Ćirkoviće iz Kosova Polja upoznala sam treći dan Božića 2002. godine, u njihovoj kući u ulici Gavrila Principa 23. Dragi i prijatni ljudi ostavili su na mene poseban utisak. Svih ovih godina sretali smo se, ali nikada nismo dužili priču o noći kada su izgubili sve što su decenijama stvarali – 17. martu 2004. godine. Mnogo sam cenila njihovu želju da ostanu u Kosovu Polju i znala sam koliko im je teško da o tome pričaju.
Ogromnu većinu Srba iz Kosova Polja pamtiću po tome da su 1999. godine digli ruke od svega i požurili da napuste svoje kuće, a incidenata u samoj varoši gotovo da nije bilo. Odlazak iz mesta koje je najmanje 90 odsto bilo srpsko, kao i prodaja imovine, teško su pogodili Srbe iz okolnih mesta, ali i sve nas iz drugih opština u ovom delu Kosova, koji smo sve izdržali i opstali sve ove godine. Ondašnji opštinski i pokrajinski kadar – najviše političara dolazilo je iz ovog mesta – nisu ni pokušali da izdrže, naprotiv. Kao da su se takmičili ko će pre da pobegne, ne hajući za paniku koju su stvorili među narodom i zbog koje je usledio masovan odlazak Srba iz ove varoši. Ćirkovići su bili jedni od retkih koji su opstali, i divila sam im se zbog toga.
PRIČA O POGROMU
U njihovoj ulici bilo je 40 srpskih kuća. Do 17. marta 2004. prodato je više od 30, odnosno u pet je još bilo Srba. Svi oni su proterani oko 22 sata prvog dana pogroma. Nekoliko kuća je bilo napušteno, ne i prodato, ali su i te kuće zapalili. „Pre 16 godina, nekoliko dana pre proterivanja, kupovao sam seme luka, krompira, sredstva za prihranu voća. Uoči pogroma, Albanci su na ulici ranili srpskog mladića iz Čaglavice, i sećam se da nas je to pogodilo, ali sam 17. marta otišao u susedno selo Kuzmin da radim na njivi. Možda to zvuči čudno, ali stradanje je bilo sastavni deo naših života. Stradamo decenijama, i naučili smo da i posle najgorih vesti idemo dalje – to je, valjda, ta naša borba. Negde popodne ćerka mog prijatelja došla je sa posla i rekla šta se dešava u Kosovu Polju“, priča Miroljub Ćirković i uzdiše. Teško mu je. Odjednom počinje da ćuti.
Njegova supruga Divna u tom trenutku ulazi u sobu – razgovaramo u njihovoj kući u Gračanici – zadovoljna jer je pronašla fotografije spaljene kuće. Miroljub kratko objašnjava da su većinu slika sklonili kod starijeg sina koji živi u Beogradu. „Unuke Helena i Nikolija su još male, i ne želimo da ih opterećujemo pričom o kući koja je zapaljena i iz koje je njihov tata proteran. Još malo da odrastu i sve ćemo im reći“, kaže Divna.
Miroljub je po zanimanju mašinski inženjer i veoma je cenjen u svojoj struci. Godinama je radio i kao profesor. Posle duže pauze nastavlja, pa prekida priču o pogromu jer želi da kaže da je posle bombardovanja ostao u svojoj kući i krenuo u borbu da se u septembru organizuje nastava u školi, poput mnogih drugih Srba koji su izdržali taj najgori udar Albanaca. „Nisam razmišljao o plati, nije to bilo važno nikome od nas. Bilo je važno da počne školska godina, jer je to značilo da će porodice ostati sa decom“, priča Miroljub. Pošto sam prošla isto, razumela sam zašto mu je to važno da kaže. Ostao je spreman da se bori. Na raspolaganje preostalim Srbima stavio je svoje znanje i iskustvo, i taman kada se činilo da će opstanak uspeti, usledilo je nasilje kao iz najgore noćne more. Nasilje koje je bilo isplanirano do detalja. Svako, od besne mase do pripadnika kosovske policije albanske nacionalnosti, imao je svoj zadatak, i sve se odvijalo kako je i zamišljeno. Srbi iz Kosova Polja, ali i drugih mesta, svedoče da su viđali Albance, čak i policajce, kako rulji pokazuju koja je srpska kuća.
Njegova supruga nastavlja priču, jer je primetila da je Miroljub uznemiren. Ona svedoči da je u kući tog popodneva bila sa mlađim sinom Draganom. Miroljub se okolnim putevima probio do kuće i situacija je iz minuta u minut postajala sve gora. „Gledamo kroz prozor kako KPS prolazi ulicom i sin kaže da nema razloga da brinemo, eto, i policija je došla. Čini mi se da još nije završio rečenicu, iza policije su išli Albanci i palili sve pred sobom. Odjednom na kuću pada baklja, Molotovljev koktel, nismo ni videli šta je. Prozor je počeo da gori, a sin, sećam se, izlazi iz kuće sa balonom vode od tri litara da gasi. Videvši da ništa ne može da uradi, vraća se u kuću i ne znamo šta ćemo.“
Nisu znali Ćirkovići šta ih čeka kada izađu iz kuće, jer se broj ljudi u ulici povećavao. Oko njih je masa ispuštala čudne krike, urlali su na sav glas. Kažu da je najviše napada na kuću dolazilo iz dvorišta prvih komšija. „To je bila srpska kuća, ali su je 1999. godine prodali Albancima. Zanimljivo je da nas nisu napadali oni, već neki drugi ljudi. Komšije su još preko dana napustile kuću, i jasno je da su sve unapred znali“, svedoči Miroljub.
Iz dvorišta kuće, okružen besnom masom, Miroljub je dozivao svog rođenog brata Danila koji je živeo odmah do njih. U kući je bio zatvoren sa suprugom, sinovima, snajom i unučićima. Zvao ga je da mu kaže da njegova kuća već gori i da i oni moraju da napuste kuću, da spasavaju decu, jer već su u njihovom dvorištu. „Niko se iz kuće nije javljao, jer nisu znali ko viče i da li neko zaista izgovara njegovo ime. U jednom trenutku otvorili su vrata i sa decom u naručju svi počeli da trče ka nama. Kuća im je već bila u plamenu. Našu komšinicu Koviljku Lalić u tom haosu evakuisala je policija. Bolovala je od raka i nosili su je u ćebetu probijajući se kroz masu. Ni sam ne znam kako smo prošli ulicom i stigli do susednog Ugljara, ne sećam se dobro. Izašao sam iz kuće u opankama i radnom odelu. Ostavili smo iza nas u plamenu sve što smo kućili 40 godina“, priča Miroljub.
NAJTEŽI TRENUTAK
U Ugljaru su se smestili kod prijatelja, i veoma brzo su se muškarci iz porodice Ćirković pridružili meštanima u odbrani sela od eventualnog napada. (Albanci su u martovskom pogromu najviše napadali mesta u kojima nije bilo mnogo Srba. Udarili su svom snagom na ona mesta koja su već bila načeta. U pogromu Ugljare nisu napali, jer su znali da je veliko srpsko selo.) Iz Kosova Polja je te noći sa svojom porodicom, pred razularenom gomilom Albanaca, pobegao i njihov stariji sin koji je živeo u stambenom naselju Mašinski park.
„Čim je dan svanuo otišao sam da obiđem kuću. Sve je bilo uništeno. Pred očima mi svatovi starijeg sina. Kapija okićena, rodbina i prijatelji u dvorištu, igra se kolo, muzika, veselje. Sve smo slavili te 2001. godine – opstanak i venčanje. Srce mi je bilo puno jer svatove okupljam u kući gde su mi se deca rodila i porasla. Sećam se i da smo po povratku sa svadbenog ručka, koji je bio u desetak kilometara udaljenom Lapljem Selu, zatekli polomljene prozore na kući a dvorište puno kamenica. To je bio odgovor Albanaca na naše veselje, ali mi smo prozore zamenili i nastavili da živimo u svojoj kući. Glavom mi je prošlo i da se nikada ni sa jednim Albancem nisam posvađao, i da sam sve ovo doživeo jer sam Srbin. Ne zato što sam zao i loš čovek, već samo zato što imam srpsko ime i prezime“, priča Miroljub i zatvara oči, steže pesnicu, kao da i dalje ne veruje šta ih je snašlo i kaže: „Od svega što smo godinama sticali, nisu izgorela obična kolica za rad i jedno plastično bure. Tog 18. marta, ja i Divna, naši sinovi i unučići smo samo to imali. Ali, bili smo živi, hvala Bogu, i to je bilo najvažnije“.
Ćirkovići pričaju da im je najteži trenutak bio kada su odlučili da iz Ugljara pređu u Gračanicu. To je, naglašava Miroljub, bio najteži trenutak u njegovom životu jer im je prijateljica kod koje su bili spakovala jednu šerpu, pribor za tri osobe, tri tanjira i tri čaše. „To je za mene bilo strašno. U tom trenutku sam se potpuno otrgao od višednevnog šoka i shvatio da smo nepovratno izgubili sve što smo imali, sve“, gotovo šapatom kaže Miroljub. Muke Ćirkovića su tek usledile. Unuk od nepune tri godine je morao na operaciju pa je Miroljub bio prinuđen da moli za bolji smeštaj, za jednu sobu u zgradi Koordinacionog centra, za snaju i njega, dok se malo ne opravi. Oni su bili smešteni u učionici. „Klupe smo pomerili u jedan kraj sobe, a od onog drugog napravili sebi kuhinju, dnevnu i spavaću sobu. U tih nekoliko kvadrata“, priča Divna.
Odatle su Miroljub, Divna i mlađi sin prešli u kontejnersko naselje u Ugljaru. „Naterali su nas da prihvatimo da nam Albanci renoviraju kuću i i pristali smo, nevoljno, ali smo potpisali papire“, kažu Ćirkovići. Pokazalo se da su pogrešili, kao i svi ostali Srbi iz drugih mesta. Obnova je bila traljava, kvalitet radova nikakav, i još jednom su se uverili da se Albancima ne sme verovati. Kad god je otišao da obiđe radove čekale su ga kamenice i povici da ide u Srbiju jer u Kosovu Polju nema više ništa. Po završetku obnove kuća je tri puta bila opljačkana. Odnosili su stolariju, krov, sve što su stigli. U takvim uslovima, svi Srbi iz ulice su polako prodavali svoje kuće. Ćirkovići su poslednji odlučili da prodaju plac. „Obnovljena kuća je bila toliko uništena da su nam samo plac računali, ne i kuću. Snajin otac je kasnije njoj poklonio plac u Gračanici, i sazidali smo ovu malu kuću. Sve smo u Kosovom Polju izgubili, ali smo i dalje na Kosovu i odavde ne idemo“, posebno naglašava Miroljub Ćirković.
Njih, ali i mnoge druge Srbe koji su nakon bombardovanja opstali u svojim kućama, zauvek će proganjati pitanje da li bi se sve to dogodilo da su Srbi 1999. godine izdržali i opstali, bar u sredinama gde su bili u većini ili su bili u okruženju srpskih sela. Poput Kosova Polja, Lipljana ili Obilića, na primer.
Zbog vanrednog stanja usled epidemije koronavirusa program obeležavanja godišnjice martovskog pogroma je ove godine bio skromniji nego inače. Parastosom u manastiru Gračanica i polaganjem belih ruža na umetničku instalaciju „MISSING“ koja je postavljena ispred Doma kulture, odata je pošta svim stradalim Srbima u martovskom pogromu. Od manastira do Doma kulture glavnom ulicom Gračanice prošetali su predstavnici lokalnih institucija i novinari – masovnijeg okupljanja nije bilo.
„Pre 16 godina naneta je bol, naneta je rana našem biću, svima nama koji živimo na ovim prostorima. Pokušali su da nas proteraju, da unište i spale sve ono što je srpsko na ovim prostorima. Hvala Bogu u tome nisu uspeli, kao što ni mnogi pre toga nisu uspeli u svojim namerama. Tih dana se sećamo sa tugom, ali i sa verom i nadom u Boga koji neće dozvoliti da nestanemo sa ovih prostora“, rekao je vladika Teodosije nakon parastosa.
Ja ću na kraju još jednom ponoviti da mi, trenutno izolovaniji nego inače, kada nas niko ni ne pominje kao da ne postojimo, zlo učinjeno pamtimo i jedinu nadu imamo u Gospoda. Ni u kog više.
Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice
Izvor Novi Standard
