Nakon atentata na iranskog generala Sulejmanija i njegove najbliže saradnike, koji se odigrao u noći između 2. i 3. januara, stvari su krenule u pravcu dalje konfrontacije i nezahvalno je prognozirati do kog stepena će se ići u otvorenom sukobu Irana, sa jedne strane, i Izraela i SAD, sa druge strane.
Ovaj atentat je razveselio neke od sunitskih političkih krugova koji već duže vreme sa nelagodom gledaju na iransko širenje po Libanu, Iraku i Jemenu, dok su drugi uzdržaniji, a (očekivano) razbesneo je regionalne šiite sa kojima Iran decenijama vojno i politički sarađuje. Napad koji je izveden dugo je pripreman i nije proistekao iz nekog od tvitova koje američki predsednik svakodnevno štancuje, već su glavešine američke vojske procenile da treba likvidirati jednog od najsposobnijih iranskih generala, dok su pre toga iskalkulisali koji će biti odgovori protivničke strane.
Naivno je misliti da su ovo potezi koji „ne priliče velikoj sili“ jer velike sile upravo rade ovakve stvari, ubijaju bez najave svoje protivnike, okupiraju suverene države i krše norme nepostojećeg međunarodnog prava na koga se po pravilu pozivaju slabiji.
ZAOŠTRAVANjE
Obzirom da je u sredu Tramp izjavio da neće biti vojnog odgovora američke vojske, takve stavove treba primiti sa velikom rezervom jer je poznato da on obznanjuje jedno, a da se sasvim suprotno dešava na terenu. Tako je i 2018. godine najavljeno veliko povlačenje iz Sirije koje se ni do danas nije desilo jer američka armija, njihove lokalne milicije i kojekakve privatne vojske (koje su po pravilu pod komandom aktivnih i penzionisanih zapadnih oficira i obaveštajaca) i dalje kontrolišu naftne izvore na severoistoku Sirije. Koliko im je lako da povuku trupe sa jednog dela sveta, još im je lakše da dovuku nove. Pritom, Americi uopšte nisu potrebne ostale članice NATO pakta da bi vojno delovala po Iranu i njihovim lokalnim milicijama.
Obzirom da izraelska i američka vojska godinama bombarduju ciljeve po Siriji bez pravog odgovora druge strane, i ovaj potez spada u sličnu taktiku anti-iranske koalicije. Osnovni motivi američkog vojnog prisustva u regionu su bezbednost Izraela i pljačkanje resursa, pa je nebitno ko se trenutno nalazi u Beloj kući i kakav će tim okupiti.
Da bi se američke baze izmestile iz regiona neophodan je svetski rat u kome bi ta strana doživela potpuni vojni poraz, a to ne deluje realno. Druge velike sile, poput Rusije i Kine, nisu sposobne da se direktno konfrontiraju i ratuju sa američko-izraelskom koalicijom, koju pomažu i prozapadni režimi u regionu, a na čijem čelu je saudijski. S tim u vezi treba gledati i na pojačanu izraelsko-saudijsku ekonomsku saradnju te političko izolovanje palestinskog rukovodstva u Ramali.
Suprotno predviđanjima pojedinih analitičara, Iran je odmah odgovorio na američki napad, gađajući vojne ciljeve u Iraku, a na tome se najverovatnije neće zaustaviti. Uzmuvanost i uputstva koje američke ambasade u regionu izdaju svojim državljanima nedvosmisleno pokazuju da će se eskalacija zaoštravati u narednim nedeljama i mesecima.
NE SLUTI NA DOBRO
Iz primera Iraka možemo videti kako su decenijama davili tu državu sankcijama i periodičnim vazdušnim udarima. Druga faza Arapskog proleća, protesti i smene vlasti u Alžiru, Tunisu, Sudanu, Egiptu, Iraku, Iranu i Libanu direktno su povezani sa izraelsko-američkim ekspanzionizmom. Nije ozbiljno pričati o iračkom suverenitetu i odlukama tamošnjih institucija nakon 2003. godine kada je ta država okupirana od koalicije predvođene Amerikom i saveznicima, podeljena po verskoj i etničkoj liniji, gde se sistematski radilo na radikalizovanju i guranju tih konfesija jedne na drugu. Biće potrebne godine da se te verske podele prevaziđu.
Što se tiče iranskog nuklearnog programa koji je svojevremeno obustavljen, režim u Teheranu će ubrzano raditi na proizvodnji atomskih bombi, ali je pitanje da li će u tome uspeti ili će mu izraelsko-američka koalicija porušiti infrastrukturu. Isto važi i za iranska naftna postrojenja na zapadu zemlje i u Persijskom zalivu koja su u neposrednoj blizini američkih vojnih baza kojima je Iran okružen. Ta postrojenja mogu vrlo lako postati mete američko-izraelskih projektila ukoliko dođe do daljih sukoba.
Američko-izraelsku agresiju treba posmatrati i kroz prizmu afera koje su vezane za Donalda Trampa i Benjamina Netanjahua, kao i koalicije koju ovaj drugi planira u Knesetu. Kad god su se političke vrhuške u SAD i Izraelu nalazile u nekoj vrsti krize, izazivale bi nove ratove i time dobijale na popularnosti. Ako je 2011. godina počela bombaškim napadima islamista na koptsku crkvu, a kasnije se razvila u seriju pobuna poznatijih kao Arapsko proleće, ni otvaranje 2020. godine ubistvom generala Sulejmanija i njegovih saradnika ne može da sluti na dobro.
Stefan Branisavljević je novinar sa dugogodišnjim prebivalištem u Jordanu. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Financial Times
Izvor Novi Standard
