Ovih dana – dok su građani vodećih zapadnih zemalja zaokupljeni koronavirusom i malo drugog ih zanima – tamošnji relevantni mediji posvetili su pažnju kosovskom pitanju. Odnosi Beograda i Priština našli su se među malobrojnim spoljnopolitičkim temama koje su ponuđene, pre svega, američkoj i britanskoj javnosti.
Akcenat je stavljen na to da je Trampova administracija – pošto je uvidela da je do predsedničkih izbora nemoguće postići bilo kakav pomak na polju rešavanja izraelsko-palestinskog konflikta – odlučila da se energično pozabavi razvezivanjem „kosovskog čvora“. Namera je da tako pokaže svoje kapacitete da uspešno deluje na međunarodnom planu.
Kao moguće rešenje do koga bi ofanziva SAD dovela, spominje se razmena teritorija. Nju bi, uz asistenciju Bele kuće, kako se ističe, trebalo da realizuje aktuelna vlast u Beogradu sa „kolegama“ u Prištini. Nedavna intervencija Vašingtona na Kosovu kako bi došlo do promene tamošnje vlade, očito je u funkciji instaliranja političkih struktura koje bi na albanskoj strani pokazale kooperativnost.
Kada se radi o srpskom establišmentu, izgleda da Amerikanci smatraju da je tu sve u redu; da su oni koji tu odlučuju spremnost na „kompromis“. Ako je stvarno tako – a nadam se da nije – to me veoma zabrinjava. Jer, sudeći po onome što nam je ovih dana ponovo poručeno preko zapadnih medija, ne radi se čak ni o podeli Kosova i Metohije (što je takođe pitanje da li je prihvatljivo), već o ustupanju dela centralne Srbije Prištini kako bi nama bio vraćen deo naše uzurpirane južne pokrajine.
Ne radi se tu samo o ponižavajućoj ponudi da trampimo svoje za svoje. U pitanju je mnogo više: stavljanje na „doboš“ cele Srbije. Kosovo je poseban slučaj, tj. teritorija koja je usled NATO agresije stavljena pod međunarodnu upravu. Za nas je to, realno gledano, okupirana teritorija. To ne znači da treba da je se odreknemo, ali svakako status Gnjilana nije isti kao što ga ima Preševo.
Jugozapadni krajeve centralne Srbije u kojima žive i Albanci, ni na koji način nisu izuzeti ispod jurisdikcije Beograda. Ako bismo sami pristali da se to desi, napravili bismo presedan. Srbija bi, uz pristanak onih koji su dužni da brane njen integritet, bila stavljena na tezgu. Tako bi separatistički zahtevi prema njoj bili intenzivirani. A i bez toga čujemo nakaradne ideje da su Raška oblast (Sandžak) i Republika Srpska isto, te da će sudbina druge definisati budućnost prve.
Posle eventualnog pristanka na razmenu teritorija, Beograd bi dolio cisternu ulja na tu vatru! To je nedopustivo i stoga se nadam da će iz našeg političkog i medijskog prostora nestati svaki pomen razmene teritorija između Beograda i Prištine. Time prizivamo nesreću, odnosno šaljemo poruku da je nešto ozbiljno trulo u državi Srbiji. Nije valjda stvarno tako? To pitanje i moguće odgovore srpska patriotska javnost mora da ima na umu. Ako se Zapad i u doba korone bavi nama, nećemo valjda mi zbog nje da zaboravimo sopstvene nacionalne interese?
Autor Dragomir Anđelković
Naslovna fotografija: Medija centar Beograd
Izvor Večernje novosti, 13. april 2020.
