Gotovo da nema osobe koja je iole upućenija u dnevno-politička dešavanja, a da krajem novembra, u mesecu kada se inače obeležava i Dan borbe protiv nasilja nad ženama, nije mogla da čuje podatak da je „od početka godine u porodičnom nasilju ubijeno 28 žena“. Slično je svakog novembra u poslednjih dvadesetak godina, što ne znači da se o toj temi ne govori i svim drugim mesecima i prilikama, čak i onim koje nisu u direktnoj vezi sa fenomenom nasilja u porodici, ali itekako služe svrsi. Ovde ćemo pokušati da vidimo i kojoj.
Poslednji takav „zgodan“ slučaj zbio se pre par meseci, u jeku jedne od bezbroj afera „o kojima grmi cela Srbija“, kada je Severininom bivšem suprugu dodeljeno starateljstvo nad njihovim malodobnim detetom. Velika većina nevladinih organizacija u Srbiji, koje se bave ženskim pravima, tu priču iskoristila je za promociju svoje agende o nasilju nad ženama. Dodajmo tome vatreni tekst podrške Vedrane Rudan „oštećenoj“ Severini, u kome ona opisuje svoju višegodišnju imovinsko-pravnu borbu sa bivšim suprugom, muke sa „zatucanom sredinom“ i sudstvom koje, „po pravilu, navija za muškarce“, ali i mnoštvo TV emisija i novinskih članaka, koji su se direktno bavili temom nasilja nad ženama, i to sve preko nejakih Severininih pleća.
FEMICID KAO JEZIČKA BOMBA
Čitajući i slušajući o nasilju nad ženama, neminovno ćemo se susresti s tom teškom i stranom reči, „femicid“. Iako reč nije novijeg datuma kao što mnogi misle, po svojoj specifičnoj težini nesumnjivo bi pronašla svoje mesto u najnovijem izdanju rečnika novogovora Okeanije. Globalni šmek pojmu femicida udahnula je radikalna feministkinja i autorka, Dajana E. H. Rasel, u drugoj polovini prošlog veka, definišući je kao „ubijanje žena od strane muškaraca, zato što su žene“. Dakle, prema toj definiciji, svaka žena koju je neki muškarac ubio „samo“ zato što je žena, zapravo je žrtva femicida (negde znanog i kao „ginecid“).
Čini se da su feministkinje (ili makar oni koji finansijski injektiraju femi-pokrete), u nekom trenutku mudro uočile da je slučaj femicida, posmatran striktno u smislu koji mu je dala Raselova, pojava do te mere retka, da u praksi može da se svede pod statističku grešku. Ovo bi, u svakom slučaju, moglo da se kaže za kriminološko iskustvo zapadnog sveta, budući da se femi-borkinje ozbiljnije i ne bave problemima žena u onim delovima sveta, u kojima je ono što one inače smatraju kršenjem ljudskih prava, zapravo normalna, legitimna, čak i moralna praksa. Pa ipak, „borački“ potencijal tog pojma verovatno da je bio isuviše značajan za feminističku stvar da bi tek tako bio opterećen detaljčićem kako do femicida u praksi faktički i ne dolazi ili je to, pak, ekstremno retka i beznačajna pojava, koja nema bitnijeg uticaja na jedno civilizovano društvo, njegov poredak i sistem vrednosti. Pri tome, vidimo da je reč „femicid“ po svojoj građi slična reči „genocid“, kao i svim drugim groznim „cidima“, a tu jezičku bombu bilo bi šteta ne (zlo)upotrebiti za svoje ciljeve.
Malo po malo, pojam femicida poprimio je neuporedivo šire značenje, da bi se danas pod njim sve češće i sve nonšalantnije podrazumevao svaki fizički nasrtaj na ženu, bez obzira na to kojim su se motivima rukovodili njegovi počinitelji. To znači da je za feministkinje nevažna činjenica što je neki pijani muž u stanju neuračunljivosti pretukao svoju suprugu ili što je patološki ljubomorni dečko u stanju sužene svesti ubio svoju devojku – ne, važno je da se krivično delo najpre u javnosti označi i prihvati kao produkt femicida, dok se njegova prav(n)a priroda, koja sa pravim femicidom nema apsolutno nikakve veze, drži sporednom. Za sada je ovaj trend jasno uočljiv u narativu određenih nevladinih organizacija i mejnstrim medija kroz koje se oglašavaju.
Ovo ukazuje na postojanje nečije namere da se isti, naučno neutemeljen princip, kroz spregu dela nevladinog sektora i političara, na mala vrata uvuče u srpsko zakonodavstvo, baš kako je to nedavno učinjeno s normom koja nalaže da na izbornim listama političkih stranaka ubuduće mora da se nađe 40 odsto žena. Obratimo li pažnju, primetićemo da je pojam femicida do te mere potentan, da sada već imamo i sintagme poput „sprečavanja femicida“ i „iskorenjivanja femicida“, uprkos tome što, kao što smo već zaključili, femicid u praksi gotovo da ne postoji, ako ništa drugo, makar ne u Srbiji.
Pa ipak, 14. novembra 2019. godine, u srpskoj prestonici održana je konferencija u organizaciji „Kuće rodnih znanja i politika“, „FemPlatz-a“ i „Ženskog istraživačkog centra za edukaciju i komunikaciju“, na kojoj su predstavljeni rezultati „prvog interdisciplinarnog istraživanja femicida u Srbiji, nastalog u okviru projekta ‘Iskorenjivanje i sprečavanje femicida u Srbiji’, u okviru regionalnog programa ‘Zaustavljanje nasilja prema ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: Primena normi, promena svesti’, koji podržava ‘UN Women’ u Srbiji, a finansira Evropska unija“. Kao što možemo da vidimo iz maštovitog naziva projekta, reč je upravo o nameri da se kroz normativne akte utiče na promenu svesti u narodu, pa nam ovde nije potrebno nikakvo „zaverološko“ čitanje između redova, s obzirom da feministkinje tu svoju nameru očigledno i ne kriju.
Inače, kao neko ko relativno često piše tekstove na ovakve teme, zapitam se ponekad da li negde postoji neki feministički generator koji nasumično spaja politkorektne izraze, koji potom postaju nazivi neke od gomile opskurnih feminističkih organizacija u Srbiji, s obzirom da se čini da svako mesto u Srbiji ima neki svoj „centrić“, „ozbiljnog“ imena i još ozbiljnijih namera. Šalu na stranu, kada je reč o sintagmama, nešto slično u poslednje vreme dešava se i sa tumačenjem pojma genocida, odnosno sintagmom, „negiranje genocida“, ali o tome nekom drugom prilikom.
IZJEDNAČAVANjE SA ŽRTVAMA GENOCIDA
S obzirom na značenje koje je femicidu dala Raselova, uz sva njegova kasnije dodata značenja, mi sada jasno možemo da uočimo kako taj pojam svoju snagu crpi upravo na početnom, veštački konstruisanom obrascu, kojim se svako ubistvo žene perfidno izjednačava ili dovodi u vezu sa navodnom mržnjom muškaraca prema ženama. Na taj način, pojmovnim i lingvističkim mešetarenjem, feministkinje su postigle da se relativno nizak ili decenijama manje-više ujednačen broj ubijenih žena/žrtava porodičnog nasilja, veštački dovodi u istu ravan sa zločinima iz mržnje, kao što su oni zasnovani na mržnji po nacionalnoj ili verskoj osnovi. Ovi manipulanti svim silama se trude da femicid predstave kao jednako potencijalnu opasnost po ranjivi deo društva, ovoga puta oličen u ženama, poput kakvog eventualnog masovnog zločina ili čak genocida.
Tako se neka nesrećna žrtva porodičnog nasilja namerno stavlja u istu ravan sa zaklanim jasenovačkim Srbima ili Jevrejima ubijenim u konc-logorima, žrtvama ustaškog i nacističkog terora. Stoga feministkinje na sve načine nastoje da sporadične slučajeve porodičnog nasilja, kakvih je bilo i biće ih čak i u najuređenijim društvima, predstave i proglase kao naročito opasnu i preteću društvenu anomaliju, ravnu jačanju nacionalsocijalizma u predratnoj Nemačkoj ili rasnoj segregaciji u Americi šezdesetih. Takođe, one nastoje da položaj žena, koje, statistički gledano, čine polovinu stanovništva (štaviše, u Srbiji ih je oko 180 hiljada više nego muškaraca), veštački izjednače sa položajem kakav imaju manjine, poput LGBT zajednice ili Roma, a te manjine po pravilu su konstantno „ugrožene“ od: patrijarhalne, fašističke, ekstremno desničarske ili homofobne „većine“.
Kako bi ovaj feministički projekat bio potpuno zaokružen, potrebno je naspram žrtve (koja je u slučaju tzv. femicida uvek i jedino žena), postaviti jasno definisanu pretnju, odnosno „targetirati“ neprijatelja, na način da to i vrapcima na grani bude odmah jasno. Znamo da naspram Jevreja u tom smislu stoje nacisti, danas bismo rekli – antisemiti, naspram Indijanaca tu su kauboj(c)i, odnosno „privilegovani beli muškarci“ naspram svih drugih, dok su neprijatelji žena, pogađate – muškarci.
Ujedno, to je i odgovor na pitanje zbog čega feministkinje širom sveta u poslednjih nekoliko godina, pa i decenija, vode ljutu bitku protiv fenomena koji one nazivaju „toksična muževnost“. S obzirom da je autentična muževnost, sa svime što ona nosi, a posebno kroz princip odgovornosti, najozbiljniji neprijatelj današnjeg feminizma, borkinje su upravo nju proglasile toksičnom, tj. štetnom i opasnom. Naravno, ona je opasna utoliko što predstavlja realnu pretnju ostvarenju feminističkih ciljeva. Primera radi, jedna tridesetogodišnja osoba muškog pola (pod uslovom da je „otkrila“ da je muškog pola), preopterećena sopstvenim izgledom, koja sa psihijatrom godinama radi na „otvaranju svoje ženske strane“, ne razlikuje pištolj od revolvera i ne može da preživi bez čokoladnog mleka i maminih kroasana za doručak, ne samo da nije brana ka ostvarenju feminističkih ciljeva, već je direktni produkt višedecenijske feminizacije društva. Zato i ne čudi što se na razne načine, a pre svega urušavanjem tradicionalnog sistema vrednosti, postiže jedan od glavnih ciljeva feministkinja u njihovom obračunu sa „toksičnom muževnošću“, a to je mekšanje, odnosno preoblikovanje muškog principa, ako ne u ženski, onda makar u neutralni rodni izraz.
NEMAR PREMA ČINjENICAMA
No, vratimo se ponovo na našu „diku“ statistiku s početka priče, pa pogledajmo kako stoji stvar s nasiljem nad muškarcima, i to ne „makar kakvim“ nasiljem, nego upravo onim koje su počinile pripadnice tzv. nežnijeg pola. Za početak, ako u Gugl pretragu ukucamo „nasilje nad ženama“, dobićemo „oko 2.240.000 rezultata“, dok o nasilju nad muškarcima ovaj servis nudi „oko 323.000 rezultata“. „Logično je da je tako“, pomisliće prosečni konzument medija u Srbiji, „zato što je broj ubijenih žena u porodičnom nasilju znatno veći od broja ubijenih muškaraca, pa se o tome mnogo više govori“, zar ne? Da ne bismo mnogo nagađali, pogledajmo šta o tome kaže najmerodavniji organ, a to je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije. Naime, ovo državno telo je u septembru 2019. godine odgovorilo na pisani zahtev nevladine organizacije „Muška sigurnost – sigurnost za sve“ iz Beograda, u kome se traži dostavljanje podataka o broju krivičnih prijava i oštećenih lica za krivično delo „nasilje u porodici“, iz člana 194, Krivičnog zakonika, gde se kao oštećena lica javljaju lica muškog pola. Reč je o periodu od 1. januara 2014. do 30. septembra 2019. godine. Navešćemo ovde samo neke od podataka dostavljenih pomenutoj nevladinoj organizaciji od strane Ministarstva unutrašnjih poslova:
„Broj izrečenih hitnih mera privremeno udaljenje učinioca iz stana za lica ženskog pola u 2018. godini iznosi 973, a u 2019. godini (do 30. septembra 2019. godine), iznosi 863. Broj događaja sa smrtnim ishodom izvršenih u okviru porodice i partnerskih odnosa u vremenskom periodu od 1. januara 2014. do 30. septembra 2019. godine, iznosi:
– u 2014. godini, broj žrtava muškog pola – 15
– u 2015. godini, broj žrtava muškog pola – 12
– u 2016. godini, broj žrtava muškog pola – 16
– u 2017. godini, broj žrtava muškog pola – 17
– u 2018. godini, broj žrtava muškog pola – 13
– 1. januar 2019-30. septembar 2019, broj žrtava muškog pola – 19.“
Kada vidimo ove slikovite brojke, nema sumnje da ćemo se zapitati kako je moguće da o 28 ubijenih žena slušamo gotovo neprestano tokom čitave godine, a da ovih 19 muškaraca niko ne pominje u kontekstu porodičnog nasilja?! Bez želje da ovom prilikom „minimalizujem zločine“, „licitiram žrtvama“ i bavim se famoznom „naknadnom viktimizacijom“, postavila bih pitanje može li bilo ko da objasni kako je moguće da je svega desetak ubijenih žena više nego muškaraca, dovelo do abnormalno nesrazmernog odnosa društva prema žrtvama različitog pola? Činjenica je da je broj ubijenih žena i muškaraca u porodičnom nasilju praktično izjednačen na godišnjem nivou, što nas po ko zna koji put podseća na stari dobri hegelovski nemar prema činjenicama, ali nam, takođe, govori i to da su u Srbiji neke žrtve očigledno „žrtvije“ od drugih.
Kada sve navedeno uzmemo u obzir, nikoga ne bi trebalo da iznenađuje kako je aktivistkinjama Autonomnog ženskog centra (AŽC) pošlo za rukom da jednog od učesnika nedavno održanog takmičenja za srpskog predstavnika na Evrosongu, putem agresivnog pritiska na javnost, bukvalno primoraju da promeni reči svoje takmičarske pesme.
„Poneo sam bombu, da pokažem svima, ne sme niko drugi, ne sme da te ima“, reči su pesme „Svadba velika“, koju su na Beoviziji izveli „Balkubano“ i Bora Dugić. Zbog „promocije nasilja nad ženama“, AŽC je zahtevao „hitno povlačenje pesme iz takmičenja i sa svih platformi Radio-televizije Srbije gde se pesma promovisala“. „Nedopustivo je davanje javnog prostora pesmi čiji tekst eksplicitno poziva na ubistvo žene koja je rekla ‘ne’ i koji promoviše ideju da žena treba da bude ‘moja ili ničija’, te lažno navodi da situacija iz pesme opisuje osećanje ljubavi“, saopšteno je iz te organizacije. Po svemu sudeći, feministkinje iz Autonomnog ženskog centra, ne samo da su „stručnjakinje“ za ljudska prava, nego su i „ekspertkinje“ za subliminalne poruke u poeziji i prozi.
„Shvatajući ozbiljnost pogrešne poruke koju bi tekst pesme mogao da pošalje“, RTS je u dogovoru sa autorima doneo odluku da će tekst pesme biti promenjen. Sada, kada znamo da je frljanje s bombama nedopustiv pesnički izraz i da su lake note tipa „moja ili ničija“, „eksplicitni poziv na ubistvo“ – AŽC najzad može da odahne. Pa ipak, sada se pitam kako je moguće da su 1988. Partibrejkersi pevali: „Kupio sam prsten, kupio sam pušku, jedno od ta dva baciću u reku?“, i da u tome apsolutno niko nikada nije video nikakav problem?! Šta se to u ovoj zemlji i našem pogledu na svet toliko promenilo, da danas mislimo da neki status na društvenoj mreži ili stihovi neke pesme zaista mogu da se materijalizuju kao konkretno krivično delo? Neosporno je da bi podsticanje na konkretno nasilje koje bi brzo dovelo do posledica po neku osobu ili grupu (poput nacističkih ideja da su Jevreji krivi za sve), svakako trebalo osuditi i suzbiti – ali za takve slučajeve u Krivičnom zakoniku postoje konkretna krivična dela i institucije zadužene da ih procesuiraju.
Međutim, kada u nekim, krajnje uopštenim izjavama ili tekstovima, pritom često ironičnim, imamo poigravanje sa uopšteno nasilnim ishodom nekakve imaginarne situacije, teško je objasniti nalete besa i histerije koju takve pojave izazivaju. Sve ovo je utoliko gore, ako se, recimo, nekakvo imaginarno nasilje muškarca nad ženom podiže na nivo skandala i poziva na linč, ali se suprotna pojava, odnosno, nasilje ili ubistvo neke ljubomorne žene iskazano prema muškarcu, i dalje doživljava kao nešto što je simpatična pesnička sloboda. Nije, dakle, problem ni da uspostavimo nekakav standard šta jeste, a šta nije dozvoljeno u javnoj komunikaciji, ali ono što je potpuno nedopustivo jeste postojanje dvostrukih standarda u odnosu na iste pojave.
Umesto zaključka, reči pobedničke pesme „Hasta la vista“ (ako se taj „uradak“ pesmom može nazvati), koja će Srbiju predstavljati na predstojećem Evrosongu, ipak šalju jednu „drugačiju“, nadasve „miroljubivu“ poruku, u šta mogu da se uvere i čitaoci ovog teksta, pa neka sami prosude da li i u ovim stihovima prepoznaju poziv na nasilje:
„Jedan, dva, tri i kraj; Odbrojano je znaj; Ruke u vis na moj znak (?!); Opet si sa njom, opet, opet si sa njom. (…) Ostaćemo ti i ja praznih pogleda; Ti bez srca, ja bez sna. (…) Tišina ubija; Nije ovo sujeta; U ljubavi to je cute, but psycho…“.
Dragana Miljanić je publicista iz Bačke Topole. Ekskluzivno za Novi Standard
Naslovna fotografija: Gustavo Graf Maldonado/Reuters
Izvor Novi Standard
