Stranka demokratske akcije, vodeća politička organizacija bošnjačkog naroda u BiH, obeležila je 26. maja tridesetogodišnjicu osnivanja. To je nesumnjivo značajan jubilej, dostojan uvažavanja, pogotovo s obzirom na sve kroz šta je ta stranka, začeta kao pokret, morala da prođe tokom triju decenija svog postojanja, aktivno sudelujući u svim burnim zbivanjima koja su pratila razbijanje i smrt Savezne Republike Jugoslavije, uključujući i krvavi gađanski rat u Bosni i Hercegovini.
Partijsko-politički gledano, SDA može s razlogom biti zadovoljna svojim tridesetogodišnjim bilansom, jer je uspela da savlada sve spoljne pritiske i unutrašnje raskole i da, uz tek povremena pokliznuća, sve do danas ostane dominantan predstavnik muslimana/Bošnjaka na društvenoj i političkoj sceni BiH. Na ovom uspehu stranci koju je 1990. osnovao Alija Izetbegović, a danas je predvodi njegov sin Bakir, može se samo čestitati. Poređenja radi, Demokratska stranka, u isto vreme osnovana (obnovljena) u Srbiji, u međuvremenu se raspala na više liderskih partija, od kojih nijedna u ovom trenutku, nažalost, objektivno ne igra značajniju ulogu u političkom životu zemlje.
U okolnostima koje su od prekretnih devedesetih vladale na bivšem jugoslovenskom prostoru slaviti trideseti rođendan na mestu vodeće stranke jednog naroda nikako nije za potcenjivanje. Zadovoljstvo ovom činjenicom, ali i ukupnim postignućima svoje partije, uz određenu meru samokritičnosti, ali i optimizma, u prigodnom obraćanju članstvu i javnosti izrazio je i predsednik stranke Bakir Izetbegović. Bilo bi, iz više razloga, nesmotreno i neozbiljno odnositi se prema ovom svečarskom, ali i brižljivo strukturisanom programskom izlaganju isključivo kao prema prigodnom. Naprotiv, ono je izvanredna prilika da se analiziraju dosadašnji stvarni politički učinci SDA i njeni prioritetni budući zadaci, u viđenju njenog lidera.
KOME SE BAKIR OBRAĆA?
Ima li, u svetlu glavnih ciljeva utvrđenih od strane svojih osnivača, SDA zaista onoliko razloga za zadovoljstvo ostvarenim rezultatima koliko bi se moglo zaključiti na osnovu Izetbegovićevih ocena? Nije to lako objektivizovati, pogotovo s obzirom na lukavstvo političkog diskursa, rutinske zamene teza i eufemističku, relativizujuću selektivnu retoriku kojom se političari sračunato služe, a u čemu ni stari ni mladi Izetbegović nisu izuzeci. Pa ipak, vredi pokušati, jer je obraćanje lidera SDA prilikom ovog važnog jubileja nesumnjivo međašnji politički dokument sasvim izvesne aktuelne i potencijalne težine. Da vidimo, prvo, kome se Bakir Izetbegović obraća.
On kaže da je to narod, ali koji narod: „Kada kažem naš narod, ne mislim samo na Bošnjake, mislim na sve one koji nemaju rezervnu domovinu, niti rezervnu politiku kada je u pitanju ravnopravnost građana i naroda Bosne i Hercegovine. Na sve one koji su, zajedno sa Bošnjacima branili, i spremni su da ponovo brane teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje, njenu čast i ugled, njenu bit koju je rahmetli Alija Izetbegović opisao kao vjeru da različite vjere i kulture mogu živjeti zajedno“.
Jasno je da se ovde pod narodom podrazumeva nadnacionalni „politički narod“ koji BiH doživljava kao isključivo izvorište i uporište svog građanskog identiteta, uslovno rečeno, „Bosanci“. Postoji li, uopšte, sa stanovišta apsolutne i realtivne sociološke, ali i političke brojnosti, takav bosanskohercegovački narod, odnosno nacija? Prema našim saznanjima, ne postoji.
Inače, prilikom osnivanja, SDA se samodefinisala kao „politički savez građana Jugoslavije koji pripadaju muslimanskom kulturno-povijesnom krugu, kao i drugih građana Jugoslavije koji prihvataju program i ciljeve Stranke“. U međuvremenu je „pripadnost muslimanskom kulturno-povijesnom krugu“ taktički izostavljena iz zvanične lične karte i programskih dokumenata SDA, što ne znači da je ishodišno (pan)islamističko ideološko opredeljenje napušteno, kao i političko delovanje ispostava SDA u onim oblastima bivše Jugoslavije u kojima pripadnici islama kompaktnije žive.
Ima, uostalom, ozbiljnih analitičara koji ocenjuju da je Alija Izetbegović najuspešniji i bio u onome što se u „Islamskoj deklaraciji“ naziva „islamizovanje muslimana“, a o čemu je svojevremeno rado govorio i bivši reis-ul-ulema Mustafa Cerić, inače jedan od četrdesetorice potpisnika inicijative za osnivanje SDA.
Stranka se u sadašnjoj vrednosnoj konjunkturi zalaže za navodni kontinuitet nadnacionalnog, integralnog „bosanstva“, ostajući u biti muslimanska i bošnjačka, što je teško konceptualno pomiriti, a još teže u BiH politički realizovati kao dobitnu ujedinjujuću platformu.
Izetbegović u ovom obraćanju nije, zapravo, rekao ništa novo, već je samo potvrdio istrajavanje svoje partiji na liniji afirmisanja „bosanskohercegovačkog patriotizma“, što, uprkos svim razlikama, tipološki, a i po nosivosti, podseća na „socijalistički patriotizam jugoslovenskih naroda i narodnosti“, o kojem je neposredno pre agonije SFRJ u Hrvatskoj govorio srpski kadar Dušan Dragosavac.
DOBRI BOŠNjANI
Prošle godine je Izetbegović u Kaknju održao predavanje pod karakterističnim naslovom „Nezavisnost BiH i državotvorna svijest naroda BiH“, u kojem je razradio pojam državotvorne svesti pretpostavljenog, a van bošnjačkog korpusa samo teorijski ili u neznatnim tragovima postojećeg, „bosanskog naroda“.
U svom obraćanju povodom jubileja SDA, kao što vidimo, on se na taj „narod“ oslanja i u hipotetičkoj ponovnoj odbrani „teritorijalnog integriteta i suvereniteta“, kao i „časti, ugleda i biti“ BiH, pri čemu tu mističnu bit određuje merom vere svoga oca u to da različite vere i kulture mogu živeti zajedno. Verovatno idealno i mogu, ali se pokazalo, i to na tragičan način, da u BiH po meri programskih vizija i praktičnog ponašanja SDA teško da bi mogle, sem pod nekim totalitarnim režimom i/ili u okviru širih, centralizovanih državnih sistema (poput osmanskog, austrougarskog, monarhističkog i komunističkog jugoslovenskog…). Ali, u takvim uslovima partija kao što je SDA, pa još i vodeća, bila bi nezamisliva, sem ukoliko bi se opredelila za nagodbenjački i kameleonski modus operandi Spahove Jugoslovenske muslimanske organizacije.
U sastav „naroda“ kome se lider SDA obraća ne ulaze, kako kaže, oni koji imaju „rezervnu domovinu“, odnosno „rezervnu politiku kada je u pitanju ravnopravnost građana i naroda Bosne i Hercegovine“. Sem što je već prilično izanđala i neukusna, ta floskula o „rezervnoj domovini“ je politički besmislena i kontraproduktivna. S kojim pravom se konstitutivnim narodima koji imaju svoje nacionalne matice van BiH oduzima pravo da BiH ravnopravno smatraju svojom domovinom, a njihovo odbijanje da se uklope u „bosansku naciju“ žigoše kao posedovanje „rezervne domovine“ i „rezervne politike“?
Ta optužba se stalno ponavlja i sigurno ne doprinosi „izgradnji državotvorne svesti“ kod Srba i Hrvata u skladu sa Izetbegovićevim receptom, već ih, naprotiv, čini dodatno sumnjičavim u pogledu načina na koji SDA sprovodi u delo ono što sin osnivača stranke naziva babinom „vjerom da različite vjere i kulture mogu živjeti zajedno“.
Jedna rečenica iz Izetbegovićevog kakanjskog predavanja upućuje na to da je on savršeno svestan suštine problema za „državotvornom sviješću naroda BiH“, tj. da se reč narod u ovom kontekstu može opravdano upotrebiti jedino u genitivu množine (narodâ), a nikako jednine. On, naime, sasvim razložno konstatuje da „da je u BiH samo jedna istina o onome što se (u ratu) dešavalo, ali da uprkos tome svaki narod ima svoju istinu“.
Bošnjaci/SDA moraju, ističe Izetbegović, „braniti tu jednu istinu, ali i pronaći način da se pomirujemo i s jednima i drugima i trećima i četvrtima“. Bošnjačka istina bila bi, dakle, ta „samo jedna“ prava istina, ona za koju pravoverni muslimani inače smatraju da pripada jedino Alahu (Hak), što je ujedno i jedno od njegovih 99 „najlepših imena“. Ljudi bi morali biti bar malo manje isključivi i gordi u pogledu ispravnosti svojih i tuđih „istina“, što važi za pripadnike svih vera i nacija, pa i za Bošnjake i članove SDA.
Evo i jedne Izetbegovićeve metafore: „Nismo se dali asimilirati, raskinuti i oduvijek smo branili našu zemlju i opstojnost. Bosanski jezik se ovdje govorio stotinama godina i ništa drugo. Iako smo različiti, svi smo mi u mentalitetu jedan narod. Bosna mi ponekad liči na krošnju čije grane svi lome“.
Sugestivna je, ali ne baš i smisaono sasvim jasna ta predstava krošnje pod stalnim udarom lomitelja grana, dok se uvođenjem krajnje neuhvatljive kategorije „mentaliteta naroda“ ulazi na klizav teren etnopsihologije, na kome nije preporučljivo zasnivati političke i državotvorne projekte. Ali, da ostavimo krošnju njenoj hudoj sudbini. Šta je sa stablom? Da nije možda problem u stablu zasađenom na nepogodnom tlu i bez dubljih korena?
Evo Izetbegovićevog objašnjenja: „Od 1463. do 1992. godine Bosnom su vladali drugi. Njeni sinovi su ginuli diljem svijeta pod tuđim zastavama. Nikada više neće biti tako, i to je zasluga prve generacije kadrova SDA čijoj su političkoj procjeni bosanskohercegovački patrioti vjerovali bez rezerve“.
Više od pet vekova, dakle, nije bilo nikakvog suvereniteta predaka „bosanskog naroda“ nad teritorijom Bosne i Hercegovine i ona kao država nije postojala, već jedino kao administrativna jedinica promenljivih granica u sastavu većih državnih celina. Koren bi, u skladu sa ovom originalnom koncepcijom navodnog kontinuiteta u diskontinuitetu, jedinstvenom „paradigmom Bosna“ (R. Mahmutćehajić), zračio iz humusa srednjovekovne bosanske države, a mentalno ishodio iz verovanja „dobrih Bošnjana“ koje, smatra Izetbegović, valja nazivati patarenima, a ne bogumilima (?!), i koje su, kao i onu krošnju, svi vazda lomili. No, ovo je tema o kojoj su napisani tomovi i nije primereno u nju se ovde i sada upuštati.
DOVRŠAVANjE POSLA
U podsećanju na Osnivačku skupštinu SDA u sarajevskom hotelu „Holidej in“, ovih dana se u bosanskohercegovačkim medijima često navode i zavetne reči koje je tom prilikom izgovorio Alija Izetbegović: „Siguran sam da tumačim najdublja osjećanja muslimanskog naroda ako kažem da on neće dozvoliti komadanje Bosne. Sramni sporazum Cvetković-Maček o podjeli ove zemlje je mrtav. Za to je garancija snaga koja se danas rađa u ovoj sali“.
Zašto je pomenut baš zlosrećni sporazum Cvetković-Maček iz 1939. godine, kojim se u predvečerje Drugog svetskog rata, stvaranjem Banovine Hrvatske, u skladu sa nakaradnim šovinističkim shvatanjem njenog „povijesnog/državnog prava“, očajnički pokušalo rešiti hronično „hrvatsko pitanje“ u Kraljevini Jugoslaviji? Iskusni vođa JMO Mehmed Spaho, koji je uskoro i preminuo, upozorio je pregovarače da se dogovorom nikako ne bi smeo narušiti autonomni status BiH. Njegov naslednik i istaknuti autonomaš Džafer Kulenović postao je nešto kasnije, u okviru proširenih granica Banovine Hrvatske, potpredsednik ustaške NDH…
Verovatno je osnivač SDA odabrao baš ovaj primer iz ne tako daleke istorije zbog toga što su sporazum kojim je ignorisan bilo kakav autonomni status BiH, u sasvim drugačijim okolnostima, potpisali političari iz dvaju konstutitivnih naroda u „dejtonskoj“ BiH, onih sa „rezervnom domovinom“, a koji u BiH, kao svojoj neotuđivoj domovini, većinski uporno odbijaju da postanu patrioti na način za koji se već tri decenije uporno (tvrdoglavo) zalaže središnji tok bošnjačke politike koji reprezentativno predstavlja SDA.
Bakir Izetbegović se povodom tridesete godišnjice stranke založio za dovršavanje posla koji su započeli osnivači SDA, a njegov otac je na osnivačkoj skupštini svečano obećao da više niko nikada neće komadati BiH. Pred vodećom bošnjačkom strankom nije nimalo lak zadatak. Njen sadašnji lider predviđa da će „dezintegracijske sile zadugo biti žive u BiH. Bit će novih napada na suverenitet države, praviće se namjerne krize i blokade, zagovarati podjele. Pokušavat će nas zamoriti. Ali nikada u tome neće uspjeti“.
A da li će SDA uspeti da ispuni imaginarni amanet „dobrih Bošnjana“ i svojih osnivača i da, u skladu sa neizmenjenom vizijom, dovrši „posao na uspostavljanju sigurne, stabilne i prosperitetne Bosne i Hercegovine“? Može li se na ovom planu dosadašnji učinak SDA smatrati uspešnim? Izetbegović, i svakako ne samo on, misli da može. Iskustva prošlosti i realnost sadašnjosti upućuju na drugačiju procenu.
Možda bi bilo vreme da se članstvo i vođstvo ove značajne i uticajne stranke zapita nije li prioritet njihovog političkog programa – uspostavljanje unitarne BiH sa jedinstvenim bosanskim narodom kao nosiocem državnog suvereniteta, nedostižna utopija. Ako je suditi po idejnim težištima Izetbegovićevog obraćanja o tridesetom rođendanu, izgleda da će i ova prilika za racionalno, odgovorno preispitivanje i usklađivanje politike sa stvarnošću biti propuštena.
Do kojeg će se rođendana čekati?
Naslovna fotografija: Mustafa Öztürk – Anadolu Agency
Izvor Sveosrpskoj.com
