Veličina klasičnih grčkih tragedija leži u njihovom humanizujućem efektu na gledaoca ili čitaoca – u „katarzi“, u istančavanju ili pročišćenju emocija, kako je efekte prave tragdije na um prvi put mefatorički objasnio Aristotel u Poetici.
Ne znamo da li je američki predsednik Donald Tramp ikada čitao grčke tragedije. Edip na Kolonu, drama koju je Sofokle napisao pred sam kraj svog života 406. godine pre Hrista mogla bi da posluži kao dobar početak za objašnjenje savremenog značaja grčke tragedije.
Ona govori o mučnoj sudbini Edipa, kralja Tebe, koji je sebe oslepeo i otišao u izgnanstvo, očajavajući povodom svog izvitoperenog identiteta nakon otkrića da je nesvesno ubio sopstvenog oca – bivšeg kralja Laja – i oženio sopstvenu majku, Jokastu, udovicu Laja.
PARALELNI UNIVERZUMI
Nema naznaka da tragedija koja je obuzela Sjedinjene Države ima bilo kakav katarzični efekat na političke elite ove zemlje. Ovo svakako nije „kraj istorije“ za američke stratege. Naprotiv, u članku koji je prošlog petka objavio Volstrit džornal pod naslovom „Pandemija koronavirusa će zauvek izmeniti svetski poredak“, Henri Kisindžer se ponovo pozvao na izuzetnost Amerike, koronavirus je prepoznao kao pretnju za svetski poredak, a Trampa je podstakao da zaštiti sistem po svaku cenu, makar to zahtevalo i pokretanje Maršalovog plana za ujedinjenje i okupljanje saveznika u cilju „odbrane principa liberalnog svetskog poretka“.
Kisindžer se grčevito drži za razvaline propalog sistema kod kuće i odbija da digne ruke od luka nestabilnosti koji se proteže od Severne Afrike, kroz Bliski istok, do Centralne Azije, a koji je nastao kao posledica američkih strategija pod maksimom „izuzetnosti“. Definitivno nema katarze za Kisindžera.
Međutim, „scenario države trećeg sveta“ – kako ga je neko nazvao, odigrava se upravo pred našim očima u Americi i nemoguće je da ga Kisindžer nije svestan. U momentu slabosti prošle nedelje, čak je i Tramp priznao: „Video sam stvari koje nisam video nikada pre. U stvari, video sam ih, ali samo na televiziji, u dalekim mestima, nikada u svojoj zemlji“.
Koren ove tragedije može se naći u američkoj hegemoniji zamaskiranoj u „izuzetnost“, koja je uprkos dekolonizaciji bila fokusirana na imperijalističku eksploataciju resursa u gigantskim razmerama i transfer bogatstva iz onoga što se nazivalo trećim svetom ka Volstritu. Stoga je američka hegemonija zahtevala vojni budžet veći od vojnih budžeta narednih sedam zemalja zajedno.
Američka vojna hegemonija odslikava se kroz 800 baza u preko 70 država, što daleko prevazilazi bilo koju imperiju u istoriji čovečanstva. To je globalni vojni i bezbednosni aparat organizovan u regionalne komande koje asociraju na „prokonzule Rimskog carstva i guverner-generale Britanske imperije“. To je aparat izgrađen sa namerom da ovekoveči hegemoniju.
S druge strane, ovaj aparat pripada potpuno paralelnom univerzumu od onog u kojem većina Amerikanaca svakodnevno živi. Potpuni kolaps američkog zdravstvenog sistema trebalo je da izazove debate o budžetskim prioritetima u SAD. Ali to se nije dogodilo. Neobuzdani kapitalizam je onesposobio zdravstvenu industriju Amerike. Kako su bolnice i farmaceutske kompanije orijentisane ka profitu, industrija zdravstva je podešena tako da stiče profit. Suvišni kapaciteti podrivaju profite, pa masovni kapaciteti ne postoje.
AUTODESTRUKTIVNOST IMPERIJALIZMA
Međutim, kako to Kisindžerov članak pokazuje, ništa od ovoga ne muči savest elita koje odbijaju da povežu američku moć sa domaćom politikom. One su i dalje u modusu poricanja povodom eksplozivne konfrontacije virusa COVID-19 sa američkom izuzetnošću, iako su prognoze da bi stopa nezaposlenosti u SAD mogla da dostigne 32 odsto, kao i da milioni ljudi neće izgubiti samo posao, nego i zdravstveno osiguranje.
Ironija je što divljanje COVID-a kroz Ameriku predstavlja piknik u poređenju sa holokaustom koji je američka izuzetnost napravila u Mesopotamiji. Nezavisna američka istraživanja došla su do katastrofalnih procena o 2.4 miliona mrtvih Iračana od invazije iz 2003. godine. To je tragedija ogromnih razmera ako se ima u vidu da je svaki ubijeni nekome bio voljena osoba – majka, otac, muž, žena, sin, ćerka…
Još gore je što ni ovde nema katarze. Čak i usred pandemije kod kuće, američka izuzetnost nastavlja da „posluje“ u Iraku, očajnički se nadajući montiranju poslušničkog režima u Bagdadu, koji neće insistirati na povlačenju američkih trupa.
U završnoj sceni Sofoklove epske drame, Edip se pojavljuje na pozornici kako bi objasnio svoj užasavajući čin samooslepljenja Jokastinim čiodama. On u agoniji objašnjava kako je iskopao sopstvene oči jer nije mogao ponovo da gleda na voljene koje je oskrnavio, naročito na svoje ćerke Ismenu i Antigonu, koje je dobio iz odnosa sa sopstvenom majkom.
Beda i užas koje izaziva Edipov tragični pad donosi katarzu. Hoće li COVID-19 imati katarzičan efekat na kormilare američkog imperijalizma? Trebalo bi.
U svom čuvenom eseju iz 1955. – „Diskurs o kolonijalizmu“ – francuski pesnik i afrokaripski političar Eme Sezar napisao je da rasistička i ksenofobna opravdanja kolonijalizma – motivisanost kapitalističkim željama na kraju rezultuju moralnom i kulturnom degradacijom nacije kolonizatora.
Imperijalizam je na kraju štetan čak i za civilizacije koje mu pribegavaju, i to na način koji razara unutrašnje tkivo. Pustošenje Njujorka od strane COVID-19 u ovom smislu je duboko simbolično.
Prevod: Vladan Mirković/Novi Standard
Izvor Indianpunchline.com
