Svaka kriza neumitno stavlja pred čovečanstvo zadatak osmišljavanja „novog sveta“, onoga što će doći posle prelomne tačke. Pandemija novog virusa korone je jedan takav momenat. Ne mora svaka kriza da promeni svet u korenu, ali mora da podstakne konceptualizaciju vrednosnih okvira, mora da pokrene šire debate u sferi društva, politike i ekonomije, a sve u nadi da razvijeni svet pronađe put iz slepe ulice u kojoj tavori.
Evropa je bila u krizi na više nivoa i pre pandemije, koja je jednostavno ogolila dato stanje. Reč je o ekonomskoj krizi – evrozona je zabeležila mizernu stopu rasta počevši od prethodne ekonomske krize 2008. godine, pa do 2018. godine, svega 0,6 odsto u godišnjem proseku.[1] Kada ekonomisti pričaju o usporenom razvoju ekonomije Japana, koja je u proseku rasla za svega 0,7 odsto godišnje u razdoblju 2001-2010 godine, oni ovaj fenomen nazivaju „izgubljenom decenijom“.
PROTRAĆENA DECENIJA
Da su i najrazvijenije zemlje EU, one u evrozoni, upale u težak period stagnacije i protraćile prethodnu deceniju svedoče i sledeći pokazatelji. Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika je za isti period od 10 godina porastao svega za 0,1 odsto – od 29,400 do 29,700 evra. Nominalni BDP evrozone je zabeležio drastičan pad od 16 odsto – od 14,1 trilion evra, smanjio se do 11,9 triliona. Slika je gora ako uzmemo u obzir odnos zaduženosti i BDP-a, on je 2008. godine u zemljama evrozone iznosio 68,6 odsto, dok je u periodu od deset godina skočio do 89,2 odsto.
Struktura zaposlenosti u Evropskoj uniji takođe daje povoda za zabrinutost jer se previše oslanja na poslove zaključene po ugovorima sa kratkim dejstvom. Što se podataka tiče, EU se tek 2019. godine približila stopi zaposlenosti iz 2008. godine.[2] Privredna i trgovinska struktura EU je pod pritiskom nemačke industrijske i izvozne politike, koja faktički protežira nemačku privredu dok ograničava ekonomski rast Evropske unije u celini. S tom činjenicom je neposredno povezana i stroga politika štednje, koju je upravo Nemačka nametnula ostalim evropskim zemljama.
Ako ove podatke uključimo u širi geopolitički kontekst, dobijamo sliku u kojoj se Evropska unija grčevito bori sa „eskpanzionističkom i revizionističkom Rusijom“, dok je sa druge strane pritisnuta protekcionističkom politikom američkog predsednika Donalda Trampa, koji je odlučio da Sjedinjene Države više neće „da plaćaju ceh svojih neodgovornih saveznika“ i sve većom stopom kineskih investicija, koje ugrožavaju evropske finansijske interese. Važno je napomenuti da i delovi evropskog kontinenta koji ne ulaze u sastav EU (kao što su Balkan ili Rusija) takođe beleže loše ekonomske rezultate, što ni za samu Uniju nisu dobre vesti jer se radi o potencijalnim trgovinskim i ekonomskim partnerima.
Očigledno je da je čitavom evropskom kontinentu, čitavoj evropskoj civilizaciji, potreban novi ekonomski model zasnovan na kooperaciji i međusobnom uvažavanju nacionalnih interesa, inače će Evropa izgubiti trku sa Kinom i/ili Sjedinjenim Državama. Složićemo se da je svaki kompromis bolji od potpadanja pod vlast spoljnog gospodara, koji počiva na drugom skupu vrednosti i načela. To prvenstveno važi za rastući uticaj Narodne Republike Kine, ali se može primeniti i na Sjedinjene Američke Države i njihov mesijanski model ekspanzionizma.
Evropa je u demografskoj krizi, koja nije povezana isključivo sa ekonomskim faktorima, već i sa socijalno-vrednosnim. Drugačije rečeno za negativnu stopu prirodnog priraštaja širom Zapadne i Istočne Evrope nije odgovoran samo pad životnog standarda (ili konstantno nizak životni standard na Istoku Evrope), već i stil života i vrednosni stavovi prosečnog Evropljanina. Hedonistički individualizam, koji je propovedan kroz dominantnu pop-kulturu počevši od ranih 60-ih godina prošlog veka, u tadašnjem prelomnom trenutku ovekovečen nazivom „seksualna revolucija“, doveo je do preispitivanja mesta pojedinca u nacionalnoj zajednici i porodičnoj sredini.
Prosečan Evropljanin je postao slobodan od mnogobrojnih socijalnih obaveza, koje je do tada na svojim plećima nosio, i konačno je mogao da živi samo za sebe. Očito da je ovaj proces dekonstrukcije kolektivnih tradicionalnih identiteta u Evropi bio praćen padom religioznosti, jer su upravo hrišćanske determinante oblikovale društvene odnose u Evropi hiljadu i po godina unatrag.
BORBA ZA OPSTANAK
Evropljani prethodnih generacija nisu bili primorani da usvoje nove modele ponašanja i ovakav pogled na svet, oni su na to svojom voljom pristali, najverovatnije očekujući, kao što to često biva, da će uspeti da zadrže najbolje od starog i dobiju najlepše od novog modela. Evropljani koji su bili mladi 60-ih, 70-ih i 80-ih godina nisu sebi predstavljali svet u kome će oni polako odumirati i postajati manjina, nisu mislili da će deca biti slobodna da biraju svoj pol čak i pre puberteta, nisu mislili o istopolnim brakovima ili da će im najviši državni funkcioneri biti ljudi homoseksualne orijentacije, oni su samo hteli da se zabavljaju.
Naravno, paralelno s njima delovali su i stvarali veliki mislioci druge polovine 20. veka – francuski nihilistički egzistencijalisti, ali bilo bi nepravedno kriviti genijalnog Sartra za samoodricanje mladih Francuza, kao što je bilo nepravedno okriviti Ničea za razvoj nacizma. Veliki mislioci poput Sartra, Ničea, pa i Dostojevskog, su ljudi ispred svog vremena, koji u etapi formiranja i nastajanja mogu proniknuti u suštinu duha vremena (Zeitgeist).
Nove generacije Evropljana upravo imaju priliku da izgrade tu „Novu Evropu“, Evropu hrišćanskih vrednosti, sa svim samoograničenjima koja ona nosi sa sobom, ali koja osigurava opstanak evropske civilizacije kao takve. Sva svetla pozornice uperena su na predstavnike nove desnice, jer jedino konzervativci novog talasa mogu spojiti nivo identitetskih uverenja sa potrebom ekonomske reforme. Predstavnici antisistemske levice to nisu u stanju, jer je levica utopljena u materijalizam. To znači da mimo ekonomske kritike, oni Evropi ne mogu ponuditi ništa na polju identiteta, gde se vodi bitka za opstanak.
Tvrdnja da je evropska civilizacija u borbi za opstanak potkrepljena je i brojkama. Evropska unija zabeležila je 2018. godine pad stope prirodnog priraštaja od jednog promila na godišnjem nivou (u te brojke su uključeni i migranti iz Azije i Afrike koji imaju državljanstvo neke od članica EU), ali rast stanovništva na osnovu spoljne migracije od 2,6 promila.[3] EU beleži negativan prirodni priraštaj na godišnjem nivou počevši od 2014. godine i rezultati su svake godine sve lošiji. Nemačka u protekloj deceniji u proseku beleži pad od dva promila godišnje.
Kada govorimo o demografskoj krizi, ne mislimo samo da se broj titulnih nacija smanjuje, već i da se broj neevropljana u Evropi nezaustavljivo povećava. Ako uzmemo kao hipotezu da u korenu evropske civilizacije leži hrišćanstvo, što važi čak i u našoj post-hrišćanskoj eri, onda religiozni faktor ima veliku ulogu u demografskoj krizi. Nemačka zvanična statistika daje procene od 4,4 do 4,7 miliona muslimana[4] koji imaju nemačko državljanstvo, ali to su procene pre migrantske krize i ne uzimaju u obzir veliki broj „privremenih radnika“ islamske vere. Možemo pretpostaviti da je realan broj muslimana u Nemačkoj veći od zvaničnog. Uprkos ovolikom broju muslimana, koji svuda u Evropi imaju visoki stepen prirodnog priraštaja, Nemačka svejedno gubi na opštoj populaciji.
Renomirana naučna studija, koju je objavila nemačka izdavačka kuća Špringer, koja teško da može biti okrivljena za simpatije prema antisistemskoj desnici, izlaže podatke da u Norveškoj migrantkinje iz Somalije, Iraka i Pakistana imaju dvostruko višu stopu nataliteta od migrantkinja iz Poljske, Litvanije i Rusije.[5] Procene pre migrantske krize, koje takođe ne uključuju veliki broj nelegalnih ili „privremenih“ migranata u Evropi, iznose podatke da će do 2030. godine u Francuskoj i Belgiji broj muslimana iznositi više od 10 odsto.[6]
Pored hrišćanske tradicije, Evropljani se razlikuju od ljudi sa drugih kontinenata i fenotipski, odnosno rasno. Otuda se postavlja pitanje koji kulturni model savremena Evropa nudi za asimilaciju migranata, koji po spoljašnjem izgledu bitno odudaraju od Evropljana? Jedino konzervativna misao može ponuditi okvire za asimilaciju migranata u Evropi, jer jedino ona nudi jasne karakteristike identiteta koje se mogu rasprostranjivati. Politika multikulturalizma unutar nacionalnih država znači stvaranje budućih ozbiljnih etničkih i verskih konflikata, koji mogu prerasti u građanske ratove. Kako godine budu odmicale, demografski problemi (faktički odumiranje zapadnoevropskih nacija) postajaće sve akutniji i činiće srž političkih rasprava u Zapadnoj Evropi. Nova desnica na tome može samo da profitira.
FORMULA SPASENjA
U Istočnoj Evropi problemi su u manjoj meri identitetski, a u većoj ekonomski. Možemo pretpostaviti da bi demografija istočne Evrope izgledala bolje ukoliko bi se povećao životni standard u ovim zemljama (podaci u Špringerovom članku da Ruskinje rađaju više u Norveškoj nego u Rusiji svedoče o tome). Istraživanja javnog mnjenja koja ispituju odnos prema raznim identitetskim pitanjima od istopolnih brakova, pa do odnosa prema drugim religijama i nacijama pokazuju konzervativniji pristup istočnih Evropljana naspram zapadnih.[7]
Razlog za to je što je Istočna Evropa u manjem stepenu detradicionalizovana od Zapadne. Niži nivo urbanizacije, veći procenat ruralne populacije, činjenica da su mnoge istočnoevropske zemlje bile pod vladavinom zapadnih, a kasnije i komunističkih autokratija, ili pak istočnjačkih despotija, što je označavalo sporiji ekonomski i tehnološki razvoj, a takođe i progon ljudi koji su baštinili svoje nacionalne ili verske identitete – svi ovi faktori doprineli su da Istočna Evropa ostane bliža svojoj hrišćanskoj tradiciji od Zapadne. Jednostavnije rečeno, dok se u Francuskoj podizao životni standard, Srbin se borio za golu egzistenciju pod osmanskom upravom i jedino što je imao bio je njegov identitet.
Posle Drugog svetskog rata, dok je Zapad 60-ih doživljavao nezabeležen ekonomski rast, u Sovjetskom Savezu su progonjeni pravoslavci i svi koji su negovali ruski identitet. Ne treba da čudi da je nakon oslobođenja od komunizma došlo do retradicionalizacije u Rusiji, to jest do povratne sprege protiv autokratskog progona, dok su u Francuskoj građani pridobijeni boljim životom prešli na novi identitetski model – seks, droga i rokenrol. Razume se da istočna Evropa ne predstavlja neki besprekorni svetionik vrlina, zapravo na Istok se polako premeštaju sve boljke sa evropskog Zapada, te Istok protekom vremena gubi na svom potencijalu, baš kao i Zapad.
Predstavnici nove desnice sa Zapada moraju uvideti duhovni potencijal koji Istok nosi, jer su oba dela evropske civilizacije suočena kako sa spoljnim takmacima (Kina i SAD), tako i sa unutrašnjim – sve veći broj neevropljana i nehrišćana, uz uporedno smanjivanje broja nosilaca evropske civilizacije. Razmena duhovnih i materijalnih potencijala dvaju delova Evrope može predstavljati formulu spasenja koja je preko potrebna Evropi.
Ostaje glavno pitanje kako postići ostvarenje ove formule, kako još jednom spojiti evropski Istok i Zapad, posle vekova međusobnih konflikata, eksploatacije, ekspanzije, pa čak i pokušaja uništenja čitavih nacija? Sve ove povrede evropskom jedinstvu nanesene su u dugoročnom periodu kada je Evropa vladala svetom – period od 15. veka do 20. veka apsolutno je pripadao Evropi. To važi i za kulturna, ekonomska, tehnološka, politička, pa i ratnička dostignuća. Svet je tada zaista bio evropocentričan. Tadašnja Evropa, u prvim redovima njen Zapad, naneli su puno štete i zla neevropskim narodima na svim kontinentima, a uporedo sa velikim trijumfima išli su i robovlasništvo, ratovi i razaranja.
KULTURA, NE BIOLOGIJA
Države Zapada Evrope i danas učestvuju u koristoljubivim pohodima Sjedinjenih Američkih Država i njihove globalističke elite. Zato da bi neki politički pokret ili partija pripadali novoj desnici, oni moraju zastupati jasan anti-intervencionistički stav. Nijedna partija evropske nove desnice ne može zastupati kršenje suvereniteta bilo koje druge države. To je od izuzetne važnosti kako za unutarevropski mir, tako i za uspostavljanje partnerskih odnosa Evrope i ostatka sveta.
Partije nove desnice, shodno tome, moraju obuzdati svoje imperijalističke pretenzije ka svojim susedima. Prečesto se partije evropske nove desnice spuštaju na nivo neofašizma, sanjaju o velikoj Mađarskoj, velikoj Rumuniji, velikoj Poljskoj, itd. Uostalom, o kakvim grandomanskim nacionalnim projektima može biti reči ako je sam opstanak Evropljanina u opasnosti? Kome će pripasti ta velika Mađarska, ako od Notr Dama stvorimo džamiju, kao što je urađeno crkvi Svete Sofije u nekadašnjem Konstantinopolju?
Stranke nove desnice se ne smeju okrenuti ni rasizmu. Evropska civilizacija je kulturna, a ne biološka tvorevina, njene vrednosti može baštiniti svako ko to želi. Nije ni suština da su evropske vrednosti superiorne u odnosu na sve ostale, već da one definišu naš kolektivni identitet i nosioci ideje Nove Evrope stoga ne smeju da preziru ostale civilizacije, niti za to imaju razloga. Nova Evropa ne bi trebalo da teži uništenju ili potčinjenju islamske civilizacije, ali ona ne sme dozvoliti da Evropa bude islamizovana. To su dva sasvim odvojena procesa i pitanja.
U Zapadnoj Evropi pokreti nove desnice će sve više jačati, postepeno će biti formirane koalicije sa partijama koje predstavljaju minulu epohu, a na kraju će i samostalno doći na vlast. Pandemija virusa korone će samo ubrzati ove procese. Ali do tada, evropska nova desnica mora da uspostavi ujedinjeni front od Urala do Atlantika, kao što je to nekada bila socijalistička Internacionala, ili kao što su to sada frakcije u Evropskom parlamentu.
NAJVEĆI SAVEZNIK
Od svih aktuelnih državnih lidera, nova desnica nema većeg saveznika od predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina. Savremena Rusija politički i ekonomski ne otelovljuje sve vrednosti nove desnice, ali je najbliža tom idealu od svih drugih evropskih politekonomskih sistema. Pritom, Rusija ima ozbiljan uticaj i mogućnost da sprovodi nezavisnu politiku, u onoj meri koja će zauvek biti nedostižna, na primer, jednom Viktoru Orbanu i njegovoj Mađarskoj.
Međutim, obojena revolucija u Ukrajini 2014. godine i sankcione politike prema Rusiji primorale su ovu najveću i vojno najsnažniju evropsku državu da se okrene ka Aziji, to jest ka Kini. To je pozitivan obrt za samu Kinu, kao i za njenu borbu protiv SAD-a, ali nije za budućnost Evrope, a ni Rusije koja je njen neizostavan deo i ne može se prosto izolovati od ostatka kontinenta. Postoji realna opasnost da će Rusija skliznuti u evroazijsku koncepciju, koja negira njenu evropsku pripadnost, što znači da će balkanski pravoslavni Sloveni u prvom redu ostati bez svog tradicionalnog oslonca u spoljnoj politici.
Predstavnici konzervativnih krugova u zapadnoj Evropi sa svoje strane moraju priznati autonomiju Istoka unutar evropske civilizacije, a to znači prestanak pokušaja nametanja institucionalnih, ekonomskih, političkih, pa i kulturnih obrazaca od Balkana do Urala. Romanski i germanski konzervativci konačno moraju prihvatiti Slovene kao svoje partnere, a ne potčinjene, Evropa će na tom razdoru pasti. Ukoliko se Zapad i Istok jedinstvene Evrope ne budu rukovodili iznesenim principima, dolazak na vlast nove desnice samo će značiti novi krug međunacionalnih ratova koji će jednom zasvagda uništiti Evropu i svesti je na poslušnicu Azije, predvođene Kinom.
Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi. Ekskluzivno za Novi Standard.
________________________________________________________________________________
UPUTNICE:
[1] https://www.wsj.com/articles/eurozone-growth-hits-6-year-low-as-key-automobile-industry-struggles-11580466957
[2] https://www.eurofound.europa.eu/observatories/emcc/european-jobs-monitor
[3] https://ec.europa.eu/eurostat/tgm/refreshTableAction.do?tab=table&plugin=1&pcode=tps00019&language=en
[4] https://web.archive.org/web/20180909150515/http://www.bamf.de/SharedDocs/Anlagen/DE/Publikationen/WorkingPapers/wp71-zahl-muslime-deutschland.pdf?__blob=publicationFile%7CStudy
[5] https://link.springer.com/article/10.1007/s10680-019-09541-0
[6] https://web.archive.org/web/20120323024339/http://www.pewforum.org/The-Future-of-the-Global-Muslim-Population.aspx?print=true
[7] https://www.pewforum.org/2018/10/29/eastern-and-western-europeans-differ-on-importance-of-religion-views-of-minorities-and-key-social-issues/
Naslovna fotografija: portal.ywtitov.ru
Izvor Novi Standard
