Opšte je mesto kako je Gebels navodno rekao da hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Problem je, međutim, što je i to laž. Ne postoji nijedan kredibilni izvor da je Gebels to ikada rekao, ali postoji „teorija velike laži“ za koju su i Hitler i Gebels u stvari optuživali Jevreje, odnosno Engleze. Englezi, naveo je Gebels u tekstu iz 1941, „slede princip da kada se laže, laž mora da bude velika i mora se biti dosledan u laganju“, i dodao da se oni „drže svojih laži, čak i kada ispadaju smešni“. Zoran Ostojić, čini se, mnogo uvažava Engleze, njihove manipulativne tehnike, ali i interese. Tako je, po cenu da ispadne smešan, neumorno ponavljao kako tamošnji zakon o „slobodi“ veroispovesti nije ništa drugačiji od takvog zakona koji je na snazi u Srbiji, ili od Ugovora SPC sa Hrvatskom iako je lako dokazivo da je to sve samo ne istina.
Očito ne mareći za sopstveni ugled (ne verujem da je namerno na sebe uzeo podvig jurodivosti), Ostojić je za crnogorski portal „Antena M“, u vlasništvu notornog montenegrinskog šoviniste Darka Šukovića, napisao tekst o „kratkoj istoriji Srbije 21. veka u nekoliko slika“. Po cenu da ispadne smešan, Ostojić piše kako je „Kosovo proglasilo nezavisnost na osnovu Rezolucije 1244 i Ahtisarijevog plana“. Misterija je kojim je mentalnim akrobacijama Ostojić došao do tog zaključka, pošto je Rezolucijom 1244 (koju on proglašava „političkim porazom Srbije“) garantovan teritorijalni integritet i suverenitet SRJ i Srbije kao njene pravne naslednice, a za „Kosovo“ se traži „suštinska autonomija u okviru SRJ“ do „konačnog rešenja“, koje treba da bude definisano kroz „politički proces“ i „sporazum“. A takozvani Ahtisarijev plan odbačen je u Savetu bezbednosti UN, pa ne može biti osnova ni za šta i ne vredi ni papira na kojem je, eventualno, štampan.
Po cenu da ispadne još smešniji, Ostojić tvrdi da je mišljenje o legalnosti proglašenja kosovske nezavisnosti od Međunarodnog suda pravde (MSP) „bilo potrebno više Rusiji nego Srbiji, jer bez njega Putin ne bi mogao da ponavlja – ako može Kosovo, zašto ne može Krim“. Implicitno tvrdeći da je Srbija (inače sasvim pogrešno) pitanje uputila MSP ne iz sopstvenog nego iz ruskog interesa da bi ga Putin imao kao „argument za pokušaj da legalizuje privremenu okupaciju Krima“, Ostojić od Putina pravi političkog i strateškog genija s moćima predviđanja koja bi mu teško pripisali i najveći ljubitelji. Prvo, trebalo je da Putin predvidi tačno kakav će biti odgovor MSP, a drugo, sve i da je uspeo u tome, odgovor takav kakav jeste – da samo način na koji je proglašena nezavisnost, ali ne i sama nezavisnost, nije u suprotnosti s međunarodnim pravom – ne znači mu ništa. To sa Krimom nema ama baš nikakve veze. Treće, da li je Putin mogao da 2008. očekuje državni udar u Ukrajini 2014. koji je u stvari doveo do „privremene okupacije Krima“, kako kaže Ostojić? Ako jeste, onda nijedan zapadni državnik nema nikakve šanse u borbi s takvim strategom, ali onda da li takav šahista može sebi da dozvoli organizaciju „penzionerskog“ državnog udara u Crnoj Gori iz 2016, za koji Ostojić često voli da kaže da je ruska „bruka“? Usput, Ostojić se ovde verovatno malo više zaneo svojim prekrajanjem istorije pa je pobrkao Krim i Abhaziju i Južnu Osetiju, čija je nezavisnost od Gruzije bila u igri u vreme kosovske secesije i za koje se ona još nekako i mogla uzeti kao argument.
Svašta još Ostojić halucinira tokom razmatranja novije istorije Srbije. O tome šta je sve JSO bila, mogli bi se pisati tomovi knjiga, ali je izvesno da u vreme ubistva Zorana Đinđića Legija i ekipa nisu bili nikakva „Miloševićeva duboka država“, kako to Ostojić navodi. Da jesu, da li bi učestvovali u onom katastrofalnom pokušaju hapšenja Miloševića u Vili „Mir“ u okviru operacije koju je po sopstvenom priznanju predvodio njegov potonji politički šef Čedomir Jovanović?
Najsmešniji Ostojić ispada pišući o događaju koji se nikada nije desio. „Nemačkoj kancelarki Angeli Merkel prekipelo je kada je nemački vojnik iz sastava Kfora, tokom nereda na severu Kosova 2011, ubijen od policajca koji je primao platu iz budžeta Srbije“, navodi on. Interesantno je da ni jedan jedini nemački vojnik nije ubijen od dolaska Kfora na Kosovo, a da je u neredima 2011. ubijen pripadnik ROSU Enver Zumberi. Da li Ostojić njega smatra vojnikom Bundesvera? Još gore, niko nije osuđen za to ubistvo, a posebno ne nekakav „srpski policajac“. Prvooptuženi Radovan Radić iz Zubinog Potoka pravosnažno je oslobođen 2015. Toliko od „Srbije 21“. Za sada.
Autor Filip Rodić
Naslovna fotografija: Medija centar Beograd
Izvor Večernje novosti, 15. mart 2020.
