U okviru sistema specijalizovane agencije za obrazovanje, nauku i kulturu Unesko, od 1992. godine postoji program „Sećanje sveta“. Polazeći od temeljne ideje da dokumentarno nasleđe sveta treba da pripada i da bude dostupno svima, program je zamišljen kao monumentalni registar u kome bi, posle procedure obrazloženog predlaganja i ozbiljnog stručnog valorizovanja, bila pohranjena najznačajnija dokumentarna građa koja svedoči o važnim događajima, pojavama i ličnostima iz istorije čovečanstva. Program je uspešno krenuo i dugo veoma dobro funkcionisao u skladu sa osnivačkom idejom, tako da je narastao do razmera impozantne materijalne i digitalne riznice kolektivne memorije sveta.
Poslednjih godina, međutim, došlo je do ozbiljnih teškoća u odlučivanju o pojedinim nominacionim dosijeima koji se odnose na dokumentarnu građu iz novijeg vremena, a posebno iz razdoblja Drugog svetskog rata. Razlog je različito, pa i potpuno oprečno tumačenje događaja na koje se predložena dokumentacija odnosi i paralelno postojanje bar dveju nacionalnih „istina“, tj. istorijskih narativa o njima.
Primera radi, već poduže traje sporenje između Japana i Južne Koreje o tome može li se dokumentacija o tzv. „ženama za utehu“ uvrstiti u registar Sećanja sveta, jer Tokio osporava način na koji se u korejskom predlogu prikazuje ovaj vid „seksualnog ropstva“ tokom Drugog svetskog rata. Ima i drugih primera sudara suprotstavljenih „istina“ o pojedinim dosijeima, a zapaža se da ih je sve više od kad je krenula šira kampanja revizije razloga za izbijanje, prirode i ishoda Prvog i Drugog svetskog rata, kao i uloga koje su u njima imali određeni akteri.
Ima glasova koji počinju da govore o mogućoj blokadi čitavog mehanizma funkcionisanja programa „Sećanje sveta“ i potrebi radikalnog preispitivanja metodologije kojom se rukovode njegova tela. A izgledalo je da se program bio potpuno uhodao i višestruko opravdao svoje postojanje.
Srbija je, recimo, u registar „Sećanja sveta“ 2015. godine upisala telegram kojim joj je Austrougarska objavila rat 1914. godine, a da iz Beča nije bilo nikakve opstrukcije, jer bi bilo teško ponuditi nekakvo alternativno tumačenje prirode te istorijske depeše i drugačije uloge dveju država u događajima povezanim sa Prvim svetskim ratom. Nikome u zvaničnoj Austriji, zemlji zrele i uravnotežene istorijske svesti, to nije ni padalo na pamet. Uzgred, pored Miroslavljevog Jevanđelja, Srbija je (a ne Hrvatska!) u Uneskov registar bez ikakvih problema upisala i Arhiv Nikole Tesle (2003).
Ovih dana nam je pandemija virusa korona podarila saznanje da se na internet prezentaciji EU, u „kutku za učenje“ namenjenom najmlađima, u tekstu o Hrvatskoj kao državi članici navodi da je „čuveni Hrvat Nikola Tesla bio među prvima koji su otkrili snimanje rendgenskim zracima“. Pošto neposredno za pominjanjem Tesle, kao znamenitosti Hrvatske, sledi ime fudbalera Luke Modrića, nije teško razumeti motiv da se ipak pozajmi i neka iz nauke. Nadajmo se da, zasad, nije planirana i neka revizija u registru „Sećanja sveta“…
O prekretnim istorijskim događajima i o velikim sukobima oni koji su bili na različitim, a pogotovo suprotstavljenim stranama ne mogu imati podudarne predstave i o njima izgraditi skladne vrednosne sudove. Ne bi bilo normalno da je suprotno. Ti konfliktni narativi, odnosno sukobljene „istine“ svojstvene su i učesnicima jugoslovenskih ratova iz devedesetih godina i zbog toga nikoga ne treba posebno i selektivno osuđivati. Ovo tim više što je, uprkos periodima (i prividima) mirnog saživota, poslednje posezanje za oružjem opterećeno dugom hipotekom prethodne nesloge i nepoverenja, uz povremeno krvavo razračunavanje.
Ako se doda da su koreni ovdašnjih netrpeljivosti urasli i u dubine arhetipskih verskih sukoba, da je ta, jedno vreme donekle zapretana, dimenzija animoziteta sračunato podgrevana kao neiscrpni generator mržnje i spremnosti za žrtvu „na oltaru crkve i plemena“, kao i da se u medijskoj i obrazovnoj sferi jednostrani stereotipi o sebi i drugima sistematski reprodukuju i obogaćuju, ne može se realno očekivati da se razlike između nepomirljivih nacionalnih/verskih „istina“ na bivšem jugoslovenskom prostoru smanje i ublaže.
U Evropi i u nekim drugim državama Balkana pokušalo se, u dobroj volji, sa tzv. nekonfliktnim, kompromisnim i zajedničkim udžbenicima istorije, u kojima bi se naglašavalo ono što spaja, a izbegavalo i na najmanju meru svodilo ono što razdvaja. Uspeh je izostao, jer su proizvodi ovakvog inženjeringa neminovno i objektivno poprimali karakteristike krivotvorina, a svojom „konstruktivnošću“ nikoga ni u šta nisu uspeli da uvere, a ponajmanje da izmene istoriju.
U duhu ovakvih ideja i nastojanja, obeležavanje kraja Prvog svetskog rata pretvorilo se u proslavu „Dana primirja“, a „Dan pobede (nad fašizmom)“ postao je „Dan Evrope“. U skladu sa „novim narativom“, predsednik Srbije se našao na sporednoj, a „predsednik Kosova“ na glavnoj tribini kod Trijumfalne kapije u Parizu, predsednik Rusije nije čak bio ni pozvan na svečanost povodom završetka rata posle kojeg bi, da nije bilo Crvene Armije, Evropa nešto drugačije izgledala. Nemačka kancelarka bila je, naravno, među glavnim zvanicama… Kako bi, onda, moglo biti drugačije na Balkanu, gde se ratovi u glavama i u srcima ljudi i dalje vode, što politike ujedno i slede i podstiču?
Pored toga što je ovoga puta proticao u znaku i u ambijentu kovidske pandemije, maj je, kao i svake godine, doneo nekoliko datuma koji se, na ovaj ili onaj način, po pravilu javno obeležavaju. Prevario se onaj koji je možda naivno pomislio da će zabavljenost i zastrašenost masovnom epidemijskom pošasti bar malo „smanjiti doživaljaj“ koji majski praznici pobude u svim našim sredinama.
Još jednom se pokazalo da nismo sposobni (ili voljni) da shvatimo nešto što izgleda prilično logično i jednostavno – da o nekim bitnim stvarima iz bliže, pa i nešto dalje prošlosti imamo suštinski različite predstave, da je to, s obzirom na sve okolnosti prošle i sadašnje, neizbežno i, bar za duže vreme, nepromenljivo, ali da bismo, s obzirom na objektivno zajedničke životne interese, i kao komšije, a i na regionalnom nivou, s postojećim razlikama morali naučiti da živimo.
Mada u tom pogledu od sredine do sredine postoje izvesne razlike, u celini još uvek nismo spremni da svoju „istinu“ do moguće mere usklađujemo sa činjeničnom realnošću minulih događaja, kako se određeni datumi redovno i zakonito ne bi koristili provokativno i ne bi pretvarali u salve optužbi i gnevnih utuka. Umesto takvog razložnog smirivanja strasti, kao da smo svedoci stalne eskalacije, što svakako nije plod slučajnosti.
Lošim i neinventivnim politikama (ako su to uopšte politike?) je ovakvo gorivo, izgleda, preko potrebno. Imali smo priliku da se u samo nekoliko dana u to izdašno uverimo. Prvo je četrdesetogodišnjica smrti Josipa Broza Tita zagrejala atmosferu i usijala društvene mreže, a onda je došlo obeležavanje 75. godišnjice očajničkog proboja logoraša iz Jasenovca, pa „Dan Evrope“, pa blajburški pomen… Prevelika koncentracija „datuma visokog rizika“!
Hrvatski predsednik Zoran Milanović dao je dobar ton napuštanjem manifestacije na kojoj su se pojavili „branitelji“ u majicama sa pozdravom „Za dom spremni“, a najavio je da iz istog razloga neće ići ni u Blajburg, na pomen u organizaciji kontroverznog Počasnog blajburškog voda. Oprezni optimizam probudila je činjenica da se na ovogodišnjem pomenu jasenovačkim žrtvama, posle nekog vremena, našao ceo državni vrh Hrvatske, ali i predstavnici srpskih i jevrejskih zajednica i organizacija. Usledila je, međutim, opšta pometnja u hrvatskom javnom prostoru i domoljubna dreka protiv takvog izdajničkog držanja šefa države koja za neke legitimno baštini i tradiciju NDH.
Za „Dan Evrope“ javni televizijski servis Crne Gore našao je za shodno da jutarnji program otvori pesmom poznatog „antifašiste“ Marka Perkovića Tompsona, što je, naravno izazvalo gnevna reagovanja među Srbima u Crnoj Gori, Crnogorcima koji nisu srbomrsci, a i u celom srpskom nacionalnom korpusu.
U isto vreme i istim evropskim povodom, mediji u regionu preplavljeni su snimkom prigodne poštanske marke koju je izdala Pošta Severne Makedonije, na kojoj je, valjda zbog toga što Hrvatska trenutno predsedava u EU, prikazana geografska mapa koja obuhvata celokupnu teritoriju ustaške NDH, sa celom BiH, kao i delovima Srbije i Crne Gore. Na šahovnici, doduše, prvo polje nije belo, ali je sve ostalo bilo dovoljno crno da uzvitla javno mnjenje, a preduzeti su i diplomatski koraci uvređenih strana prema zvaničnom Skoplju.
I onda nam stiže neizostavni Blajburg! Iskru je ukresala najava da će u Sarajevu biti održana misa za žrtve Bajburga. Izuzetno oštro reagovali su Željko Komšić i Šefik Džaferović. Bošnjački i (nominalno) hrvatski član Predsedništva BiH zatražili su od kardinala Vinka Puljića da preispita odluku o održavanju pomena.
Prilikom obeležavanja „Dana Evrope“ lider SDA Bakir Izetbegović nije štedeo reči osude namere da se u sarajevskoj katedrali oda pošta blajburškim stradalnicima. Evo šta je rekao, pored ostalog: „Kada govorimo o blajburškim žrtvama, čitave porodice su likvidirane, jer su očevi bili u vojsci NDH, odnosno saradnici okupatora. Međutim postupno se obilježavanje pretvorilo u relavitizaciju i rehabilitaciju i slavljenje ustaškog, okupatorskog i saradničkog režima“, dodavši da je period ustaške vlasti u BiH i Sarajevu bio najgore doba koje je ova zemlja zapamtila.
Zatim je na indikativan način nastavio: “U ovom posljednjem ratu su pucali na Sarajevo, ali nisu vladali njime. Ustaše su tada vladale Sarajevom i to je možda najgori dio sarajevske istorije. Kada se govori o tom periodu pristojno je samo govoriti isključivo o žrtvama Maksa Luburića, a nikako o nekim drugim žrtvama“, da bi zaključio: „Bosna i Hercegovina i naročito grad Sarajevo su provokacija za fašiste, jer inkluzivnost ove zemlje i ovaj multietnički grad u kojem stotinama godina crkve, džamije i sinagoge djeluju jedne pored drugih i ljudi žive zajedno, predstavljaju izazov za fašiste koji bi razdvajali ljude“.
Eh, Bakire, Bakire…i kad s punim pravom osuđuje jednu neprihvatljivu manifestaciju relativizovanja i veličanja ustaštva pod maskom verske ceremonije, ne može odoleti da svoj čin ne uklopi u doktrinarnu mantru o izuzetnosti BiH i Sarajeva, kao oaza tolerancije, multietničosti i inkluzivnosti, koje su, budući takve, „izazov za fašiste koji bi razdvajali ljude“.
Hajde da ne nagađamo koji su to za Izetbegovića, pored ustaša, još „fašisti“, a kojima smeta inkluzivni Šeher i koji su na njega „pucali u posljednjem ratu“. Ne budimo prestrogi, bar je ustao protiv rehabilitivanja ustaštva. U tome ga je odmah spremno podržao Tuđmanov antifašista Stjepan Mesić, okomivši se, u najboljem komunističkom maniru, na Katoličku crkvu. No, i on je ovoga puta, nažalost, u pravu… Samo još da to objasni u Mostaru. Pokazalo se, međutim, da nije malo onih među bosanskohercegovačkim Hrvatima, a bogme i (hrvatskim) muslimanima kod kojih su osude Blajburga od strane zvaničnika sa samog vrha republičke vlasti i bošnjačke politike izazvale, najblaže rečeno, revolt.
Dr Božo Ljubić, predsednik Glavnog vijeća Hrvatskog narodnog sabora BiH, nazvao je kritičare blajburškog pomena „radikalnim bošnjačkim i filokomunističkim unitaristima“, a naročitu pažnju privuklo je oglašavanje Ružice Kresić Jukić, dopredsjednice Visokog sudskog i tužilačkog vijeća BiH. Ona je, sa zgražavanjem, osudila „napad neprincipijelnih članova Predsjedništva na temelje katoličke vjere“. Ni manje ni više! Papa Franja bi verovatno bio iznenađen saznanjem da su „temelji katoličke vjere“ blisko povezani sa Blajburgom. Evo šta, pored ostalog, piše dopredsjednica:
„Ovo je prosto nevjerojatno, da se civilna vlast na ovakav način, miješa u rad jedne vjerske zajednice i da traže od Kardinala da ne propovijeda katoličku vjeru. Pogotovo, kada se ima u vidu da se radi o članovima Predsjedništva, koji nisu katolici, niti su izabrani od strane Hrvata. /…/U Bosni i Hercegovini, iako je dokazano da su se zločini dešavali na sve tri strane, niti jedan od naroda ne priznaje ratne zločince, koji su pripadnici njihovog naroda, da su zločinci, bez obzira što je u sudskom postupku utvrđeno, nego ih se dočekuje po aerodromima, kao heroje. /…/ Jasno je i da članovi Predsjedništva, pokušavaju na ovaj način ponovo usmjeriti gnjev naroda na Hrvate i katoličku zajednicu, kao dežurne krivce za sve u ovoj državi, kako bi se skrenula pozornost sa Afere „Asim“, Afere „Respiratori“, donošenja „Korona zakona“, kojim su oštećeni samo umirovljenici/penzioneri itd., i da ne nabrajam dalje afere iz kojih se jasno vidi da pojedinci moraju odgovarati, da bi ova država mogla funkcionirati“.
Gospođi Kresić Jukić, pored duhovne, očigledno nije strana ni ovozemaljska, politička dimenzija života, kojom se, kako izgleda, sigurnije kreće nego onom religijskom.
Da će poklonički poći u Blajburg, unatoč mahinacijama austrijskih ljevičara, najavio je i dežurni hrvatski musliman Idriz ef. Bešić, predsednik Vijeća bošnjačke nacionalne manjine u Vukovarsko-srijemskoj županiji i glavni imam u Gunji. Za njega je „Blajburg najveća grobnica muslimana u Europi, veća i od Srebrenice! Na Blajburgu je stradalo 50 tisuća ljudi islamske vjeroispovijesti“. Bešić je inače ostao zapamćen po besedi održanoj u Blajburgu 2012. godine, u kojoj se zalagao za donošenje nekakve „Blajburške deklaracije“ i proglašavanje ovog hrvatsko-muslimanskog stratišta tragičnijim i od Srebrenice i od Ovčare i od Jazovke.
I tako je to sa simboličkim datumima iz naše usudom zajedničke prošlosti. Sve što je navedeno samo je ilustrativno, jer je na bivšem jugoslovenskom prostoru ovakvih spornih praznika tokom svake godine na desetine i desetine, uz nekoliko onih glavnih, kad nagomilani negativni naboj izbije najvećom silinom i sa svih strana. Neki smatraju da imaju ekskluzivnu tapiju na antifašizam, dok drugi manipulativno instrumentalizuju i antifašizam i stvarni ili imaginarni fašizam. Ne štede se najteže optužbe, do pravog verbalnog paroksizma. Posle svega, ostaje mutan talog u javnosti, osećanje gorčine i frustracije, ali i nekog morbidnog, sladostrasnog zadovoljstva, do prve iduće prilike…
Vrtimo se u začaranom krugu svojih nepomirljivih „istina“. Niko se baš mnogo i ne uzbuđuje, sve je postalo rutina. To je i najopasnije, jer ne vodi nikuda, sem možda u neki novi obračun, a u iole izgledniju budućnost svakako ne.
Evo, na kraju, i jedne jeretičke misli koja će verovatno skandalizovati mnoge usrdne poštovaoce slavne i časne sopstvene, a negatore dostojanstva i moralnosti tuđe prošlosti. Hajde da se razmisli o bar privremenom moratorijumu na javno obeležavanje svih naših važnih datuma iz starije, ali i najnovije prošlosti, bez obzira na to koliko nam znače i koliko istinski zaslužuju poštovanje i spomen.
Naravno, to nije ni moguće ni izvodljivo, a možda ni etički ne bi bilo ispravno. Zanimljivo bi, međutim, bilo proveriti šta bi značilo i donelo isključivanje tih gorionika, periodičnih aktualizatora naših hroničnih nepoverenja i sukobljavanja.
Autor Darko Tanasković
Naslovna fotografija: Medija centar Beograd
Izvor sveosrpskoj.com, 11. maj 2020.
