Markus Papadopulos rođen je pre 40 godina u Ujedinjenom Kraljevstvu, od oca kiparskog Grka i majke nemačko-engleskog porekla. Diplomirao je pravo i modernu istoriju na londonskom Gildhol univerzitetu, a doktorirao rusku istoriju na Rojal Holoveju u Londonu. Izdavač je i urednik nestranačkog magazina za britanski Parlament i Vladu, takođe i televizijski analitičar, govornik i pisac. Ekspert je za Rusiju, zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza i bivšu Jugoslaviju. Sebe smatra levičarem i nacionalistom.
Dok razgovaramo, u Grčkoj besni migrantska kriza. Grčka vlada je poslala vojsku na granice. Da li mislite da će popustiti, kao i uvek? Kako ocenjujete situaciju?
— Kako trenutno stoje stvari, grčke vlasti imaju čvrst stav i sprečavaju „izbeglice“ da uđu u Grčku i samim tim u Evropu. I zbog toga pozdravljam Grke, a to ne radim često. Atina razume da bi omogućavanje prelaska „izbeglica“ u Grčku ne samo imalo štetan uticaj na krhku grčku ekonomiju već bi predstavljalo i bezbednosnu pretnju grčkoj javnosti i grčkoj kulturi. Mnoge „izbeglice“ su Turci, islamisti, teroristi i zločinci, pa stoga nijedna odgovorna vlada koja poštuje sebe neće dozvoliti takvim ljudima ulazak u svoju zemlju. Međutim, sve navedeno, raspoređivanje dodatnih policajaca i vojnika na granicu, iziskuje značajna novčana sredstva svakog dana i ne može se nastaviti unedogled, zbog nesigurnog ekonomskog položaja Grčke.
Pored toga, Grčka je pod pritiskom Amerike da dozvoli „izbeglicama“ da pređu u Grčku kako bi izvršila veći pritisak na Evropsku uniju da zauzme oštriji stav prema sirijskoj i ruskoj vladi u kontekstu borbi u Idlibu, pošto je sirijska vojska postepeno oslobađala ovaj region od kontrole turske vojske i njenih saveznika, Al kaide. Nažalost, mogućnost da će Grčka popustiti pod američkim pritiskom i dozvoliti „izbeglicama“ ulazak ne može se odbaciti. U tom scenariju, obični Grci bi morali sami sebe da krive što su dozvolili da njihova zemlja bude dobrovoljno deo zapadne političke, ekonomske i vojne orbite.
Kakva je trenutna i buduća uloga Grčke, a i Kipra u Bliskoistočnoj krizi?
— Grčka i Kipar su deo šire porodice Zapada i prema tome razvili su vrlo bliske odnose s opasnim zemljama kao što su Izrael i Saudijska Arabija. Dovoljno je, dakle, reći da vlade Grčke i Kipra aktivno sprovode plan pokušaja zaštite i jačanja zapadnog uticaja i moći na Bliskom istoku. Što se tiče Sirije, povratni udarac Siriji od strane Grčke i Kipra je neoprostiv i sirijski narod ga nikada neće zaboraviti. Sirija je decenijama bila dobar prijatelj Grčke i Kipra i podržavala obe zemlje, posebno ovu drugu, u njihovim sukobima s Turskom. Predsednik Hafez Asad, otac sadašnjeg sirijskog lidera, bio je poznati pristalica kiparskih Grka i u potpunosti je podržao Nikoziju u pozivima da turska vojska napusti severni Kipar, da se izbegli kiparski Grci vrate svojim kućama i svojini predaka, kao i da se ostrvo ponovo ujedini. A Damask je pokazao solidarnost s Grčkom izrazivši svoju punu podršku teritorijalnom integritetu Grčke – kojoj Turska rutinski preti – i osudio česta turska vojna kršenja grčkog vazdušnog prostora i teritorijalnih voda.
I kako su Atina i Nikozija iskazale zahvalnost Siriji zbog postojane podrške Damaska? Pa, Grčka je u julu 2012. prekinula diplomatske odnose sa Sirijom, tvrdeći da je sirijska vlada ratovala protiv sopstvenog naroda, a britanskim i američkim vojnim avionima i borbenim brodovima dozvolila je da koriste njen vazdušni prostor i teritorijalne vode za napad na Siriju 2017. i 2018. godine. Ako se osvrnemo na Kipar, Kiprani su, poput Grka, dozvolili Britancima i Amerikancima da koriste njihov vazdušni prostor i vode za udare na Siriju, a dozvolili su britanskim i američkim obaveštajnim operativcima da na ostrvu prikupljaju informacije o ruskim zalihama u Siriji i informacije o kretanju sirijske vojske pomoću svojih uređaja za špijuniranje smeštenim na kiparskom tlu.
Kiparske vlasti su odobrile Izraelu i vojno prisustvo na Kipru, gde izraelski vojnici imaju vežbe u planinama, pripremajući se za rat protiv Sirije. Pored toga, Atina i Nikozija su odbile da podrže sirijski narod u borbi protiv islamističkog terorizma i zapadnog imperijalizma i umesto toga su teroriste Al kaide i Islamske države nazvali „pobunjenicima“. I grčke i kiparske vlasti takođe su odbile da osude izraelske napade na Siriju, kao i tursku invaziju na Siriju, što je, posebno u slučaju Kipra, demonski nečasno. Nažalost, zemlje Bliskog istoka koje se odupiru zapadnoj, turskoj, izraelskoj i američkoj agresiji percipiraju Grčku i Kipar kao servilne saradnike Zapada i njegovih regionalnih saveznika. Zapravo, Kipar je i poznat kao „kurva sa Bliskog istoka“. Grčku i Kipar vode izdajnici koji ugrožavaju svoje države zarad sopstvene finansijske koristi.
Kako u ovoj situaciju funkcioniše NATO mehanizam i kakvi su dalji mogući ishodi?
— Grčka, kao dobrovoljna članica NATO-a, obavezna je da podržava zahteve vojnog saveza. NATO, koji je, preko svojih ključnih članica, Amerike, Britanije, Francuske i Turske, odgovoran za „izbegličku“ krizu što je zahvatila Evropu, sada pokušava da iskoristi krizu za geostrateški dobitak i odnose sa javnošću, optužujući za ovo stanje Siriju, Rusiju i Iran, dodajući tome stalne političke i medijske napade na sve tri zemlje, u koje su umešani Sirijci, Rusi i Iranci, demonizujući ih da bi opravdali zapadne sankcije prema tim zemljama.
Kakva je nacionalna i starosna struktura migranata/izbeglica? Iz kojih država dolaze? Da li su to porodice s decom, kako predstavljaju mediji naklonjeni levici? Ima li zloupotrebe dece?
— Mnoge „izbeglice“ nisu sirijske, niti su prave izbeglice. U stvari, brojni ljudi na grčkoj granici su Turci, Avganistanci i Pakistanci, a mnogi su od njih islamistički simpatizeri, islamistički teroristi i zločinci. Na snimcima i fotografijama koje vidimo o takozvanim izbeglicama, većina je muškaraca vojnog uzrasta i dobro su obučeni; vidimo vrlo malo žena i dece, što pojačava argument da većina „izbeglica“ nisu prave izbeglice. Koji bi muškarac ostavio svoju ženu i decu iza sebe u svojoj ratom razorenoj zemlji? To ne rade izbeglice. Porodice zajedno napuštaju svoje zemlje razorene ratom.
Kako to da levičari idu na ruku globalističkom sistemu?
— Danas, u svetu, mnogi ljudi koji tvrde da su konzervativci, liberali i socijalisti imaju malo zajedničkog sa ideologijama za koje tvrde da podržavaju. Umesto toga, svet je svedok neokonzervatizma, neoliberalizma i neosocijalizma. Jedan od mnogih problema je to što, iako je ljudima na raspolaganju više informacija zahvaljujući internetu, ima manje inteligencije. Ljudi su sada više zainteresovani za podržavanje kampanja za koje smatraju da su napredne, a ne uključuju široko razmišljanje i pomno ispitivanje onoga što zapravo podržavaju. Na primer, gej i transrodne časove u školama i nebinarni identitet. Korporativni kapitalizam pojeo je duše nacija širom sveta i podstakao podmuklo ideju da obrazovanje, kvalifikacije, kultura i vrednosti nisu važni; prema korporativnom kapitalizmu važni su novac, materijalizam, rijaliti televizija, kultura slavnih, uništavanje porodičnih vrednosti, uvođenje izopačenog pojma ljudskih prava i izazivanje ljudske anatomije.
Verovatno da nema osobe u ovom delu Evrope da se ne dvoumi između humanog i bezbednosnog aspekta. Gde je granica između humanosti i političkog i bezbednosnog bezumlja? Da li je u pitanju lažna humanost, licemerje?
— Mnogi ljudi u Evropi danas se drže uverenja koja se ne zasnivaju na bilo kakvim naučnim dokazima, da su svi na svetu, posebno muslimani, bezopasni i da je kultura prljava stvar koju treba odbaciti i zameniti je multikulturalizmom. Shodno tome, ti ljudi se zalažu da ne postoje granice između država i da nema ograničenja ni za izbeglice ni za imigrante. Takvi ljudi su uglavnom neuspešni u životu, mentalno disbalansirani, u sebi imaju ogroman nivo gorčine i gneva, a istovremeno pokazuju znake seksualne devijantnosti. Na taj način ugrožavaju život običnih ljudi u društvima širom Evrope i moraju biti delimično odgovorni za islamističke terorističke napade koji su se dogodili, poput onog u Velikoj Britaniji.
Kolike su kvote izbeglica koje zemlje našeg okruženja treba da prime? Kako će se to odraziti na Grčku, a kako na ceo region Jugoistočne Evrope?
— Grčka i Evropa u celini ne bi trebalo da dopuste ulazak „izbeglica“. Umesto toga, Amerika, koja je odigrala odlučujuću ulogu u krizi „izbeglica“, destabilizacijom Sirije i Libije, trebalo bi da preuzme te ljude, zajedno sa bogatim arapskim zemljama na Arapskom poluostrvu, poput Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. A Srbija, posebno, ne bi trebalo da prima nikoga od takozvanih izbeglica, koje bi ozbiljno ugrozila bezbednost običnog Srbina.
Kako grčka levica, sa svim frakcijama koje postoje, vidi borbu protiv svetskog neoliberalnog kapitalističkog društva, ako radi baš njima u interesu?
— Grčka levica je posvađana i zaražena neoliberalima. Dobar primer za to je Janis Varufakis, koji istupa s pozicija zapadnih vlada i zapadnih vodećih medija da ruska i sirijska vlada „kolju“ ljude u Idlibu. Malo je grčkih levičara koji su pravi socijalisti ili komunisti. Pravi pripadnici grčke levice razumeju opasnu prirodu zapadnog imperijalnog kapitalističkog logora i opiru se tome, ali nemaju mnogo uticaja u grčkoj politici.
Pošto je grčki establišment član šire porodice Zapada, kao i zbog uticaja prozapadnog i desničarskog vođstva Grčke pravoslavne crkve, zajedno sa uticajem prozapadnih grčkih medija glavnog toka, Grčka verovatno neće napustiti sferu zapadnog uticaja. Nažalost, mnogi obični Grci nisu svesni da su im političari i novinari isprali mozak. Grčka je članica i NATO-a i EU i sarađivala je u kolonijalnim agresijama Zapada; na primer, protiv Srbije 1999. godine i sada protiv Sirije.
Kakva je bezbednosna situacija u zemljama Zapadne Evrope kad su u pitanju migranti? Često u medijima nalazimo tekstove o nasilju prema domaćem stanovništvu. Da li su u pitanju prave vesti ili spinovi? Da li policija i sudstvo uspevaju da obezbede bezbednost građana?
— U Evropi postoji mnogo slučajeva, od Skandinavije preko Nemačke do Austrije, u kojima su „izbeglice“ počinile grozne zločine nad muškarcima, ženama i decom, uključujući i onaj gde je migrant iz Iraka silovao malog dečaka u svlačionici bazena. Zatim tu su slučajevi gde su „izbeglice“ napadale i oštećivale crkve, pre svega u Grčkoj. Obični ljudi u Evropi su izloženi divljaštvu i seksualnim devijacijama islamista preko svojih vlada, novinara i neoliberala. Ljudi se moraju podići da zaštite sebe, svoje porodice, kulturu i svoje hrišćansko nasleđe od udara islamističkog varvarizma podržanog od SAD, Velike Britanije, EU, NATO-a, Turske, Izraela, i islamizma podržanog od Saudijske Arabije.
Ljudima se često prebacuje ksenofobija ako ne podržavaju migranstku politiku. Šta mislite o tome?
— Većina ljudi u Evropi zalaže se za rigorozniju imigraciono-bezbednosnu politiku, ali se plaše da će ih političari, novinari i rulja na društvenim mrežama označiti kao rasiste. To je neprihvatljivo i, što je još važnije, krajnje opasno jer svojim ćutanjem ugrožavaju sigurnost članova porodice i prijatelja. Kada bi se ljudi u Evropi okupili i odbili neoliberalnu izopačenost i degeneričnost koja im se nameće, okrenuli bi situaciju u svoju korist. Ali dok se to ne dogodi, rak u Evropi raste.
Nije li globalizam nova ideologija jednoumlja poput fašizma? Čemu vodi nestanak nacija?
— Da bi održao i ojačao globalnu hegemoniju, Zapad koristi globalizam da bi uništio kulture u Evropi. Ako narod izgubi kulturu, onda gubi svoj nacionalni identitet, a bez nacionalnog identiteta ne može se zaštititi od agresije spolja. Kultura je tkanina koja drži ljude zajedno. Kao u slučaju Srbije. Otkako je izvršeno sa Zapada orkestrirano svrgavanje Slobodana Miloševića, u oktobru 2000. godine, sukcesivni predsednici, premijeri i vlade u Srbiji preduzeli su sve korake za iskorenjivanje srpske kulture tako da ostane položaj Srbije kao vazalne države SAD, Velikoj Britaniji, NATO-u i EU. U Srbiju su uvedena LGBT prava, marševi i prodavnice, koji su potpuno tuđi i uvredljivi za srpsku kulturu, a Srbija ima homoseksualnu premijerku koja je imenovana samo kako bi se osiguralo da LGBT kultura zameni srpsku kulturu. Srbi, morate odmah reagovati!
U Evropi postoje države koje imaju drugačije ustrojenu migrantsku politiku, poput Mađarske. Zašto EU i NATO to tolerišu?
— Stav Viktora Orbana o „izbeglicama“ je i oprezan i neophodan, zbog bezbednosti Mađara i zaštite mađarske kulture. Iako NATO i EU nemaju pozitivno mišljenje o Orbanu, malo toga mogu učiniti protiv njega. Međutim, ako bi Orban preduzeo korake za uklanjanje Mađarske iz EU i NATO-a, što bi bilo malo verovatno, onda bi EU i NATO preduzeli korake da ga potkopaju, počevši od usklađene kampanje zapadnih medija kako bi ga demonizovali kao osobu.
Kakav će biti dalji odnos Grčke i Turske, naročito s osvrtom na sve bezobzirnije ponašanje turske vlade, uključujući i eksploataciju prirodnih bogatstava Kipra?
— Kipar je po svojoj volji deo zapadne političke, ekonomske i vojne orbite i mnogi kiparski političari primaju novac iz Ankare; zapravo sabotiranjem svesti i otpora kiparskih Grka protiv ilegalne turske okupacije severa Kipra. Zaista, brojni političari kiparskih Grka otvoreno putuju u Tursku na sastanke s turskim zvaničnicima, što samo po sebi pokazuje da su izdajnici, jer Turska ne priznaje postojanje Republike Kipar.
Što se Grčke i Turske tiče, obe su članice NATO-a i obe imaju razvijene odnose s Amerikom, tako da će njihovi međusobni odnosi ostati takvi kakvi su već decenijama – stabilni i relativno srdačni. Kad god postoji tenzija između Atine i Ankare, Amerikanci intervenišu da bi je ublažili, kao što se dogodilo 1996. godine kada su Turci zapretili grčkom teritorijalnom integritetu u Egejskom moru.
Autor Aleksandra Kuljanin
Naslovna fotografija: Profimedia
Izvor Pečat
