O smrti sera Rodžera Skrutona

Odlaskom Rodžera Skrutona Britanija je izgubila velikog filozofa, a konzervativna misao jednog od svojih najinspirativnijih zastupnika

U nedelju 12. januara, u 75. godini preminuo je britanski filozof ser Rodžer Skruton (Roger Scruton), najznačajniji savremeni predstavnik tradicionalnog konzervativizma. Svako ko se interesovao za političku filozofiju, a posebno za konzervativnu misao, morao se sresti sa njegovim imenom, odnosno nekim od njegovih dela. Ipak, Skruton je bio mnogo više od običnog specijaliste ili političkog propovednika čiji je cilj zadobijanje pristalica i stvaranje vernika. Zagledan u večna pitanja koja okružuju ljudsko postojanje, Skruton je napisao značajne knjige iz istorije filozofije, etike i estetike; pisao je o pravu, kulturi, muzici, arhitekturi, vinu, lovu, ekologiji, seksualnosti, pesimizmu, duši sveta, ljudskoj prirodi, crkvi i Bogu; autor je nekoliko romana; tvorac je dve opere, kao i dokumentarca o lepoti koji je urađen za Bi-Bi-Si. Iza Rodžera Skrutona ostalo više od pedeset knjiga, kao i bezbrojna predavanja, eseji i članci. U njegovu zaostavštinu mora se uvrstiti i časopis Salisbury Review koji je osnovao još 1982. godine i koji i danas izlazi. Sve to ga je činilo jednim od najvišestranijih i najproduktivnijih filozofa našeg vremena.

Njegov glas imao je težinu i van njegove domovine. Sa pažnjom su ga slušali u SAD, Mađarskoj i Češkoj, gde je još u vreme vladavine komunističke diktature više puta držao predavanja, učestvujući na taj način u izgradnji češke alternativne javnosti, što je u to vreme sa sobom povlačilo i nemali rizik. Ipak, Skruton je tada ličnim primerom ukazao na vezu između misli i čina. Njegovi poštovaoci širom sveta slažu se da su njegova postignuća izuzetna, a jedan bivši student nazvao ga je „čovekom većim od svog vremena“.

KONZERVATIVAC
Konzervativna filozofija bila je tema koja je Skrutona okupirala tokom čitavog života. Jedna od njegovih prvih knjiga, i ujedno najpoznatije delo nosi naslov The Meaning of Conservatism (1980). Već tada je bilo jasno da je reč o filozofu koji stoji nasuprot duhu vremena, jer Skruton ne samo da je bio u opoziciji prema dominaciji levice, nego se izazivački postavio i prema svima onima koji su konzervativizam želeli da svedu na parole o međunarodnom slobodnom tržištu i ličnoj slobodi, odnosno onima koji su konzervativnu misao izjednačavali sa odbranom statusa kvo ili politikom konzervativne stranke. Sledile su knjige Conservative Thinkers: Essays from The Salisbury Review (1988), Conservative Thoughts: Essays from The Salisbury Review (1988), Conservative Texts: An Anthology (ed.) (1992), A Political Philosophy: Arguments for Conservatism (2006), How to Be a Conservative (2014). Poslednja Skrutonova knjiga Conservatism: An Invitation to the Great Tradition (2017) takođe se bavila konzervativnom tradicijom, odnosno njenom predistorijom, razvojem i sadašnjim stanjem.

Rođen 1944. godine Skruton je pripadao generaciji obrazovanoj u levičarskom duhu. Otac mu je bio socijalista, sindikalac i član laburističke stranke, a Rodžer je u Kembridžu kao student bio blizak levim idejama. Kako je sam govorio njegovo okretanje konzervativizmu bilo je plod ličnog iskustva. Maja 1968. godine Skruton je u Parizu gledao do čega je dovela ideologija nove levice i njeni sveobuhvatni projekti. Posmatrao je nerede, napade na policiju i automobile u plamenu, na čijoj vatri je trebalo da sagori čitav svet da bi se izgradile utopije koje su postojale samo u glavama levičarskih političkih proroka.

Studenti sa motkama bacaju kamenice na policiju, Pariz, 06. maj 1968. (Foto: Bruno Barbey/Magnum Photos)
Studenti sa motkama bacaju kamenice na policiju, Pariz, 06. maj 1968. (Foto: Bruno Barbey/Magnum Photos)

Istovremeno je slušao te iste proroke koji su sa udobnih pozicija one „samozadovoljne huligane srednje klase“ i rušitelje branili kao borce za „slobodu“, „jednakost“ i „socijalnu pravdu“. Zgađen nad onim što je čuo i video, Skruton se tada okrenuo svom znamenitom zemljaku Edmundu Berku, koji je više od sto godina ranije slušao slične demagoge i gledao iste ostrašćene fanatike. Tada je shvatio značaj očuvanja duhovnih stvari u nemirnim vremenima, odnosno koliko je dobre stvari lako uništiti, a teško izgraditi, što posebno važi za stvari koje su kolektivna imovina, kao što su mir, sloboda, zakon, javni duh… Postalo mu je jasno i da je želja da se ono konkretno, blisko i poznato razori u ime apstraktnog i nepoznatog odnosno u ime maglovitih obećanja ne samo izraz gluposti i neodgovornosti, nego i vrlo opasna zabluda.

Razumeo je i da je sloboda moguća jedino kao konkretna sloboda u okviru poretka i zakona, te da bez institucija čovek ne postoji kao svesni subjekt. Proučavanje engleske pravne tradicije common law-a, uverilo ga je da vlast i nasilje nisu ista stvar, da se institucije i pravila ne nameću, nego da organski i spontano nastaju odozdo. Svoje shvatanje konzervativizma Skruton je temeljio na tradiciji Habeas corpus-a. To nije bila nekakva beznadežno apstraktna i posvuda važeća suva doktrina konzervativizma, nego pokušaj očuvanja sopstvenog nasleđa i tradicije kojoj je pripadao.

Parisko iskustvo odvelo je Skrutona u konzervativni tabor, ali mu je takođe ukazalo na posledice levičarskih učenja, odnosno opasnost koju ona predstavljaju za opstanak jednog društva. Levičarskim misliocima (Gramšiju, Habermasu, Fukou, Dvorkinu, Sartru, Altiseru, Lukaču i drugima) Skruton je posvetio knjigu Thinkers of the New Left (1985) u kojoj ih je izložio oštroj kritici. Intelektualističkoj modi i novim, zavodljivim, ali pogrešnim idejama suprotstavljao je staru, dosadnu, ali istinitu filozofiju. Ta knjiga mu nije stvorila prijatelje u većinski levičarskoj akademskoj javnosti. Naprotiv, ona je štetila njegovoj karijeri. Istovremeno, ta knjiga, nastala devet godina nakon Solženjicinovog zahteva da se ne živi u laži, bila je akt prkosa i nepristajanja. Skruton je svojim životom i delom svedočio da konzervativizam nije nezameranje i konformizam. Njegov Salisbury Review bio je daleko od toga da čini ustupke tačerizmu, sa kojim se mogao složiti samo delimično.

Iako nepodmitljivo čvrst u sopstvenim uverenjima, Skruton je bio daleko od bilo kakve ideološke zaslepljenosti. Njegov konzervativizam umeo je da pronađe deliće istine i u protivničkim pozicijama i da ih prihvati. Zaljubljen u englesku provinciju odbijao je da ekološko pitanje prepusti levičarima i onima koji svoje ideološke ciljeve maskiraju zelenim pokrivačem. Konzervativno shvatanje ekologije izložio je u knjizi Green Philosophy: How to Think Seriously About the Planet (2011).

SKROMNI SER
Posebnu pažnju Skruton je poklanjao pitanju nacije, odnosno odbrani nacionalne države, koja je za njega bila važna tekovina Zapada koja ga razlikuje od ostatka sveta. Naglašavao je da ideja građanstva zavisi od postojanja nacije i deljenog načina života, a da pravni poredak počiva na teritorijalnosti, odnosno na postojanju jasnih granica u okviru kojih poredak važi. U skladu sa tim, bio je i skeptičan prema globalizaciji, odnosno onim tendencijama koje znače brisanje i razlaganje kulturnih specifičnosti. Bez zajednice i jednog samorazumljivog „mi“, bez bazičnog konsenzusa i poverenja unutar zajednice sama od sebe otpadaju i sva druga politička pitanja.

Rodžer Skruton sedi za stolom u svojoj kući (Foto: ft.com)
Rodžer Skruton sedi za stolom u svojoj kući (Foto: ft.com)

Braneći nacionalnu državu, Skruton je jasno stajao protiv briselske unije i bio jedan od najvažnijih zagovornika izlaska Britanije iz EU. Za Skrutona nije bilo nikakve sumnje da čitava evropska civilizacija zavisi od opstanka nacionalnih granica i nacionalne države, te da je Evropska unija koja je namerila da izbriše nacionalne granice sama najveća pretnja demokratiji. Sama Unija stvorila je klasu političara koji više nikome ne odgovaraju. Istovremeno je čvrsto stajao u suprotnosti prema ideologiji multikulturalizma i upozoravao na razorne posledice politike otvorenih granica.

Pored politike, Skrutonova preokupacija bilo je i pitanje lepote, odnosno kritika estetskog relativizma, a u nekoliko poslednjih godina posvetio se i religijskim pitanjima. U izvesnom smislu, kod Skrutona je politika uvek igrala podređenu ulogu u odnosu na kulturu, umetnost, religiju, porodicu i prijateljstvo, jer tu se stvaraju i prenose naše vrednosti, a ne u oblasti politike i ekonomije. Skruton se plašio društva u kome nema ničeg svetog, nema ljubavi, lepote i sreće, već se sve svodi na ekonomiju i zabavu. Smatra je da u životu postoje mnogi ciljevi čije ispunjenje ne zavisi od ekonomije, te je pobedu ekonomije nad politikom držao za opasnu i suštinski dehumanizujuću. Ekonomskim ekspertima je zamerao da nikako ne shvataju da oikonomia bez oikos-a prestaje da bude praktična nauka i postaje ideologija.

Izražena svojstvenost, nonkonformizam i suvereno držanje doneli su Skrutonu mnogo teškoća u životu. Pa ipak, i pored brojnih napada njegovo delo nije moglo ostati bez zasluženih priznanja, koja su u većem broju stizala iz inostranstva – Češke i Mađarske. Zbog zasluga na polju filozofije, podučavanja i javnog obrazovanja Skruton je 2016. godine poneo titulu sera. Ipak, ni viteška titula nije značila da su napadi na Skrutona i etiketiranja prestali i ostao je osećaj da je on u svojoj zemlji ostao nedovoljno prihvaćen. I početkom 2019. godine „molio se da Veliki Inkvizitor koga su ustoličile društvene mreže pronaći drugu metu“, a hajci su se pridružili i pojedini funkcioneri torijevske stranke. Kako je konstatovao Daglas Marej, Skrutonu je davan prostor u medijima samo kada je trebalo „razotkriti desničarsko čudovište“, što je bio slučaj i sa poslednjim intervjuom koji je dao.

Sudeći prema onome što su o njemu rekli ljudi koji su ga poznavali, Skruton je po prirodi bio daleko od bilo kakve ogorčenosti. On nije bio prorok koji je želeo da progoni nevernike. Pisao je da „posao konzervativizma nije da ispravlja ljudsku prirodu ili da je oblikuje u skladu sa nekakvim koncepcijama o idealnom racionalnom biraču“ nego da „pokušava da razume kako društva funkcionišu i da napravi prostor potreban za njihovo uspešno delovanje“. Bio je skroman, dobronameran, zadovoljan i zahvalan onako kako mogu biti zadovoljni ljudi koji su pomireni sa nesavršenošću sveta i koji su u njemu umeli da pronađu stvari koje u život unose smisao i koje svet čine domom, a ne kavezom. „Uprkos svemu, ima mnogo toga na čemu treba da budem zahvalan“ zapisao je u svojim poslednjim danima. Farmu na kojoj je živeo nazivao je „Skrutopija“. Do kraja života uživao je u lovu na lisice.

Investitura Rodžera Skrutona u Bakingemskoj palati (Foto: Press Association)
Investitura Rodžera Skrutona u Bakingemskoj palati (Foto: Press Association)

U jednom kratkom osvrtu na Skrutonovo delo, berlinski profesor Til Kincel nazvao je Skrutonovu filozofiju „konzervativizmom na najvišem zamislivom nivou“. Odlaskom Rodžera Skrutona Britanija je izgubila velikog filozofa, a konzervativna misao jednog od svojih najinspirativnijih zastupnika.

 

Naslovna fotografija: winenews.it

 

Izvor Stanje stvari

Pratite nas na YouTube-u