Ovogodišnja Ninova nagrada promovisala je jednu prilično primitivnu normativnu estetiku. Ta estetika se po mn0gim odlikama, kao što ću pokazati, poklapa sa socrealizmom. Stoga ću je nazvati – NVO realizam.
No, NVO realizam nije tek estetička doktrina. Namera njenih promotera je, očigledno, da ona odredi i dominantan pravac u srpskoj književnosti. Način na koji je ove godine dodeljena Ninova nagrada, tako, dobija dimenziju i nove kulturne politike.
Ali, takva heteronomna programska estetika, budući da je suštinski autoritarna, predstavlja anahromizam. Ona je nespojiva kako s modernizmom, tako i s postmodernizmom u književnosti. Videćemo da su nastanak i promocija ove arhaične estetike bili rezultat slabe obrazovanosti i/ili arogancije porodice, kako ju je lepo nazvao Gatalica (ovde 8:05-9:21) – članova žirija i bliskih pisaca i novinara.
Na ovom primeru još jednom ćemo uočiti rad dubinske ideologije ovdašnje kompradorske inteligencije. Društvo bez autonomije, zemlja koja je kolonija, ne treba da ima ni autonomnu umetnost. Dozvoljena je tek dirigovana, tendenciozna književnost.
Jedino: kolonijal-art.
* * *
Ako se podsetimo osnovnih karakteristika socrealizma u književnosti, videćemo da vrlo slične norme – sudeći po programskim izjavama članova žirija, kao i po odlikama onih romana koji su izdvojeni i nagrađeni – važe i za NVO realizam.
1. Uz estetsku, obavezna je i normativna funkcija književnosti; delo mora da utiče na čitaoca kroz afirmaciju poželjnih vrednosti ili kroz stvaranje averzije prema nepoželjnim vrednostima (ovde 41─42); književnost tako dobija i vanumetničke zadatke, poput „vaspitanja“ ili „prevaspitavanja“ čitaoca (ovde 14).
2. Književni postupak je realistički, premda ne i veristički; stvoreni svet književnog dela, naime, samo je strukturno homologan stvarnosti (ovde 205-6); ostalo je proizvod piščeve kreacije, u kojoj do izražaja dolazi nastojanje da se političke ili društvene ideje promovišu kroz književnu formu; to je tzv. tendenciozni realizam (ovde 192).
3. Tematika dela prvenstveno je savremeni život; prošlost je nepoželjna, osim u funkciji poređenja sa sadašnjošću.
4. Karakter junaka se razvija kroz dinamiku interakcije sa društveno-istorijskim okruženjem; to je „shvatanje da sliku i sudbinu čoveka formira ne samo biologija i psihologija, nego istorija, i pre svega istorija“ (ovde; 202).
5. Snažna polarizacija na pozitivne i negativne junake vodi do manihejskog dualizma; odnos prema junacima je, zavisno od njihovih ideoloških karakteristika, hagiografski ili demonološki (ovde 93; 97).
6. Najviše mogućnosti da se, kroz jednu višeslojnu strukturu, „pedagoški“ plasiraju ideje pruža roman.
Pogledajmo sada estetiku Ninovog žirija. S te strane je, prošle i ove godine, najčešće nastupao Ivan Milenković. Verovatno zato što, kao doktor političkih nauka, formalno u žiriju ima najviše obrazovanja.
Evo šta je Milenković nedavno rekao na N1: „Srpska književnost je u krizi dobrih 30 godina, ako ne i više; veliki broj godina unazad pisci su izbegavali sadašnjost, krili su se iza nerelevantnih tema; sad imamo neverovatan broj mladih hrabrih pisaca spremnih da se suoče sa sadašnjošću.“
I u drugim prilikama Milenković kao „relevantnu temu“ ističe sadašnjost, dok su teme iz prošlosti „nerelevantne“.
Prošle godine, recimo, Milenković piše: „Pojačano lučenje patriotske supstancije uočava se po broju tekstova posvećenih Prvom svetskom ratu. (…) Sa sadašnjošću se ozbiljno suočavaju svega tri, možda četiri romana (…). Dakle, jad i beda“.
A ove godine pak veli: „Umesto da se skrivaju u dubokoj prošlosti (…), domaći su se pisci, barem oni najbolji, oni kojima je istina važna, okrenuli sadašnjosti, ili su odlučili da sredstvima književnim rastavljaju nedavnu sramnu prošlost. A to je prokleto dobro.“
Očigledno, „sadašnjost“ je za Milenkovića naročito poželjna tema. A kao nepoželjne, on izričito nabraja: „srpsku prošlost“ (uopšte), „Nemanjiće“, „Balkanske ratove“, „Prvi svetski rat“, a u njemu posebno „prelazak preko Albanije 1915“. Jedina dobrodošla tema koja se ne tiče sadašnjosti, kao što smo već videli, jeste „nedavna sramna prošlost“.
Najlepše je što Milenković, u svojoj estetičkoj prostodušnosti, kao da nije sposoban za elementarnu refleksiju. On ne razume da svako propisivanje poželjnog tematskog okvira nije ništa drugo do normiranje književnosti sa vanumetničkog stanovišta.
Pisac, naime, ima pravo da izabere bilo koju temu, bilo koje vreme i bilo koji prostor. On ima apsolutno pravo na beg od sadašnjosti. On čak ima slobodu i na beg od celokupne stvarnosti. Ili mu te slobode ipak ne pripadaju?
Veselo je što isto mišljenje s Milenkovićem deli i Marjan Čakarević, drugi član žirija. „Otprilike polovina od onih desetak posto (kvalitetnih romana – S. A.) opisuje iznutra društvo i zajednicu u kojoj nastaje“, kaže on. „Mali broj romana se trudi da neposredno odgovori na drame i pitanja koja obeležavaju našu epohu.“
Ali, zašto bi „naše društvo“ u „našoj epohi“ moralo da bude književna norma? U kojoj pak to estetici tema i hronotop determinišu kvalitet dela? Koja li to estetika propisuje piscu u kakav će vremensko-prostorni okvir morati da smesti radnju?
Pa, dve su takve estetike. Jedna je socrealizam. A druga je ova, novokomponovana estetika. NVO realizam.
* * *
Najbolje je što Milenkovićevu književno-estetsku poziciju, očigledno, dele i drugi članovi žirija. Naime, sve romane iz ovogodišnjeg užeg izbora odlikuje istovetan uzani tematski okvir.
Kao što je to oduševljeno primetila Jelena Lalatović, „svih pet romana koji su se našli u najužem izboru, na manje ili više književno ubedljiv način tematizuju raspad Jugoslavije i njegove veze sa savremenim, postjugoslovenskim društvima. Svaki od ovih romana govori o nekom fundamentalnom traumatskom jezgru iz različitih, ali prema jugoslovenskom nasleđu afirmativnih perspektiva – intimističke, jugonostalgične, antirevizionističke“.
Dakle, svi romani imaju isti ograničen hronotop. Kako je moguće da od dvesta romana u najuži izbor uđu isključivo romani s takvom tematikom? Kolika li je verovatnoća da se to desi u jednoj autonomnoj estetici – onoj u kojoj određeni hronotop i tema nisu kriterijum za odabir?
Dakako, reč je o tome da se u NVO realizmu polazi od različitih imperativa, ukuljučiv i one koji se tiču teme, vremena i prostora. Tipično za autoritarnu estetiku koja književnost tretira kao heteronomnu delatnost – izvršiteljku viših, ideološko-vaspitnih ciljeva.
Ali, s takvim kriterijumom, kao što je to lepo uočio Petar Pijanović, i „u takvoj političkoj profilaciji romana i njegovom vrednovanju, NIN-ovu nagradu teško da bi dobili Crnjanski, Andrić ili Pekić“.
Naravno! Jer, Crnjanski je bežao u srpsku prošlost kad je pisao Seobe, Andrić dok je pisao Na Drini ćuprija, a Pekić stvarajući Zlatno runo. Nije bilo Ivana Milenkovića da im objasni o čemu književnik treba da piše.
Što je najveselije, iz Lalatovićkine ocene vidimo da je ne samo na delu imperativni hronotop, već i ista idejna potka, koju je ovogodišnji laureat definisao kao „antifašizam i jugoslovenstvo“.
Reč je, razume se, o ideološkim javkama, znacima prepoznavanja – ne o stvarnom antifašizmu, poput onog iz 1930-ih, ili o stvarnom o jugoslovenstvu, poput onog iz 1980-ih.
Kada Milenković, recimo, kaže da su u žiriju „svi članovi (bili) jasnog ideološkog usmerenja – svi su deklarisani antifašisti“, on time ističe pripadnost jednoj uskoj ideološkoj grupaciji. Onoj koja etiketu „srpski nacizam“ lepi na svako drugačije mišljenje o prirodi ratova devedesetih (genocidni pohod velikosrpske zveri) ili na svako drugačije mišljenje o glavnom izvoru svih naših problema („Jesmo li … kosovojesrbijašili spaljujući ambasade sa tri posoljena prsta? Molebanski čuvali svetinje? Turali trulo lišće na branike automobila? Jarosno granatirali Dubrovnik i Sarajevo? I sada smo naprasno zapanjeni otkud to, dođavola, udišemo otrovni vazduh?“).
Prirodno je da su, odmah po objavljivanju užeg izbora, pisci prepoznali svilen gajtan koji im je na vrat namakla nova programska estetika „antifašizma i jugoslovenstva“. Zato su se pobunili.
Jedan od njih, Igor Marojević, sastav žirija nazvao je „ideološki monolitnim“, a o užem izboru je rekao: „Sve se tiče eks ju prostora i uopšte jugoslovenske ideje i revitalizovanja te priče. U sredini koja ima 200 romana godišnje, različitih tema, različitih poetika, tako svesti (izbor) znači da politički razlozi imaju prevagu u odnosu na književne“. A Vladimir Kecmanović ocenjuje: „Oni kažu da ih zanima jugoslovenstvo i antifašizam. Ko se time ne bavi, on nije podoban da se razmatra. Onda neka kažu da je to nagrada za roman koji se bavi jugoslovenstvom i antifašizmom“.
Ali, žiri neće samo da restruktuira Ninovu nagradu (Saša Ilić: „To što su naše knjige bile u finalu menja strukturu same Ninove nagrade“). On hoće da restruktuira i srpsku književnost. I u tome ima izvesnog uspeha.
Pročitajte ponovo Milenkovićeve izjave od prošle i ove godine. Prošle godine: „Malo romana o sadašnjosti i sramotnoj prošlosti, jad i beda.“ Ove godine: „Pojavili se pisci koji pišu o sadašnjosti i sramotnoj prošlosti, ura!“
Ne sumnjam da će naredne godine Milenković reći: „Antifašizam i jugoslovenstvo preporodili su našu književnost! Pojavili su se novi, sjajni pisci. Žiri je na teškim mukama kome da dodeli nagradu – Kišjuhasu, Gruhonjiću ili Čongradinovoj?“
* * *
Ali, da pogledamo malo šta ima u romanu koji je ove godine nagrađen. Počnimo, recimo, od odeljka na stranama 34─40.
Prizor se dešava u leto 1995. Policija dolazi po dr Juliusa, psihijatra s VMA, i nabivši mu vreću na glavu, vozi ga na Crni vrh, u rezidenciju Slobodana Miloševića.
Predsednik ga dočekuje „razdrljene košulje, koja mu je virila iz gornjeg dela trenerke“, u enterijeru u kome su „dominirali mermer i koža, masivni nameštaj s neukusno debelim tapacirungom“ (37).
„Ja sam u redu, nego moja žena, znate, ima neki problem“, kaže Milošević. „Na masivnom bračnom ležaju u spavaćoj sobi, (…) zaklonjena imitacijom baldahina od crvenog satena, ležala je na stomaku predsednikova supruga, pokrivena samo velikom providnom gazom ispod koje se naziralo njeno golemo telo. (…) Uh-uh, huktala je ona, jedva okrenuvši glavu prema njemu: iz guste kose najpre se pomolio njen zakrivljen nos, koji je, kao i ostatak tela, bio prekriven crvenim papulama“ (37-38).
Julius sumnja da je osip psihosomatske prirode, te pita Miru Marković da nije možda čula neku lošu vest. „Ma kakvu crnu vest, došla sam da proslavim rođendan svoje partije… Rekla sam drugovima, napraviću banket kakav niste videli!“ (38)
Julius, međutim, upozorava da se „alergije ponekad aktiviraju i kao posledica negiranja imunološke ili socijalne realnosti, tako da bi se planirani banket, recimo, mogao uzeti kao okidač“ (39).
„Ma šta mi napriča!, brecnula se Markovićka, pa je zgrabila lupu iz Juliusove ruke i tresnula njome o zid. (…) Izbaci mi ovu budalu iz kuće! Smesta!“ (39-40).
„Julius je samo stigao da dohvati svoju (lekarsku ─ S. A.) torbu pre nego što su ga policajci odvukli napolje, natakavši mu prethodno vreću na glavu“ (40).
Zbog toga što je naljutio Miru Marković, dr Julius je ne samo oteran s VMA. On je proglašen i ludim, te je smešten u kovinsku umobolnicu (72).
U međuvremenu, „Julius je postepeno počeo da otkriva zastrašujuće fragmente onog što se dogodilo u Potočarima (…) Planirani banket, koji je svakako i održan pošto su njega izbacili (…), delovao je kao danza macabra na Crnom vrhu, (…) na grobovima nevinih koje su u isto vreme, po muževljevom i njenom naređenju, već prebacivali u nove iskopane jame“ (42).
Uz „spisak nepodobnih lekara, koji su zatim otpušteni jer nisu bili na srpskoj liniji“, u romanu se pominje i da se „isto dogodilo i na televiziji, na radiju, u sudovima, bibliotekama, školama, bankama, železnici, domovima kulture i samoposlugama“ (111).
U romanu postoje i tri zanimljive epizode iz ratova devedesetih. U prvoj se otkriva istina o pogibiji Tibora Cerne, na Košarama (1999). On nije poginuo u akciji otkrivanja snajpera OVK, već tako što mu je druga iz rova priterala nužda (patio je od „čestih proliva“), krenuo je rad sebe, snajper ga je pogodio, ovaj se uneredio, a Tibor je stradao dok ga je spasavao. A poslednje reči nisu mu bile „Za ovu zemlju vredi umreti“, već „Za prijatelje vredi živeti“ (154).
U drugoj epizodi, Filip Isaković je mornar na bojnom brodu u vreme rata u Hrvatskoj, brod je pred Rijekom, poručnik Savić naređuje da se, ukoliko se zapuca sa obale, granatira rafinerija, „hoću da im napravimo vatromet, jel` jasno?“, Isaković razume da bi to bilo pogubno za grad i odbija da potvrdi da je spreman, oficir ga pištoljem udara po licu, a zatim mu prislanja cev na čelo, Isaković mora da kaže: „Kenija 76 spremna za vatreno dejstvo!“, zbog čega dobija ratne traume (202-203).
Poručnik Savić je, inače, ratni ludak koji, prilikom povlačenja mornarice iz Hrvatske, naređuje da se u more polože mine koje bi za tridesetak godina – dakle, negde u ovo vreme – isplivale i „počele da ubijaju“ (290).
Treća epizoda se zbiva u Bosni 1992, Srbi iz prijedorskog interventnog voda pobili su preko dvesta Muslimana i Hrvata, i bacili ih sa Korićanskih stijena u urvinu, „nisu brojali dok su pucali u njih“ (112-113), „jedino što su posle izbrojali bio je novac koji su od deportovanih nesrećnika pokupili u jednoj kesi pre streljanja“ (113).
Desetak dana potom naređeno je četvorici od njih da izvrše „asanaciju terena“, ali je izbio sukob oko cene. Jedan je „rekao da mu je dosta ubijanja za dvadeset maraka“, „jebeš takav posao“, „njemu su vojvoda i onaj njegov slinavi majmun u Beogradu obećali više kad su pozivali u rat“ (113).
Tako je postignuta „maksimalna cena za asanaciju, pedeset maraka po lešu koji će izvući iz te provalije, kao i dvadeset za svaku skinutu belu traku koju su ti ljudi imali vezanu oko mišice“. „Ako ne mogu da izvuku sve iz te vukojebine, (…) onda moraju da pokupe bar te krpe (bele trake – S. A.), da se posle ne bi govorkalo svašta“ (113).
Iz navedenog se može videti umetnički pristup autora. U osnovi naracije je realizam – „klasičan realistički postupak pripovedanja“, kako kaže Marija Nenezić iz žirija, „ludi realizam“, po Branku Kukiću, članu žirija, „u finom otklonu od postmodernih strategija, što je takođe preokret“, ocenjuje Čakarević (ovde 2).
Ali, taj realizam je naročitog tipa. Bilo je čišćenja televizije od nepoželjnih, u doba Miloševića, ali da su ljudi otpuštani jer nisu „na srpskoj liniji“ još i iz „banaka, železnice, domova kultura i samoposluga“ – e to je kreativni doprinos autora. Tibor Cerna jeste poginuo na Košarama, ali da se to desilo dok je spasavao uneređenog druga – to je imaginacija pisca. Na Korićanskim stijenama jeste izvršen masakr, ali da se potom plaćalo dvadeset maraka da se uklone bele trake s leševa – zbog čega, valjda, nikada i nisu nađeni dokazi za priču o „bijelim trakama“ – za to dugujemo piscu i NVO realizmu.
Iz navedenih odlomaka čitalac može videti i intenciju ovog tipa estetike. Stvaranjem politkorektnog umetničkog sveta kao konačne istine o prošlosti i sadašnjosti (Čakarević: „Ova knjiga je o onome što se potiskuje, što se prećutkuje, što bismo voleli da se nije desilo, a što se desilo u stvari – što se pravimo blesavi da se nije desilo“), teži se da se naše sećanje, mašta i osećanja jednoznačno usmere u ideološki poželjnom pravcu.
Uočavamo i korišćenje neosakralnih šifara: „Potočari“, „bele trake“, „Prijedor“, na drugim mestima „rasistički rat“ (122), „poražena Jugosavija“ (66), itd. Vidimo i demonologiju – Milošević, Mira Marković, poručnik Savić, prijedorski zločinci (Simo Drljača, Ćoravi, Topisirević…). Naslućujemo i hagiografsku liniju ─ Julius, Isaković…
Od hagiografskih ličnosti posebno je važna Flavijana, Juliusova majka. Ona, po svim pravilima „(Bildungs)romana, usredsređenog na sazrevanje pojedinca u politički svesno i samosvesno biće“, prelazi put od monahinje, koja tavori u „opresivnoj instituciji crkve“, do revolucionarke, a njen lični molitvenik čak prerasta u „avangardni multimedijalni antifašistički tekst“.
Ili, kako to kaže autor: „Flavijana Betica, bivša časna sestra iz reda Svetog Vinka Paulskog, nakon dodira s avangardom, pre svega nadrealizmom, čije ideje u Kovin donosi dr Dezider Julius, prolazi kroz proces ličnog oslobađanja u pronalaženju jasnih pozicija za nastavak svoje borbe, naročito u godinama preživljavanja s detetom, kada je bila izložena pogubnom delovanju fašizma u usponu, pri čemu je ona do samog kraja, kao jedna od retkih doslednih likova u romanu, ostala odana slobodarskim idejama. Uostalom, naziv njene beležnice, nekadašnjeg Molitvenika koji se tokom godina pretvorio u prvorazredni avangardni multimedijalni antifašistički tekst, pronaći će svoj put do naziva budućeg džez albuma Filipa Isakovića, o čemu se daju naznake u džez altertake-u romana: La vita impossibile“ (NIN, 23. januar 2020, str. 66).
Sve je, dakle, tu iz arsenala tendencionog realizma, prikazanog na početku – od književnog postupka, do demona i heroja. Mladom piscu preostalo je samo da još jednom prouči uputstva Milenkovića i realizaciju Ilića, te da odabere neku od sledećih tema:
─ „Srebrenica“, „Vukovar“, „potopljene hladnjače“ – vrh teme, ali već pomalo raubovane.
─ „Homofobija“, „femicid“, „patriJote-ravnozemljaši“ – ima potencijala, mada nije jednostavno za obradu.
─ „Ajhman se oduševljavao Njegošem“, „Torkvemada se inspirisao Nemanjinom istragom bogumila“, „Leopold II pred spavanje čitao pripovetke Laze Lazarevića, ujutro naredio: Kongo!“ – originalno, to je ono što se potiskuje, što se prećutkuje, što bismo voleli da se nije desilo, a što se desilo u stvari…
I Ninova nagrada je u džepu.
* * *
Kako je moguće da se jedna anahrona i primitivna estetika tako brutalno promoviše u Srbiji 2020?
Kažem brutalno, jer je izvršeno javno spajanje političkog i književnog, s namerom da se književno vrednovanje više ne odvaja od političkog.
To je najbolje izrazio Vladimir Arsenijević, braneći žiri i njegove odluke: „U vezi s dodelom Nobelove nagrade Handkeu – da li možemo da odvojimo književno delovanje od političkog mišljenja? Ne, naravno da ne možemo, i ne treba! To je sve deo jedne iste stvari. (…) Mi imamo puno pravo da se ne slažemo s nečijom politikom i svakako da će taj utisak da se reflektuje i na čitanje književnog dela. (…) Mi imamo (književni – S. A.) festival Krokodil, koji je regionalni, i nama je jasno koga nikada nećemo zvati na naše platforme, jer ih nismo pravili da bismo promovisali ljude koji nam decenijama politički zagorčavaju život svojim aktivnostima.“
Ista otvorena brutalnost vidi se i u načinu na koji Milenković govori o odbačenim knjigama. „U trenutku kada ovaj tekst nastaje“, piše on prošle godine, „NIN-ov je žiri konsultovao i/ili pročitao više od 170 naslova, a očekuje ga barem još dvadesetak. Sto pedeset tzv. romana može se odmah, bez oklevanja i žaljenja, baciti u smeće“.
A pošto je žiri pročitao svih dvesta romana, Milenković je izjavio da je u širi izbor ušlo tridesetak knjiga, pri čemu je „za jedno desetak romana žiri bio blagonaklon“ (ovde 1:40) – što će reći, da ni oni baš nisu nešto, ali hajde, da ih pustimo – dok „170 romana bez ikakvog žaljenja i oklevanja možete da bacite u smeće“! (ovde 1:43).
Da bacimo u smeće? Bez ikakvog žaljenja i oklevanja? Među tim Milenkovićevim knjigama za đubre bile su, recimo, i Parusija Slavice Garonje (roman o istrebljenju Srba u zapadnoj Slavoniji), Godine vrana Siniše Kovačevića (sudbina Beograda u I sv. ratu) ili Poslednji argonaut Aleksandra Gatalice (lutanje po sećanjima naše civilizacije).
Koliko čovek treba da bude arogantan da bi ove i druge knjige bacao u đubre? Koliko treba da bude osion, pa da na sledeći način opiše svoje čitanje knjiga: „Ne mali broj ljudi pita me da li sam pročitao svih dvesta naslova. Ne, nisam. Svaki sam roman konsultovao, ali kao što degustator ne pije vina koja proba, nego ispljune tekućinu, tako ni ja ne čitam sve (…) Ako prva stranica ne valja, pokazuje iskustvo, neće valjati ni 12, ni 67, ni 238“!
Zamišljam Milenkovića kako čita. Uzme Parusiju, okrene prvu stranu – šta, opet srpska prošlost, dokle više, hajd u đubre. Onda Godine vrana, okrene prvu stranu – jao, I sv. rat, aman, u smeće. Onda uzme Argonauta – šta je, bre, ovo, a gde je Srbija koja bunca i kolje i posluje, promašaj, napolje! I tako 170 puta. A onda, na kraju, pošto je stotinama puta morao da „ispljune tekućinu“, umoran i zgađen izjavljuje kako je „srpska književnosti u dubokoj krizi već 30 godina“ (ovde i ovde).
(Pa jeste, to šta su u tih 30 godina napisali Radovan Beli Marković, Miroslav Josić Višnjić, Radoslav Petković, Milorad Pavić, Danilo Nikolić, Svetlana Velmar Janković, Milisav Savić, Goran Petrović, Vladan Matijević, Vladimir Tasić, Mirjana Novaković, Enes Halilović, Mića Danojlić, Vladimir Pištalo, Jelena Lengold i toliki drugi – mačku o rep. Srpska književnost je u krizi i gotovo!)
Istu aroganciju vidimo i u oceni Saše Ilića da „kada bi se pretresao čitav spisak laureata (Ninove nagrade – S. A.) za poslednjih šezdesetak godina, moglo bi se ustanoviti da je tek 20 posto nagrađenih romana zaista vredelo. Ostaje 80 posto“.
To je ona ista osionost i brutalnost estetike socrealizma koja je odbacivala pisce i njihova dela prvenstveno iz političkih razloga. Ono kada Radovan Zogović za Slobodana Jovanovića i Svetislava Stefanovića kaže da su „apsolutne naučne i književne ništarije“, a o Momčilu Nastasijeviću napiše da je „mračna, mucava klikuša, profašistički ‘pjesnik’“ (ovde 181; v. ovde 72).
I kao što Zogović stavlja pod znake navoda „pesnik“ za Nastasijevića, tako isto i Milenković stavlja pod znake navoda „romani“ za dela Garonje, Kovačevića, Gatalice…
Ali, kako smo se, zaboga, ponovo spustili na taj stupanj osionosti, na tu meru varvarstva?
Odgovor je: akumulacija nekompetentnosti.
Ovaj sastav žirija s više strana ocenjen je kao nestručan.
─ Vasa Pavković: „reč je o kritičarskoj nekompetentnosti većine članova žirija. Oni, sem Teofila Pančića, ne pišu kritiku ili to čine veoma retko i često ne baveći se srpskom književnošću. Niko sem njega nema nijednu jedinu kritičku knjigu! Zbog toga su osnovane sumnje da ne poznaju dovoljno srpsku književnost, ni srpski roman“.
─ Petar Pijanović: „Pregledao sam sve sastave žirija i nikad se nije desilo da u njemu nemate ni jednog profesora univerziteta koji je na matičnoj katedri, koji predaje književnost“ (ovde 28:11─28:25).
─ Osamnaest pisaca: „Do kulminacije proizvoljnosti došlo je ove godine. Bilo bi minimalno korektno da odluku o najboljem romanu srpske književnosti donesu kritičari koji sistematski prate savremeni domaći roman. Međutim, ovogodišnji žiri ne ispunjava čak ni te uslove“.
─ Aleksandar Gatalica: „Kolegijum NIN-a pogrešno je shvatio da je svaka osoba iz kulture dovoljno dobra da odredi roman godine. Tako u žiriju imamo jednog pesnika, jednog filozofa, jednog urednika časopisa, jednu TV novinarku, a žiriju predsedava jedan kolumnista. Ako je ovo u redu, onda u narednim godinama mogu da dođu i prvaci Beogradske opere, konceptualni umetnici, pozorišni reditelji, direktori kulturnih centara…“ (isto ovde i ovde).
─ Igor Marojević: „Zašto ljudi koji se ne bave savremenim srpskim romanom, odlučuju o savremenom srpskom romanu? Šta jedan pesnik koji žirira Branka Miljkovića zna o savremenom srpskom romanu? Šta o tome zna urednik jednog dobrog časopisa, ali koji se bavi uglavnom stranim piscima? Šta o tome zna jedan filozof? To je amaterizam“.
─ Vladimir Kecmanović: „Ranije su nagradu dodeljivala kritičari koji su imali autoritet, dok danas o njoj odlučuju ljudi koji nemaju ni formalno opravdanje da budu u žiriju“. „Za početak bi bilo neophodno da o njoj ne odlučuju neškolovani kritičari puni entuzijazma, kao predsednik žirija Teofil Pančić, ljubitelji mudrosti, kao taj neki Milenković (…) radijski filozof (…), pesnici u permanentnom povoju, kao večito mlađahni Marjan Čakarević, urednice i voditeljke TV emisija, kao Marija Nenezić. „To je kao da kažete: on ima talenat za lekara, pa može da vas leči. Govorim o Teofilu Pančiću. Znate koliko nadrilekara ima u Beogradu? Dajte ih stavite u neku komisiju da odlučuju o nečemu“.
Ne budimo prestrogi, članovi sadašnjeg žirija, kao što kaže Aleksandar Jerkov (ovde 18:43-19:18), pojedinačno uzev, mogli bi da doprinesu raznovrsnosti žirija u kome bi većinu, ipak, činili nastavnici s katedri za srpku književnost, naučni saradnici instituta za književnost, književni kritičari specijalizovani za savremeni roman itd.
Ali, ako imate žiri bez ijednog doktora književnosti – a u Srbiji ih ima stotinak koji do sada nisu bili u Ninovom žiriju; ako imate žiri bez ijedne knjige o savremenom srpskom romanu – a kod nas ih ima na stotine; ako imate žiri u kome dvoje od petoro nema nikakav fakultet, dok drugo dvoje imaju fakultet za književnost, ali ne i knjigu o književnosti; ako imate žiri u kome književnu kritiku aktivno piše samo jedan (i slovima: jedan) član žirija; – onda takav žiri doista deluje groteskno.
Kome je palo na pamet da napravi tako slab žiri? „Svi članovi žirija su moja želja da tu budu“, objasnio je urednik kulturne rubrike NIN-a, Dragan Jovićević (ovde 2:49).
„Procedura izbora žirija poslednjih osam godina je ista“, kaže on. „Ja predlažem kolegijumu članove žirija, pa ih kolegijum bira. Nikada nije bilo problema oko izbora. Kolegijum čine Milan Ćulibrk, Vesna Mališić, Jelena Stevović i ja“.
Ali Jovićević, za koga smo saznali da predlaže žiri, uopšte nije književni kritičar. Ta rubrika u NIN-u ukinuta je odmah po privatizaciji. On čak nije ni završio književnost, nego FMU (myzičku teoriju i pedagogiju), a magistrirao je i doktorirao na FDU (studije filma i medija).
I tako, čovek koji niti je završio književnost, niti prati srpsku književnost i književnu kritiku, na poziciji je da predlaže članove žirija za najznačajniju nagradu iz srpske književnosti.
A ko ih bira? Milan Ćulibrk je ekonomista, Vesna Mališić je politikolog, a Jelena Stevović je sekretar redakcije – dakle, tehničko lice.
Muzikolog, ekonomista, politikolog i tehničko lice… No, Jovićević svima poručuje: „O članovima žirija odlučivaće isključivo kolegijum NIN-a, koji stoji iza stručnosti svakog od petoro odabranih kritičara.“
Lepo, kakvi garanti, takva i stručnost.
Sada je sve jasno. Kako su drugačije ovi ljudi i mogli da izaberu žiri nego po ideološkom afinitetu i pripadnosti porodici? „Milenković? On je naš, može. Teofil? I on je naš, stavi ga. Nenezićeva? Odlično, naša je, a i žensko je, daj je…“.
Zašto se nisu setili, recimo, Jasmine Ahmetagić? Žena je doktorirala književnost, radi na institutu, i ima deset naučnih monografija o književnosti – većinu o srpskom romanu. Možda su je se i setili, kad su popunjavali žensku kvotu, ali – ona nije „naša“; ona nije iz porodice; i, sa svojim znanjima i ukusom, svakako ne bi pristala na autoritarnu estetiku i dirigovanu književnost. Pa šta će nam onda?
* * *
Kao što je socrealistička estetika bila „rearhaizacija umetničkog života, tj. vraćanje umetnosti na stadijum kada je služila vanumetničkim svrhama“ (ovde 173), tako je i estetika NVO realizma anahroni pokušaj da se književnost stavi u službu vanumetničkih projekata i ideologija (Saša Ilić: U srpskoj književnosti je „najveći tabu – Srebrenica“).
Ali, književnost ne treba nikome da služi: ni naciji, ni religiji, ni prosvećivanju, ni suočavanju s prošlošću, ni pomirenju, ni ekonomskom razvoju, ni privlačenju stranih investitora… – nikome i ničemu ne treba da služi što je izvan nje same.
„Kultura je raznovrsnost u cvatu“, kaže Leontjev (v. ovde 77). Zato svaka projektna, heteronomna estetika sakati tu raznovrsnost, hoće da izgazi ono što joj ne služi.
„Savremeni srpski romansijeri“, piše Mihajlo Pantić (ovde 130), „pripovedaju o doslovno svemu što se čoveku našeg doba događa, što ga opseda i što mu pada na pamet: i o srednjem veku, i o bližoj i o daljoj idealizovanoj i neidealizovanoj prošlosti, i o budućnosti, i o važnim istorijskim ličnostima i zbivanjima (posebno ratovima), dobru, zlu, prividima, `istinama` i paranojama, o detinjstvu, odrastanju, zrelosti, starosti, o odlasku, lutanju i povratku, i, ponajviše, o obezličenoj, bezizglednoj, mahom traumatično-neurotičnoj svakodnevnici, i svim njenim vidovima (porodica, sport, ljubav, politika/erotika, film, internet…)“.
I sada dođe neko i kaže ─ E, ne može! Ima da se piše o tome-i-tome, ostalo ─ u đubre!
Ovde nisu u pitanju dve strane, dve ideologije koje se bore za prevlast u literaturi. Ne, nego imate ideologiju na jednoj strani i pluralizam srpske književnosti na drugoj.
To se najbolje vidi ako uporedite sastav žirija sa 18 književnika koji su potpisali protest. Na jednoj strani imate ideološku jednoobraznost („porodicu“), na drugoj pluralizam svetonazora i poetika.
„Meni kao liberalu koji naginje levici“, kaže Igor Perišić, „veoma smeta što ove godine i Ninova nagrada, s levo-liberalnim žirijem, nije pokazala ni minimum sluha za ideološku otvorenost, nego je dodelila nagradu jednom društveno-političkom radniku, a ne piscu, uz veoma mutnu klanovsku pozadinu takve odluke“.
„Svestan sam da će ideologija i dalje kidisati na sve što se drži na lepoti, pa i na književnost“, piše Milisav Savić. „Zagovornici književnosti kao književnosti, kao što su Nikola Milošević, Zoran Gluščević, Zoran Mišić, Petar Džadžić, Mihiz – da pomenem samo neke članove nekada slavnog Ninovog žirija – sigurno se prevrću u grobu pred nasrtajem onih koji kao pomahnitali psi žele da književnost ocenjuju i promovišu sa sitnih, prolaznih dnevno-političkih pozicija. Književnost se danas užasno zlostavlja, napisala je, s pravom, Jasmina Ahmetagić. Tom zlostavljanju treba se suprotstaviti svom snagom. Jer od njega mogu početi i druga, mnogo gora i opasnija.“
Dakle, nije problem konstituisanje NVO realizma kao estetike – kao jedne od suparničkih estetika. Problem je njena ambicija da postane kulturna politika.
Problem je kada član Ninovog žirija nonšalantno poziva da se 85% književne produkcije baci u đubre; problem je kada direktor Krokodila javno kaže da neki književnici, pošto „politički zagorčavaju život“, nikad neće biti pozvani na književni festival (koji se, između ostalog, finansira i iz državnog i gradskog budžeta – dakle, iz javnih sredstava!).
Problem je ta manihejska, militarističko-frontovska podela srpske kulture 20:80 – da se držimo proporcije Saše Ilića, to vraćanje na Lenjinovu teoriju o dvema kulturama u jednoj: „U svakoj nacionalnoj kulturi postoje dve nacionalne kulture. (…) Dve kulture postoje (ne samo u Rusiji, nego i) u Ukrajini, u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, među Jevrejima“. U savremenoj Rusiji te dve kulture su „popovsko-buržoaska kultura“ i „ideje demokratije i socijaldemokratije“. I te dve kulture, progresivna i reakcionarna, vode nepomirljivu borbu, u kojoj će prva da pobedi, a druga da bude zaboravljena (v. ovde 70).
Ali, ta brutalna kulturna politika, inaugurisana Ninovom nagradom 2020, direktna je posledica isto tako brutalnog srozavanja srpskog društva u koloniju. „NIN-ova nagrada za roman godine na srpskom jeziku, onakva kakva je bila – a bila je mera naše slobode, manje ili veće, ali naše – nepoželjna je u zemlji koja postoji kao kolonijalna demokratija“, kaže Slobodan Reljić. Ta nagrada sad, uočava 18 pisaca, kao da hoće da služi „promociji provincijalne, kolonijalne svesti“.
Nije reč samo o tome da je NIN poslednjih godina bio deo nemačkog koncerna Axel Springer SE, odnosno da je odnedavno u vlasništvu američkog investicionog fonda KKR. Odmah po privatizaciji (2009), u njemu je ugašen gotovo svaki pluralizam političkog mišljenja, da bi se tokom narednih godina NIN pretvorio u ćirilični kolonijal Tajms namenjen ovdašnjoj kompradorskoj inteligenciji.
Ninova nagrada se još jedno vreme držala. Pad je započeo dodeljivanjem nagrade Filipu Davidu (2015), nastavio se s Dejanom Atanackovićem (2018), a ubrzao se sa Sašom Ilićem (2020) i inauguracijom NVO realizma kao zvanične estetske doktrine Druge Srbije.
Brutalnost i arogancija NVO artista i NVO kritičara ne dolazi samo od njihove rđave obrazovanosti i nedostatka manira, već i zbog osećaja moći koji im daju podležeće kolonijalne institucije, fondovi, grantovi, apanaže, statusne povlastice i sve drugo što ide uz sistemsku rentu.
Ali, u stvarima duha – a to znači slobode – ništa od toga se ne računa. Zato NVO realizam teško da može zavladati srpskom književnošću. Ako smo ekonomski, politički i medijski okupirani, makar smo u književnosti još uvek slobodni.
Ili neko misli da je vreme da nam se i ta sloboda uzme?
Autor Slobodan Antonić
Naslovna fotografija: Tanjug/Dragan Kujundžić
Izvor Stanje stvari, 01. februar 2020.
