Vesna Trijić: O poetici „nadsrpske“ književnosti

Naspram običnih Srba, čije je postojanje u savremenoj književnosti nemoderno a i sramota, poređali su se neki novi, poboljšani, koji negiraju vrednost nacionalne baštine

Kultura je polje neprestanih ideoloških sukoba; tu nema obustave vatre, primirja ni konačnih pobednika: o mejnstrimu odlučuje društvena grupa koja u određenom trenutku dominira, a čije vrednosti se u delima reprezentativnih autora pretvaraju u kulturne činjenice; sa svakim novim društveno-političkim potresom, legitimitet dotadašnjih vrednosti postaje sumnjiv i podložan padu. To, međutim, ne znači da u kulturi nema kontinuiteta: sve sukobe objedinjava i prevazilazi svest o njenom neupitnom značaju; na taj način, svaki naraštaj odgovara na pitanje o sopstvenom identitetu i zadaje okvire samorazumevanja za naraštaje koji dolaze.

U poslednjih pola veka, međutim, predočeni proces ovde ne radi baš kako treba: politički sistemi su se menjali, ali je ideološka dominanta u kulturi, uz kraća oklevanja, ostajala u stvari ista – naspram običnih Srba, čije je postojanje u savremenoj književnosti nemoderno a i sramota, poređali su se neki novi, poboljšani, koji negiraju vrednost nacionalne baštine; rat između srpskih i nadsrpskih pisaca čini se ultimativan. Mirko Kovač je, na primer, još početkom sedamdesetih godina prošlog veka hteo navodno da se ispiše iz srpske književnosti; izražavao je sumnje da srpska tradicija uopšte postoji a ruganje stvaralaštvu Bore Stankovića držao je za znak dobrog ukusa; ni na pamet mu pri tome nije padalo da se, bar za početak, ispiše iz Udruženja književnika Srbije.

Nije se tu, međutim, radilo (samo) o Kovačevoj nedoslednosti: predstave o srpskom narodu kao palanačkom i primitivnom bile su indukovane s partijskog vrha; vekovi srpske visoke kulture, besmrtna dela umnih muškaraca i žena, autentičnih aristokrata duha, gurnuti su bili pod tepih ili apokrifno tumačeni, kao manje vredni; do promene Ustava 1974, diskriminatorska retorika kakvoj je pribegavao Kovač bila je i u Francuskoj 7, istina iritantna, ali već dobro poznata i normalna pojava.

Proces proizvodnje nadsrpskog pisca nije ipak bio nimalo lak: trebalo je prvo sakriti ili mistifikovati podatke o njegovom zavičaju („o selendrama u kojima smo rođeni“, kako su to neki privatno formulisali); zatim, trebalo je, s razumne udaljenosti, izražavati divljenje prema Krleži, i stvoriti na taj način utisak da će se, zakaže li čuveni prag tolerancije običnog Srbina, sam „gospon s Gvozda“ pojaviti u ulozi zaštitnika nadrpskog pisca (do tog deus ex machina, međutim, nikad nije došlo); kroatizmi su, na istom talasu, postali znak osobite intelektualne i svake druge prefinjenosti (Pekić se Kovaču, iza leđa, smejao zbog hibridnog jezika koji je, izgleda, jedino on smatrao hrvatskim); i, na kraju, ali ne i najmanje važno, ono što nadsrpski pisac piše nije mogla da bude neka obična književnost – estetika, umetničke vrednosti, bla-bla-truć – nego, naravno, natknjiževnost, u kojoj će literarni dometi biti nadoknađivani a kasnije i poistovećivani sa stepenom političke korektnosti; kritika takve književnosti najstrože je bila zabranjena – upuštali su se u to jedino jurodivi i samoubice.

Kad god bi došlo do polemike, nobles-maske su s glava nadsrpskih pisaca spadale odmah: tukli su ispod pojasa, nemilice, kao razbojnici; u želji da unište protivnika, svaku zlobu, uvredu i podvalu smatrali su dozvoljenom; omiljena stilska sredstva bila su im poređenja oponenata s psima, svinjama i nesahranjenim mrtvacima; nesrećnik bi, pre no što trepne, završavao negde između zatvora i ludnice, na mestu rezervisanom za društveni i kulturni otpad, za one koje je trebalo, po starinski i revolucionarno, likvidirati.

Očigledno uživanje s kojim se polemički tekstovi kod nas i do danas pišu sugeriše da je među nadsrpskim piscima najviše onih koji su u literaturu ušli pre svega da bi se svađali, i da bi u polemikama, u kojima nijedna reč, dokazano, ne košta ništa, imali prilike da pokažu prave razmere svojih talenata i kreativnih sposobnosti. Akademska književna kritika je ovakvom pisanju pružila svesrdnu podršku; zahvaljujući tome, strast za progonom neistomišljenika, neargumentovanim i prostačkim, postala je ovde „intelektualna“ moda, a poslednja nada da će do dijaloga između zaraćenih strana doći, ugašena je; ideološki sukob u kulturi postoji, ali ne i mogućnost za njegovo prevazilaženje. Možda otuda i dolazi ovaj utisak da smo, kao u nekoj epizodi Zone sumraka, zaglavljeni u skučenom prostoru, bez izlaza, i primorani da, dok nam polako ponestaje vazduha, iste likove i iste priče – o sukobljenim klanovima, progonjenom piscu, zaostaloj sredini i korumpiranom kritičaru – slušamo već pedeset godina; kakav košmar…

Kontekst u kojem se ovaj kabare danas izvodi bitno je, međutim, izmenjen, i treba toga biti svestan: za novu stvarnost – u kojoj u regionu postoji nekoliko novih država i isto toliko jezika, u kojoj se kulturne tradicije, u nedostatku lakšeg rešenja, geometarski parcelišu – desetine hiljada ljudi moralo je da umre a stotine hiljada njih da ostane bez ičega. Odsustvo saučešća nadsrpskih pisaca prema stradanju običnog srpskog naroda morbidno je; ono, bolje od svega, pokazuje da poetika nadsrpske književnosti nije zasnovana na racionalnim uvidima u stvarnost već da je proizvod mitske svesti, u kojoj umesto razuma caruju zli dusi (pokojnog Slobodana Miloševića i ostalih arhineprijatelja regionalnog mira i stabilnosti) i paranoje. Pogrešno bi, međutim, bilo misliti da je jedino svest nadsrpskih pisaca izmenjena; neizbežno je da se, posle svega, isto dogodilo i sa svešću onih koji su naizgled obični. I oni svoju nespremnost na samoodređenje zabašuruju jednim oblikom odvraćanja pažnje – upućivanjem na ideale slavnih i svetih predaka.

Nacionalni identitet nije jednom zauvek napisana priča; u svakoj epohi on se preobražava, odgovarajući na izazove novih društvenopolitičkih i kulturnih okolnosti; tek za takav identitet možemo da kažemo da je živ i delatan; drži ga svest o kontinuitetu a ne ponavljanje stereotipa. Do svog izraza u književnosti, taj kulturni proces dolazi kroz preispitivanje, snažno i beskompromisno, svih tradicionalnih oslonaca identiteta; to je put samoodređenja, put velike umetnosti. A sve dok za to ne budemo spremni, određivaće nas drugi.

 

Autor Vesna Trijić

 

Naslovna fotografija: Flickr

 

Izvor Pečat, 06. mart 2020.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u