Lj. Bogdanović: Ep o đedu i trobojci

Trobojka – stara crnogorska i srpska zastava – postala je lozinka kojom se dozivaju i prepoznaju oni koji su ujedinjeni u hrabrom prkosu, u odlučnosti da brane i odbrane ono u šta veruju

Jednom Danilu – Danilu Vukadinoviću iz Podgorice – ovih dana je u san dolazio pokojni đed. Šta se tada dogodilo – objavili su mediji, prodiskutovale internet-mreže, razglasio šapat nove urbane gerile, a potom je ovaj podgorički slučaj s đedom i unukom potvrdio da se epski zapleti u životu najčešće događaju spontano, te da se njihova snaga ne može kontrolisati, planirati, izmisliti. Evo šta je sam Vukadinović izjavio u policijskoj stanici u koju je bio priveden prošle subote: „Večeras oko 23 časa izašao sam ispred svoje kuće i na trafostanici, koja se nalazi pored puta, počeo da crtam crnogorsku trobojku sprejom. Ovo sam uradio jer sam sinoć sanjao mog pokojnog đeda, koji se borio za ovu državu i bio veliki Crnogorac, i u snu mi je rekao da želi da je nacrtam, da želi da vidi iz groba, jer se groblje i đedov grob nalaze u neposrednoj blizini.“

Danilo je bio ozbiljan, ali sve i da se, izmišljajući snove, rugao islednicima, dramatika ove zgode ne bi bila umanjena. Đedova volja je zakon, poručio je saslušani. Razumeli su to i oni koji su ga saslušavali. Kada nam preci zapovedaju, to ume da nas do srži uznemiri a potom i upravlja našim životom. Otuda podgorički prozni ep o trobojci i đedu može računati na duže trajanje, svejedno što je zapisan neliterarno, u zvaničnoj policijskoj beležnici.

U danima koji su usledili dogodio se zaplet koji je uvećao moć epske crtice o dedi i unuku – ovom epizodom počela je u Crnoj Gori neočekivana i fascinantna revolucija nazvana „grafitnom“. „Talas mirne, nenasilne, pa i šmekerske grafitne revolucije zahvatio je našu zemlju, a njeni nosioci nisu ni političari, a ni javne ličnosti, već su glavni protagonisti mladi ljudi“, tvituju oduševljeni posmatrači. Duhovita i neukrotiva snaga otpora nastavljena je i još uvek traje širom Crne Gore, u gradovima i selima, na putevima, mostovima, zidovima i javnim mestima. Trobojka – stara crnogorska i srpska zastava – postala je lozinka kojom se dozivaju i prepoznaju oni koji su ujedinjeni u hrabrom prkosu, u odlučnosti da brane i odbrane ono u šta veruju. Učestvuju stotine i hiljade mladića nalik pomenutom đedovom potomku Danilu. „Šmekeri“ opremljeni četkama, farbom i sprejovima prkose, začikavaju, čine smešnim i nemoćnim naoružane režimske batinaše, frustriraju zvaničnike koji naređuju da se trobojka, kao simbol stran savremenom montenegrinskom biću, prekreči, prefarba, uništi…

Ispravnost uverenja da veliki dramatičari zaplete svojih drama ne izmišljaju jer život uvek ide ispred mašte, danas potvrđuju ustalasana i odlučna Crna Gora i tamošnja događanja epskih razmera. Od izglasavanja zlonamernog i opasnog Zakona o slobodi veroispovesti, otpor (donedavno) nezamislive snage, uz učešće desetina hiljada građana, pretvorio je gotovo celu zemlju u jedinstvenu evropsku pozornicu. Na toj velikoj sceni, u dostojanstvenoj, mitskoj tišini, iskazuje se čvrsta volja i izvodi komad za sada bezimen, ali neretko šifrovan pojmovima „čojstvo“, „snaga“, „junaštvo“. Kada su dan uoči praznika Svetog Save širom Crne Gore održani novi molebani i prošle litije masovnije nego ikad, a vladika budimljansko-nikšićki Joanikije pred blizu 20.000 ljudi u Bijelom Polju poručio: „Borimo se verom i ljubavlju za naše svetinje, a ako bude trebalo, borićemo se i svojim životima“, postalo je jasno da se Crna Gora umiriti neće!

Poruku o „životima“ kao najvrednijem zalogu u borbi od koje se neće odustajati, vladika je rekao jednostavno, neposredno, čak bez prizvuka pretnje vladajućem režimu. Vreme je trobojke. Vreme je srpskog bića Crne Gore. I nije slučajno što je baš uoči praznovanja Svetog Save u Srpskoj kući u Podgorici otvorena izložba Crna Gora – narod, jezik, crkva kroz istorijska dokumenta, u kojoj je autor Jovan B. Markuš sabrao „dokumenta koja svedoče o srpskom biću Crne Gore“. Iz ovdašnje perspektive biva jasno da se u aktuelnim događanjima u ovoj državi progovara mitskim jezikom i da se uspostavljaju veze s istorijskim kategorijama. Stoga se u pokušaju razumevanja smisla u ovom jedinstvenom i neočekivanom pokretu naroda bez ustezanja potežu i prejake reči i zaoštrene dihotomije: dobro–zlo, veličanstveno–obeshrabrujuće, privlačno–odvratno… U velikoj društvenoj drami koja duže od mesec dana potresa zemlju, vladajuća crnogorska elita dosledno se drži uloge aktera koji žive u svojevrsnom paralelnom svetu, u iracionalnom, dakle neutemeljenom konstruktu čija su pravila i istine drugačiji od očiglednih! „Udarom na temelje Crkve, vlast već snosi teške posledice, od kojih, u političkom smislu, nema oporavka“, kaže nam podgorički novinar Dražen Živković.

Fenomen društvenih i političkih paralelnih svetova – u okviru kojih se u jednoj nacionalnoj zajednici „o istom tvrdi različito“ – dakako nije svojstven samo savremenoj crnogorskoj javnoj sceni. Iskustva rastakanja smisla, negovanja haotičnosti i odsustva strategije u različitim aspektima javnih i državnih politika nisu ekskluzivna podgorička praksa. Kada harvardski profesor Stiven Volt (tekst „Američki hibris arogancije“ u ovom broju Pečata!) danas konstatuje: „Jednom kada javni diskurs postane potpuno odvojen od realnog sveta, pronalaženje strategije koja će zapravo funkcionisati u tom svetu postaje gotovo nemoguće“, ne prepoznajemo li u ovoj jezgrovitoj i opominjućoj misli posredni anatomski rez, ili dobar savet podgoričkoj upravljačkoj kasti?

Prema pravilu da se u velikim dramama poštuju unutrašnji zahtevi kompozicije, pa posle uvoda i zapleta slede „vrhunac, preokret, rasplet i kraj“, aktuelni vladar Crne Gore doprinosi zapletu, na način iz kojeg se ne mogu naslutiti ni valjan rasplet, a ni razuman kraj. Obraćajući se najpre onim građanima Crne Gore koji učestvuju u molebanima i litijama, ali i akterima pomenute sprej-revolucije, Milo Đukanović početkom ove nedelje poručuje da ne dozvole da budu „deo ludačkog projekta“: „Nama se čini da ste u misiji posrbljavanja Crne Gore. Čini mi se da želite da vratite Crnu Goru u onu pređašnju predstavu kako je Crna Gora druga srpska država. I to je zapravo suštinsko neslaganje velikosrpskog nacionalizma sa crnogorskom nezavisnošću.“

Onim građanima njegove zemlje koji zbog ovakvih i sličnih izjava kažu da je „režim otuđen od realnosti i da živi u nekakvom svom imaginarnom svijetu“, Đukanović je, istupajući upravo na Savindan u Tivtu, zdušno izašao u susret. „Za svakog ko poznaje istoriju, nema dileme, sve dok je trajala crnogorska država, trajala je i Crnogorska pravoslavna crkva. S obzirom da je Crna Gora prisajedinjena Srbiji logično je bilo da crkva bude prisajedinjena SPC. Odluka je bila politička – nestala je država. Ako je bilo logično da 1918. nestane crkva kada je nestala država, šta ćemo sa 2006. kada je obnovljena država? Obnovićemo crkvu, naravno.“

Zaključimo: za svakog ko u stvarnosti uznemirene i duhom nacionalnog bunta duboko prožete države (sa)sluša citirano Đukanovićevo rezonovanje, poslužimo li se njegovom govornom figurom – nema dileme. Lucidno je o tome presudio harvardski profesor: „Pronalaženje strategije koja će funkcionisati u tom svetu postaje gotovo nemoguće.“ Tako biva kada se zvanični politički diskurs, u svojoj fantaziji, potpuno otuđi i s realnim svetom prestane da komunicira. Premda razdvojeni, ovi svetovi, naravno, slute da takvo – paralelno i udaljeno – življenje nosi klicu koja nije bezopasna i najavljuje budućnost koja nije uspokojavajuća.

 

Autor Ljiljana Bogdanović

 

Naslovna fotografija: IN4S

 

Izvor Pečat, 31. januar 2020.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u