Pred odlazak u Sankt Peterburg teško je sputati velika očekivanja. Reč je o mestu gde je rođena savremena Rusija, u kojem su stolovali mnogi njeni imperatori, gradu koji se i danas rutinski naziva „kulturnom prestonicom” zemlje. Ove godine je u njemu organizovan četvrti po redu Međunarodni forum rada, kojem je autor ovog teksta imao čast da prisustvuje u okviru poziva koji je upućen nekolicini balkanskih novinara.
Ukoliko dolazite avionom, još iz ptičje pespektive vam postaje jasno da je reč o gradu koji je odbio da poklekne pred imperativom koji nalaže da savremena metropola deo šireg centra mora ustupiti oblakoderima. Tome nije odoleo Pariz, tome nije odolela ni Moskva sa svojim „Sitijem”, tome ne odoleva ni Beograd u kojem na obalama Save poput pečurki posle kiše niču najsavremenije višespratnice. Ali nije slučajnost što Sankt Peterburg zovu i „grad-muzej”; on je usporediv samo sa urbanim centrima poput Rima i Jerusalima, u kojima praktično svaka zgrada u svojim zidinama nosi visoku istorijsku, kulturnu ili estetsku vrednost.
Da nadimci „kulturna prestonica” i „grad muzej” nisu proizvod lokal-patriotske gordosti žitelja ovog grada jasno vam je čim kročite na njegovo tle. Istorijska okolnost koja je ostavila najdublji otisak svakako je zanesenjačka zaljubljenost njegovog osnivača Petra Velikog u evropsku kulturu. Za razliku od Moskve i njene pomalo zastrašujuće posednutosti grandioznošću kakva se ne može sresti u drugim evropskim gradovima, Sankt Peterbrug u sebi sinkretički spaja različite nanose evropskih kulturnih iskustava. Nigde se ovaj princip nije materijalizovao tako jasno kao u arhitekturi Kazanjske saborne crkve koja je, uprkos protivljenju Ruske pravoslavne crkve, izgrađena po uzoru na katoličku Baziliku Svetog Petra (velika bronzana vrata urađena su u neoromanskom stilu, po uzoru na Firentinsku krstionicu).
Generalno, većinu važnijih građevina u gradu radili su evropski majstori, najčešće Italijani ili Francuzi, pa je tako ceo grad u arhitektonskom smislu jedan veliki omaž ideji Petra Velikog o evropeizaciji Rusije. Ali Sankt Peterburg zbog toga nije manje ruski, naprotiv, gotovo svaka brazda i prelom iz prethodnih tri veka ruske istorije kao da su ostali zauvek uklesani u njegovim ulicama i bulevarima, toliko širokim da je saobraćajna gužva nepoznat pojam u ovoj petomilionskoj aglomeraciji.
Za razliku od Petrovih reformi čiji uticaj se direktno ospoljio u arhitekturi ruske „severne prestonice”, istorijski žig Oktobarske revolucije koja se zbila na njenim ulicama nije sasvim vidljiv na prvi pogled. Vladimir Putin je jednom prilikom rekao da je Lenjin 1917. godine postavio atomsku bombu pod temelje ruske države, a utisak je da su ideološki odjeci detonacije koja je usledila i danas uočljivi. To potvrđuje sudbina Isakijevskog sabora, najvećeg pravoslavnog hrama u Sankt Peterburgu koji je u carskoj Rusiji imao status glavnog verskog simbola cele zemlje, da bi u vreme sovjetske epohe bio pretvoren u muzej. Godine 2017. doneta je odluka da se hram vrati Ruskoj pravoslavnoj crkvi, ali su potom u gradu izbili masovni protesti nakon kojih je odluka povučena. U ideološkoj strukturi građana Sankt-Peterburga dominiraju tri grupe: monarhisti, liberali i komunisti, pri čemu poslednje dve lako nađu konsenzus po pitanju odnosa prema Crkvi.
Još jedan istorijski događaj koji je duboko urastao u kolektivno pamćenje stanovnika ovog grada jeste surova nacistička opsada koja je trajala 872 dana i odnela oko milion života. Veliki svetleći natpisi „Lenjingrad – grad heroj” mogu se videti na mnogim mestima, od aerodroma „Pulkovo” do zgrade u predvorju Nevskog prospekta, najvećeg i najpoznatijeg gradskog bulevara. Grandioznost socrealističke spomeničke arhitekture kojom Sankt Peterburg čuva pamćenje na Veliki otadžbinski rat čini da spomenici kojima su se ruski vajari odužili generalima carske Rusije odaju utisak otmene svedenosti i nenametljivosti.
Ali svi utisci kao da izblede onog trenutka kad uđete u Ermitaž, drugi najveći muzej u svetu. Njegova prostranost i impresivna kolekcija umetničkih dragocenosti koje su vekovima revnosno prikupljane širom sveta stavljaju stranog posetioca pred problem neminovnog nedostatka vremena. Čak i ukoliko odlučite da posetite samo one sobe koje su u vodiču izdvojene kao najvažnije, količina snažnih utiska i emotivnih senzacija toliko će vas mentalno iscrpeti da ćete u najvećem broju eksponata moći da uživate samo površinski, gotovo u prolazu.
Drugog dana našeg boravka održan je Međunarodni forum rada, koji se ni po čemu osim po ultra-modernoj zgradi u kojoj je održan ne razlikuje od velikih debatnih foruma u Srbiji i ostatku sveta. U nastojanju da oslobodi kreativne potencijale svog društva, Rusija u širem smislu polako počinje da se demokratizuje, zbog čega se ciljano stavlja akcenat na razvoj kulture dijaloga. Jedan od govornika na pomenutom forumu je čak rekao da se zapadnjaci često čude zbog čega Rusi imaju toliko debatnih foruma, potom zaključivši da debata o važnim društvenim problemima u najboljem slučaju vodi do rešenja, u najgorem ne vodi nikuda, ali da se niko zbog nje nije gorko pokajao.
Za razliku od protokolarnih govora koji su se mogli čuti na forumu, poseta Sanktpeterburškom državnom univerzitetu bila je krajnje autentično iskustvo. Teško je opisati količinu ponosa koju građani ovog grada osećaju prema svom 296 godina starom univerzitetu, koji je svetu podario velikane poput polihistora Dmitrija Mendeljejeva, pisca Nikolaja Gogolja, pesnika Aleksandra Bloka, slikara Nikolaja Reriha i drugih. Zanimljivo je da su velikani ruske nauke i kulture koji su svoj život vezali za Univerzitet često imali međusobno isprepletene sudbine (npr. Blok je oženio Mendeljejevljevu ćerku), delimično i zbog univerzitetskog pravila da rektori, istaknuti profesori i njihove porodice dobijaju doživotno pravo stanovanja u jednoj od nekoliko zgrada koje čine univerzitetski kompleks.
U jednoj od njih se nalazi i soba prvog Vrhovnog suda Ruske imperije koji je osnovao Petar Veliki. Svaki detalj u ovoj prostoriji je umetničko delo vrhunske vrednosti. Na zidovima se nalazi šest slika, svaka specijalno naslikana od strane najboljih slikara svog vremena sa ciljem da simbolizuje jednu od vrlina koje moraju posedovati sudije Vrhovnog suda (pravdoljubivost, istinoljubivost, poštenje…). Plafonom dominira sedma i najveća slika koja simbolizuje najvažniju vrlinu – ljubav prema otadžbini.
Naročito je zanimljiva bila poseta rektoru Nikolaju Mihajloviču Kropačevu, živopisnom čoveku koji po mnogo čemu odudara od obrasca birokratizovanog upravnika važne prosvetne institucije. Mimo protokola, razgovor sa grupom znatiželjnih novinara sa Balkana produžio je za sat vremena. Na pitanje o opasnostima latinizacije ruskog pisma i kulture odgovorio je tako što je pozvao pomoćnicu i zamolio je da celoj grupi podeli njegova dva udžbenika u kojima se detaljno pozabavio tim problemom, što ne bi bilo tako neobično da je reč o filologu, a ne o profesoru prava.
Sve u svemu, tri dana je malo vremena da se obiđu sve znamenitosti ruske „Venecije severa”, a kamoli da im se posveti dužna pažnja koju zavređuju. Sankt Peterburg je jedan od onih gradova koji posetioca teraju da im se vraća iznova i iznova, otkrivajući mu sebe na kašičicu. Nama ova prva kašičica nije utolila glad, već dodatno otvorila apetit.
Izvor Novi Standard
