Na sednici OPEK-a i OPEK-a plus šestog marta 2020. nije postignut sporazum o smanjenju proizvodnje nafte kako bi se povećala njena cena. Rusija nije prihvatila ultimatum Saudijske Arabije da snosi najveći teret tog smanjenja. Kao odgovor na to, Saudijska Arabija (u loše odigranoj partiji pokera s Rusijom) otvorila je slavine, pa su cene nafte pale sa 60 dolara po barelu u 2019. na 34 dolara sredinom marta 2020. Pošto su SAD tom cenom najviše pogođene, uz panično posredovanje Trampa između Saudijske Arabije i Rusije, devetog aprila je održana druga sednica oba OPEK-a, a dan kasnije sa G-20. Loš kompromis je postignut tako da će Saudijska Arabija i Rusija snositi 50 odsto ukupnog smanjenja od deset miliona barela dnevno do polovine 2020, a ostalo druge zemlje. Međutim, to smanjenje nije dovoljno, pa se cena nafte tipa „brent” sada spustila na 27 dolara po barelu.
Kamen spoticanja među proizvođačima tiče se utvrđivanja kvota proizvodnje nafte za svaku zemlju. Do tih kvota nije lako doći. Sve zemlje o kojima je reč imaju izrazito nejednake rezerve i kvalitet nafte, različitu iscrpivost rezervi i dostupnost rezervama nafte, pa time i različite troškove proizvodnje, kao i različit geografski i geopolitički položaj. To određuje pregovaračku moć svake zemlje. Svakako, u uslovima stabilne globalne tražnje ti problemi se lakše rešavaju. Međutim, kada dođe do oštrog pada globalne tražnje za naftom tada dogovor o tim kvotama postaje krajnje težak i klimav.
Naime, zemlje Persijskog zaliva, odnosno njihove kompanije, imaju najniže troškove proizvodnje i najbolji kvalitet sirove nafte, povoljnu lokaciju… Saudijska Arabija može podneti cenu nafte od 10 do 20 dolara po barelu. I Rusija je u relativno povoljnoj poziciji. Međutim, ostale zemlje ne mogu podneti tu cenu. SAD jesu (pored Saudijske Arabije i Rusije) najveći proizvođač nafte u svetu sa 13,1 milion barela dnevno zahvaljujući tehnologiji „frekovanja” u dobijanju nafte. Ali, pojedine naftne kompanije SAD (zbog troškova nove tehnologije i sa dugovima od 120 milijardi dolara) idu u gubitke kada je cena nafte niža od 40 dolara. Tako se rat Saudijske Arabije protiv Rusije putem kvota i cena nafte okreće u rat protiv SAD.
Treba istaći da su zemlje Persijskog zaliva, posebno Saudijska Arabija, pa i Rusija do sada podnosile najveći teret prilagođavanja – najviše su smanjivale vlastitu proizvodnju nafte, a time i prihode kako bi pad cena nafte bio manji. Sada je COVID-19 te probleme zaoštrio kroz drastičan pad cena, stvarajući paniku i dramu na tržištu nafte. Glavni nevoljni protagonisti te drame oko kvota u proizvodnji nafte su SAD i Saudijska Arabija, uz asistenciju većine zemalja Zaliva i Rusije. U čemu je problem? Niksonova administracija je 1969. ponudila Saudijskoj Arabiji i zemljama Zaliva vojnu bezbednost (uz prodaju oružja) u zamenu za pristup njihovim rezervama nafte. Kako sada Saudijska Arabija i neke zemlje Zaliva da vode rat kvotama i cenama nafte protiv SAD kada su saveznici i kada se nalaze u vojnom zagrljaju SAD?
Ali, ako one to za sada ne mogu, pomoć može stići s druge strane. Tu su zemlje proizvođači nafte na koje SAD ne mogu vršiti ni snažan ni direktan pritisak, kao što su Rusija, Norveška, Kanada, Brazil i Meksiko, od kojih se većina zalaže za veći uticaj tržišta u određivanju kvota. Kada te zemlje povećaju proizvodnju nafte iznad nerealno nametnutih kvota, tada bi to mogle da slede Saudijska Arabija i zemlje Zaliva. Na jedan ili drugi način Saudijska Arabija će morati da povećava proizvodnju nafte (bez obzira na utvrđenu kvotu) ukoliko ne želi da joj rezerve nafte trajno ostanu pod zemljom ili ne propadne već odmakli plan diverzifikacije privredne strukture, u kojoj sudbina ekonomije neće zavisiti samo od nafte. Svakako da nije lako predvideti kako će Tramp reagovati na dramatičan pad cena nafte koji će sigurno potopiti veliki broj naftnih kompanija SAD (i ne samo SAD) ukoliko im pomoć ne stigne sa raznih strana. Ti problemi neće se lako rešiti prijateljskim ubeđivanjem sa članicama ili nečlanicama oba OPEK-a. U već gotovo izvesnoj dubokoj recesiji u SAD i u svetu, potapanje ili svojinska promena tako značajne industrije SAD mogli bi da preliju čašu, što bi sigurno imalo globalne ekonomske i geopolitičke implikacije.
Da stvari budu još teže, COVID-19 je ubrzao već prisutan trend smanjenja tražnje za sirovom naftom od 2012. i gomilanje zaliha u 2019. i u 2020. Nafta će još dugo ostati važan energetski resurs. Međutim, ni SAD ni Tramp ne mogu zaustaviti sve efikasnije korišćenje energije iz fosilnih goriva, pokrete „zelenih” svuda u svetu za supstituciju energije iz fosilnih goriva obnovljivim vidovima energije, sve veću proizvodnju električnih vozila na bazi baterija, pa čak i veće korišćenje sigurnijih i manjih nuklearnih elektrana. Štaviše, ukoliko bi oba OPEK-a, na čelu s Trampom, uspela da vrate cenu nafte iznad 40 dolara po barelu, to bi sigurno ubrzalo proces supstitucije nafte. I što je još gore, to bi dodatno usporilo oporavak globalne ekonomije, što bi im se vratilo kao bumerang.
Autor Mitar Mihaljica
Naslovna fotografija: Reuters
Izvor Politika, 28. april 2020.
