Manifest lidera ruskih komunista: Pravoslavlje je temelj ruske civilizacije

Komunisti i svi patrioti moraju aktivno da brane rusku istoriju, rusku kulturu, rusku dušu. Jer je glavni udar rušilaca naše države usmeren upravo na njih

Godine 1990. u Rusiji je bilo više od 120 miliona Rusa, a danas ih je 10 miliona manje. Još 25 miliona Rusa je tada živelo van Ruske Federacije. Njihov broj u poslednjih 30 godina takođe je smanjen za 10 miliona. Dvadesetmilionsko smanjenje naroda – to su žrtve uporedive sa onima koje smo podneli tokom Velikog Otadžbinskog rata!

Vreme nam oštro nameće pitanje preživljavanja, odnosno očuvanja građanskog mira i naše državnosti. U naše vreme, za zemlju u kojoj su 80 odsto stanovništva etnički Rusi, najvažniji element nacionalne politike mora biti program spasavanja samobitne ruske civilizacije i preporoda Rusa kao kičme Otadžbine.

SVETSKO RUSKO PITANjE
Neponovljivost i snaga ruskog sveta je u tome što je on težio da u sebi ujedini upravo najbolje osobine Istoka i Zapada, što je izrastao iz stapanja visoke duhovnosti, privrženosti tradicionalnim vrednostima i kolektivizmu i inovativnog mišljenja, stremljenja naučnim i kulturnim visinama.

Kolektivizam, državnost, samodovoljnost ruske države, težnja ka ovaploćenju najviših ideala pravde i bratstva – to su fundamentalne vrednosti ruske civilizacije. Upravo su one predodredile onaj istorijski rezultat o kojem je govorio religiozni filozof Nikolaj Berđajev: „Ruski narod stvorio je najmoćniju državu na svetu, najveću imperiju. Rusija se dosledno i uporno sabirala od vremena Ivana Kalite i dostigla je veličinu koja potresa maštu svih naroda sveta.“

Rusija kao unikalna civilizacija i kao najveća država glavni je istorijski rezultat aktivnosti ruskog naroda. A to je i stalna meta naših spoljnih i unutrašnjih neprijatelja – i u prošlosti i u sadašnjosti. Meta – ne samo geopolitička i ekonomska, nego i duhovna, za njih neprijateljska u kulturnom i moralnom smislu. Ciljajući na nju, oni ciljaju na sam ruski narod. A to znači i na celu svetsku civilizaciju, jer sam život dokazuje da bi bez ruskog doprinosa svetska istorija bila suštinski drugačija.

Imperija koju su stvorili Rusi je jedina u svetskoj istoriji, stvorena ne osvajanjem, pljačkom i istrebljenjem drugih naroda, već savezničkim ujedinjavanjem sa njima, po pravilu, na dobrovoljnoj osnovi. Rusi su na tom putu morali da pribegavaju oružju samo kad su pod svoju zaštitu uzimali narode koji su sklopili savez sa njima i tako im pomogli da se odbrane od osvajača, koji su pretili da ih unište.

„Bićemo prvi koji će svetu objaviti da ne želimo da ostvarimo svoj procvat gušenjem identiteta i nacionalnosti drugih, već mu stremimo kroz najslobodnije i najbratskije svejedinstvo“, zapisao je 1877. godine u svom Piščevom dnevniku veliki prozni pisac i publicista Fjodor  Dostojevski. Ratni podvizi našeg naroda i bratsko ujedinjenje kojim je naš narod stvorio Rusku imperiju i Sovjetski Savez u potpunosti su dokazali ispravnost ovih reči.

Iz veka u vek naša država je bila glavna prepreka svima koji su težili svetskoj dominaciji. O Rusiju su se neizbežno spoticali svi pretendenti na globalnu vlast i porobljavanje čovečanstva: od Batua i Tamerlana, do Napoleona i Hitlera. Posle Velikog Otadžbinskog rata naša država je stala na put američkoj gospodi, koja svetu donosi elektronsko ropstvo – u stvari „ažuriranu“ verziju fašizma, smućkanu od neoliberalnih socijal-ekonomskih i geopolitičkih teorija. Sovjetski Savez je sprečavao njihov smrtonosni trijumf sve do časa kada su SSSR i svetski socijalistički sistem bili podvrgnuti izdajničkom razbijanju.

RUSKI KORENI SOCIJALIZMA
Ispravno razumevanje ruske istorije u celini i njenog epohalnog sovjetskog perioda nemoguće je bez shvatanja da socijalistička ideja ima svoje korene u hrišćanstvu. U jevanđelskoj propovedi milosrđa, jednakosti, pravde, odricanja od materijalnog bogatstva, neprihvatanja laži i eksploatacije. Izvorno utemeljenje socijalističkog pogleda na svet je upravo u veri, čijim prihvatanjem su se Rusi konačno oformili kao ujedinjena nacija. I stupili na put doslednog duhovnog, kulturnog, državotvornog i političkog stvaralaštva.

Krajem 10. veka, uoči prihvatanja hrišćanstva od strane Rusa, započeo je raskol na zapadnu rimokatoličku i istočnu pravoslavnu crkvu. Ta konfesionalna podela nikako nije bila povezana u prvom redu sa obrednim razlikama, kao što neki istoričari i propagandisti pokušavaju da nas ubede. Ona je nosila duboke razlike u pogledu na svet i u vrednostima.

Zapadno hrišćanstvo, koje se usredsredilo na sjaj spoljašnjih rituala i birokratsko konstruisanje papske hijerarhije, je u suštini odbacilo ideale na kojima počiva jevanđelsko učenje: sabornost, milosrđe, brigu o siromašnim i unesrećenim, odbacivanje ideologije zelenaštva, koju je Hrist žigosao.

A protestantizam, koji se otcepio od rimske crkve sredinom prošlog milenijuma i proširio se u anglosaksonskom svetu i na severu kontinentalne Evrope, u potpunosti se sveo na propovedanje ekstremnog individualizma i ozloglašene superiornosti „izabranih“. On je potpuno raskinuo sa osnovama hrišćanske vere i postavio temelj kapitalističke ideologije, proglasivši vapijuću društvenu nejednakost  „Božijim promislom“, a gomilanje materijalnog bogatstva – najvišom  vrlinom.

PRAVOSLAVNI POGLED NA SVET SAMO U PRAVOSLAVNOJ DRŽAVI
Ruski narod je od početka izabrao pravoslavlje, koje je uspelo da sačuva istinski duh hrišćanstva, i da ostane na zadatom moralnom nivou. I da za vekove vekova sačuva privrženost sabornosti, čije su jedinstveno ovaploćenje u vekovima postali kolektivizam i solidarnost sovjetskog društva.

Protivnici komunista aktivno koriste dve „raskinkavajuće“ teze u svojoj lažnoj propagandi. Prva od njih sastoji se u tome da je boljševička partija, dolaskom na vlast, navodno zamenila hrišćansku ideju i simbole svojim, prisilno istiskujući iz svesti društva duhovne postulate i smislove, zamenjujući ih političkim i socijalnim. Druga optužba koju nam podmeću naši protivnici je da ideologija komunista navodno i sama nosi karakter religioznog obožavanja njenih simbola i najvećih političkih ličnosti.

Ali, istina je da je ideja ostvarena u sovjetskom društvu sjedinjavanje temeljnih hrišćanskih vrednosti, koje su u skladu sa večnom težnjom čovečanstva ka pravednosti, sa političkom praksom koja ima za cilj da tu težnju pretvori u realnost. Ne treba govoriti o neskladu socijalizma sa hrišćanstvom, već o istorijski zakonomernoj evoluciji narodne svesti, pogleda na svet i morala, ukorenjenih u pravoslavlju, ka njihovoj političkoj i društvenoj realizaciji. A ta relizacija je moguća samo u društvu socijalne pravde, u socijalističkoj državi.

S tim u vezi, pojava Staljinovog lika u glavnom hramu Oružanih snaga, sagrađenom povodom 75. godišnjice Pobede u Kubinki kod Moskve, deluje duboko simbolično. Ona je izazvala negodovanje nekih poznatih funkcionera koji su u suštini pretvorili antikomunizam u svoju profesiju.

Ali njihovom pokušaju raspirivanja histerije, dali su dostojan odgovor časni i principijelni predstavnici Crkve. Tako je protojerej Leonid Kalinjin, šef stručnog saveta Ruske Pravoslavne Crkve za crkvenu umetnost, arhitekturu i restauraciju, objašnjavajući zašto nikada ne bi pristao da naredi uklanjanje lika vođe sovjetske države – pobednice iz hrama, s pravom izjavio: „Nemam prava ni ovlašćenja da cepam stranice iz knjige istorije“.

Uzgred, poznato je da se lik Generalisimusa već dugo pojavljuje na takozvanim nekanonskim ikonama – kao što je, na primer, Staljinov sastanak sa Blaženom Matrjonom Moskovskom. To je slobodna volja pravoslavnog ruskog naroda na početku 21. veka. Ne možemo a da se ne setimo i sastanka Staljina u septembru 1943. sa mitropolitima Ruske Pravoslavne Crkve. Taj sastanak je imao veliki istorijski značaj i doprineo je još većem jačanju nacionalnog jedinstva u surovim ratnim godinama.

Osnovi političke ideologije komunista nisu prvi put formulisani u Rusiji. Marks i Engels su ih proklamovali u Manifestu Komunističke partije. Ali su ih upravo naša zemlja i ruski narod prihvatili ne samo kao ideologiju, već i kao nacionalnu ideju. Oni su za to su bili pripremljeni kroz vekove svog razvoja. Upravo u tome je jedan od ključnih razloga zašto je socijalizam prvi put pobedio baš na tlu Rusije. Za ovu pobedu bilo je potrebno, u socijalnom i u smislu pogleda na svet tlo, koje je Dostojevski u svom već pomenutom Piščevom dnevniku više od četiri decenije pre Oktobarske revolucije, ovako opisao: „Najviša i najkarakterističnija osobina našeg naroda – to je osećanje pravde i žeđ za pravdom.“

To je ono što socijalističku ideju čini posebno bliskom ruskom svetu. To je ono što predodređuje svojstvenu iskrenim pristalicama socijalizma privrženost najvažnijim vrednostima: jednakosti, skromnosti, kolektivizmu, ljubavi prema bližnjima, odgovornosti za zemlju i stanje u društvu, shvaćenoj kao lična odgovornost. Kod pravih komunista, kod doslednih boraca za socijalizam, ta privrženost je zaista slična religioznoj. Što je i postalo zalog za kolosalna sovjetska dostignuća. Bez toga ne bi bili mogući ni velika pobeda 1945, ni izvanredna socijalna i ekonomska dostignuća Zemlje Sovjeta, ni prodor naše države u kosmos.

Socijalizam i Sovjetska vlast postali su za Rusiju novi istorijski oblik vekovne ruske ideje, ne samo očuvanjem, već i prvim pretvaranjem u delo onoga što je u njoj najvažnije: altruizam, kolektivizam, žeđ za pravdom, spremnost na žrtveno služenje u ime viših ideala. Sve je to u nepomirljivoj suprotnosti sa kapitalizmom i ne može se pomiriti sa njim, čineći ga nespojivim sa ruskom civilizacijom.

RUSIJA NA PRAGU BUĐENjA
 Srednja dužina života se od 1929. do 1955. povećala za 23 godine. Stanovništvo Rusije se povećalo za 40 miliona. Pre svega, zahvaljujući brzom povećanju broja Rusa. I to uprkos užasnim gubicima, koje smo pretrpeli tokom Velikog Otadžbinskog rata, koji je odneo 27 miliona života sovjetskih građana, od kojih je 20 miliona pripadalo ruskom narodu.

Takav kolosalni ekonomski i socijalni skok, koji je sovjetska zemlja ostvarila za manje od tri decenije, nije znala ni jedna država u istoriji čovečanstva, i ni jedan sistem, osim socijalizma. U osnovi ovog gigantskog uspeha bila su tri najvažnija faktora: mudro strateško planiranje, ogromne državne investicije u razvoj i pravična raspodela nacionalnog dohotka u interesu države i građana. A to znači – u interesu ruskog naroda, koji u državi čini apsolutnu većinu.

Danas bi model obnove trebalo da se sastoji pre svega u povratku finansijske i proizvodne baze u ruke države i naroda. Samo ako otrgnemo finansijski sistem i strateški najvažnije grane od kontrole basnoslovno bogate oligarhije, moći ćemo da ih stavimo u funkciju  ubrzanog razvoja, obezbeđivanja tehnološkog prodora i ekonomske nezavisnosti države.

Godine 1987. SSSR je stvarao petinu svetske industrijske proizvodnje, dok je udeo današnje Rusije gotovo 10 puta manji. U našoj zemlji, po stanovniku, proizvodilo se 4,5 puta više industrijskih proizvoda od svetskog proseka. Dok je u SAD stopa rasta nacionalnog dohotka bila oko tri odsto godišnje, u SSSR je ona bila veća od četiri odsto. Po stopi rasta industrijske proizvodnje sredinom osamdesetih bili smo dvostruko bolji od Amerike: 5,3 odsto prema 2,6 odsto. U to vreme smo bili ispred njih i po dužini života.

Ovo je jedan od glavnih razloga zašto sovjetsku ideju i sovjetsku istoriju toliko mrze profesionalni antikomunisti, za čiju je veliku većinu i sam ruski narod duboko tuđ i prema njemu se neprijateljski odnose. Dovoljno je proanalizirati sadržinu propagandnih istupanja antisovjeta i delatnost onih koji uporno napadaju našu prošlost, pa da se uverimo: svi oni su istovremeno i rusofobi.

Preporod Rusije je naš sudbonosni zadatak. Od svakog od nas se očekuje da to shvati. Za pobedničko kretanje napred potrebno je čvrsto tlo pod nogama. Ali ono može postojati samo u zemlji za koju je sveto poštovanje istorije i državotvornog naroda, koji je njen duhovni, socijalni i demografski stožer.

Godine 1812. pruski vojskovođa i vojni teoretičar Karl Klauzevic je privremeno prešao u službu Rusije. Beskrajno je prezirao Napoleona, čeznuo za njegovim padom i hteo je da lično pomogne Rusiji kada joj je Napoleonova armija uputila izazov. Pošto je izbliza upoznao našu zemlju, ruske vojnike, generale i predstavnike vlasti, Klauzevic je zaključio: „Rusija nije zemlja koju je moguće osvojiti, to jest okupirati; u svakom slučaju to nisu u stanju savremene evropske države. Takva zemlja može biti poražena samo unutrašnjom slabošću i dejstvom unutrašnjeg razdora.“ Istinitost tog zaključka je u potpunosti potvrdila istorija.

DOMETI SOVJETSKE CIVILIZACIJE
Ruska država je rasla i jačala dok je imala snage da ide putem samobitnog razvoja, da čuva svoju unikalnu civilizaciju, da ide svojim istorijskim putem. Čak i pozajmljujući, kada je to neophodno, najbolja dostignuća svojih suseda, ali ne mešajući se sa njima. Ne dozvoljavajući dominaciju tuđih ideja i vrednosti u dušama i umovima svojih ljudi.

Razvoj situacije u svetu i unutar naše zemlje dokazuje da je neoliberalna politika, koja se kod nas sprovodi, a koju su Zapad i njegovi namesnici u startu kreirali kao antirusku i rusofobsku, potpuno prevaziđena i blizu je konačnog kraha.

Komunisti i svi patrioti moraju aktivno da brane rusku istoriju, rusku kulturu, rusku dušu. Jer je glavni udar rušilaca naše Države usmeren upravo na njih. I u ovom složenom vremenu, mi smo dužni da budemo ne samo partija narodne vlasti i socijalne pravde, već i partija nacionalnog spasa.

Upravo je sovjetska civilizacija početkom 20. veka uspela da ponudi čovečanstvu najveći socijalistički projekat svetskog poretka, zasnovan na zakonima socijalne pravde, humanizma i ravnopravnosti. U bitkama sa vojskama Antante i Hitlerovim hordama ona je pokazala celom svetu svoju ispravnost i snagu. I stvarnu superiornost nad kapitalizmom, koji se neminovno degeneriše u fašizam i politički banditizam.

Težnja transnacionalnog kapitala da na prevaru sahrani socijalistički projekat pokazala se uzaludnom. Danas se čovečanstvo, izmučeno krizom i razočarano kapitalizmom, ponovo okreće na stranu socijalizma. U prvim redovima tog procesa, kao i pre jednog veka, mora se naći ruski svet, u čijoj svesti su socijalistička stremljenja najdublje ukorenjena. I ne može ih suzbiti nikakav otpor svetske i ruske političke i finansijske „elite“.

SUŠTINA RUSKE IDEJE BRATSTVA
Nemački filozof Valter Šubart, koji je napustio Nemačku posle dolaska nacista i koji je iskreno poštovao naš narod, 1938. godine se u svojoj knjizi Evropa i duša Istoka ovako izrazio o ruskom čoveku: „On ne pokušava da pretvori svog bližnjeg u svoje oruđe. U tome je suština ruske ideje bratstva. To i jeste jevanđelje budućnosti… Zadatak Rusije je da vrati dušu čoveku. Upravo Rusija poseduje one snage koje je Evropa izgubila ili razrušila u sebi… Samo Rusija je u stanju da udahne  dušu ljudskom rodu, koji gine od vlastoljublja ogrezao u materijalni biznis.“

Jasno je da su se ovde imali u vidu istorijski procesi koji su se odvijali u svetu pošto je socijalizam uputio izazov ideologiji zgrtanja novca, pljačke i eksploatacije. Oni procesi u čijem se središtu našao ruski narod i svi narodi naše države. I u središtu kojih se, ubeđen sam, moraju opet naći. Istorija, čiji su najznačajniji aspekti osvetljeni novom snagom na fonu dramatičnih događaja našeg vremena, dozvoljava nam da tvrdimo: istinski ruski čovek ne može da ne bude pristalica socijalizma. A istinski pristalica socijalizma, bez obzira kojem narodu pripada, ne može da ne oseća šrema Rusima poštovanje, zahvalnost i ljubav.

Kada su u Smutno vreme strani osvajači pirovali u Kremlju, patrijarh Germogen, koji nije priznao samozvance i okupatore, bio je bačen u tamnicu. Ali čak i tamo, lišen vode i hrane, nije prestajao da doziva: „Ustajte, ruski ljudi!“ Čuli su ga, došli su odredi Minjina i Požarskog i zemlja je bila spasena. I danas je taj poziv aktuelan. Ako on stigne do svesti našeg naroda, Rusija će se ustati i udaljiti se od istorijskog ponora. I 21. vek će biti vek preporoda naše države.

Osnova ideologije, koja će utrti put ka preporodu, mora da bude savremena ruska ideja, sposobna da ujedini sve narode zemlje u ime zajedničkog interesa i zajedničkog dobra. Ideja, koja se oslanja na socijalizam i hiljadugodišnje duhovne, patriotske vrednosti.

 

NAPOMENA PREVODIOCA: „Rusija je posebna civilizacija“, omiljena je teza savremenih ruskih patriota, kojima pripadaju i Vladimir Putin i Zjuganov. Svoj najnoviji doprinos razradi te teze, predsednik CK KPRF Genadij Zjuganov, koji je i doktor filozofskih nauka, dao je u veoma opširnom članku – manifestu „Ruski stožer Države“, objavljenom 14. maja.

Ovde donosimo znatno skraćenu verziju ovog teksta, u koju smo izdvojili i za ruskog i za srpskog čitaoca najznačajnije teorijske stavove. Već na prvi pogled, iz tih stavova se zapaža da KPRF nije KPSS, već duboko ruska partija koja izvlači bitne zaključke iz najnovije ruske (i srpske) istorije. Sa celinom Zjuganovljevog teksta (u ruskom originalu), čitalac se može upoznati na ovoj adresi.

 

Preveo V. K.

 

Naslovna fotografija: Mihail Metcelь/TASS

 

Izvor Fakti, 26. maj 2020.

Pratite nas na YouTube-u