V. Đukanović: Nepodnošljiva lakoća ubijanja ili komentar o „Južnom vetru”

U srpskim filmovima i serijama sve češće nailazimo na holivudski obrazac masovnih pogibija i ubistava ljudi za kojima se niko ne osvrće

Daleko od toga da sam filmski kritičar. Sve što u životu imam vezano za film je činjenica da mi je otac bio filmski producent, a ja volim da gledam filmove. Posebno dokumentarne. No, to sada nije bitno. Usudio sam se da napišem određeni osvrt na film, odnosno seriju, „Južni vetar“. Ko bude prihvatio ono što pišem, hvala mu, ko ne bude, opet hvala mu. Eto, želeo sam da se malo pokrene određena polemika.

Ostvarenje kao što je „Južni vetar“ realno je odlično odrađeno, bar po ukusu mene kao nekog prosečnog i laičkog gledaoca. Priča je sasvim na mestu, realna, ima sjajan zaplet, ima svoje junake (pozitivne ili negativne, kako ko želi da tumači Baću i Maraša). Glumačka postava je takođe sjajna, a Biković je posebno briljirao. Za mene lično– opet naglašavam po mom laičkom gledištu – Biković je predvodnik mlađeg talasa srpskih glumaca i neko ko je uneo preko potrebnu ozbiljnost u glumu. Godinama me je nerviralo insistiranje na tome da se snimaju filmovi gde se kroz vulgarnosti, psovke i posebno kroz pljuvanje sopstvene zemlje i naroda postajalo „vrhunski“ glumac u Srbiji. Bikovićeva pojava je to iz korena izmenila.

Vratimo se „Južnom vetru“. Kao što rekoh, film, ujedno i serija, su odlični. Ipak, postoji nešto što mi veoma smeta u novijim srpskim ostvarenjima, posebno kada je radnja vezana za tzv. crnu hroniku. Isti slučaj je bio i sa odličnom serijom „Ubice mog oca“, pa i sa „Državnim službenikom“. Naime, primetno je da smo dosta preuzeli tzv. holivudsku mantru akcionih filmova i serija u kojima gine masa ljudi (najčešće onih koji rade za nekog gazdu kriminalca) i prema kojima imamo odnos kao da su stvar, a ne ljudska bića.

O tome je inače svojevremeno govorio Nikita Mihalkov kada je objašnjavao krucijalnu razliku između američkog i ruskog filma. Naime, u američkim filmovima ljudi masovno ginu po ulicama u oružanim sukobima klanova ili u nekim ratnim ostvarenjima, poput filma „Rambo“. Na sve poginule gleda se kao da su stvar koja se mora neutralisati. U ruskom filmu, shodno pravoslavnom shvatanju čoveka, takvog nečeg nema. Tu se ipak ceni ljudski život i čovek se, kakav god da je zlikovac, najpre posmatra kao Božije stvorenje koje ima svoju dušu.

Kada bismo prebrojali mrtve u „Južnom vetru“ videli bismo da je to jedan ozbiljan pomor ljudi stradalih u pucačinama zaraćenih klanova. Ne kažem da toga nema u realnosti, ali nisam siguran da u realnim mafijaškim sukobima nema nikakvog sažaljenja prema nekome sa kim se do pre par sekundi pušila cigaretu ili ispijalo piće. Slažem se, kod mafije su emocije isključene, ali nemoguće je čak i kod takvih ljudi da nema ni grama žala prema „kolegi“ iz klana i da se posao iste sekunde nastavlja kao da se ništa nije dogodilo.

Ono što takođe bode oči je lakoća ubijanja. Nemam nikakvu dilemu da je čovečanstvo u mnogo čemu izgubilo na ljudskosti. Teško je od profesionalnog ubice očekivati emociju prema meti. Ipak, da je tako lako ubiti ne bi se čitave doktorske teze pisale na temu romana Zločin i kazna Fjodora Mihajloviča Dostojevskog i pravili psihološki portreti Rodiona Romanoviča Raskoljnikova, koji se, zbog svog siromašnog života i velikih ambicija kao studenta prava, odlučuje da ubije Aljonu Ivanovu, omraženu staricu koja se bavi izrabljivanjem ljudi i lihvarenjem. Sve ono što on prolazi posle tog čina evo već skoro vek i po tema je za razmišljanje i za naučne radove. Posebno kod nas koji smo vaspitani u pravoslavnom hrišćanskom duhu, ubistvo nema nikakvo opravdanje, jer samo Gospod može da ti oduzme život, s obzirom da ti ga je On i dao.

Otuda bi u našim filmovima i serijama trebalo „smanjiti doživljaj” sa tom lakoćom ubijanja koja je preuzeta iz holivudskih ostvarenja. Možda bi trebalo probati sa drugačijim pogledom na čoveka, pa bio on i najgori kriminalac.

Na kraju, želeo bih da prokomentarišem i potencijalni problem koji se kod mladih može javiti posle gledanja ove serije. Maraš i Baća su postali junaci mlade populacije. Njihov život, atraktivne devojke, brza kola, adrenalin na sve strane, kokain, laka lova… Ovakvo zamišljanje života koje bi neki klinac mogao da stekne diveći se Marašu i Baći odvešće ga ka ambisu. Zato bi ovakve serije morale malo pažljivije da se rade, sa porukom da se kriminal nikako ne isplati i da je, ukoliko uđeš u kriminal, jedino sigurno da ćeš kad-tad izgubiti glavu. Isus je u Jevanđelju rekao: „Ko se mača lati, od mača i strada“. Ulazak u svet kriminala zapravo je siguran ulazak jednom nogom u grob.

Sa jednom činjenicom ipak moram da se složim, mada je ona slabo potencirana, ali se iz aviona vidi šta je bila namera. Da, baš kao što je prikazano u seriji, koliko god određeni mafijaš bio veliki, iznad njega postoji neko veći. Taj veći je država, odnosno pojedine državne strukture koje u gotovo svim zemljama na svetu iz senke rukovode određenim procesima. Oni su uvek prisutni, kakva god vlast da dođe, i sve velike mafijaše i njihove klanove oni izmišljaju. Bićeš veliki mafijaš koliko ti te strukture dopuste da se raširiš, a kada preteraš, nestaćeš i bićeš zamenjen sa nekim „novim klincima“.

Tu se ponovo vraćamo na tezu da je jedini što je zagarantovano u svetu kriminala hladna raka, jer ili ćete stradati u obračunu na ulici, ili ćete biti zamenjeni kada više ne budete potrebni. Svi su podložni zameni, od Goluba, preko Stupara, pa i na kraju samog Maraša. Umesto njih doći će neki novi Golub, u policiji će doći novi Stupar, a na ulici će distribuciju kokaina da vrši novi Maraš. Samo se oni koji rukovode svima njima, a to su likovi iz tzv. duboke države, ne menjaju. Čak ni kada se promeni vlast.Mislite o tome.

 

Autor Vladimir Đukanović

 

Naslovna fotografija: Promo

 

Izvor analizastanja.rs, 23. april 2020.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u