Kina i Rusija će iz pandemije virusa COVID-19 izaći sa komparativnim prednostima u odnosu na Sjedinjene Države. Kineske državne kompanije mogu podneti teret ekonomskog šoka, a kineski autoritarni sistem je omogućio uvođenje drakonskog karantina. Rusija je, zbog sankcija kojima je godinama izložena, ugradila određeni stepen samodovoljnosti u svoj ekonomski model, sa stotinama milijardi dolara u zlatu i rezervama čvrstih valuta kojima može ublažiti posledice pada cena energenata.
Za razliku od njih, Sjedinjene Države, upletene u globalno slobodno tržište, trpe ozbiljnu štetu. Sistem globalnog poretka koji su one izgradile i održavale za vreme mandata svakog predsednika od Harija Trumana do Baraka Obame skoro da leži u ruševinama, budući da G-7 i druge institucije koje predvodi Zapad nisu u stanju da koordinišu akcije zbog nedostatka smernica iz Bele kuće.
TAKTIČKA POBEDA
U međuvremenu, američki budžet za odbranu će se verovatno smanjivati u narednim godinama usled ogromnih iznosa duga koji su Kongres i Federalne rezerve nagomilavali kako bi stimulisali ekonomiju. Ovo baca senku na pravi problem, a to je da Kina i Rusija – društva sa niskom stopom nataliteta koja se boje ljudskih gubitaka jednako koliko i mi – gledaju na rat kroz mnogo šire okvire od tradicionalnih vojnih operacija. Oni rat vide u kontekstu ekonomije, sajber ratovanja, propagande i obaveštajnih podataka. A virus COVID-19 – premda ga Kina nije namerno raširila, kao što predsednik Tramp insinuira – ipak predstavlja taktičku pobedu, ma koliko slučajnu, za dve autoritarne sile.
U svojoj novoj knjizi Zmajevi i zmije: kako je ostatak sveta naučio da se bori protiv Zapada, Dejvid Kilkalen, australijski akademik i vojni strateg, ono što Kinezi i Rusi čine definiše kao „konceptualno okruživanje“, primećujući: „Dok mi shvatimo da smo u ratu, već smo izgubili“. Iako još nismo stigli do te tačke, pandemija – globalna bezbednosna kriza koja nije vojna, ali koja menja istoriju i razotkriva ranjivost zapadnog sveta – je demonstrirala kako će usvajanje čisto vojnog pristupa u rivalstvu velikih sila potkopati položaj Sjedinjenih Država u borbi sa Kinom i Rusijom.
Drevni kineski filozof Sun Cu, koji je odobravao svaku vrstu obmane kako bi se stekla strateška prednost, verovao je da je učešće u krvoproliću samo po sebi znak da je negde došlo do pogrešne procene. Peking je takav savet primio k srcu. Dok mi i dalje nastavljamo da razmišljamo o zapadnom načinu ratovanja – bilo u velikim konvencionalnim formacijama ili u manjim snagama za specijalne operacije – kao o strategiji, zapravo se radi samo o jednom od koncepata borbe.
AMERIČKI ODGOVOR
Naša strategija mora sadržati jedinstven pristup svih organa vlasti, uključujući Stejt department, ministarstvo trgovine i druge institucije. Ali tu nije kraj, strategija takođe mora da predstavlja kopču između bezbednosne politike koju vodi država i aktivnosti industrije (naročito visokotehnoloških kompanija), tako da sve one u nekoj vrsti koordinacije rade na ostvarenju američkih i zapadnih ciljeva.
Taj zadatak će bivati sve lakši budući da lanci snabdevanja postaju sve nezavisniji od Kine, a Silicijumska dolina je primorana da svoje proizvode sastavlja u zemljama koje su de fakto saveznici Sjedinjenih Država – čime se interes Silicijumske doline uskalađuje sa interesima Vašingtona. Krećemo se ka nestabilnijem svetu u kojem će svaka velika sila favorizovati partnerstvo državnog i privatnog sektora – za razliku od globalizovanog sveta koji postepeno ostavljamo iza sebe, a u kom su američke kompanije polako bivale denacionalizovane.
Ovo je nešto što su Kinezi i Rusi – sa čvršće kontrolisanim birokratijama i kompanijama pod kontrolom države – već savladali. Bilo da su u pitanju Gasprom, Rosnjeft ili Kineska nacionalna naftna kompanija, koje u inostranstvu deluju kao oružje svojih državnih vlasti, ili pokušaji Rusije da navede Zapadnu Evropu da i dalje kupuje sibirski prirodni gas, odnosno Kine da suptilno primorava države da se pridruže njenoj Inicijativi pojas i put i 5G mreži – sve su ovo novi vidovi rata.
Odgovor nije samo čvršće javno-privatno partnerstvo u kombinaciji sa većom međuresornom kooordinacijom; bolji odgovor bi bio oporavak američkog brenda kako bi pre svega privatni sektor uopšte mogao da se oseća ugodno sarađujući sa javnim. U tom smislu, internacionalizam i promocija ljudskih prava više nisu opcije, već nužne potrebe. Takav pristup radi u našu korist, omogućavajući nam da obnavljamo savezništva čak i dok saterujemo Rusiju i Kinu u defanzivnu poziciju.
Uprkos neprekidnim udarcima koje su naše institucije pretrpele, mi smo još uvek u relativno dobroj poziciji. Kinezi i Rusi, proglašavajući svoje lidere praktično doživotnim predsednicima, nehotice su otkrili sopstvene slabosti time što su ukazali na rastuću institucionalnu prazninu koju će iza sebe ostaviti Si Đinping i Vladimir Putin.
Krajnji pobednik u novoj borbi velikih sila biće onaj ko prvi uhvati evolutivni duh ovog doba. Činjenica da čitavo čovečanstvo – na sve naseljenijoj i povezanijoj planeti – prolazi kroz iste traume znači da će na kraju morati da se pojavi nekakva zajednička globalna svest u suočavanju sa problemima poput klimatskih promena i pandemija. U ovom medijski vođenom svetu, odijaće se konstantna borba za status među velikim silama. U tim okolnostima, nadmetanje u isključivo vojnoj sferi učiniće nas bespomoćnim.
Robert Kaplan je viši savetnik u Evroazijskoj grupi i autor knjige „Dobri Amerikanac: epski život Boba Gersonija, najvećeg humanitarca američke vlade“
Prevod: Radomir Jovanović/Novi Standard
Naslovna fotografija: Andrew Harrer/Bloomberg
Izvor The Washington Post
