NATO pokušava da vidljivije i odlučnije potisne Rusiju sa Zapadnog Balkana i spreman je da u „gušenje ruskog uticaja“ uloži novac i sva potrebna sredstva. Zbog toga se obrušio i na Sputnjik Srbija, jer objavljuje „visokokvalitne besplatne članke, popunjavajući informacioni vakuum“.
Sudeći po izveštaju NATO Centra za strateške komunikacije (Stratkom), Severnoatlanska alijansa Rusiju vidi kao faktor rizika na Balkanu koji bi mogao da „poljulja“ pozicije EU i Severnoatlantske alijanse, navodno koristeći slabosti zemalja ovog regiona. Da se ne bi pojavio „osećaj da je Zapad napustio ovaj region“ EU i NATO planiraju da pojačaju svoje delovanje na Balkanu.
„Tu se ne radi o tome da Sputnjik magično očarava ljude i menja umove, nego o tome da je značajan deo srpskog stanovništva bivše Jugoslavije u svetlu novije istorije prilično neprijateljski i negativno raspoloženo prema NATO i politici zapadnih zemalja u regionu. Usred ovog neprijateljstva, ti ljudi su bliži kritičkoj tački gledišta, koju, na primer, izražava Sputnjik. Ali NATO-u je lakše da govori o ’zapaljivoj propagandi Sputnjika‘ nego da prizna sebi neprijatne detalje“, istakao je ruski ekspert Georgij Engelhart.
Ekspert smatra da bi Rusija morala da proširi svoje informaciono prisustvo u regionu i da nekako izađe iz „internet-geta“.
„Veoma mnogo ljudi na Balkanu govori o potrebi stvaranja regionalnog televizijskog kanala, tim pre jer u tim zemljama postoji potreba za tim. Po mom mišljenju, to je jedini način da se održi rusko prisustvo u regionu. Tu se ne radi o promociji propagande, već o održavanju informacionog pluralizma u regionu. Za tim postoji potražnja“, zaključio je ekspert.
NAPADI NA SPUTNjIK TEK SLEDE
Prema drugoj analizi, „proruska retorika i dezinformacije uspevaju da utiču na publiku na Zapadnom Balkanu zbog strukturalne ranjivosti medijskog prostora Zapadnog Balkana, prouzrokovane lošim zakonima o medijima, kontrolisanoj slobodi štampe i teškom položaju medija“.
Pored toga, dokument sadrži delove studije Atlantskog saveta Crne Gore, koja ukazuje da se Sputnjik Srbija „smatra jednim od glavnih kanala ruskog uticaja u medijskom prostoru Zapadnog Balkana“, a ovaj medij optužuju da „pojačava podelu između prozapadnih i proistočnih snaga na Zapadnom Balkanu, promoviše stav da je EU hegemonistički nastrojena, a da je NATO agresivan i provokativan“. U tom kontekstu, Engelhart upozorava da se može očekivati pojačani pritisak na Sputnjik.
„Verovatno bi za Sputnjik takva ocena Stratkoma trebalo da bude prilično laskava, jer Sputnjik ima portal i radijske emisije, a ne televiziju i štampane novine, što nije uporedivo sa uticajem koji mu NATO pripisuje. To govori da i samo postojanje neke vrste medijske alternative već iritira Zapad, stvara nezadovoljstvo i težnju ka tome da se ova alternativa jednostavno eliminiše administrativnim putem umesto da se pokrene nekakva polemika. Zato vidimo da Stratkom ne poziva na polemiku, na kontraargumentacije, već, grubo govoreći, na regulisanje medijskog tržišta – umesto polemike žele da uklone oponenta iz informacionog polja“.
Engelhart napominje da je ovakva situacija eskalirala još ranije, početkom ukrajinske krize, kada se pokazalo da alternativno stanovište, uprkos izuzetno ograničenim resursima, ozbiljno odobrava značajan deo stanovništva postjugoslovenskog prostora, što iritira NATO.
BORBA PROTIV RUSKOG UTICAJA
Ruski eksperti ističu da NATO Rusiju vidi „kao jednog od svojih geopolitičkih neprijatelja“, a izjave Zapada tumače kao pokušaj da se ruski uticaj zameni njihovim vlastitim, da se ograniče mogućnosti ruskih medija u cilju promocije sopstvenih izvora informacija.
Stručnjaci podsećaju da je balkanski region u prošlosti uglavnom bio orijentisan ka Rusiji – to su koreni i trenutna kulturna, trgovinska i ekonomska saradnja, ali da takva situacija neodgovara Severnoatlantskom savezu koji nastoji da „ogradi“ Balkan od alternativnih izvora informacija i da ga izoluje kako ne bi stizale alternativne informacije, uključujući i one o vojnim planovima i namerama NATO-a. To se tumači kao pokušaj stvaranja sterilnog informacijskog prostora.
Ruski analitičari skreću pažnju na činjenicu da razne strukture Alijanse aktivno šire informacije u balkanskim državama o prednostima pridruživanja „civilizovanom zapadnom svetu“ i opasnostima „ruskog uticaja“, navodeći kao primer Crnu Goru i ukazujuću na to da se sve češće govori o ulasku Bosne i Hercegovinu u NATO. Čak i u Srbiji, jednoj od žrtava NATO agresije, aktivno rade sa javnim mnjenjem, uključujući i omladinu.
Engelhart smatra da je ovo intenziviranje u sferi strateških komunikacija NATO-a u stvari propaganda NATO-a u regionu, a da je ovo aktiviranje izazvano pokušajem vršenja političkog i medijskog pritiska na region. Takođe, to se tumači i kao element borbe protiv prisustva i uticaja Rusije u regionu.
„Političkog pritiska će očigledno biti na vlasti u regionu, kako bi se ograničilo ionako skromno prisustvo Rusije u tim zemljama i na njihovom medijskom tržištu. Ovde govorimo pre svega o ’srpskoj zoni‘, odnosno o Srbiji i Republici Srpskoj, a delom i o Crnoj Gori, gde tamošnje vlasti same vrše takav pritisak, a NATO daje crnogorskim vlastima dodatne argumente za takvu politiku. Ovo je element borbe protiv prisustva i uticaja Rusije u regionu. To znači da će se uložiti dodatni resursi u ovu oblast i uložiti dodatni napori, a lokalni izvršioci takvih zapadnih politika dobiće dodatni novac, pružiće im neke dodatne mogućnosti i biće im naložen neki dodatni posao u ovom pravcu. Odnosno, održaće se neke konferencije, sastanci, diskusije, priprema dokumenata sličnih izveštaju Stratkoma na lokalnom nivou“, kaže Engelhart.
Ekspert napominje da ovde nema ničeg novog i da se ovaj problem pogoršao u senci epidemije virusa korona, kada je EU, barem u prvoj fazi epidemije, bila veoma destabilizovana krizom i kada nije mogla da se nosi kao struktura.
„Napori Rusije i Kine da pruže pomoć Srbiji, Republici Srpskoj i Italiji izazvali su vrlo oštru reakciju na nivou EU i direktnu ljubomoru. Dovoljno je setiti se samita EU u Zagrebu šestog maja, na kojem je usvojena specijalna deklaracija i od lidera svih zemalja Zapadnog Balkana traženo je da potvrde da im je glavnu pomoć pružila EU, a ne treće zemlje. To se ponavljalo u različitim oblicima više puta. Spolja to izgleda kao apsolutno emocionalna reakcija. Ali, moramo imati u vidu da su takve stvari obično dugoročne – to može iritirati evropske političare i da ih podstakne da na svaki način dokažu svoju nadmoć u ovom delu Balkana“, smatra Engelhart.
Autor Olivera Ikodinović
Naslovna fotografija: Sergei Bobylev\TASS via Getty Images
Izvor Sputnjik, 02. jun 2020.
