Obaranjem Miloševića sa vlasti krajem 2000. godine, pažnju javnosti Vojvodine su sasvim obuzele male autonomaške političke partije koje su, zahvaljujući predizbornoj koaliciji DOS, zauzele ključna mesta u pokrajinskoj vlasti. Usled toga je značaj Vojvođanskog kluba preko noći postao marginalan. Pokušavao je Vojvođanski klub i dalje da okupi sve autonomaške stranke i NVO organizujući nekoliko „Vojvođanskih konvencija“. Na tim konvencijama su sve upadljivije istupali bivši kadrovi SK SAP Vojvodine koje je narod 1987. godine najurio s vlasti i bliski saradnici tih ljudi (Živan Berisavljević, Boško Krunić, Đorđe Subotić, Radivoj Stepanov, itd).
Doajeni Vojvođanskog kluba su 2012. godine još jednom bezuspešno podsetili javnost Vojvodine na potrebu okupljanja autonomaških partija i NVO u jedinstven politički pokret. Tada su prvi put za ovaj vid udruživanja upotrebili naziv Vojvođanski front i time prihvatili frontovski politički diskurs na čijoj obnovi je dugo pre toga brižljivo radio Živan Berisavljević. Doajeni su predosetili potpunu idejnu i moralnu propast politike vojvođanskog autonomaštva, pa su političkim naslednicima sugerisali da naziv svoje organizacije preimenuju u Vojvođanski front – naziv po jednoj neuspešnoj a duboko kompromitovanoj političkoj organizaciji Dušana Boškovića.
Iste 2012. godine je Živan Berisavljević najzad primljen za člana Saveta Vojvođanskog kluba i postao njegov počasni član. Posledica svega je bilo to da je tadašnji predsednik Vojvođanskog kluba, Đorđe Subotić, svojim slabomoćnim političkim stavom dopustio da Živan Berisavljević Vojvođanski klub podvede operativnom partijskom staranju Aleksandra Odžića.
UTAPANjE U VOJVOĐANSKU PARTIJU
Na sastanku zvanom Četvrta vojvođanska konvencija (marta 2012.), Vojvođanski klub je okupio predstavnike autonomaških stranaka i NVO koji su usvojili proglas pod imenom Deklaracija o ujedinjenju Vojvodine i Srbije u Saveznu Republiku Srbiju. I ovaj pokušaj predstavljanja separatističke političke agende na ujedinjujući način, svojim naslovom je svedočio o pseudoseparatizmu među vojvođanskim autonomašima. Međutim, ispostavilo se da skoro polovina „prisutnih“ autonomaških NVO i političkih partija koje su „potpisale“ ovu Deklaraciju u trenutku potpisivanja nije postojala, a da neke od njih nikad nisu ni postojale.
Objavljeno je da su Konvenciji prisustvovali predstavnici udruženja: Argus (Civilno udruženje Mađara u Vojvodini za prava manjina, Antala Bozokija, iz Novog Sada koje nije bilo aktivno od 2011. zbog nedostatka sredstava za rad), Centar za liberalne studije (izbrisan iz registra APR-a još 2011, pa u doba Konvencije nije postojao), Forum V-21 (nekoliko godina ranije brisan iz registra APR, pa u doba Konvencije nije postojao), Helsinški odbor (pokrajinska podružnica ove organizacije pod upravom Pavela Domonjija), NDNV (pod upravom Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića), Regionalni centar za izbegla i prognana lica (udruženje potpuno nepostojeće u svim odgovarajućim registrima) i Vojvođanski klub (tada je na čelu ove organizacije bio Đorđe Subotić).
Od stranaka koje su „poslale predstavnike“ neke su takođe bile nepostojeće: Alijansa vojvođanskih Rumuna, Banatska stranka, Demokratski savez Hrvata Vojvodine, Evropska snaga Vojvodine, Liberalno-demokratska partija (pokrajinski odbor), Pančevačka partija, Savez vojvođanskih Mađara, Vojvođanska alternativa i Vojvođanska partija (Aleksandra Odžića, koji se od Čankove LSV odvojio 2008, potom se priklonio Vojvođanskoj partiji koju je 2011. godine preuzeo u opštoj tuči otevši je od kadrova G17+ Mlađana Dinkića).
Ispostavilo se da Banatska stranka, Evropska snaga Vojvodine, Pančevačka partija i Vojvođanska alternativa uopše ne postoje, jer ne ispunjavaju osnovne uslove za registraciju stranaka, baš kao ni sama Odžićeva Vojvođanska partija. Međutim, 2013. godine je Vojvođanska partija pod rukovodstvom Aleksandra Odžića iskoristila potpise njihovih članova za svoju registraciju. Vojvođanske autonomaše tada nije zabrinula činjenica da je vladajući politički režim dozvolio registraciju Odžićeve stranke, uprkos bitnim nedostacima postupka registrovanja.
Smisao Četvrte vojvođanske konvencije bio je u tome što su je pripadnici Vojvođanske partije iskoristili da bi se približili malim autonomaškim grupama, pa od njih prikupili potpise i dokumentaciju u cilju registrovanja svoje stranke. Bio je to prvorazredni skandal. Pokazalo se da je Vojvođanski klub upotrebljen da bi se ostaci malih autonomaških stranaka, udruženja i grupica utopili u Vojvođansku partiju Aleksandra Odžića.
OBNOVA VOJVOĐANSKOG FRONTA
Novosadsko izdavačko preduzeće „Agencija MIR“, Živana Berisavljevića, je 1995. godine izdalo knjigu Ranka Končara Opozicione partije i autonomija Vojvodine 1929-1941. Vojvođanski front doba Kraljevine Jugoslavije bio je sasvim marginalno udruženje kojim je Dušan Bošković, kao agent Vlatka Mačeka, potpuno kompromitovao ideju vojvođanskog zavičajnog rodoljublja, a vodeći Srbi sa područja Vojvodine su osudili vojvođanski separatizam. Vojvođanski autonomaši su upravo u Končarovoj knjizi našli ono što će im postati istorijski politički uzor. Prvi koji je prihvatio Boškovićev Vojvođanski front kao uzor za savremeno vojvođansko autonomaštvo, i popularizovao ga, bio je upravo Živan Berisavljević. Sredinom 2012. godine Živan Berisavljević je najavio: „Očekujem stvaranje fronta otpora u kojem će učestvovati i političke i kulturne institucije Vojvodine, različite stranke i civilni sektor. A uveren sam i da će sve biti više nego dramatično čupavo, ali Vojvodine će biti onoliko koliko bude borbe za nju“.[1]
Prema rečima Berisavljevića, nadležnost Vojvodine biće onolika, kolika bude i borba koja se vodi za pokrajinu, a „istorijska prava Vojvodine ne mogu se odrediti tako da, istovremeno, razbijamo glavu sa time da li će ih Srbija prihvatiti i da li će im dati prostora. Ako u Vojvodini ne ustanu i ne počnu da se bore za taj cilj, ako političke snage pokrajine ne postanu uzajamni saveznici, onda se, naravno, u zemlji neće promeniti odnos snaga, ni odnos prema pokrajini. Borba treba da bude mudra i jasno zaokružena, u koju spada agilni i racionalni nastup pokrajinskih političkih stranaka, civilne sfere i pro-vojvođanskih pojedinaca. Radi se o davanju odgovora na jedno nerešeno pitanje, preostalo iz druge Jugoslavije. Sedam država članica Jugoslavije se osamostalilo, sa ili bez saglasnosti Srbije. Jedino je Vojvodina ostala potpuno anonimna severna pokrajina Srbije, prema ukusu najpre Miloševićevog, potom Koštuničinog ustava. To ne može tako da ostane. Vojvođanske demokratske snage, ukoliko žele da uvaže volju birača koji su ih izabrali, počeće da se bave ovim pitanjem“, rekao je Berisavljević, dodavši da on sam „i nadalje istrajava uz ideju da bi Vojvodina i Srbija trebalo da se organizuju kao federativna država“.[2]
Već sledeće nedelje, obnovu Vojvođanskog fronta je najavio i Nenad Čanak, uz pomoć Čedomira Jovanovića. „Ovaj front bi mogao da spase Vojvodinu od političkog napada koji stiže oličen u vidu odluke Ustavnog suda“, rekao je Berisavljević za Mađar So.[3] Balint Pastor nije želeo da se SVM uključi u Vojvođanski front. Komentarišući ideju o „frontu“, republički poslanik SVM-a je za Mađar So izrazio uverenje da među većinom vojvođanskih Mađara i žitelja Vojvodine „ta reč budi negativan prizvuk“ i dodaje da zbog toga ne bi da koristi taj termin. „A, što se otpora tiče – ne znam prema kome bi trebalo ispoljiti otpor“, rekao je.[4]
PARTIZACIJA VOJVOĐANSKOG KLUBA
Od 2013. godine je na čelu Vojvođanskog kluba Branislava Kostić, dugogodišnja bliska saradnica Živana Berisavljevića. Sa odličnim iskustvom iz nekadašnjeg CK SK SAP Vojvodine, funkcionerskim rotacijama, kuloarskim kampanjama i dogovorima u vođenju kadrovske politike, ali i iskustvom diplomate, Berisavljević je Vojvođanski klub lako stavio pod svoju kontrolu. Ovo udruženje, najpre svođeno na ulogu savetodavnog tela Vojvođanske partije, počelo je da liči na partijski politički savet s ambicijom da i dalje budu tink-tenk koji će okupiti sve vojvođanske autonomaše. Bio je to privid koji je trebalo da pripremi buduću partijsku politizaciju Vojvođanskog fronta.
Odžićeva Vojvođanska partija je bila bez ikakve političke težine i (što je još važnije) bez novca. Poput Aleksandra Odžića, i Branislava Kostić je bila članica LSV-a Nenada Čanka, ali je 1995. napustila tu partiju. Đorđe Subotić, po svemu sudeći, nije imao predstavu o čemu se radi. Pasivnošću je omogućio Berisavljeviću da uz pomoć svojih saradnika sasvim ovlada Vojvođanskim klubom. Subotić je postao predsednik udruženja Republikanci Vojvodine, koje je potom izgledalo više kao neko telo ili odsek minijaturne Vojvođanske partije (formalni naziv je Vojvođanska partija – republikanci Vojvodine). Zvanično geslo Vojvođanske partije glasi: „Vojvodine će biti onoliko koliko bude borbe za nju!“, ali ova partija je ostala bez svog elektronskog glasila. Štampano glasilo nikada nije imala, a medijska prezentacija joj se svela na profile na elektronskim društvenim mrežama.
Vojvođanski klub je i dalje nastavio da postoji kao samostalna NVO. Branislava Kostić je u ime Vojvođanskog kluba 2014. godine potpisala ugovor o saradnji sa Demokratskom strankom koji nije imao stvarnog političkog značaja, jer je DS nestajala sa svakog nivoa vlasti. Postigla je da ih 2017. godine podrži i Saša Janković. U tome je učestvovala Marinika Tepić napustivši Čankovu LSV, da bi postala članica Jankovićeve partije koju je, takođe, napustila da bi prišla Draganu Đilasu. Na jednom od svojih okruglih stolova 2018. godine, Vojvođanski klub je pružio priliku Draganu Veselinovu da se još jednom isprostači i to na promociji zbornika Vojvodina i Srbija – 100 godina posle.
Branislava Kostić je krajem 2018. ponovo pozvala na obnovu Vojvođanskog fronta. Isto je sa Fejsbuk stranice Vojvođanske partije poručio i Aleksandar Odžić. LSV se odazvala na inicijativu partijski politizovanog Vojvođanskog kluba. U prilog okupljanja Vojvođanskog fronta se oglasio i potpredsednik LSV Bojan Kostreš, član rokfelerovskog Ist-vest bridža, satelitske organizacije Trilateralne komisije. Glavni odbor LSV je podržao ideju okupljanja Vojvođanskog fronta. Predsedništvo Odžićeve partije je jednoglasno donelo odluku o nastavku razgovora o okupljanju Vojvođanskog fronta. U tom okupljanju učestvovao je i Miloš Savin (krajem devedesetih godina bio član Gradskog odbora LSV Novi Sad i direktor CeDem, potom angažovan u CDD i radu niza NVO Novog Sada). Savin je jedan od retkih među vojvođanskim autonomašima koji istražuje istoriju Vojvodine, ali su njegovi vidljivi rezultati na tom polju uglavnom ograničeni na doba Habzburške monarhije. Čankova LSV i Odžićeva Vojvođanska partija su 27. februara 2018. potpisale sporazum o saradnji koji je predstavljen kao „prvi korak u formiranju Vojvođanskog fronta“. U ime SVM je Balint Pastor demantovao da će njegova partija biti član Vojvođanskog fronta, pa je i bez SVM aprila 2019. najavljeno i formalno osnivanje Vojvođanskog fronta do kraja oktobra.
Uspostavljanje konačne prevlasti Živana Berisavljevića nad Vojvođanskim klubom ovenčano je izborom članova novog Saveta Vojvođanskog kluba maja 2019. godine: prof. dr Adam Svetlik (profesor slovakistike Filozofskog fakulteta UNS), prof. dr Julijan Tamaš (ukrajinski akademik i predsednik ilegalne VANU), prof. dr Miloš Tešić (osnivač, akademik ilegalne VANU i profesor novosadskog FTN), Dimitrije Boarov, doc. dr Marko Božić (Pravni fakultet Univerziteta UNION), Đorđe Bugarin (sekretar za poljoprivredu PKS), Đorđe Subotić (bivši predsednik VK), dr Boris Varga (ukrajinski politikolog i direktor Ruskog slova), Janko Drča (direktor Gerontološkog centra „Novi Sad“), Petar Nešković, prof. dr Boško Kovačević (politikolog, Otvoreni univezitet Subotica i Singidunum), prof. dr Dušan Gvozdenac (jedan od osnivača VK, profesor FTN UNS), prof. dr Janja Beč Nojman (FEPPS Edukons), prof. dr Lazar Lazić (PMF UNS), prof. dr Milan Martinov (FTN UNS, jedan od osnivača VK), prof. dr Jovan Šetrajčić (PMF UNS, jedan od osnivača VK), Stanimir Lazić (jedan od osnivača VK, prvi predsednik i počasni član VK), Vladislav Bata Radaković (član saveta SAV i član REKOM) i Živan Berisavljević (počasni član Vojvođanskog kluba).
Koalicija Vojvođanski front je prvi put na izbore jedinstveno izašla krajem juna 2019. tokom izbora za MZ Novi Bečej osvojivši oko 20 odsto glasova. U hroničnom opadanju političkog značaja, opstanak u vlasti na nivou jedne mesne zajednice su sebi predstavili kao veliki uspeh. Izborni rezultat u MZ Novi Bečej je bio sublokalni, ali je ipak osokolio vojvođansko autonomaštvo i među autonomašima delimično povratio ugled LSV. Kako je LSV najzad pokazala da je jedina bila u stanju da kako-tako okupi političku koaliciju pod nazivom Vojvođanski front[5] i u njoj zauzme vodeći položaj, porastao je ugled LSV i u Vojvođanskom klubu. Očajno željni bilo kakvog uspeha, vojvođanski autonomaši su potpuno zanemarili činjenicu da je Nenad Čanak funkcioner Vučićevog režima na položaju predsednika Odbora za evropske integracije Narodne skupštine Republike Srbije i da je njegova LSV na nivou lokalnih samouprava u koaliciji sa SNS Aleksandra Vučića, gde god je sačuvala imalo značaja.
Već sredinom juna 2019. je Boris Varga izneo važne argumente za svoj nespokoj povodom okupljanja Vojvođanskog fronta[6] i naveo da postoji nejedinstvo u Vojvođanskom klubu po pitanju zajedničkog rada sa aktivnim političarima: „Jednu od najstarijih NVO u pokrajini ‘Vojvođanski klub’ podelilo je pitanje da li da se priključi ‘Vojvođanskom frontu’, jer jedan broj njihovih članova ne želi da podrži front za odbranu pojedinih političara“. Pokazalo se da je Varga bio u pravu. Uloga Odžića i njegove partije u Vojvođanskom klubu bila je partizacija ove autonomaške NVO radi pripreme da odlučujuće rukovođenje preuzmu kadrovi LSV, ljudi Nenada Čanka.
VOJVODINA „DOĐOŠIMA“
S jeseni 2018. godine Vojvođanski klub je objavio Zbornik Vojvodina i Srbija – 100 godina posle. Povodom ovog izdanja, u Novom Sadu je održan razgovor o knjizi u formi tribine pod moderacijom Roberta Čobana.[7] Pred kraj tribine, predsednica Vojvođanskog kluba, Branislava Kostić, iznela je stav da je „tenzija između dođoša i starosedelaca“ bila „istorijska greška“, jer „niti su dođoši loši, a svi mi dobri, niti su svi oni dobri, a mi loši“. Nasuprot osnovnoj vrednosnoj postavci vojvođanskog autonomaštva, Kostićeva je rekla da su dođoši „naši ljudi, naše komšije“ i zaključila: „Ako hoćemo da bude Vojvodine, moramo sa komšijama, nema nam druge“. Zaboravila je da se Vojvođanski klub radi rušenja Miloševićevog režima, pre dve decenije, nije obratio „dođošima“, već NVO sektoru Hrvatske, zemlje iz koje su desetine hiljada Srba izbegle da bi se nastanili u Vojvodini.
Ova izjava predsednice Vojvođanskog kluba predstavlja napuštanje vekovne zamisli o prestižu starosedelačkog vojvođanskog mentaliteta nad došljačkim, temeljne vrednosti vojvođanskog autonomaštva. Podelu na „starosedeoce i doseljenike“ je još 2007. godine javno kritikovao Teofil Pančić[8], ali je Vojvođanski klub tada tvrdoglavo ostajao pri svome. Naime, Vojvođanski klub je 2011. protestovao zbog zapošljavanja Srba koji su iz Hrvatske proterani u operaciji „Oluja“[9], a 2013. uopšte nije protestovao kada su se u Novom Sadu javile parole „Dođoši marš iz Vojvodine i Novog Sada“ i „Smrt dođošima!“[10] koje se prema propisima R. Srbije moraju podvesti pod zabranjeno diskriminatorno ponašanje. U Novom Sadu je tada protiv ovakvih grafita protestovao samo SPO Vuka Draškovića.
Do autonomaškog otvaranja prema „dođošima“ je pre ili kasnije moralo doći. Čini se da je Kostićeva ideju o integrisanju „dođoša“ preuzela iz Karusela raspetih u kojem je Tomislav Ketig objavio da treba povezati „dve Vojvodine“. Za ovu priliku, Karusel raspetih je štampan ćirilicom. Uostalom, već decenijama u vojvođanskom autonomaštvu rukovodeću ulogu u svoje ruke uzimaju upravo potomci „dođoša“. Vremenom, oni sebe promovišu kao veće Vojvođane od samih vojvođanskih starosedelaca, naročito ako su „dođoši“ bili tek njihovi očevi, dedovi ili pradedovi. Ponekad su i oni sami upotrebljavali poštapalice, frazeologizme i anegdote kojim bi pred vojvođanskim autonomašima opravdali svoje bavljenje političkom i kulturnom stvarnošću Vojvodine.
Nenad Čanak je nekoliko puta gostujući u TV emisijama javno komentarisao navode o svom „dođoškom“ poreklu duhovito govoreći kako su „u Vojvodini starosedeoci samo žabe i trska“. Još 2004. godine, tokom promovisanja heraldičkih nakarada za Vojvodinu, on je javno upotrebio i rogobatni izraz „multizavičajnost“.[11] Za Dinka Gruhonjića „kao Bosanca, važan aspekt autonomije je interzavičajnost“[12], šta god mu značila ova fraza koju je prvi put, u kontekstu Vojvodine, upotrebio 2014. intervjuišući Erika Gordija.[13] Čini se da ni sociologija južne Kalifornije nema pojma šta bi „u kontekstu Vojvodine“ mogla da znači leksema „interzavičajnost“.
Problem zavičajne neukorenjenosti autonomaša koji vode poreklo van prostora Vojvodine je zloduh koji još od XIX veka prati najprestižnije „gospodstvo“ vojvođanskih notabiliteta. „Istorijske porodice“ Dunđerski i Jagodići su u autonomaškoj perspektivi svojevrsne ikone vojvođanske eksluzivnosti. Za vojvođanske autonomaše su oni noblesi Habsburškog doba. Gorka istina, koju autonomaštvo skriva, je da preci ikona vojvođanske ekskluzivnosti niti su „došli s Arsenijem Čarnojevićem“, niti su „Čarnojevića dočekali“.
Dunđerski su hercegovačka familija koja se na prostor Vojvodine naselila iz Gacka najranije krajem XVIII veka, iako se pogrešno tvrdi da su se doselili ranije. Poslednji veleposednik ove familije je biio Bogdan Dunđerski koji je testamentom pokušao da ustanovi Poljoprivrednu akademiju koju bi pohađali samo pravoslavni Srbi iz Vojvodine. Jagodići su, takođe, hercegovački Srbi koji su se u Pančevu obogatili kao abadžije i sapundžije. Prema predanju kojeg je zabeležio Jovan Erdeljanović, u knjizi Srbi u Banatu, Jagodići su potomci neke baba-Jagode, doseljenici iz okoline Livna. Ove činjenice su vrlo neugodne autonomaškom zavičajnom ekskluzivizmu.
Među vojvođanskim autonomašima je od 1990. godine gajena netrpeljivost starosedelaca prema neprilagodljivim „dođošima“. Ova netrpeljivost starosedelaca brižljivo je usmeravana na „dođoše“ koji potiču iz krajeva južno od Save i Dunava, a ne žele da prihvate vojvođansko političko autonomaštvo kao nekakvu „starosedelačku kulturu“. Vojvođanski autonomaši su namerno zaboravljali da je upravo uspostavljanjem SAP Vojvodine režim Josipa Broza u Vojvodinu doselio toliko kolonista, da je u njenom stanovništvu još tada ostalo svega 52 odsto starosedelaca.[14] Prema tim doseljenicima i kasnijim izbeglicama se olako i uvredljivo zloupotrebljavala Balaševićeva floskula o „vozu koji te don’o“.
Istini za volju, u tradicionalnoj kulturi govora starosedelaca je „dođoš“[15] oduvek bio oblik reči „došljak“ kojim je označavan svaki pridošlica, bilo da se radi o kolonisti, optantu i bilo kakvom doseljeniku iz drugog zavičaja. Doseljenici iz drugog sela ili drugog kraja grada su jednako nazivani „dođošima“, pa čak i njihova deca i unuci, bez obzira jesu li doseljenici u Vojvodinu ili potomci starosedelaca. Izraz „dođoš“ u govorima Vojvodine nije imao ulogu pejorativa, postao je pogrdan tek u političkom diskursu vojvođanskih autonomaša. Oni su se čak trudili da izrazu „dođoš“ suprotstave izraz „nađoš“[16] – izmišljen da se uveća distanca starosedelaca prema pridošlicama u Vojvodinu. Čak su nakon 2000. godine pisane autonomaške parole „dođoši=prođoši“, ali one nisu mogle da zažive u Vojvodini. U govoru vojvođanskih starosedelaca postoji naziv za one koji su napustili svoje jato da bi se pribili tuđem. Taj izraz potiče iz tradicionalne terminologije živinarstva i vrlo je uvredljiv kada se upotrebi za čoveka.
Kako god bilo, krajem 2019. u Vojvođanskom klubu više nije bilo nikog da odbrani „superiornu“ starosedelačku kulturu od predsednice tog kluba. Uostalom, Kostićeva je i sama starosedelačkog porekla, a niko je nije terao da pruža ruku „dođošima“. Autonomaši su književno pripremljeni da romantično prihvate doseljenike i da taj odnos postane „miko fo“. U Karuselu raspetih Tomislav Ketig je 2016. romansirao da je starosedelačka Vojvodina „između života i uspomena“ a visoko vrednovao preduzimljivost Ličana u Vojvodini. Uostalom, vojvođansko autonomaštvo je oduvek imalo i politički podobne „dođoše“ kojima se nije upućivao podsmeh floskulom o „vozu koji te don’o“. Naročito ako su takvi rodom iz Like.
Jovan Dejanović je bio potomak ličkih „dođoša“ kolonizovanih u selo Velebit kod Kanjiže, a i Nikola Kmezić je bio „dođoš“ koji se u Vojvodinu doselio iz Ličkog sela Vrhovine kod Otočca. Preci Nenada Čanka su doseljenici iz ličkog sela Zrmanja. Dinko Gruhonjić se pre tri decenije doselio iz Banjaluke da bi u vreme režima Slobodana Miloševića u Novom Sadu studirao književnost. Za njim i Tuzlak Nedim Sejdinović koji se u sred rata iz rodne Bosne doselio u Novi Sad kojim je vladao Miloševićev režim. I deda Bojana Kostreša je bio „dođoš“ sa Banije. Dedin unuk je sredinom devedesetih godina prošlog veka u Ečki postao dovoljno zavičajan da organizuje seriju rok koncerata pod parolom „Vojvodina Vojvođanima“, a u XXI veku ratarsku narodnu igru Cure proglasi „paorskom igrom“ preimenujući je u „Banatske šore“. Danas je koordinator koalicije Vojvođanski front.[17]
Tomislav Ketig (rodom iz Nove Gradiške u Slavoniji, hrvatski književnik i akademik ilegalne VANU) bio je i sam „dođoš“ koji je u Karuselu raspetih 2016. romaneskno ožalio nevolje vojvođanskih starosedelaca kojima je Vojvodina „san“. Time je Ketig završio svoje životno delo, romansiranje istorije Vojvodine po ukusu vojvođanskih autonomaša. Ketigovo književno modelovanje budućih vojvođanskih argonauta u potrazi za zavičajnim identitetom XXI veka ipostazirano je u nekoliko književnih likova biznis-japijevskog habitata, ali ograničeno u građanski milje.
Ovim je izvorno polje zavičajnog identiteta vojvođanskog zavičaja izmešteno iz agrarne privrede i sela gde je nastalo, da bi palo u slepu mrlju budućeg vojvođanskog autonomaštva. Izvorni zavičajni identitet Vojvodine je konačno zapostavljen u svrhu pridobijanja svih onih koji nisu starosedeoci Vojvodine. Ogromna zaostavština seoske agrarne kulture Vojvodine, na kojoj je dve decenije Veselin Lazić sa svojim saradnicima brižljivo radio ne bi li je oteo od zaborava, u Ketigovom romansiranju je sasvim zapostavljena. To je i logično, jer Tomsilav Ketig za razliku od Veselina Lazića o vojvođanskoj kulturi nije imao pojma. Da li je za Ketigove istomišljenike zavičajni identitet sa stanovišta nekog ko je rođen u Bačkom Brestovcu suviše „seljački“ za „građansku Vojvodinu“ XXI veka, ili se radi tek o prevaziđenim „snovima i sećanjima“ vojvođanskih „indolentnih mužeka“?
Tokom 2018. godine, Ketig se bavio istorijom Švaba u Vojvodini (familija Ketig potiče iz gradića Koblenc odakle su se preci pisca u XVIII veku doselili u Varaždin, a potom u Vukovar). Za zbornik Vojvođanskog kluba Sto godina Vojvodine u Srbiji (1918-2018) objavio je Tomislav Ketig u svojstvu dopisnog člana ilegalne VANU prilog „Vojvodina – samosvesna geopolitička i civilizacijska celina“. Umro je početkom 2020, ubrzo nakon što su Čankovi ligaši preuzeli rukovođenje Vojvođanskim klubom. Ostalo je još samo da Tomislava Ketiga lično ožali Živan Berisavljević[18] koji je, ipak, vojvođanski starosedelac.
LSV PREUZIMA VK
Pripadnici Vojvođanskog kluba su bili potpuno neosetljivi pred činjenicom da je njihov počasni predsednik Živan Berisavljević „ponudio svoje usluge“ SNS-u Vojvodine. On se, naime, ponudio na saradnju aktuelnom predsedniku Vlade Vojvodine Igoru Miroviću (SNS).[19] Sadržina Berisavljevićevih razgovora sa Mirovićem i njihovi dogovori ostali su nepoznati javnosti.
Akcija LSV na preuzimanju Vojvođanskog kluba izvedena je brzo nakon smrti uglednog pripadnika ove organizacije, Đorđa Subotića.[20] Subotić je odavno odveo NVO Republikanci Vojvodine u Vojvođanski klub čiji je predsednik bio jedno vreme, a potom je dopustio da nakon njega predsednica Vojvođanskog kluba postane Berisavljevićeva bliska saradnica Branislava Kostić. Odmah nakon komemoracije Subotiću[21], ligaško preuzimanje Vojvođanskog kluba odvijalo se munjevitom brzinom. Na proširenoj sednici Saveta Vojvođanskog kluba 15. novembra 2019. godine, rukovodstvo je zaključilo da su rukovodeći ljudi ove organizacije prestareli i da rukovođenje treba prepustiti mladima.[22] Čankovim ligašima je preuzimanje Vojvođanskog kluba pripremila Branislava Kostić uz statiranje Aleksandra Odžića.
Branislava Kostić se potom povukla sa čela Vojvođanskog kluba, a na izbornoj skupštini za predsednika Vojvođanskog kluba izabran je član predsedništva, političkog saveta i GO LSV, rokfelerovski lobista[23] i nekadašnji stipendista Ruske Federacije i Republike Srbije[24] Milivoj Bešlin.[25] Izabrano je i novo predsedništvo: advokat Dragomir Jankov (bivši sekretar za finansije SAP Vojvodina), Danica Stefanović (predsednica Građanskog fonda Panonija i članica političkog saveta LDP), glumica Lidija Stevanović, Kristina Meneši (pokrajinska poslanica LSV), prof. dr Lazar Lazić (predsednik stručnog saveta za nauku i kulturu LSV i sin Veselina Lazića), profesor fakulteta Union Marko Božić, advokat Veljko Milić[26] (član advokatske kancelarije Beljanski iz Novog Sada) i Dinko Gruhonjić.
U ime PO DS je na izbornoj skupštini članove Vojvođanskog kluba pozdravio Miroslav Vasin, kao i Aleksandar Odžić koji je uz Bešlina bio i kandidat za predsednika VK. Na ovom značajnom događaju, ipak, nije bilo predstavnika dve autonomaške NVO kojih uporno nema u radu Vojvođanskog kluba: Centra za regionalizam (Aleksandra Popova) i Igmanskih inicijativa (tim za Srbiju vodi Jovo Komšić koji je 1992. bio jedan od osnivača Vojvođanskog kluba). Javnost je tek iz pisanja beogradskog Danasa saznala da su se 2019. za predsednika Vojvođanskog kluba kandidovala još dvojica kandidata koji su kasnije razotkrili bitne povrede postupka izbora novog rukovodstva.
Ovim je, u uslovima izumiranja i staračke iznemoglosti članova ranijeg rukovodstva koje je decenijama držalo na odstojanju Živana Berisavljevića, Nenada Čanka i njegove partijaše, LSV postigla ono što joj izumrli članovi tog kluba nikako nisu dozvoljavali. LSV je krajem 2019. godine praktično preuzela Vojvođanski klub. Uprkos naglašenoj retorici nepomirljivosti prema Vučićevom režimu, staro rukovodstvo je Vojvođanski klub prepustilo „mladim kadrovima“ stranke koja je u koaliciji sa Vučićevim režimom. Naime, LSV je u koaliciji sa SNS-om Aleksandra Vučića u svakoj opštini Vojvodine gde ima političkog značaja, učestvuje u raspodeli uprave u javnim preduzećima. Šef LSV Nenad Čanak je predsednik Odbora za evropske integracije Skupštine Republike Srbije. Milivoj Bešlin je upravo u doba Vučićevog režima postao naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, angažovan od 2016. u novoosnovanom Regionalnom naučnom centru tog instituta u Novom Sadu.
Vrlo brzo je javnost saznala da postoje članovi koji se ne slažu sa pretvaranjem Vojvođanskog kluba u „partijsku ispostavu“ LSV, kao i da je bilo nezadovoljstva rukovođenjem ove organizacije u cele prethodne dve godine.[27] O nezadovoljstvu članova Vojvođanskog kluba javnost nije mogla saznati ništa iz medija sa teritorije Vojvodine, pa čak ni sa autonomaških glasila. Jedini medij koji je ovo preneo bio je beogradski Danas. Dr Radivoje Jovović (politikolog, prodekan za međunarodnu i stručnu nastavu fakulteta „Lazar Vrkatić“ Univerziteta FLV i član Saveza antifašista Vojvodine) je izneo veoma teške reči: „Vojvođanski klub otet je iz ruku onih koji su ga decenijama činili i gradili, i biće predat kao politički plen dokazanim protivnicima demokratije, izdajnicima prava, sloboda i interesa građanki i građana Vojvodine i Srbije, voljnim saveznicima autokratskog i šovinističkog režima koji nas svakim danom na svim poljima društvenog sve više devastira“.
Odgovarajući Jovoviću, bez pominjanja njegovog imena, Branislava Kostić je navela da je „Vojvođanski klub odbio da postane član Vojvođanskog fronta“, ali je ipak priznala da se za predsednika organizacije nisu kandidovali samo Bešlin i Odžić, već i Jovović.[28] Kostićeva je „zaboravila“ da je upravo ona sa mesta predsednice Vojvođanskog kluba među prvima aktivno kortešovala u prilog okupljanja Vojvođanskog fronta. I novo rukovodstvo je moralo da prizna da su neki članovi istupili iz organizacije nezadovoljni izbornim procesom.[29] Duško Radosavljević koji je Jovovićev kolega sa fakulteta „Lazar Vrkatić“ i iz Saveza antifašista Vojvodine, povodom svega se uopšte nije oglasio. Radosavljević je izabrao da ćuti o podvođenju Vojvođanskog kluba partiji koja je koalicioni saveznik Vučićeve SNS.
Dugogodišnji član Vojvođanskog kluba Miroslav Ilić bio je 2019. takođe kandidat za predsednika ove organizacije. Ilić je veteran Vojvođanskog kluba, insajder koji je svedok njegove istorije. Njegova ocena o ligaškom preuzimanju Vojvođanskog kluba[30] bila je još otvorenija i detaljnija od Jovovićeve, a ima značajniju težinu: „Vojvođanski klub je pre neki dan, političkim nasiljem i izvrgavanjem procedure ruglu, otet od svojih najistaknutijih članova i predat Ligi socijaldemokrata Vojvodine. Izbran je predsednik Kluba, koji je u svojoj biografiji prećutao da je član Predsedništva LSV, kao što su i mnogi članovi Predsedništva isto to uradili. Lagali su. Glasove su dali ‘novoučlanjeni’ preko društvenih mreža i u zadnja dva meseca – omladinci LSV. Na taj način pogaženi su svi principi na kojima je Vojvođanski klub opstao svih ovih godina. Otimači Vojvođanskog kluba neće biti zadovoljni, jer im osim pečata i PIB-a ništa drugo neće ostati. Duh i misija Kluba i ljudi koji su ga činili – ne daju se ukrasti. Zbog toga u Vojvodini ostaju samo dve strane: slobodni građani i sluge režima koji svoje sinekure moraju da odrade.“
Predstavnici Vojvođanskog kulturnog kluba „Vasa Stajić“, koji se ne slažu sa partijskom politizacijom autonomaških NVO, februara 2020. godine prvi put su položili cveće na novosadski spomenik Vasi Stajiću odvojeno od Vojvođanskog kluba.[31] Bio je to javno vidljivi akt diferencijacije Vojvođanskog kulturnog kluba Vasa Stajić od Vojvođanskog kluba. Odmah po izboru novog rukovodstva na čelu sa Miroslavom Ilićem počeli su rad na okupljanju autonomaških NVO koje nisu raspoložene da budu politički trabant LSV.[32]
Broj članova Vojvođanskog kluba koji su se aktivno suprotstavili podvođenju ove NVO rukovodstvu LSV bio je zanemarljiv, a tek nekolicina se tome javno suprotstavila kada se ovaj dugotrajni proces završio. Ukoliko nisu prestareli ili umrli, ostalo im je samo da se povuku. Osnovan pre skoro tri decenije, Vojvođanski klub se dugo držao na distanci od Živana Berisavljevića i Nenada Čanka. Do kraja 2019. godine je Vojvođanski klub sveden na njihov amblem kojeg će oni koji brukaju socijaldemokratiju u Vojvodini koristiti kao monetu za svoje političko potkusurivanje sa režimom u Beogradu.
(KRAJ)
Dušan Kovačev je publicista iz Zrenjanina. Autor je preko 300 naučnih radova, rasprava, istraživanja, eseja, komentara, prikaza, prevoda i drugih radova (kompletan spisak možete pronaći ovde). Posebna oblast njegovog interesovanja su politička, pravna, kulturna, privredna i socijalna sadašnjost Vojvodine i njena istorija. Živi i radi u Beogradu
________________________________________________________________________________
UPUTNICE:
[1] Beta – U Vojvodini stvoren pokret otpora, B92, 05. avgust 2012.
[2] Beta – U Vojvodini stvoren pokret otpora, B92, 05. avgust 2012.
[3] Vojvođanski „front“ iz inata, Večernje novosti, 14. avgust 2012.
[4] Nerešeno pitanje i vojvođanski front otpora, Mađar So, 19. avgust, 2012.
[5] LSV, VP i DSHV osnovali Vojvođanski front, Autonomija.info, 07. novembar 2019.
[6] Varga, Boris – Vojvođanski autonomaši pod kontrolom srpskih naprednjaka, Al Džazira, 23. jul 2019.
[7] Book Talk 2019 – Promocija zbornika „Vojvodina i Srbija – 100 godina posle“, Color Media Communications, Jutjub, 08. oktobar 2019.
[8] Pančić, Teofil – Kulturni identitet Vojvodine, transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23. decembra 2007, Autonomija.info, 24. decembar 2007..
[9] Vojvođanski klub: Sve činimo da „Oluja“ traje, Autonomija.info, 4. avgust 2011.
[10] Grafiti mržnje protiv dođoša u Novom Sadu, Autonomija.info, 18. jun 2013.
[11] Didanović, Vera – Predizborna radikalizacija, reme br. 687, 4. mart 2004.
[12] Beta – Gruhonjić: Inicirati osnivanje građanske platforme za ideje i prava Vojvodine, N1, 1. avgust 2019.
[13] Nacionalistička priča je vrlo pogodna za lenje ljude, Časopis za podsticanje interkulturalne komunikacije „Interkulturalnost“, br. 7, Zavod za kulturu Vojvodine, mart 2014. Dostupno na: https://issuu.com/zavodzakulturuvojvodine/docs/interkulturalnost_7
[14] Dimković, Borislav – Međusobni odnosi i uticaji starosedelaca i kolonista posle Drugog svetskog rata, Sociologija i prostor: časopis za istraživanje prostornoga i sociokulturnog razvoja, No. 5-6, 1964, str. 100-109. Dostupno na: Hrčak .
[15] Mr Dejan Miloradov, Katarina Sunajko, mr Ivana Ćelić i dr Dragoljub Petrović, Rečnik srpskih govora Vojvodine 2, 2002, Matica srpska, Novi Sad.
[16] Najstariji podatak o upotrebi izraza „nađoš“ našao se na stranicama hrvatske Vikipedije u članku kojeg je 2004. postavio tadašnji student zaštite životne sredine Ivan Svirčević, statista opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Videti: Vojvodina.
[17] Beta – Vojvođanski front izlazi na izbore, Bojan Kostreš koordinator, Insajder, 1. mart 2020.
[18] Berisavljević, Živan – In Memoriam: Tomislav Ketig, Autonomija info, 16. januar 2020.
[19] Penzionisani vojvođanski političar ponudio savez Miroviću? Telegraf, 3. decembar 2019.
[20] Preminuo Đorđe Subotić, dugogodišnji predsednik Vojvođanskog kluba, VK, 6. decembar 2019.
[21] Komemoracija povodom smrti Đorđa Subotića, VK, 8. decembar 2019.
[22] TV kanal 9, Sednica saveta Vojvođanskog kluba, 15. novembar 2019.
[23] Kovačev, Dušan – Liga socijaldemokrata kao rokfelerovski politički lobi, FSK, 1. mart 2016. (Dostupno na CEOPOM Istina)
[24] http://www.instifdt.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2017/01/MBeslin-CV.pdf
[25] Milivoj Bešlin novi predsednik Vojvođanskog kluba, Autonomija.info, 13. decembar 2019.
[26] Ovo je advokat vojvođanskih separatista, Istraga, 17. jul 2019.
[27] Jovović, Radivoje – Vojvođanski klub je postao partijska ispostava, Danas, 17. decembar 2019.
[28] Kostić, Branislava – Nije lepo lagati, Danas, 19. decembar 2019.
[29] Konstitutivna sednica i saopštenje za javnost novog Predsedništva Vojvođanskog kluba, VK, 24. decembar 2019.
[30] https://www.autonomija.info/miroslav-ilic-vojvodjanski-klub-otet-od-svojih-clanova-politickim-nasiljem.html
[31] https://www.autonomija.info/polozeno-cvece-na-spomenik-borcu-za-vojvodinu-vasi-stajicu.html
[32] https://www.danas.rs/drustvo/dr-miroslav-ilic-novi-predsednik-vojvodjanskog-kulturnog-kluba-vasa-stajic/
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub
Izvor balkanskageopolitika.com
