Vest je najpre objavio dnevni list Politika a onda ju je praktično potvrdio, tako što je nije demantovao već je o tome čak prilično otvoreno govorio, i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Njegova vlast namerava da cenzus za ulazak u Skupštinu Srbije na predstojećim parlamentarnim izborima, sa sadašnjih pet, spusti na tri odsto. Ova najavljena velikodušnost izaziva podozrenje već i zato što na velikodušnost prema političkim protivnicima toliko nismo navikli da postoji osnovana sumnja da tako nešto uopšte postoji.
IZBORNA MATEMATIKA
Pozivajući se na izvore u vrhu vlasti, Politika navodi da će na vanrednoj sednici Skupštine Srbije, početkom februara, biti izmenjeni zakoni o izboru narodnih poslanika i o lokalnim izborima u delu koji se odnosi na visinu izbornog cenzusa, što znači da bi ova odredba bila primenjena već na republičkim i lokalnim izborima koji će, shodno ranijem dogovoru postignutom uz posredovanje poslanika Evropskog parlamenta, biti održani pred sam istek predviđenih ustavnih i zakonskih rokova. Po svoj prilici, krajem aprila (u nedelju 26. aprila, na primer), budući da je predsednik Vučić izričito odbacio mogućnost da glasanje bude organizovano u vreme prvomajskih praznika, u nedelju 3. maja, a sve posle toga predstavljalo bi nedopustivo probijanje spomenutih rokova propisanih Ustavom Srbije i pratećim zakonima.
Neposredni efekat najavljenog spuštanja izbornog praga sa pet na tri odsto bio bi, očigledno, dvostruk. S jedne strane, manjim strankama bio bi olakšan ulazak u parlament; uz izlaznost od oko 3.800.000 birača kakva je zabeležena na prethodnim parlamentarnim izborima 2016. godine, umesto gotovo 190 hiljada glasova koliko je bilo potrebno za prelazak izbornog cenzusa od pet odsto, u slučaju njegovog spuštanja na tri odsto dovoljno bi bilo znatno dostižnijih (oko) 114 hiljada glasova. Iz ove pak okolnosti proističe i drugi izgledni, čak neizbežni efekat eventualnog smanjivanja cenzusa.
Ispod cenzusa bi, naime, ostalo daleko manje bačenih glasova koji se potom, prilikom izračunavanja broja osvojenih poslaničkih mesta, shodno D’Ontovoj formuli, u najvećoj meri prebacuju partijama koje su već osvojile najviše glasova. A to dalje znači da se – uzimamo opet prethodne izbore za primer – smanjuje mogućnost da izborna lista Srpske napredne stranke, koja je tada osvojila 48,25 odsto glasova, dobije 52,4 odsto poslaničkih mesta u Skupštini Srbije (131 od 250 ukupno).
Ispravnost ove računice potvrdio je i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić na vrlo jezgrovit način: „Manjim strankama odgovara manji izborni cenzus, većim strankama odgovara da taj cenzus bude što je moguće veći.“
OBJAŠNjENjE MOTIVA
Imajući pak takvu izbornu matematiku u vidu, postavlja se logično pitanje motiva aktuelne vlasti za preduzimanje ovakvog poteza, takoreći, u korist sopstvene štete, tim pre što je dosad postalo potpuno jasno – svi rezultati izbora od 2012. naovamo to potvrđuju – da ovako autodestruktivnim potezima ova vlast nije sklona.
„Vratiće se život u parlament, biće ga manje na ulicama a više u parlamentu, i time se vraća normalnost u Srbiju“, rekao je Aleksandar Vučić, dok je Rasim Ljajić istim povodom ustvrdio da bi „to doprinelo ukrupnjavanju političke scene i, na kraju krajeva, to bi, verujemo, doprinelo uozbiljavanju, da svaka stranka vodi računa o kandidatima koje će predložiti“.
No pre će biti da su ovo samo – više ili manje uverljiva i (ne)logična – opravdanja poteza koji inače ima drugačiju motivaciju od iskazanih želja za unapređenjem parlamentarnog života, ukrupnjavanjem političke scene (kako će se ona ukrupniti ako se sitnijima olakša ulazak u Skupštinu Srbije?!) i uozbiljavanjem kadrovske baze naših političkih stranaka koje čekamo, i nikako da dočekamo, još otkako se višestranačje vratilo u Srbiju.
Pri čemu, sve i ako je motivacija drugačija od ovako nesebične, ne znači to i da je nužno reč o potezu koji bi za demokratiju u Srbiji bio loš. Naprotiv, loše bi za sve ostale bilo povećanje, a ne spuštanje cenzusa, ovako, ako ništa drugo, sastav Skupštine Srbije, kakav god da je, bio bi kudikamo reprezentativniji u odnosu na volju birača iskazanu na izborima.
BOJKOT IZBORA
Ostave li se dakle po strani ona opravdanja koja su ionako izgovorena samo zato što je nešto moralo da se izgovori, jedino racionalno objašnjenje nameravanog spuštanja izbornog praga nalazi se u dodatnom obesmišljavanju (ionako prilično besmislenog) bojkota predstojećih izbora na kome insistira deo opozicije okupljen oko Saveza za Srbiju.
O tome rečito svedoči i nezadovoljstvo koje je zbog najavljene promene izbornog zakonodavstva tvitom iskazao jedan od lidera SzS-a Dragan Đilas: „Treba lažnu opoziciju ubaciti u parlament. A pet odsto je za njih neostvarivo. Da li posle ovoga ima još neko ko ne misli da ih bojkot uništava i da nemaju rešenje?“
Na stranu ova Đilasova tvrdnja o uništavajućoj snazi najavljenog bojkota – ništa drugo on i ne sme da tvrdi, uostalom, tako da ovo svakako ne može da se shvati kao objektivna procena situacije – nesumnjivo jeste da će efekat ove njegove strategije i dodatno biti umanjen ako se u Skupštini Srbije posle izbora nađe još više, a ne manje, makar formalno opozicionih stranaka.
U svakom slučaju, sad ostaje da se vidi hoće li se cenzus od pet odsto zaista i pretvoriti u tri odsto kao što se najavljuje. Na primedbu, inače načelno osnovanu, da se izborno zakonodavstvo ne menja u izbornoj godini, Vučić je ponudio dva prilično uverljiva iako u svojoj osnovi sofistička odgovora – prvi, da takva zakonska obaveza ne postoji nego je reč o nepisanom pravilu, i drugi, da su neka važna izborna pravila već promenjena u skladu s dogovorima postignutim pod nadzorom evroparlamentaraca bez obzira na to što je predizborni period već uveliko u toku.
Činjenica je, na kraju, i da vladajuća stranka raspolaže sasvim dovoljnom skupštinskom većinom da ostvari ono što je i naumila. A ipak, to nije i garancija da će najava iz Politike – o vanrednoj sednici Skupštine Srbije početkom februara – biti i ostvarena. Možda do tada, naime, vlast proceni da bi svojom proračunatom velikodušnošću sebi ipak mogla da načini više štete nego koristi – pa da ostane bez d’ontovske parlamentarne većine i time poveća ucenjivački kapacitet svojih partnera, koji bi joj u tom slučaju postali važniji nego što su trenutno – a možda je u sprovođenju ove namere spreči i (eventualni) otpor onih posrednika iz Evropskog parlamenta koje je sama uvela u naš unutrašnji politički život zato što joj je tako odgovaralo, iako je time grubo ugrozila suverenost naše demokratije, koliko god ona manjkava bila ali (bila) je naša.
Izvor Pečat
Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović
