Misija bibliotekara (2)

Knjiga je pamćenje učinila bezgraničnim – kazivanja vekova čini dostupnim čitavom svetu. Ali, je li zaista tako?

Prvi deo teksta možete pročitati ovde

No, vratimo se temi koja nas najviše zanima. Stigli smo do poslednje tačke – naglašavam da je poslednja kako bih vas okrepio i odagnao umor svojstven slušaocima – do poslednje tačke koja iziskuje od nas najbudniju pažnju budući da će se tema o knjizi i o bibliotekaru, do sada prilično rasplinuta, skoro idilična, odjednom preobraziti u dramu. Ta drama, po mom mišljenju, oslikava najautentičniju misiju bibliotekara. Dosad smo se bavili samo činjenicama iz davnina, slikama iz njene prošlosti. Ali upravo se pred nama pomaljaju konture jednog novog zadatka neuporedivo uzvišenijeg težeg, bitnijeg. Moglo bi se reći da je do sada vaša profesija uživala u muzici umilnog plesa i preludija – Tanz und Vorspiel. Od sada stvar postaje ozbiljna, počinje drama.

NOVA MISIJA
Do polovine XIX veka naša društva na Zapadu osećala su potrebu za knjigom i ta potreba je imala pozitivan predznak. Pojasniću, što sažetije, šta želim da kažem ovom rečenicom. Kao što sam na početku rekao, život sa kojim smo suočeni nama je dat, ali nam nije dat u gotovom obliku. Mi ga moramo uobličiti. Naime, život se sastoji od niza problema i poteškoća koje je nužno razrešiti: kako fizičkih, poput potrebe da se prehranimo, tako i takozvanih duhovnih, poput potrebe da ne umremo od dosade. Na te poteškoće čovek reaguje izmišljajući fizička i duhovna oruđa čime sebi olakšava borbu sa njima. Zbir svih olakšica koje čovek sebi stvara jeste kultura.

Brižljivo uobličene ideje najbolji su primer tog oruđa koje postavljamo između nas i poteškoća što nas okružuju. Jasna ideja o nekom problemu poput čarobnog štapića pretvara celokupnu njegovu neprijatnu težinu u prijatno i nenadano olakšanje. Ali ideja je neuhvatljiva, bljesne u nama na tren, kao čudom, i taman što smo je jasno sagledali, ona već zgasne. Neophodno je da pamćenje uloži napor kako bi je sačuvalo. No naše pamćenje nije u stanju da sačuva čak ni sve vlastite ideje, a izuzetno je važno da sačuvamo i ideje potekle od drugih ljudi. To je izuzetno važno da upravo stoga čini ključno obeležje čovekove prirode.

Današnji tigar mora da bude tigar kao da pre njega nije bilo nijednog tigra; on ne koristi milenarna iskustva koja su stekli njegovi srodnici u zvonkim šumskim dubinama. Svaki tigar je prvi tigar, svaki put mora ispočetka da započinje svoju profesiju tigra. Međutim, današnji čovek nije na početku bivstvovanja kao čovek, već nasleđuje prethodne oblike bivstvovanja, ideje, životna iskustva svojih predaka, i uvek nastavlja od nivoa ljudske prošlosti nataloženog pod njegovim stopama. Suočen sa ma kojim problemom, čovek nije usamljen, prepušten ličnoj reakciji, već su uz njega stalno sve ideje, otkrića, reakcije njegovih predaka, ili bar pregršt njih. Njegov život je akumulacija drugih života; stoga je, suštinski, njegov život progres. Nećemo sada raspravljati da li progres ka boljem, ka gorem, ili ka ničemu.

Zato je bilo izuzetno važno oruđu po imenu ideja pridodati neko drugo oruđe koje bi olakšavalo problem čuvanja svih ideja. To drugo oruđe je knjiga. Što je veća akumulacija prošlosti, veći je i progres. I tek što je otkrićem štampe jedva nekako bio rešen tehnički problem nedvoljnog broja knjiga, dogodilo se da je tempo istorije počeo da se ubrzava, progres je bivao sve brži, da bi danas dostigao ritam koji i nama svima deluje vrtoglavo, a zamislite kako bi delovao ljudima iz spokojnijih epoha. Gospodo, nije reč samo o tome da naše mašine obavljaju proizvodnju zapanjujuće brzo, da prevozna sredstva maltene mitološkim brzinama prenose naša tela; reč je o tome da sveukupna stvarnost, naš život, odnosno istorija u celini, neverovatno pospešuje učestalost sopstvenih promena; a samim tim svoje apsolutno kretanje, svoj progres. Sve se to uglavnom događa zahvaljujući olakšici po imenu knjiga.

Eto zbog čega su naša društva imala potrebu za knjigom; bila je to potreba za olakšicom, za blagorodnim oruđem. Ali oruđe koje je čovek izmislio da bi olakšao sebi izvesnu dimenziju života polako se pretvara u nov, sasvim nepoznat problem, najdenom se okreće protiv čoveka, postaje buntovno i neposlušno, te počinje da izaziva nepredvidive i pogubne posledice. Zbog toga neće prestati potreba za njim, jer ono će i dalje olakšavati problem zbog kojeg kojeg je očito bilo i izmišljeno; međutim, sada će to oruđe, iako nam je neophodno, pridodati našem životu novu i neočekivanu muku. Ranije nam je bilo čista olakšica i stoga je u našem životu imalo samo pozitivan predznak. Sada se odnos između tog oruđa i nas komplikuje i ono stiče negativan predznak.

Čovek uzima knjigu sa police u Njujorškoj javnoj biblioteci (Foto: AFP)
Čovek uzima knjigu sa police u Njujorškoj javnoj biblioteci (Foto: AFP)

Gospodo, nije u pitanju nikakva hipoteza. Sve što čovek izmišlja i stvara kako bi sebi olakšao život, sve ono što nazivamo kulturom i civilizacijom, u datom trenutku se okreće protiv čoveka. Naime, kao što svaka tvorevina nastavlja svoje postojanje u svetu, izvan subjekta koji ju je stvorio, i knjiga uživa vlastito bitisanje, preobraća se u stvar, u svet naspram čoveka; prepuštena svojoj neumitnoj i jedinstvenoj sudbini, ona ne haje za naum zbog kojeg ju je čovek stvorio ne bi li razrešio neočekivanu nevolju. To je večni usud tvorca. Ona se već dogodila hrišćanskom Bogu: stvorio je anđela sa velikim mističnim krilima a onda se anđeo pobunio protiv Njega. Stvorio je čoveka bez ikakvih krila, sem krila mašte, ali čovek se takođe pobunio, okrenuo se protiv svoga Tvorca i počeo da mu zadaje probleme. Kardinal Kuzanski je izvanredno rekao da čovek stvara jer je u biti slobodan, ali su njegova sloboda i stvaranje omeđeni određenim prolaznim trenutkom, zarobljeni određenim okolnostima: stoga zaslužuje zvanje Deus occasionatus, Bog u datoj prilici. Prirodno je da se i protiv njega okrenu njegove tvorevine.

Naše vreme nadasve nosi obeležje ovog tragičnog preokreta. Ekonomija, tehnika, razne olakšice koje čovek izmišlja, stavljaju mu danas omču oko vrata i prete da ga zadave. Nauke su nepojmljivo nabubrile, umnožile se i specijalizovale, te premašuju čovekove potrebe – dovode ga do očaja i more poput prirodnih pošasti. Čovek je suočen sa opasnošću da postane rob svojih nauka. Učenje više nije otium, scholé, kao nekad u staroj Grčkoj; ono je preplavilo čovekov život i već preti da se izlije preko njegovih granica. Na pomolu je karakterističan preokret nastao pobunom ljudskih tvorevina protiv svoga tvorca: umesto da se uči da bi se živelo, moraće se da se živi da bi se učilo.

Ništa novo – svesni smo da se i ranije tokom istorije događalo isto. Čovek se gubi u vlastitom bogatstvu: njegova kultura što poput džungle neizmerno buja oko njega, na kraju će ga ugušiti. Takozvane istorijske krize, konačno, upravo su to. Čovek ne može da bude previše bogat: ukoliko mu se nudi preteran broj mogućnosti i olakšica, plutaće kao davljenik u njima jer se u moru neizmernih mogućnosti izbora gubi osećaj za ono što je potrebno to je od pamtiveka obeležavalo tragičan usud aristokratija: sve se, na kraju, degenerišu, jer im atrofira energija usled obilja sredstava, obilja olakšica.

Nije li suvišno razmišljati o tome da li se u zapadnim društvima već oseća kako je knjiga postala pobunjeno oruđe koje je donelo još jedan problem više? U Nemačkoj se čitaju knjige gospodina Jingera u kojima pronalazimo rečenice poput ove: „Šteta je što smo ovaj nivo kulture u našoj istoriji dostigli bez neophodnog broja analfabeta!“ Reći ćete da preteruje. Ali razbijmo iluzije: preterivanje je uvek preterivanje u nečemu što je istinito.

Širom Evrope vlada utisak da je previše knjiga; potpuno suprotno nego u doba renesanse. Knjiga je prestala da bude iluzija i postala teret! Čak i naučnik uočava da mu ogromnu poteškoću u radu pričinjava snalaženje u bibliografiji neophodnoj za njegovo istraživanje. Ne zaboravite, čim se neko oruđe koje je čovek stvorio okrene protiv njega, društvo se uvek i smesta okreće protiv te tvorevine, preispituje njenu delotvornost, biva mu antipatična i postavlja pred nju zahtev da ispuni svoju prvobitnu misiju jednostavne olakšice. U tome je, dakle, drama: knjiga je neophodna na ovim istorijskim visinama, ali knjiga je sebe dovela u veliku opasnost budući da je postala opasna po čoveka.

Moglo bi se reći da jedna ljudska potreba prestaje da bude isključivo pozitivna i počinje da se puni negativnim nabojem onog trenutka kada postane neophodnost. Zaista nije dobro da je nešto strogo neophodno, iako ga imamo u izobilju pa nam njegova upotreba i korišćenje ne izazivaju nikakvu novu poteškoću. Osnovno obeležje neophodnosti je da se jednostavno osećamo robovima neke potrebe. U tom smislu valjalo bi reći da se društvene potrebe same od sebe uzdižu na nivo državnog pitanja tek kada su već postale negativne. Zato je sve čime se država bavi prilično tužno, veoma mučno i nemoguće je da u potpunosti bude lišeno neprijatnog izgleda bolnice, kasarne, zatvora.

Međutim, negativan karakter se pomalja u celosti onda kada oruđe stvoreno da nam olakša život spontano počinje da pričinjava neočekivane poteškoće i ugrožava čoveka. To se danas polako dešava sa knjigom i zbog toga širom Evrope skoro potpuno iščezava negdašnja radost pred odštampanim delom. Ovo, po meni, takođe znači da vaša profesija ulazi u doba svoje zrelosti. Ukoliko je život rad, onda se svako od njegovih doba razlikuje po preovlađujućem načinu ljudskog delanja. Mladosti je obično svojstveno da ne radi zato što neki posao mora da se uradi, jer je neodložan. Postupa sasvim suprotno: čim oseti prisilu da uradi nešto što je neodgodivo, prvo će nastojati da to izbegne, a ako ne uspe, obaviće zadatak tužno i mrzovoljno. Ovaj nedostatak logike pripada veličanstvenoj riznici nesaglasja koje, na njenu sreću, krasi mladost.

Student čita knjigu u biblioteci u jednoj školi u Baltimoru (Foto: Gabriella Demczuk/The New York Times)
Student čita knjigu u biblioteci škole u Baltimoru (Foto: Gabriella Demczuk/The New York Times)

Mlada osoba se sa ushićenjem bavi samo onim što joj izgleda neobavezno, to jest onim na šta nije primorana, što savršeno lako može biti zamenjeno nečim drugim, isto toliko ugodnim i primamljivim. Potrebno joj je uverenje da uvek od nje zavisi da li će napustiti neki posao i prionuti na drugi, čime se izbegava osećaj zatočeništva unutar jedinog posla. Sve u svemu, mlada osoba se ne vezuje za ono što radi ili, što se svodi na isto, čak i kada radi najmarljivije i najpožrtvovanije, skoro nikada ne radi do kraja ozbiljno, ona duboko u svojoj biti odbija obećanje za sva vremena, više joj prija osećaj lepršave spremnosti da već sledećeg trenutka radi nešto drugo, različito, pa čak i sasvim suprotno. Svoje konkretno zanimanje doživljava kao živi primer jednog od nepresušnog broja poslova kojima bi se svakog časa mogla predati.

Zahvaljujući tom prikrivenom lukavstvu, prividno uspeva u svojoj ambiciji: da radi sve u isto vreme, da odjednom bude sve što čovek može biti. Uzaludan je pokušaj da mu to osporavamo; mlad čovek je u svojoj biti retko kad veran sebi; on se poput toreadora bravurozno poigrava sa svojom misijom. Njegov rad je pomalo nalik na dečju igru i skoro uvek je čist ogled, isprobavanje, échantillon sans valeur.

U zrelom dobu ponašanje je suprotno. Uživa se u stvarnosti, a stvarnost se doživljava kao rad, što je upravo suprotno hirovitosti; više nam nije svejedno da li je nešto urađeno ili ne, jer nam to nešto izgleda nedostižno, hitno. U tom dobu život spoznaje istinu o sebi i otkriva suštinsku, notornu činjenicu da se ne mogu živeti svi životi, već da, sasvim suprotno, živeti ličnim životom znači ne živeti tuđe živote nego se okrenuti ka sopstvenom. Ta živa svest da u svakom trenutku svoga života ne možemo ni da budemo, niti da radimo, ništa drugo do jedno jedino, odbacuje sve one neumerene želje pri izboru našeg jedinog puta.

Odbojan nam je mladalački narcizam koji može da radi bilo šta, baš zato što mu je privlačno to bilo šta, i pri tom nadmeno umišlja da nešto radi. U zrelom dobu obično se pažnja i trud poklanjaju isključivo onom što je iluzorno izbegavati jer je neodložno. Otuda potiče naklonost ka vrhunskim problemima koja već nose pečat konflikta, tj. potrebe sa negativnim predznakom. Ukoliko ovu različitost između ličnih životnih doba primenimo na kolektivni „život“ i u okviru njega na profesije, otkrićemo da je vaša profesija stigla do trenutka kada se mora suočiti sa knjigom kao konfliktom. Dakle, ta činjenica, po mom uverenju, iziskuje novu misiju biliotekara, neuporedivo značajniju od svih prethodnih. Do sada su ljudi knjigu uglavnom tretirali kao predmet, kao materijalni objekt. Od danas moramo prići knjizi kao kakvom organizmu: moraćemo da vršimo policijsku kontrolu nad knjigom i postanemo ukrotitelji pobesnele knjige.

KNjIGA KAO KONFLIKT
Najozbiljnija negativna svojstva knjige očito su sledeća:

1. Knjiga ima previše. Čak i u odnosu na krajnje sužen broj tema kojima svako ponaosob poklanja pažnju, količina knjiga koju čovek treba da pročita je toliko ogromna da premašuje granice njegovog vremena i njegove moći apsorbovanja. Puka orijentacija u bibliografiji neophodnoj za neku temu predstavlja danas zavidan napor svakom autoru, čisto traćenje i gubitak vremena. Ako ipak reši da učini takav napor, suočava se sa činjenicom da ne može pročitati sve što bi morao da pročita. To ga primorava da čita brzo, da čita loše i, povrh svega, ostane ispunjen utiskom nemoći i poraza pun skepticizma prema vlastitom delu. Ukoliko svaka nova generacija bude i dalje, poput prethodnih, nagomilavala štampani papir, problem stvoren prekomernim brojem knjiga biće užasan. Kultura je izvukla i oslobodila čoveka iz prvobitne džungle da bi ga sad gurnula u džunglu knjiga, ništa manje neprohodnu i zagušujuću.

Besmisleno je nastojanje da se taj konflikt razreši pretpostavkom kako čovek nema potrebu za čitanjem knjiga nagomilanih vremenom, ili da je takva tvrdnja jedno od mnogih ispraznih opštih mesta afektacije pred „kulturom“, živo prisutne godinama unazad. Istina je sasvim suprotna. Ispod površine našeg vremena počeo je da niče, iako ga ljudi još uvek ne opažaju, novi i radikalni imperativ inteligencije: imperativ istorijske svesti. On će ubrzo izbiti na površinu i tada će postati sasvim očigledno ubeđenje da će čovek morati, radi jasnog sagledavanja vlastitog bića i sopstvene sudbine, prethodno da kristališe istorijsku svest o sebi samom, a to znači da se ozbiljno posveti proučavanju istorije, kao što se oko 1600. ozbiljno posvetio proučavanju fizike. Tada istorija neće biti utopija nauke kao što je do sada bila, već istinska spoznaja. Da bi to postala, nedostaju joj mnoge vrhunske komponente, a nadasve jedna, ona najneophodnija: preciznost. Ovaj atribut preciznosti, naizgled formalan i spoljašnji, prvi se pojavljuje kada kucne čas za verodostojno utemeljenje neke nauke.

Istorija koja će se stvarati sutra neće neće naširoko raspredati o epohama i vekovima, ona će artikulsati prošlost svodeći je na veoma kratke etape organskog karaktera, na generacije, i pokušaće da krajnje strogo definiše strukturu čovekovog života u svakoj od njih. Da bi ostvarila ovaj zadatak neće se zadovoljavati isticanjem pojedinih  dela koja se proizvoljno određuju kao „reprezentativna“, već će joj istinski i zbilja biti potrebno da pročita sve knjige nastale u određenom vremenskom razdoblju i pomno ih prouči. Tako bi se došlo do nečega što bih ja nazvao „statistikom ideja“ kako bi se strogo precizirao hronološki trenutak rađanja jedne ideje, proces njene ekpanzije, tačan period njenog trajanja u vidu kolektivne zakonitosti i potom doba njenog opadanja, ukalupljivanja u puko opšte mesto i napokon, njen zadatak za horizont istorijskog vremena.

Bibliotekarka u Narodnoj biblioteci u Denveru preraspoređuje knjige na policama (Foto: Helen H. Richardson/The Denver Post)
Bibliotekarka u Narodnoj biblioteci u Denveru raspoređuje knjige na policama (Foto: Helen H. Richardson/The Denver Post)

Ceo taj ogromni poduhvat neće moći da se uspešno privede kraju ukoliko bibliotekar ne pokuša da svede njegovu težinu na podnošljivu meru, rasterećujući bespotrebnih napora ljude čija tužna misija jeste i mora da bude iščitavanje mnogih knjiga, neizmernog broja knjiga: naučnike, lekare, filologe, istoričare. Za autora je neophodno da u potpunosti bude eliminisan problem sakupljanja unapred utvrđene i pretražene bibliografije o određenoj temi. To se još ne događa zato što nažalost bibliografska tehnika nije na visini našeg vremena. Mora se, dakle, stvoriti jedna nova bibliografska tehnika strogog automatizma. Pomoću nje će biti ostvaren krajnji cilj svega što je vaša služba započela pre nekoliko vekova katalogizacijom.

2. Ne samo da je previše knjiga već se stalno i obilato, poput letnjih pljuskova, na nas sručuju nove. Mnoge od njih su beskorisne ili glupe pa njihovo prisustvo ili čuvanje znači još jednu balast ljudskom rodu ionako stradalnom pod ostalim teretima. Zanimljivo je da istovremeno često uočavamo, unutar svake discipline, pomanjkanje određenih knjiga čiji nas nedostatak koči u daljem istraživanju. Problem je mnogo ozbiljniji nego što bi se moglo pretpostaviti samo usputnom napomenom. Neizmeran broj važnih odgovora na najrazličitija pitanja ostaje nedorečen usled nesavladivih prepreka u vidu praznina u prethodnim istraživanjima. I višak i pomanjkanje knjiga potiču iz istog izvora; knjige se štampaju bez nekakvog sistema, skoro potpuno prepuštene spontanosti i slučajnosti.

Da li je odveć utopijska slika bliske budućnosti kada će društvo zadužiti vašu profesiju da reguliše izdavaštvo kako bi se izbeglo objavljivanje nepotrebnih knjiga i kako, nasuprot tome, ne bi nedostajale one preko potrebne za rešavanje kruga gorućih problemasvake epohe? Svi ljudski poslovi  u početku su spontano i neuređeno delanje; ali svi oni, kada usled vlastite razgranatosti postanu komplikovani i počnu da opterećuju, bivaju podvrgnuti organizovanju. Čini mi se da je pravi trenutak za kolektivno organizovanje proizvodnje knjiga. Što se tiče same knjige kao pojave svojstvene ljudskom rodu, za nju je to pitanje života, ili smrti.

Ne treba reagovati budalastom tvrdnjom prema kojoj se takvo organizovanje kosi sa slobodom. Sloboda se nije pojavila na ovoj planeti da bi slomila kičmu zdravoj pameti. Upravo zato što je neko želeo da ona obavi taj zadatak, zato što je postojalo da baš ona bude moćno oruđe bezumlja, sloboda danas proživljava teške sate širom planete. Kolektivno organizovanje knjižarstva nema nečeg zajedničkog sa pitanjem slobode, kao što sa njom nema nikakve veze ni takođe nametnuta potreba za uređenjem saobraćaja u velikim gradovima. Dovoljno je da takvo organizovanje – kojim bi se otrežalo izdavanje beskorisnih ili glupih knjiga i podržalo objavljivanje dela čije je odsustvo pogubno – nema autoritarni karakter, kao što ga nema ni unutrašnja organizacija rada u jednoj dobroj akademiji nauka.

3. Takođe, bibliotekar će u budućnosti morati da usmerava neupućenog čitaoca kroz neprohodnu džunglu knjiga i da bude terapeut, higijeničar njegove lektire. To nas suočava sa obrnutom situacijom u odnosu na onu iz 1800. godine. Danas se čita previše: udobnost da se uz zanemariv ili skoro ništavni napor može usvojiti gomila ideja pohranjena u knjigama i časopisima polako navikava čoveka, a prosečnog čoveka je već navikla, da ne razmišlja svojom glavom i ne preispituje pročitano, što je jedini put istinskog usvajanja ideja. Reč je o najpogubnijem, suštinski najnegativnijem svojstvu knjige. Stoga zavređuje da mu se posvetimo, što ću upravo i učiniti, završno razmatranje. Dobar deo danas naraslih strahovitih javnih problema potiče iz činjenice da su prosečne glave nakljukane po inerciji usvojenim idejama, polovično shvaćenim, obesnaženim – nakljukane, dakle, pseudoidejama. Zato zamišljam biliotekara budućnosti kao nekavu vrstu filtera postavljenog između bujice knjiga i čoveka. Sve u svemu, gospodo, misija bibliotekara, po mom sudu, moraće da bude, ne kao do sada, prosta administracija predmeta po imenu knjiga, već dovođenje u sklad, mise au point, vitalne funkcije oličene knjigom.

ŠTA JE KNjIGA?
Mnogo se govori – i ja to sada činim u skromnoj meri – o misiji bibliotekara, o tome šta on radi ili bi morao da radi sa knjigama. No zanimljivo je da se pri tom obično ništa ne kaže o samoj knjizi – o tom enititetu kojim bibliotekar operiše po prirodi svoje profesije. Podrazumeva se da slušaoci znaju šta je knjiga i da im je to znanje prisutno u svesti tokom izlaganja. Zar nije reč o utopiji? Štaviše: Da li slušalac – u ovom slučaju vi – sme da podrazumeva kako je i predavaču to znanje blisko i u njegovoj je svesti tokom izlaganja? Ne dovodimo li sebe u opasnost da slušamo čoveka koji nam iznosi svoja razmišljanja o nečemu što smatra da se podrazumeva, samim tim o nečemu o čemu možda nikad nije ni razmišljao budući da je u pitanju „poznata stvar“?

U mnogim intelektualnim razmatranjima večito se događa isto: da od onoga što je suštinsko, bitno, polazimo kao od nečega „što se podrazumeva i što je poznata stvar“ pa tako dospevamo u začarani krug besmisla. I pitanju je jedna od najvećih boljki razmišljanja, nadasve savremenog. Stoga će se svaka misao ili svaka izgovorena reč o knjizi koja nije svom silinom prožeta kristalno jasnom svešću o tome šta je knjiga – ta strahovita ljudska realnost – biti lišena autentičnog smisla, biti mrtva stvar, gomila fraza čiju bit ne shvatamo te, samim tim, čista besmislica.

„Stare knjige“, slika Huana Alvareza Sebriana
„Stare knjige“, slika Huana Alvareza Sebriana

Ne želim da kažem kako je uvek, čim se povede reč o knjizi, neophodno dugo izlaganje o toj temi. Potpuno mi je nevažna količina izgovorenih reči: jedino zahtevam da ih bude dovoljno – a mudroj glavi i jedna je dovoljna. I zbog toga – a ne zato što to ne znate, već što jedan ovakav kongres i uzvišenost ovog skupa iziskuju kristalno jasnu svest i neku vrstu zvanične konstatacije u čemu i od čega se sastoji knjiga – osećam obavezu da vas podsetim na ono što znate bolje od mene: šta je knjiga. Pre dvadeset tri veka, u Fedru, Platon se osmelio da nam to pojasni; u pomenutom delu on postavlja i razrešava sva pitanja koja se tiču knjige. Pročitajte ponovo njegovu čarobnu definiciju krila, anđela, duše, definiciju knjige! Ukoliko dopunimo Platonov tekst, proizilazi sledeće:

Knjige su „zapisana kazivanja“ – λόγους γεγραμμένους – a kazivanje, nesumnjivo, nije ništa drugo do jedno od čovekovih delanja. Znamo da se svako delanje uvek ostvaruje iz nekog razloga i sa nekim ciljem; ova dva činioca definišu delanje i zahvaljujući njima na svetu postoji jedinstvena stvarnost. Ogromna je greška poistovetiti delanje sa nečim što se obično naziva aktivnošću: atom koji vibrira, kamen koji pada, ćelija koja se razmnožava prostom deobom, svi su oni aktivni ali ne „delaju“. I samo razmišljanje ili htenje, gledano strogo sa aspekta psihičkih funkcija, jeste aktivnost, a ne „delanje“. Kada s nekim ciljem i zbog nečega pokrenemo aktivnost našeg razmišljanja ili naših mišića, tek tada „delamo”.

Kažemo: „Gde su ključevi?“, „Skrenite levo!“, „Ljubavi moja!“. U svim ovim slučajevima, opravdanost odnosno cilj našeg kazivanja je izvan njega, daleko ga premašuje. Ove reči izgovaramo zato da bi se nešto dogodilo, da bi se mogao otvoriti neki orman, da bi se skretalo samo u određenom pravcu, da bi voljena žena znala za naša osećanja. No, kada geometričar izloži svoju novootkrivenu geometrijsku teoremu, on svojim iskazom ne želi da obuhvati ništa izvan nje; naprotiv, sve što je želeo, rekao je, i tu je kraj. U ovom slučaju kazivanje sadrži svrhovitost, opravdanost u sebi samom. Isto se dešava i sa sonetom o ruži. Pesnik stvara sonet samo i jedino da bi ga stvorio, da bi sonet postojao, da bi postojalo njegovo poetsko kazivanje.

U navedenoj drugoj vrsti kazivanja pojavljuje se, dakle, suštinsko kazivanje obogaćeno jednom njemu imanentnom vrlinom. U čemu je ključna razlika u odnosu na prethodne iskaze? Nesumnjivo u tome što geometričar ne misli da je o trouglu rekao nešto što bi bilo zgodno reći iz ovog ili onog razloga, već upravo ono što se mora reći o trouglu, kao što se pesniku čini da je o ruži rekao nešto što o njoj mora biti rečeno. U prvom slučaju kazivanje se koristilo kao sredstvo, ono je bilo u službi drugih ciljeva, dok je potonjem kazivanju cilj samo kazivanje, ono se zadovoljava i opravdava svojim jednostavnim iskazom. Istovremeno dolazimo na pomisao da životno delanje, životna funkcija, a to je kazivanje, dostiže vrhunac samo onda kada se iskazuje nešto što mora biti rečeno o nečem, te da svaki drugi oblik kazivanja pripada domenu njegove niže, drugorazredne upotrebe.

Samo takvo kazivanje suštinski zahteva promišljanje i stoga mora da bude zapisano. Besmisleno je čuvati svakodnevnu rečenicu: „Gde su ključevi?“ koja je bila motivisana prolaznom nužnošću. Malo je smislenije istaći natpis opštinske naredbe na nekom javnom panou: „Skrenite levo“ i, uopšte, zapisati zakone kako bi svi bili upoznati sa njima, što bi imalo odgovarajuće društvene konsekvence. Međutim, to ne znači da iskazi u vidu zakona, sami po sebi, zavređuju da budu sačuvani. Knjiga je, dakle, uzorno kazivanje i, kao takvo, u svojoj biti prožeto zahtevom da bude zapisano, sačuvano, jer kada je zapisano i sačuvano, stičemo utisak da ga neki bezimeni glas neprestano i za večita vremena izgovara, kao što tibetanske „vetrenjače molitvi“ poveravaju vetru svoju nepresahlu molitvu. To je prvo svojstvo knjige kao autentične vitalne funkcije: ona je moćna budući da uvek kazuje nešto što se mora reći – τά δέοτα είρηχότος.

Suština zloupotrebe tog oblika ljudskog života oličenog knjigom prisutna je uvek kada neko reši da napiše knjigu a da prethodno nema šta da kaže u sferi onoga što se mora reći i što do tada već nije napisano. Dok je knjiga bila preokupacija pojedinca, zadržavala je, relativno netaknut, svoj izvorni smisao. Ali čim se preobratila u društveni interes, čim je stvaranje knjiga ušlo u sferu politike, ekonomije ili prestiža, otpočela je proizvodnja lažne knjige, nekih štampanih predmeta koji donose profit zahvaljujući spoljašnnjoj sličnosti sa pravom knjigom. Ništa iznenađujuće, budući da se povinuje suštinskoj zakonitosti svega društvenog. U poređenju sa ličnim životom, sve kolektivno je, manje ili više neautentično i lažno. Samo strašno neznanje koje danas caruje o tome šta je zapravo kolektivni „život“, društvo, itd, sprečava nas da to jasno sagledamo.

Mnoštvo starih knjiga u biblioteci (ilustracija)
Mnoštvo starih knjiga u biblioteci (ilustracija)

No sve do sada naznačeno nije dovoljno da bi se znalo šta je knjiga. Naravno, treba istaći da se dešava nešto zanimljivo čim se kazivanje sačuva, odnosno zapiše. Tog trenutka mu se obezbeđuje kvalitet koji samo po sebi nema: trajnost. Kazivanje je, poput svega živog, trošno. I u njegovom slučaju, roditi se znači umirati iz časa u čas. Kazivanje pripada vremenu, a vreme je veliki ubica. Čovek može delimično da spase svoje kazivanje od nemilosrdnog propadanja zahvaljujući pamćenju, jer njemu je strano sve temporalno. Pre ispisane knjige nije bilo drugog načina da se sačuvaju i prikupljaju stečena znanja – o prošlosti, vlastitoj ili tuđoj – sem pamćenja. Podstrek pamćenju radi tog konkretnog cilja dao je, recimo u Indiji, skoro neverovatne rezultate.

Ali ono je neprenosivo, nerazdvojivo od ličnosti. Na toj činjenici počiva stameni temelj autoriteta staraca: oni su znali najviše, jer su imali najduže pamćenje, bili su „žive enciklopedije“ u većoj meri nego mladi ljudi, predstavljali su, da tako kažemo, najdeblje knjige. Otkriće pisma, a za njim pojava knjige, ukinulo je monopol znanja sazdanog na pamćenju i srušilo autoritet starih ljudi.

Knjiga je, dakle, pamćenje učinila objektivnim materijlizujući ga; u principu ga je takođe učinila i bezgraničnim – kazivanja vekova čini dostupnim čitavom svetu. Ali, je li zaista tako? Da li alfabet poseduje toliku magijsku moć te uspeva, sam od sebe, da spase živu bit od njene neumitne smrti? Da li je zapisano kazivanje, samo zato što je zapisano, ostalo živo? – ζώντα. Ili, što se svodi na isto, kazuje li i dalje ono što je želelo da kaže?

Sve što čovek radi odvija se u granicama datih okolnosti. Naročito se to odnosi na kazivanje. Ono uvek izrasta iz neke situacije i vezano je za nju. Ali je, istovremeno, ne iskazuje: ostavlja je prećutanu, podrazumeva je. Što znači da je svako kazivanje nepotpuno, da je fragment sebe samog i da mu životna scena na kojoj se rodilo daje najsmislenije značenje.

Zamislite sve prećutane pretpostavke bez kojih je i najprostije matematičko pravilo nerazumljivo. Da bismo ga shvatili, trebalo bi, i to je neophodni minimum, imati na umu da se ono odnosi na nešto što se zove nauka ili teorija. Nauka, tj, teorija, nije ništa drugo do situacija u kojoj se čovek suočio sa stvarima jednog dana na određenim prostorima naše planete. Ona traje, u suštinskom smislu, već mnogo vekova, pa i dan-danas, zbog čega jasno shvatamo matematičko pravilo. Ali niti je bila od početka sveta i veka niti je izvesno da će večno trajati.

Odjednom dolazimo do paradoksa, i neprijatnog i neizbežnog, naime: kazivanje se, prevashodno, sastoji od ćutanja, od stvari koje se prećutkuju jer su poznate ili u potpunosti neizvrecive; na njih se, međutim, kao na zemlju hraniteljicu, oslanja svaka naša reč, napisana ili izgovorena. Naše reči su, strogo uzevši, neodvojive od životne situacije iz koje izviru. Bez nje su lišene preciznog značenja, jasnosti.

Pismom se zadržava kazivanje, ali ono može da sačuva jedino reči, ne i žive intuicije koje tvore celovitost njegovog značenja. Životna situacija u svom nezadrživom galopu, odnosi je na sapima. Stoga, zadržavši puke reči, knjiga je sačuvala tek pepeo istinskog razmišljanja. Da bi ono vaskrslo i zaživelo, nije dovoljna samo knjiga. Neophodno je da čitalac iznosva u sebi reprodukuje datu životnu situaciju iz koje je poniklo to razmišljanje. Samo tada se može tvrditi da su rečenice u knjizi shvaćene, te da je negdašnje kazivanje spaseno od zaborava. Platon kaže da su misli jedne knjige samo tada naša legitimna deca – υίϊςγνησίυς – jer samo tada bivaju istinski promatrane, ponovo zaodenute u svoju prvobitnu jasnost – έναργές. Ali to će moći da učini jedino neko ko hodi istim putem kao i autor – τώ ταύτόν ϊχνσς μετιόντ – neko ko je još pre čitanja i sam razmišljao o istoj temi te zna sve njene staze i bogaze.

Statua Platona u Atini
Statua Platona u Atini

Kada se ne radi tako, kada se mnogo čita a malo razmišlja, knjiga postaje užasno delotvorno oruđe za falsifikovanje čovekovog života: „Ako se ljudi uzdaju u napisano, poverovaće da su shvatili ideje preusmeravajući ih isključivo spolja, zahvaljujući njihovim vidljivim oznakama, a ne iznutra, svojim bićem… Nakljukani umišljenim znanjima, koja nisu istinski stečena, poverovaće da mogu da sude o svemu, premda zaista ne znaju ništa i, povrh svega, biće nesnosni jer, umesto da budu mudri, kao što bi trebalo, biće samo krcati frazama“. Rekao je Platon pre dvadeset i tri stoleća.

 

(KRAJ)

 

Preuzeto iz časopisa: Književna reč: Magazin za književnost, umetnost, kulturu i društvena pitanja, br. 511, godina XXIX, Beograd, NIP Književna reč, 2000.

 

Hose Ortega i Gaset (1883-1955), bio je španski filozof i esejista, najveće i najslavnije ime španske misli modernog doba.

 

Naslovna fotografija: Wikipedia

 

Izbor, naslov i oprema teksta Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u