Za hrišćansku Evropu Turčin ili, tačnije „Turčin“, vekovima je bio sinonim divljaštva, surovosti i krvožednosti. U studijama koje se danas zovu imagološkim omiljena tema je postalo istraživanje i tumačenje nastajanja, variranja i obogaćivanja i održavanja predstave o Turcima i muslimanima, kao večnom, izazovnom i uznemiravajućem Drugom, u zapadnoevropskoj civilizaciji, njenoj književnosti, likovnoj umetnosti i narodnoj uobrazilji. Takva slika počela je da se oblikuje još u srednjem veku, a vitalna je i danas. Nemački naučnik Julijus Berghart je u sadržajnoj knjizi Imago Turci. Evropska slika Turaka 1453-1600. (2011) dao sjajan sintetički prikaz ranog formiranja te konstantno negativne predstave. Kad želi da ukaže na veliku opasnost, Italijan i danas spontano uzvikne „Mamma, li turchi!“
Istorijski posmatrano, nije teško razumeti zašto je baš Turcima pripalo to privilegovano mesto u galeriji negativnih stereotipa koji naseljavaju svet mentalnih predstava evropskog čoveka. Nisu ga baš zadužili nežnostima, a gde je teških uspomena i straha u kostima – tu je uvek i neograničenog nadahnuća za bujnu maštu i kreativnosti iz arsenala Ekove „estetike ružnog“ i, dodali bismo, zlog. Kad se još umešaju i ideološke predrasude i sebični interesi, tendencioznim mistifikacijama nikad kraja. To bar mi Srbi predobro znamo. Elem, Turci tako nose svoje istorijski zasluženo, ali i nepravedno teško breme. Ne može im se pomoći…
VANISTORIJSKI PROJEKAT
Kad je već tako kako jeste, izgleda da potomci Osmanlija preduzimaju ozbiljne korake da se u budućnosti možda počnu pisati naučne studije o slici Srba i Turskoj, s potajnom nadom da bismo ih mogli zameniti u njihovoj tužnoj sudbini negativnog stereotipa na Zapadu ili je, bar, sa njima podeliti. S obzirom na prijemčivost nekih zapadnjaka za ideju o lošim Srbima i usrdno poslovanje da se ona što šire zapati, reklo bi se da nisu bez šansi. Upravo početkom ove godine stiže nam nova, krajnje indikativna potvrda da industrija proizvođenja negativne predstave o Srbima u Turskoj ne staje, već radi punom parom, redovno izbacujući sve apsurdnije i apsurdnije (što ne znači i nedelotvorne!) proizvode.
Posle nekolikih televizijskih serija u kojima su Srbi patentirani zlikovci, pre samo nekoliko nedelja u bioskopima se, uz moćnu reklamnu najavu, pojavio istorijski spektakl „Turci dolaze. Sablja pravde“. Vest o pojavljivanju ovog filma preneli su neki naši pisani mediji, ali je ona prošla prilično nezapaženo, što samo po sebi i nije preveliko zlo. Postoje, međutim, razlozi da se nad ovim bezvrednim konfekcijskim produktom vulgarno komercijalnog filmotvorstva ipak dodatno zamislimo. Čitav projekat je, inače, sumanuto sklepan i potpuno vanistorijski, iako se, kao neka šarena krpara, spaja u jednu celinu proizvoljno skrpljenim parčićima istorijske stvarnosti.
Priča je otprilike sledeća: Slavoljubivi i okrutni srpski kralj Lazar, koji želi da stvori „veliku Srbiju“ (nešto poznato zvuči!) oteo je Maru, ženu netom preminulog sultana Murata II, tako da je njegovom nasledniku Mehmedu II Osvajaču palo u deo da je oslobodi iz ruku balkanskog zulumćara. On na Srbiju upućuje odred nepobedivih jurišnika, akindžija, čijeg predvodnika Srbi zarobljavaju, ali onda na scenu stupa, odnosno na neukrotivom atu i sa sabljom pravde u rukama uleće junak Sungur (gologlavi i razdrljeni, lepuškasti Emre Kivildžim koji, kao nekad Miki Rubiroza na Kalemegdanu, truje pogledom i pleni gordošću). U međuvremenu, oholi kralj Lazar najavljuje težak poraz Turaka i priželjkuje da ne umre pre nego što se napije vina iz lobanje sultana Mehmeda, a smerno ga slušaju njegovi verni vitezovi Milošević i Karadžić (imena nisu greškom ubačena iz nekog drugog teksta!), dok zarobljenica Mara očekuje da dođu Turci i sruše mu presto. Naravno, posle niza teških okršaja akindžije pobeđuju, što je ujedno i pobeda pravde nad nepravdom, a jedan (valjda srpski) mališan poentira svečano izjavljujući: „Hoću da postanem Turčin!“. To je, eto, fabula, ali zanimljivija priča je, zapravo, ona koja uopšte nije filmska, a još manje umetnička.
Što se istorijske dimenzije tiče, svako ko iole poznaje istorijske događaje iz XV veka, uočiće da je u pitanju pravi galimatijas. Pošto autor scenarija Mehmed Bozdag verovatno nije imao u vidu kneza Lazara Hrebeljanovića (cara Lazara iz narodnog predanja), jedini Lazar mogao bi biti despot Lazar Branković, sin Đurđa Brankovića. Dakle, nikakav kralj Lazar. A što se tiče Lazareve morbidne želje da se, kao svaki pravi Srbin, napije krvi iz lobanje sultana Mehmeda, nju je razulareni scenarista po svoj prilici pripazario iz vremena ratovanja (proto)bugarskog Krum kana, poznatog kao „Krum Strašni“ sa vizantijskim carem Nikiforom I, početkom IX veka. Posle pobede nad Vizantincima i Nikiforove pogibije, Krum je, navodno, naredio da se od njegove lobanje napravi pehar iz kojeg je imao poseban merak da pije vino. Pa kad je mogao on, što ne bi i filmski „kralj Lazar“?
Mara iz filma svakako je Mara Branković, ćerka despota Đurđa Brankovića, pa prema tome i Lazareva sestra, koja jeste bila „politički“ udata za Murata II i izvesno vreme provela u njegovom haremu. Mara je po povratku u Srbiju došla u sukob sa svojim bratom Lazarom i od njega se sklonila kod sultana Mehmeda II. Sultan joj je dao na uživanje imanje u Grčkoj, gde je ova plemenita i uma žena pomagala hodočasnicima na putu za Svetu Goru, a čak je, veruje se, imala uticaja i na izbor nekih carigradskih patrijaraha. O kakvom njenom otimanju, i odakle, može biti reči i zašto bi Mara Branković upozoravala „kralja Lazara“ da će doći Turci i srušiti mu presto? Sa vitezovima Miloševićem i Karadžićem napuštamo filmsku i ulazimo u onu pravu, ozbiljnu priču, ali ne o filmu, dakako…
ĐAVO JE ODNEO ŠALU
Filmski gledano, Turci dolaze je vrednosno, što bi se danas reklo, „treš“ iliti đubre, a komercijalno niskobudžetni ili srednjebudžetni proizvod koji će svakako napraviti određeni prihod, prvenstveno u Turskoj, gde ga je za samo dve nedelje prikazivanja, kako navode tamošnji mediji, u 360 bioskopa videlo više od 420.000 gledalaca. Film je istovremeno trebalo da uđe i u kinosale SAD, Kanade, Čilea, Meksika, Australije, Japana, Južne Koreje, V.Britanije, Nemačke, Francuske, Holandije, Italije, Rusije, Južne Afrike, Indije, Indonezije, Malezije, Katara, Azerbejdžana i Kazahstana. Zasad ne i u Srbiji. Ali, s obzirom na neke naše neobične predilekcije, ko zna?
Komentarišući namere sa kojima se i način na koji se pristupa temama prošlosti u ovom i sličnim turskim filmovima (setimo se samo superspektakla „Osvajanje 1453“ ili „Pad Carigrada“ iz 2012), naš ugledni istoričar Ljubodrag Dimić postavio je preciznu dijagnozu. Ukazao je pri tome na kolosalan napor koji, uz zamašna ulaganja, u Turskoj i van Turske, otvaranjem katedara i specijalizovanih instituta, ova država čini da se institucionalizuje univerzitetsko i naučno proučavanje osmanske i turske istorije. „Kritičko suočavanje sa činjenicama možda će u nekim elementima napraviti reviziju u istorijskoj slici prošlosti kada je u pitanju Turska i njena delatnost i prisustvo na ovim prostorima. Ta slika je revizija do koje dolaze istoričari naučnici, a sasvim druga je ova vrsta revizije za koju uvek postoje vrlo jasni i precizni, vrlo snažni politički, ekonomski i drugi interesi“, upozorava Dimić.
Nisu li, uostalom, i u maksimalno komercijalnoj megaseriji „Sulejman Veličanstveni“, u svakom pogledu kvalitetnijoj od filma Turci dolaze, bili promišljeno spojeni profitni i propagandni efekti? Ništa nije prepuštano slučaju. U ovom novom proizvodu sve je krajnje ogoljeno, i namera da se lako zarade velike pare i da se domaćoj i stranoj javnosti pošalje poruka o poštenju, pravdoljubivosti i junaštvu Turaka i o najgorim osobinama Srba. Pažnju mi je privuklo jedno reagovanje na društvenim mrežama: „Pa filmovi nisu udžbenici istorije. Američki o ovim prostorima su tragikomični iz našeg ugla. Filmadžije nemaju pojma gde se neka zemlja nalazi, a kamoli o njenoj istoriji“. Tačno je, filmovi nisu formalni udžbenici istorije, ali sve više postaju široko dostupni priručnici. Pogotovo ako se kao takvi preporučuju. A upravo se to događa sa filmom „Turci dolaze“.
Đavo je odneo šalu. Pitanje ja da li bi ovom u suštini beznačajnom ostvarenju uopšte trebalo posvećivati veću pažnju da ga tursko Ministarstvo nacionalnog obrazovanja nije službenim dopisom preporučilo osnovnim i srednjim školama, i to samo na jedan dan pre njegovog ulaska u bioskope 17. januara! U aktu upućenom Generalnom direktoratu za inovacije i obrazovne tehnologije, Ministartvo ukazuje na to da je reč o značajnom doprinosu promovisanju nacionalnih i kulturnih vrednosti u Turskoj i u svetu. Podršku pedagoškom korišćenju ovog filma dali su i Ministarstvo za omladinu i sport, kao i Ustanova zadužena za stipendiranje i studentski standard, izražavajući nameru da se prikazuje i u studentskim domovima i sličnim objektima.
Jedna nevladina organizacija koja je obelodanila ovakvu simptomatičnu zvaničnu podršku filmu „Turci dolaze“, ne propušta da primeti da je nadležna služba Ministarstva kulture i turizma ovaj „poučni film“ klasifikovala među one koji se ne preporučuju mlađima od 10 godina, a da se za decu uzrasta do 13 godina sugeriše da ga gledaju u prisustvu odraslih, jer sadrži scene nasilja koje mogu predstavljati negativne primere mladima. Preporuka Ministarstva obrazovanja, međutim, odnosi se na učenike osnovnih škola uzrasta od šest do 11 godina, sa čuđenjem zapažaju članovi pomenute nevladine organizacije. Da li je ovde ikakav komentar uopšte potreban?
Čitajući vest o inicijativi Ministarstva obrazovanja, setih se prizora iz dvorišta jedne osnovne škole u Ankari devedesetih godina minulog veka. Posle intoniranja nacionalne himne, deca su, svrstana u redove, izvodila sletske vežbe sa drvenim puškicama u rukama. Sad će još imati priliku da svoj patriotizam u ranom uzrastu dodatno razvijaju i gledajući ovakve pedagoške filmove, sa Srbima u ulozi glavnih negativaca protiv kojih se junački bore pravični i časni Turci, pa još u Rumeliji, pardon, na Balkanu… Nije li sipanje takvog opojnog otrova u mlade mozgove budućih akindžija strašnije od izmišljenog ispijanja vina nepostojećeg srpskog „kralja Lazara“ iz lobanje sultana Mehmeda Osvajača? Vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Nije loše znati i ne zaboravljati…
Naslovna fotografija: imdb.com/Birkan YUKSEL
Izvor sveosrpskoj.com
