Ako bismo sudili po nezapamćenoj medijskoj pažnji koja je u poslednje vreme posvećena knjizi nemačkog publiciste Mihaela Martensa U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život, onda bi gotovo sve što je do sada o njoj rečeno navodilo na zaključak da se radi o važnom događaju u srpskoj kulturi. U isto vreme, sam autor, koji se u televizijske i radijske razgovore o svojoj knjizi nekoliko puta uključivao iz Beča, saopštio nam je da je austrijski izdavač rasprodao i drugo izdanje i da je upravo zahvaljujući ovoj knjizi poraslo interesovanje za Andrića na nemačkom govornom području.
Vesti su, dakle, toliko dobre da bolje ne mogu biti. Da budu, međutim, još bolje, potrudio se srpski izdavač, ističući na naslovnoj strani knjige da se radi o „prvoj sveobuhvatnoj biografiji našeg nobelovca”, dok nas na zadnjoj korici, između drugih superlativnih ocena, očekuje i sud kritičara po kojem Martensovo delo „na svojevrstan način potvrđuje tezu da autori rođeni izvan jugoslovenskog istorijskog prostora, kojima srpski nije maternji, ali njime suvereno vladaju, mogu da napišu knjigu koja našoj kulturi nedostaje”.
Da srpska kultura ipak nije takva crna rupa, nevoljno su priznavali i oni koji su ovo delo uzdizali i oni koji su mu nalazili zamerke. Odgovarajući na pitanje novinara zašto niko od nas takvu knjigu nije napisao, gost u televizijskoj emisiji morao je primetiti (iako uz očiglednu rezervu) da je pokušaja da se napiše takva biografija ipak bilo (kao što su, na primer, monografije Žanete Đukić Perišić ili Dušana Glišovića), pri čemu bi rezervisanost verovatno trebalo da upućuje na zaključak da ova dela ne mogu da se porede sa knjigom nemačkog novinara.
Govoreći za jednu televiziju, sam Martens je izjavio da je, pristupajući poslu koji je trajao čitavih sedam godina, imao dva razloga da to učini: prvi je privatni (ljubav prema velikom piscu), a drugi praktičan – zato što su izdavač i autor došli do zaključka da se radi o dobroj i isplativoj temi, jer Andrićeve biografije pre toga nije bilo.
Da su poluistine gore od neistina (kako je nedavno ustvrdio Peter Handke), u to će se uveriti svaki čitalac koji je poverovao i izdavaču i autoru i kritičarima, i koji je morao biti zadivljen činjenicom da najbolje priče o nama pričaju stranci, kada u predgovoru srpskom izdanju pročita Martensovo priznanje da je iz dve pomenute knjige o Ivi Andriću mnogo naučio. Svako ko ume da izvede jednostavnu računsku radnju, zaključuje da je biografija o Andriću ipak bilo i ranije, te da su se dve najiscrpnije (svaka u svom domenu) pojavile upravo u godini kada je Martens i sam rešio da piše svoju. (Osim treće navedene, koja datira iz 1938. godine, biografskih studija o Ivi Andriću bilo je mnogo više.)
Doduše, mora se priznati i to da je autor na jednom mestu korigovao svoj iskaz, precizirajući da Andrić nije dobio takvu biografiju kakvu bi on voleo da pročita. Ipak, sveukupna atmosfera medijske buke što propagira „jedinstvenu” i „prvu sveobuhvatnu” Andrićevu biografiju govori nam da ovde nešto nije u redu. Iako je sasvim jasno da Martens bez prethodnih istraživanja nije mogao ni da se upusti u ovaj posao, pitamo se zašto se to u medijima prećutkuje, u čemu podjednako učestvuju i sam autor, i novinari, ali i kritičari koji su se oglašavali ovim povodom.
KNjIGA BEZ FUSNOTA
Da Martens svoju biografiju o Ivi Andriću nije napisao ex nihilo, već da se uveliko koristio istraživanjima srpskih naučnika, jasno je svima onima koji su iz različitih razloga upućeni u život i delo velikog pisca – bilo da je reč o studentima, profesorima ili istraživačima – a koje je, možda upravo zbog ove činjenice, sam autor u intervjuu u sarajevskom Oslobođenju arogantno otpisao ne samo kao svoje potencijalne čitaoce već i kao društvene i kulturne autsajdere, autistične suvišne ljude koji nemaju nikakvog uticaja na savremeni život.
Ističući da su tzv. obični čitaoci njegova ciljna grupa, Martens kaže: „To su ljudi za koje ja pišem, a mnogo manje me interesuje sud malog kruga stručnjaka, andrićologa. Generalno je akademski svijet grupica ljudi koji citiraju jedni druge bez pravog uticaja na bilo šta osim vlastitog kružoka.”
U ovom nipodaštavanju krije se suštinska razlika između Martensove knjige namenjene široj publici naviknutoj na senzacionalizam i naučnih biografskih studija o Andriću, koje, istini za volju, takođe nisu nastajale ni iz čega. Ali, za razliku od Martensa, koji se dobrano oslonio na rezultate ogromnog rada što su ga u svoja istraživanja ugradili upravo ti naučnici, oni su svaki svoj izvor, onako kako to nalažu etička naučna merila, precizno i jasno imenovali i citirali. Zašto je ovo važno i zašto treba da verujemo samo ovakvim esejima i monografijama?
Svakako ne samo zato što bavljenje naukom zahteva visok nivo intelektualnog poštenja već i zato što knjiga koja nema nijednu fusnotu svoje izvore može da izvadi iz konteksta i zloupotrebi. Kada imamo u vidu sve ono što se o Andrićevoj ličnosti i delu pisalo u političkim tumačenjima raspada Jugoslavije i ratova devedesetih godina, kada su njegove knjige uzimane kao predložak za razumevanje istorijskih antagonizama što su vodili krvavim sukobima u višenacionalnom bosanskom vilajetu, ne možemo a da se ne setimo piščeve opreznosti, straha od reči, koji je u osnovi imao upravo strah od bukvalnog, odnosno političkog, ideološkog čitanja književnog teksta, straha koji jeste bio posledica njegovog neposredno proživljenog traumatičnog životnog iskustva. Martensova nadmena samouverena pozvanost da upravo on osvetli prožimajući odnos književnosti i istorije na Andrićevom primeru upućuje na opreznost i na potrebu pažljivog čitanja.
Srpskog čitaoca koji voli i ceni Andrićevo delo Martensova knjiga može da privuče već samom činjenicom da je neki stranac poželeo da piše o onome što predstavlja najbolji deo nas i u čemu se, kao u kolektivnoj vrednosti, identitetski pronalazimo. Iako je očigledno počeo da piše delo „sa tezom”, mora se priznati da u nekim momentima on nije mogao da suspregne osećaj divljenja prema Andriću kao velikom evropskom književniku. Međutim, sa druge strane, kako je i sam rekao, za njega je Andrićev život zanimljiv najviše kao deo društvenog i istorijskog konteksta koji nam se predstavlja prelomljen kroz specifičnu „zapadnjačku” perspektivu, obeleženu mnogim predrasudama, posebno onima ideološke prirode.
To je u ovoj knjizi prisutno u njenom inače dominantnom diskursu (jer o delu koje je ovenčano Nobelovom nagradom saznajemo malo, dok su pikanterije iz piščevog privatnog života takođe u žiži pažnje), kada se Andrić predstavlja kao diplomata i dobar činovnik države čije postojanje autor neskriveno smatra istorijskom pogreškom, prihvatajući tezu o navodnom „velikosrpskom hegemonizmu” kao glavnom faktoru njenog raspada.
Insistirajući, s pravom, na Andrićevom iskrenom jugoslovenstvu, Martens je morao da napravi razliku između čoveka i umetnika i u tom raskoraku između vlastite ideološke pozicije i opredeljenja ličnosti čiju biografiju predstavlja, otkrivaju se i glavni nedostaci ove publicističke, a ne naučne proze. (Primeri ovakvog uplitanja autora, pozvanosti da sudi piscu, nisu malobrojni: „U Andrićevim romanima nema mesta ljudima koji sumnjaju u Jugoslaviju ili čak pate zbog nje” (72) ili „Jugoslovenski cilj opravdava diktatorska sredstva…” (106)).
Upečatljiv primer zloupotrebe i pogrešnog čitanja Andrićevih tekstova predstavlja teza da je tekst o latinoameričkom generalu Simonu Bolivaru napisan kao apologija Aleksandrove Šestojanuarske diktature. Tumačeći Andrićeve životne izbore njegovom oportunističkom, slabom i plašljivom prirodom, Martens je neretko nedosledan, te pisca isprva naziva jednim „od glavnih zagovornika približavanja Kraljevine Jugoslavije nacionalsocijalističkoj Nemačkoj” (112), da bi u odeljku o Andrićevim berlinskim godinama – o kojima, razumljivo, dobijamo i najviše novih podataka – zaključio kako Andrićevi „privatni zapisi čak i diplomatski izveštaji tog vremena pokazuju da hvalospevi vezani za Hitlera i nacističku Nemačku ne odgovaraju njegovim ubeđenjima” (131).
NEZAINTERESOVANOST NEMAČKOG ČITAOCA
Da i pored toga što je – očigledno menjajući svoje mišljenje o piscu – isticao opšte, humanističke vrednosti Andrićevog dela, Martens nije mogao da razume čoveka koji je navodnu strašljivost i oportunizam demantovao ključnim životnim izborima (povratak u Beograd 1941, odbijanje da potpiše nemački Apel srpskom narodu, ali i nedvosmisleno opredeljenje da se, uprkos svom jugoslovenstvu, izjasni kao Srbin u vreme kada to nije bilo ni oportuno ni poželjno), vidimo i po karakterističnoj praznini prisutnoj u knjizi koja se nijednim retkom ne bavi odnosom pisca prema srpskoj književnoj tradiciji, njegovim velikim temama: Vukom i Njegošem. Autor ove „prve sveobuhvatne biografije našeg nobelovca”, koga je zapravo zanimala samo jedna vrsta kontekstualizacije, pravdao je ovu činjenicu nezainteresovanošću nemačkog čitaoca kome je ova knjiga izvorno i namenjena.
Ovaj tekst ne predstavlja „recenziju” Martensove knjige već samo razmišljanje dovedeno do pitanja koje treba da postavimo sebi: koliko smo kao društvo i kultura spremni i sposobni za realno vrednovanje onog što imamo i što smo u nauci postigli, koliko smo spremni da branimo ljude čija se dela (ništa manje dobra od onih čiji su autori stranci) uveliko koriste a prećutkuju, koliko smo spremni da ne dozvolimo da nam se kao „prve” i „najsveobuhvatnije” nameću knjige koje to svakako nisu? Srpska nauka o književnosti može da se ponosi svojim istraživačima – kako istoričarima tako i teoretičarima – ali se, nažalost, ne sećam nijednog pokušaja da se ova dela koja predmetu svog istraživanja ne pristupaju pristrasno, sa „pozitivnim” predrasudama, već naprotiv, apodiktično, težeći objektivnosti i argumentaciji zasnovanoj na činjenicama – prevedu na strane jezike.
Hoćemo li biti spremni da konačno čujemo i naše naučnike ili ćemo ih prepustiti sudbini esnafske zatvorenosti? Vreme je da o dostojanstvu i uticaju naše nauke na javno mnjenje ovim povodom ponovo razmislimo. U tome nas ne ometaju ni Martensova ni bilo koja druga prevedena knjiga (veliki pisci i njihova dela su opšte dobro) nego upravo vlastito neznanje, nemar i površnost, ili možda neka vrsta interesa?
Mihael Martens napisao je i to da njegova knjiga „ne treba ni da diže niti da ruši spomenike”. Ova rečenica svakako upućuje i na njegov prethodni naslov: U potrazi za junakom, posvećen demistifikaciji i dekonstrukciji mita o „dobrom Nemcu” Jozefu Šulcu, koji je odbio da strelja srpske taoce u Drugom svetskom ratu, i koji je i sam, pridruživši im se, izgubio život. Ostaje otvoreno pitanje da li ćemo se potruditi da mit o superiornom, sveznajućem strancu, koji nam daje „naš pravi lik u ogledalu”, oborimo sami.
Autor Gorana Raičević
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub
Izvor Politika, 20. maj 2020.
