Jednom prilikom pesnik i akademik Matija Bećković je rekao da je pod stolicom Josipa Broza istrulila Jugoslavija. Ostao je veliki čovek, bez dela. Poput znamenitih operskih pevača pre pronalaska sprava koje snimaju zvuk. Jugoslavija koju je stvorio kralj Aleksandar Karađorđević, a on proširio za koju stotinu hiljada kvadratnih kilometara i oblikovao po svojim ideološkim i inim nazorima, raspala se u mržnji, krvi i sramoti.
Njegovi socijalističko-samoupravni eksperimenti otplovili su u istoriju kao što ove naše balkanske reke nanose ka svojim ušćima uvelo lišće i sasušenu travu. Za njim su ostali mitologije, fraze, ispodprosečnost, glupost, dvoličnost, glumatanje. Laž je u njegovoj tvorevini vremenom je postajala službena istina i neprestani poligon eksperimentisanja, u kojoj su se društveno uređenje i pravni propisi menjali češće nego u bilo kojoj drugoj državi tog vremena. Reforme ekonomskog i političkog sistema koje su sprovođene više su bile simulacija napretka nego što su služile vitalnim državnim interesima, jer fijaker možeš da ofarbaš, ali od njega nikada ne može da postane automobil.
Iza sebe je ostavio sve stare, etničke antagonizme, koji se nisu mogli prevazići nikakvim parolama o „bratstvu i jedinstvu“, još manje prećutkivanjem teškog nasleđa prošlosti. Pogotovu istorijskih relacija između Srba i Hrvata nastalih u oba svetska rata. On je još 1944. godine „ubacio kosku“ poigravajući se i manipulišući brojem ubijenih Srba u NDH, i to licitiranje oko nevinih žrtava i danas je prepreka za istorijsko pomirenje ovih naroda. Tokom svoje vladavine, često je bio nemi posmatrač nesporazuma između Beograda i Zagreba, a umeo je da bude i podstrekač, kako bi ojačao svoju predvodničku ulogu.
Oblikovao je sistem koji nije mogao da funkcioniše bez njega. Bez njegove arbitraže, nije moglo gotovo ništa da se reši. Počev od banalnih dnevnih problema, preko kadrovske politike, do složenih međurepubličkih odnosa. Većina dugoročnih, spornih pitanja u zemlji, ostala je nerešena i posle njegove smrti. Sve što je Broz radio i govorio nije smelo da podleže proveri. Nije se tolerisalo ni obično pitanje: da li to što on čini može biti bolje ili drugačije? One koji su ga kritikovali sklanjao je na vreme: Blagoja Neškovića, Milovana Đilasa, Aleksandra Rankovića, hrvatske „maspokovce“, srpske liberale… Dok je bio na čelu Jugoslavije – ona je njemu bila podređena, njemu posvećena.
Samoupravljanje, po kome su Tito i Jugoslavija, uz nesvrstanu politiku, stekli ugled u svetu, pretvorilo se u pogrešnu filozofiju koja je više služila za huškanje, manipulaciju, zavirivanje u tuđi džep i iscrpljivanje u beskonačnim raspravama o tome zašto je neko nekog meseca dobio neki dinar više, a neko manje. A sve to je stvaralo privid da radni čovek mnogo više odlučuje o svojoj sudbini nego što je stvarno odlučivao.
– Samoupravljanje nije stvoreno da se oslabi politička vlast nego, faktički, da se ojača – reći će jednom prilikom Marko Nikezić. Tražeći originalnost po svaku cenu, stvorio je državu koju istorija ne poznaje: umesto da bude jedinstven ekonomski prostor, Jugoslavija je bila toliko podeljena i isparcelisana da je bolje sarađivala sa pojedinim zemljama na drugim kontinentima nego neke njene republike međusobno.
U poslednjoj dekadi njegove vladavine, kada su institucije trebale da preuzmu upravljanje zemljom, njegova lična vlast bivala je sve veća. I posledice su bile sve veće. Jugoslavija je 1971. dugovala 1,2 milijarde dolara; 1976. 7,9 milijardi, a 4. maja 1980, na dan Titove smrti, dug prema međunarodnim investicionim institucijama i bankama premašio je 18 milijardi dolara. Robna razmena između jugoslovenskih republika između 1970. i 1980. je prepolovljena. Akumulacija jugoslovenske privrede smanjena je za 50 odsto. Donošenje Ustava 1974. i Zakona o udruženom radu 1976. godine, Jugoslaviju je koštalo 45 milijardi dinara.
Tih godina zabranjivane su knjige, pozorišne predstave, izložbe, novine. Vođene hajke protiv književnika, slikara, reditelja… Izbacivani su profesori sa fakulteta Beogradskog univerziteta. Smenjivani urednici beogradskih medija. Jugoslavija je 1976. imala više političkih zatvorenika nego bilo koja istočnoevropska zemlja, osim Sovjetskog Saveza. Njegova maestralna veština vladanja zaokružena je maja 1974. godine – izabran je za doživotnog predsednika Jugoslavije. Dve nedelje kasnije, postao je predsednik Saveza komunista – bez ograničenja trajanja mandata.
„Tito ume u potpunosti da uživa život“, napisao je Dobrica Ćosić, posle zajedničkog putovanja na „Galebu“, kada su 1961. obilazili afričke zemlje. „Taj se čovek ne odriče nijednog zadovoljstva. Ni u čemu nije asketa. A u prvom redu ne u strasti za vlašću“, dodao je veliki pisac. Iz uredno vođenog knjigovodstva predsedničke administracije može lako da se izračuna da je bio jedan od najskupljih vladara prošlog veka. Dvadesetak vila i rezidencija koje su mu bile na raspolaganju opsluživalo je više od hiljadu ljudi. Imao je tri zoološka vrta, specijalni „plavi voz“ sa „carskim vagonima“, desetinu brodova i jahti, glisera i aviona. Raspolagao je većim i luksuznijim voznim parkom nego nemački kancelar, francuski predsednik i engleski kraljevski dvor zajedno. Na nekoliko hiljada hektara bila su lovišta u koje su odlazili samo on i njegovi gosti.
Vođa koji je 1971. izjavio da „sudovi ne treba da se pridržavaju zakona kao pijan plota, već da gledaju na naš socijalistički razvitak“, na brionskom ostrvu Vangi imao je prebogatu vinoteku, a gostima koje je hteo posebno da impresionira, služio je vino koje je bilo istog godišta kada su oni rođeni. Odlazeći sa Briona Makarios Treći, arhiepiskom Kiparske pravoslavne crkve i prvi predsednik Kipra, rekao je: „Mada kao svešten čovek to ne bih smeo kazati, ne mogu a da ne pomislim kako je ovo ovde, a ne tamo na nebesima, pravi raj.“
Gotovo svakog maja, u „Brozovom mesecu“, evo već četrdeset godina, mnogobrojni autori, sa podneblja koje je nekad pokrivala Jugoslavija, otvaraju večito pitanje – ko je bio Tito? Da li je on bio čovek o kome su generacije i generacije učile u školama, o kome se i danas mladom naraštaju pričaju bajke, ili neko sasvim drugi?
O njemu su napisane stotine knjiga i sasvim je izvesno da je Josip Broz bio jedna od značajnijih političkih figura 20. veka. Ali, istovremeno, sa ove istorijske distance, četiri decenije od njegove smrti, jasno je da su mnogi detalji iz njegovog života sporni. Nikad nije pouzdano utvrđeno kada je postao član Komunističke partije, sporan je njegov ulazak u partijski vrh i kada i kako je postao generalni sekretar KPJ. O tome je sam Tito četiri puta javno govorio što je, razume se, prenosila sva dnevna štampa, i sva četiri puta izneo je različite godine kada je došao na čelo partije. Posebno su sporni njegovi moskovski dani i zaduženja koja je imao u Kominterni, kada je na osnovu njegovih „karakteristika“, „mišljenja“ i „podataka“ desetine jugoslovenskih komunista „pojeo mrak“ Staljinovih čistki, a posebno njegovih konkurenata za čelno mesto u Partiji.
Brozov kult je negovan i dograđivan gotovo pola veka. Tridesetpetogodišnja vladavina socijalističkom Jugoslavijom toliko je bila „natopljena formom lične vladavine da je to postala važnija dimenzija od samog klasno-socijalnog karaktera političkog poretka“. Mistifikovano je sve čega se on dotakao. I zato, proces demistifikacije sporo teče i još uvek traje. Njegove velike amplitude u ponašanju, odnosu, stavovima prema saradnicima, okolini i događajima, bile su dosta česte. Valjda su i zbog toga mnogobrojna svedočanstva njegovih savremenika, ali i istraživača, često kontradiktorna. Sve to pomalo krnji Titov apsolutni autoritet i odnos naroda prema nametnutoj slici o nepogrešivom vođi.
Bez obzira na to što njegov grob u „Kući cveća“ godišnje poseti više desetina nostalgičara bivše Jugoslavije, Tita istorija neće pamtiti kao velikog državnika, već kao uspešnog i kontroverznog političara, jer je uništio svoje sopstveno delo. Ostavio je državu sa sistemom koji nije mogao da funkcioniše bez njega. Takav stav se manje-više oseća u gotovo svim bivšim jugoslovenskim republikama, sem u Crnoj Gori. Razumljivo, otac njihove nacije nije vladika Rade, ni knjaz Nikola, ni Milo Đukanović – već Josip Broz.
Na kraju, ostao je Broz među Srbima. Sa njima je podigao ustanak, sa njima je oslobodio i počeo da podiže drugu Jugoslaviju. Kod njih je počeo da se stvara njegov kult o „Titovom putu“. A on – bio je opsednut sobom i vlašću. I kako to nedavno reče, opet Matija Bećković, „kad su se podelile kašike, salvete, čačkalice i postelje, Josip Broz je, u ko zna kojoj ostavinskoj raspravi, pripao Srbima. Biće da ga niko drugi nije ni tražio. Sahranjen je tamo gde je najviše voleo da boravi, pred tuđom kućom.
Jedna od najvećih misterija u vezi sa Brozom je njegovo učešće u Španskom građanskom ratu. Tu enigmu Tito je do kraja života krio, i od očiju javnosti, i od svojih najbližih saradnika i intimnih prijatelja. Uporno je, javno, govorio da nikad nije kročio na Pirinejsko poluostrvo. Ali ta njegova tajna je konačno razrešena u Arhivu Slovenije, u fondu Vladimira Dedijera, gde se nalaze dokumenta i dokazi koje je ostavio ovaj veliki istoričar i istraživač. Ispostavlja se da je „najveći sin naših naroda i narodnosti“ u Španiji bio predstavnik NKVD, odnosno „šef štaba za likvidacije“ i da je učestvovao u ubistvu Blagoja Parovića.
BEĆKOVIĆ: SVE OČIGLEDNIJA OCENA
– Tito je veliki čovek bez dela. Kad sam to izjavio Milovan Đilas mi je rekao da je on napisao celu knjigu o Titu da bi to kazao, ali nije uspeo da sve sažme u jednu rečenicu. Milorad Ekmečić je tu moju ocenu citirao u knjizi „Srbi između klanja i oranja“. Posle četrdeset godina ta moja ocena je potvrđena, a kako vreme bude prolazilo, biće sve očiglednija. Ne bi bio greh da mu se ispiše i na grobu kao epitaf.
DR SLAVENKO TERZIĆ: BOJAO SE SRBA, ALI IH VEŠTO MANIPULISAO
Naše vreme nema realnu i punu sliku o Josipu Brozu, klatno se kreće od potpunog negiranja do kritičkog slavljenja. Tek će buduća arhivska istraživanja, pre svega, stranih arhiva dati realan prikaz njegove ličnosti i njegove epohe. Pozadine mnogih važnih Titovih odluka mi još ne znamo. Ni 40 godina posle njegove smrti, i pored mnoštva knjiga nemamo temeljno, celovito naučno delo o njemu i njegovom vremenu.
Po mom sudu, iako se ja nisam dublje bavio istraživanjima njegove epohe, Titov nacionalkomunizam je nosio bitna obeležja habzburške ideološke i političke kulture. Odrastao je i kao mlad čovek gotovo do svoje 25. godine formirao se u tom ambijentu, završio je austrougarski podoficirski kurs u Zagrebu, kako sam piše u autobiografiji u Kominterni, učestvovao je „na srpskom frontu“ od avgusta 1914. do kraja te godine. Piše i da je rođen 1893. a ne 1892, kako se stalno pisalo.
Njegova nacionalna politika je dobrim delom kopija austrougarske balkanske nacionalne politike: Srbe treba stalno držati pod nadzorom, oni su skloni regionalizmu i partikularizmu i to treba koristiti u slabljenju njihovog nacionalnog bića. Čak i njegov način života, carski sjaj i mnoga obeležja državne propagande podsećaju na habzburške vladare i njihovu propagandu.
Tek treba istražiti Titov odnos prema ideji dunavske federacije, obnovi Srednje Evrope, projektu Alpe-Adrije, širom otvaranju vrata nemačkoj obaveštajnoj službi u bivšoj Jugoslaviji. Čini se da je imao izvanredan talenat poznavanja ljudi i njihovih sklonosti, kao što su vlastoljublje, karijerizam, pohlepa, bojao se Srba, ali je njima briljantno manipulisao.
Ključno pitanje koliko je Tito sam verovao u budućnost države koju je vodio, jer umesto prirodnog procesa povezivanja bliskih naroda, njihove političke, ekonomske, kulturne integracije na tom prostoru, mi stalno pratimo procese „federiranja“, dezintegracije, iniciranih sa vrha, podstiču se sve vrste separatizma koje objektivno vode razbijanju države.
Do danas, u bivšim sovjetskim republikama postoji kult Tita i njegove Jugoslavije, u Moskvi i danas postoji Trg Josipa Broza Tita. Njegovi promašaji u unutrašnjoj politici bili su nadoknađivani njegovim uspešnim međunarodnim aktivnostima.
MILO LOMPAR: DIKTATOR I HEDONISTA
U razumevanju istorijske sudbine titoističke Jugoslavije valja razlikovati istorijsku ličnost od sistema koji preobražen u načine mišljenja predstavlja istinsko nasleđe decenijske diktatorske vladavine. Austrougarski kaplar, međuratni agent Kominterne, vođa jednog od dva antifašistička pokreta za vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, jedan od posleratnih vođa Pokreta nesvrstanih, sagovornik engleske kraljice Elizabete Druge, Staljina i Čerčila, Kenedija i Hruščova, Brežnjeva i Niksona, Tito je oličavao figuru hedonističkog diktatora.
Premda obremenjena ratnim zločinima i posleratnim terorom, koji su ponovljeni nad dojučerašnjim saborcima na Golom otoku, Titova ličnost je s vremenom stilizovana i dobila je ublažene crte. Neka lična svojstva su ostala trajna: oskudan obrazovni kapacitet, neukost u govoru, neposrednost čiji je prostakluk ideološka stilizacija pretvorila u vrlinu. Tako je – na primer – Radomir Konstantinović pisao: „Bravari, filosofi, seljaci, kućne pomoćnice, osećaju njegov glas kao svoj, i to jeste njihov glas. Kada govori on, maršal Josip Broz Tito, kućna pomoćnica, sa krpom u ruci, uzdiže se do maršalskih visina, kad ne nalazi reč otprve, ili mu pogled izgubi rečenicu na hartiji, ili kad ovlaži prst da bi okrenuo list (pa svi strepimo, priznajmo to, hoće li uspeti taj list da okrene), i tu, u takvim pauzama, on dobija, prodire još dublje u one za koje, i iz kojih govori.“ To više nije bila samo ličnost nego način mišljenja – titoizam.
Kao istorijska formacija, predstavljao je sistem unutrašnjih i spoljašnjih dejstava koja oblikuju život. Formula koja ga izražava – i obezbeđuje mu dugo trajanje – glasi: antirusko kretanje u spoljnoj i antisrpsko kretanje u unutrašnjoj politici. Sva šarolikost zbivanja, sve verbalne piruete, svi sletovi i štafete mladosti, svi propagandni pogoni, svi programi RTS, nekad i sad, samo su varijacije ovih presudnih tokova. Jer, okolnost da je takav način mišljenja dobio zapadnu (američku) redakturu i sovjetsku saglasnost, učinila ga je večnim u postjugoslovenskim vremenima.
Sve se svodilo na jednostavan postupak: da bi se zadržao neprirodni odnos snaga između bivših jugoslovenskih republika, neophodno je preoblikovati titoističku formulu o srpskoj krivici. Tako je spoljašnji kontekst nametao produženo dejstvo titoizma. To nije bilo moguće bez unutrašnjih potvrda: ni posle četiri decenije nije suzbijeno snažno dejstvo titoizma u unutrašnjoj politici.
Ako se izuzme koaliciona vlada Vojislava Koštunice, kolebljiva i kompromisna, no ipak spremna da zakonski rehabilituje ravnogorski pokret, svaka je vlast – i u poslednjoj deceniji 20. i u prve dve decenije 21. veka – ostajala suštinski verna titoističkom nasleđu: u novim okolnostima, sa drukčijim ukrasima, kulturni i medijski sadržaji glavnog toka, kao nosioci višeslojne indoktrinacije, nastojali su da titoizam saobraze novim oblicima života. To bi značilo da je formula titoizma možda i neumitni spoljašnji okvir srpske istorijske sudbine.
No, postavljena kao okvir kolektivnog samorazumevanja i ponašanja u unutrašnjoj kulturnoj politici, formula titoizma je univerzalni alibi za izdaju srpskih nacionalnih prava. Budući da put u slobodu počinje prvim korakom, on bi morao biti sasvim predvidiv: da u javnosti počne da se oblikuje – u skladu sa istinom – slika autentičnog nosioca srpske istorijske sudbine u tragičnim vremenima. Ta slika ne pripada samo njemu nego čitavim pokolenjima u 20. veku: intelektualcima i seljacima, trgovcima i oficirima, patriotama i omladini, pobijenima i prognanima. Svakako tužna, puna zabluda i promašaja, ta slika predstavlja sudbinu onog čoveka koji se – i neveštinom, i nastojanjem, i greškama, i pokušajima – skladno uklapa u srpsku istoriju. U središtu same slike mora, dakle, biti tragična figura čoveka bez groba – generala Mihailovića.
DUŠAN KOVAČEVIĆ: OKUPATOR POSTAO PREDSEDNIK
Taj dan, 4. maj 1980. godine, pamtim dobro zbog dva izuzetno važna događaja. Tog dana sam se uselio sa porodicom u stan koji sam kupio, do tog dana sam živeo kao podstanar ili sa porodicom na 17 adresa širom Beograda, od podstanarskih soba do iznajmljenih stanova. Kad sam doneo poslednje stvari iz iznajmljenog stana u Ulici Strahinjića Bana, bile su to slike, supruga mi je rekla sa balkona: „Umro je Tito“, a ja sam joj odgovorio: „Eto, u jednom danu dva lepa događaja“.
O Josipu Brozu Titu sam napisao televizijsku seriju od deset epizoda pre više od 20 godina, koju niko nije želeo da snima, jer, govorili su mi urednici, još nije vreme. Za Tita ne mogu reći o pokojniku sve najlepše. Bio je pripadnik austrougarske zlikovačke armije koja je počinila nečuvena zlodela, naročito u Mačvi odakle sam. Bio je vođa Komunističke partije koja je tokom Drugog svetskog rata i naročito u periodu osvete domaćim izdajnicima od novembra meseca 1944, pa do maja 1945, pobila oko 50.000 uglavnom nedužnih srpskih civila. Sva imena su zapisana u spisima i knjizi „U ime naroda“.
Ne znam još jednog vladara u svetu koji je u jednu zemlju ušao kao okupator i u toj zemlji postao doživotni predsednik. Jednom rečju, Broz je bio velika, moćna i uspešna svetska bitanga.
GOJKO ĐOKO: RAZBIO JUGOSLAVIJU ZA SVOG ŽIVOTA
Pesnik Gojko Đogo, zbog pesama o Titu objavljenim u zbirci „Vunena vremena“ krajem aprila 1981. godine, osuđen je na dve godine zatvora. Šta je o Titu i pre „Vunenih vremena“ mislio, vidi se iz dnevnika čije delove Novosti prvi put objavljuju:
„Nedelja, 4. maj 1980. Večernja proletnja oblačina. U 19 časova umro je Tito! Pre nekoliko trenutaka radio je iznenada prekinuo prenos utakmice Hajduk – Crvena zvezda (Zvezda je vodila 1:0), televizija takođe. Na praznom ekranu je pisalo: Jugoslovenska radio televizija. Uzalud sam tražio neku drugu radio-stanicu. I onda saopštenje, zatim muzika… Kraj, dakle, za koji smo znali da će doći svi, ali kao da nismo verovali. Imam 40 godina, sve u mom životu bilo je obeleženo jednim pečatom, dubokim, velikim, teškim.
Kažu Englezi kad se susretnu a ne mogu tako lako ni brzo da nađu zajedničku temu vode dug konvencionalan, dovoljno pristojan razgovor o vremenu, o nebeskim prilikama. Možda je najbolje i ja da u ovom času divanim kao nevešti Englez o vremenskim prilikama, noćašnjim, sutrašnjim, pa i preksutrašnjim. Večernja oblačina, dakle, lak povetarac razvigor, noćas će možda biti tmurno, ali bi jutro trebalo da bude lepo, lepše i sunčanije nego što je bilo jutrašnje. A i nije nam se nešto dalo ovog proleća. Nikako sunce da nas ogreje, vazda je nekako provirivalo kroz oblake. Vreme je najzad da svane, da svine, da se ugrejemo. Zemlja se podobro rashladila, pa ni bilje neće da raste kao što je raslo da ima više sunca, više svetlosti i više toplote, nadati se da će osvanuti u vedrini: hora proleti osamdesete.“
Danas, 40 godina kasnije, Đogo kaže:
– Stranica iz dnevnika je zapravo lična karta tog vremena. Bilo je rizično staviti ovo što sam napisao na papir, da su ga pronašli, verovatno bih i za to odgovarao. Moram da kažem da se sa setom prisećam tog doba, na šta smo trošili život i ja i mnogi ljudi oko mene, moji prijatelji, porodica, koliko je sve to bila magla koju smo usvajali. Ne može se reći da su svi ljudi sumnjali, poput mene. Oni koji su u kafanama pričali viceve, često su mislili drugačije. Ali, za mene je Tito najveći zločinac otkad srpski narod postoji, zločinac koji nam je najviše zla naneo. To je moje mišljenje. (D. Matović)
Izvor Večernje novosti
