta koji izgleda nije očekivao da će zamorčići kada dovoljno ojačaju otići korak dalje od uloge koja im je prvobitnim planom bila namenjena. Svideće im se ona britanska teorija o rasnoj tipologiji prema kojoj su oni na vrhu, dok ostale rase treba civilizovati, dobrovoljno, ili na silu ako je potrebno, tako da će i oni sami poželeti da je isprobaju na sebi. Tomas Glover će za svoje zasluge 1908. dobiti najviše japansko odlikovanje, Orden izlazećeg sunca. Umreće 1911. u Tokiju, a biti sahranjen u njegovom, moglo bi se reći rodnom, Nagasakiju. Jer tu se rodio kao kreator istorije, a tu je začeto i njegovo čedo, moderni Japan. Koliko je istoričarima i biografima poznato nakon što se kao devetnaestogodišnjak otisnuo na svoju odiseju, nikada se više nije vratio u Škotsku. Međutim, njegovi zemljaci ga nisu zaboravili. Zbog svega što je u životu postigao od njih je dobio nadimak „Škotski samuraj”. Tomas Glover je umro taman na vreme, ne dočekavši da vidi kako će njegov eksperiment, zahvaljujući nešto modifikovanoj primeni teorije rasne tipologije na azijskom kontinentu, narednih nekoliko decenija poprimiti frankenštajnski epilog.

JAPANSKO SELO
Epilog tog epiloga je počeo 1943. sa izgradnjom jednog japanskog sela u američkoj saveznoj državi Juta na lokaciji zvanoj Dagvej pruving graund. Iz činjenice da je projektantski posao poveren jednom od najuglednijih arhitekata tog doba Antonjinu Rejmondu, koji je veći deo života proveo u Japanu učestvujući u realizaciji arhitektonskog dela Meiđi preporoda, može se naslutiti veza tog sela sa Tomasom Gloverom. Ali iz činjenice da je u tom projektu učestvovao i Boris Lajming, najveći ekspert tog istog doba za požare u Japanu, kao i general Kurtis Lemej, slavni američki vojskovođa, navodi na pomisao da se tu nije radilo o američkoj zaljubljenosti u hibridni graditeljski stil nastao kombinacijom edvardijanskih i viktorijanskih graditeljskih pravaca sa japanskom tradicionalnim oblikovanjem kuća, već o nečemu mnogo ozbiljnijem i nažalost tragičnijem.

Jer „Japansko selo“ je bio samo službeni naziv još jednog eksperimenta. Radilo se o maketama u stvarnoj veličini stambenih četvrti japanskih gradova podignutih u najstrožijoj tajnosti na vojnom poliginu skrivenom na retko naseljenoj periferiji Jute. Na tim maketama trebalo je da se isprobavaju eksplozivne zapaljive smeše i bombe koje će biti upotrebljene u završnim ratnim operacijama, a za čije spravljanje su angažovani timovi hemičara sa Harvarda. Na osnovu stanja na frontovima ishod rata se naslućivao, tako da je ostalo samo da se isplaniraju, razrade i dobro uvežbaju one završne operacije, čije težište prema ratnim stratezima će biti na uništavanju i razaranju japanskih gradova, i to zajedno sa njihovim stanovnicima. Prvi put je trebalo da bude isprobana efikasnost vojne doktrine „ubij sve što se kreće“.

Zbog toga se ništa nije smelo prepustiti slučaju. Makete na poligonu su morale da budu identične originalima u japanskim gradovima, uključujući i nameštaj u kućama, tako da su za nameštanje morali da se angažuju holivudski dekorateri. Ostalo je zabeleženo da je tokom trajanja eksperimenta građevinsko osoblje moralo da 37 puta iznova podiže japansko selo na zgarištu spaljenog, sve dok general Kurtis Lemej nije bio u potpunosti zadovoljan i izdao naredbu da se krene u akciju. Istoričar Robert M. Nir je u svojoj knjizi Napalm: Američka biografija, u kojoj se više apologetski nego kritički bavio piromanskim aspektom američkog karaktera, naveo da je pomenutog generala Lemeja u mladosti krasila psihopatska aura jer je kao dečak uživao u ubijanju malih životinja. S obzirom da psihopate neretko krasi i crta perfekcionizma, ne čudi da su pripreme na poligonu Dagvej pruving graund bile tako detaljno obavljene.

Kuće u nemačko-japanskom selu na poligonu Dagvej pruving graund (Foto: Vikipedija)
Kuće u nemačko-japanskom selu na poligonu Dagvej pruving graund (Foto: Vikipedija)

Kada su krajem 1944. i početkom 1945. počela bombardovanja japanskih gradova zapaljivim bombama M-69 iz letećih tvrđava B-29, onaj Gloverov Frankenštajn je bio već pobeđen i skoro polumrtav, trebalo ga je samo dotući. A da bi se to izvelo u dobro uvežbanim bombarderskim akcijama japanski gradovi su zasipani tepisima pomenutih bombi iz stotina letećih tvrđava od kojih se takoreći nije videlo nebo. Bombe M-69 su se na određenoj visini rasprskavale i pretvarale u klastere manjih bombi koje su nastavljale put ka ciljevima. Nakon udara u tlo i one su se rasprskavale izbacujući svuda okolo visoko zapaljivu hemijsku smešu zvanu napalm. Drveni objekti od kojih su u to vreme uglavnom bili izgrađeni japanski gradovi pretvarali su se u trenutku u buktinju, a čitav deo grada koji je bio prekriven tim tepisima pretvarao se u ogromnu vatrenu kuglu čiji je prečnik znao biti i po nekoliko milja, koja je ispod sebe ne samo pretvarala sve u prah, nego i topila čelik. Nije isključeno da su stratezi kojima je takvo nešto moglo pasti na pamet možda hteli da po prvi put u istoriji na zemlji stvore onaj biblijski pakao. Jer bili su to duboko religiozni ljudi koji su obavezno nedeljom odlazili u crkvu i, sa jednom rukom na Bibliji a drugom na srcu, nasmejana lica pevali psalme.

Svakako da je šlager te najveće pirotehničke predstave ikada viđene bilo bombardovanje, to jest paljenje Tokija koje je obavljeno u noći između 9. i 10. marta 1945. U operaciji, koja je prema rečima generala Hapa Arnolda trebalo da predstavlja „što je moguće veće i spektakularnije finale“, učestvovalo je 1.014 aviona, od kojih su većina bile one legendarne leteće tvrđave B-29. Ona vatrena lopta potpuno je uništila, to jest spržila, centar grada površine 24 kvadratna kilometra. A kako i ne bi kada je za samo jedan sat bačeno 690.000 galona (2,6 miliona litara) napalm smeše na taj deo grada koji je u to vreme predstavljao najgušće naseljen deo planete. Stoga ne čudi da je u toj noći, praktično za samo nekoliko sati stradalo preko 100.000 ljudi. Bila je to ne samo najsmrtonosnija noć u istoriji ratovanja, nego ironijom te iste istorije istovremeno i najveći krematorijum ikada konstruisan i najveća roštiljijada ikada organizovana, koja je uzgred rečeno presela američkim pilotima jer su se, povraćajući, jedva izvukli iz tog grotla, mešavine spaljenog drveta i desetina hiljada tona ispečenog i sagorelog ljudskog mesa.

Ostalo je zabeleženo da je u pirotehničkim i piromanskim eksperimentima nad Japanom smrtno stradalo preko 330.000 civila sa sagorevanjem kao glavnim uzrokom smrti, te da je uništeno, to jest spaljeno 60 najvećih japanskih gradova, osim Hirošime i Nagasakija. Razlog zašto su ta dva grada pošteđena nije teško dokučiti. Ostalo je takođe zabeleženo da je ona finalna operacija nosila šifrovani naziv „Meetinghouse“. S obzirom da je važilo nepisano pravilo da se za krštenje sličnih humanitarnih operacija koriste uglavnom religiozni i mitološki motivi, konsultovanjem poznatih rečnika kao što su Oksfordski ili Vebster može se doći do potvrde da se i tada nije odstupilo od te prakse.

Ta reč označava građevinu za javna okupljanja u cilju obavljanja bogosluženja prema protestantskim običajima. Uz malu pomoć ironije i imaginacije nije teško zamisliti koliko velika bi ta građevina trebalo da bude ako bi se u njoj održao pomen za onih stotinjak hiljada duša što su te martovske noći uzletele na vrelo tokijsko nebo. Srećom, protestanti nemaju naviku da upražnjavaju takve molitve.

Nije na odmet na kraju te priče napomenuti da je tačno 20 godina pre nego što će se roditi Tomas Glover, 1. januara 1818. Meri Šeli objavila svoj roman o Frankenštajnu. Ono što će uskoro započeti Gloverovom japanskom misijom i trajati narednih više od 75 godina, može se smatrati prvom pozorišnom adaptacijom tog književnog dela, i to izvedenoj na velikoj pozornici istorije. U toj pozorišnoj izvedbi režiser je otišao čak i korak dalje od autora originala, snabdevši Frankenštajna sposobnošću da se multiplicira, to jest umnožava.

SLATKIŠI U CIPELAMA I ŠINZO ABE
Uzimajući u obzir sve ono što se sa Japanom nakon formalnog kraja te predstave događalo, može se naknadnim promišljanjem doći do zaključka da se ono suptilno finale u stvari dogodilo mnogo kasnije, tačno 150 godina nakon početka Meiđi obnove. Desilo se to 2018. na specijalnoj večeri koju je u čast svog gosta, japanskog predsednika vlade Šinzo Abea, priredio njegov izraelski domaćin i kolega Benjamin Netanjahu. Nakon bogatog obeda na stolu su se u režiji vladinog kuvara pojavile dve cipele napunjene slatkišima. Na prvi pogled kuvarov potez bi se mogao shvatiti kao veoma kreativno i efektno ispoljavanje kulinarskog talenta. Međutim, uzimajući u obzir da su prema japanskoj tradiciji cipele oduvek smatrane oličenjem prljavštine, kako u praktičnom, tako i u spiritualnom smislu, onda bi se taj naizgled nevažan detalj mogao smatrati prilično uvredljivim. Pogotovu uzimajući u obzir da Japanci pre ulaska u svoje kuće i stanove još uvek izuvaju cipele i ostavljaju ih pred vratima. Čak i japanski političari ne ulaze u svoje kancelarije sa cipelama na nogama.

Komentatori uglednih izraelskih medija su se složili da bi to što se desilo na kraju svečane večere bilo isto kao kada bi se izraelskom predsedniku vlade u sličnim okolnostima na večeri u Tokiju za trpezom servirala pečena svinja, uz podrazumevanje da bi on odmah ustao i napustio večeru, tretirajući to kao veliki diplomatski skandal. Međutim, Šinzo Abe se uz kiseli protokolarni osmeh nije baš previše uvredio, niti uzbudio. Može mu se i oprostiti, jer on sigurno nije bio naivan. Bilo mu je potpuno jasno da je on tek samo jedna od prolaznih pojava umirućeg Japana, čija smrt nije započela pomenutim spaljivanjem japanskih gradova, već sledeće godine, kada je po naređenju pobedničkog komandanta generala Daglasa Mekartura napisan novi japanski ustav. Ključni Član 24, u kojem su definisana prava žena, napisala je i osmislila Beata Sirota Gordon, poznata muzičarka i tadašnja vodeća feministkinja, a uz to i poreklom Jevrejka.

Zajednička fotografija izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i japanskog premijera Šinzo Abea sa suprugama tokom večere sa spornim desertom, Jerusalim, 02. maj 2018. (Foto: Instagram)
Zajednička fotografija izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i japanskog premijera Šinzo Abea sa suprugama tokom večere na kojoj je poslužen sporni desert, Jerusalim, 02. maj 2018. (Foto: Instagram)

Posledica tog ustava je siroti Abe bio u potpunosti svestan dok je posmatrao one dve cipele na stolu. Japanska tradicionalna porodica već odavno je razorena i prezrena od sve malobrojnijih mladih generacija. Nacija je sa prosečnom starošću od 46 godina takođe već odavno najstarija na planeti. Prema poslednjim istraživanjima, 40 odsto japanskih milenijalaca su nevini, a 75 odsto današnjih japanskih žena se nikada u životu nisu poljubile sa muškarcem. Onaj njegov kiseli osmeh se može shvatiti i kao posledica utešnog saznanja da njegova umiruća nacija nije sama, da je na istom brodu dobar deo čovečanstva razoren istim onim agensima koji su se pokazali tako efikasnim u nastavku eksperimenta započetog u vreme Tomasa Blejka Glovera. A bilo je u tom osmehu možda i sete zbog činjenice da je Japan preživeo onaj krematorijum za spaljivanje živih ljudi i dve atomske bombe, ali da najverovatnije neće preživeti pošast liberalnog kapitalizma i feminizma.

A sve je pre tačno 150 godina počelo tako naivno, istovremeno i egzotično i moderno, sa škotskim samurajem i ukidanjem prošlosti.

 

Milovan Šavija je publicista iz Vankuvera. Autor je više eseja i knjiga od kojih je poslednja „Romantična povest vankuverskih Dinaraca“ (Beograd, Albatros plus, 2018.). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia

 

Izvor Novi Standard

Svet
Pratite nas na YouTube-u