Izlazak Velike Britanije iz EU u kombinaciji sa problemima u transatlanskim odnosima, produženim delovanjem krize evrozone i unutrašnjih političko-intitucionalnih problema, nametnulo je potrebu definisanja daljeg puta EU. Globalna kriza sa pojavom COVID-19 i njegovim već neizbežnim posledicama, to je dodatno osnažila. Realno, u realizaciji konsolidovanja EU za naredni period postoje dve dileme i mogućnosti: prvo dodatno jačanje unutrašnje kohezije sa daljim odricanjem članica od suvereniteta u ekonomsko-političkoj sferi postojanja i funkcionisanja Unije; drugo jačanje mehanizama očuvanja Unije na bazi dostignutog nivoa ekonomsko-političkih integracija, jedinstvenog tržišta, usvojene i ugrađene pravne tekovine, ali kao zajednice nezavisnih država bez njihovog daljeg odricanja od suvereniteta u korist jednog centra.
Još u procesu izlaska VB i dilema daljeg postavljanja EU oko izbegličke krize, funkcionisanja institucija, politike proširenja i Makronove doktrine da unutrašnja konsolidacija EU ima prednost, iskristalisao se novi centar moći i odlučivanja u EU-osovina Berlin-Pariz na kojoj u suštini počiva glavni uslov opstanka EU u sadašnjim okvirima. To se manifestovalo i kod formiranja novih postizbornih institucija EU i glavnih kadrovskih rešenja, a kao rezultat frankonemačkih nagodbi. Kako je delovanje COVID-19 dodatno pogoršalo ekonomsko-političko stanje, ceo proces konsolidacije EU se značajno ubrzava u čemu vodeća uloga osovine Berlin-Pariz sve više dolazi do izražaja. Ako se ovo dalje bude razvijalo i potvrđivalo, može dovesti do svojevrsne „centralizacije” EU pod vođstvom te osovine, a test su tri važne aktivnosti EU, koje po mom mišljenju u ovom trenutku to ilustruju.
Prvi je usvajanje (tokom pandemije u martu) nove metodologije za pristupne pregovore, a na bazi Makronove doktrine, uz odluku da se ipak otvore pristupni pregovori sa Albanijom i Severnom Makedonijom iz geopolitičkih interesa. Ovim je zadovoljen kako Makronov stav prema proširenju oličen u novoj metodologiji, tako i nemački da proširenje dobije novi impuls u kontekstu nove geopolitičke strategije gospođe Fon der Lajen, odnosno Komisije EU.
Drugi je najnoviji predlog Merkel-Makron o prevazilaženju ekonomskih posledica pandemije sa anagažovanjem 500 milijardi evra na način koji bi podrazumevao solidarno učešće svih članica EU. Ovaj predlog predstavlja poseban test za poziciju i ulogu osovine Berlin-Pariz iz dva veoma važna razloga. Prvi je otpor grupe članica (Austrija, Holandija, Danska, Švedska) koje ekonomski dobro stoje i ne žele da svojom pozitivnom aktivom bespovratno pokrivaju velike dugove članica na jugu EU. Drugi je unutrašnji otpor u Nemačkoj koji predvodi Ustavni sud svojom odlukom da ceo predlog treba odgovarajuće pravno i proceduralno obrazložiti. Važan elemenat je i stav u predlogu prema „ekonomskom suverenitetu” EU, što ilustruje aktuelno stanje transatlanskih odnosa i strategiju tandema Merkel-Makron za povratak EU na globalnu scenu, što je dodatni delikatni test za ovaj tandem.
Treći i za nas najinteresantniji je inicijativa Berlina i Pariza koju su 24. maja pismom pokrenuli ministri spoljnih poslova Mas i Le Drijan u ime svojih vlada. Polazna osnova je virus korona koji je „doneo rizik pooštravanja svih sukoba” odakle se „pojavljuju neki od naših starih konflikata i unutrašnjih nesuglasica” zbog čega EU mora da se menja. U kontekstu podvlačenja geopolitičkog značaja zapadnog Balkana na linijama nedavne Zagrebačke deklaracije, pitanje KiM je posebno naglašeno ocenom da „nerešena situacija između dve zemlje (Srbije i tzv. Kosova) ostaje faktor destabilizacije za ceo zapadni Balkan, a time za celu Evropu ima bezbednosni značaj.” Zato je „krajnje vreme za ponovno pokretanje dijaloga” pod posredovanjem EU (Lajčak i dr.).
Iz pisma je jasno da osovina Berlin-Pariz preuzima inicijativu i podvlači da su zapadni Balkan i kosovsko pitanje nadležnost EU i da rešenje treba tražiti pod njenim okriljem i posredovanjem uz tretman dve strane kao dva ravnopravna subjekta, dakle priznanjem Kosova, što nije stav svih članica. Pokušaj pariranja SAD je jasan što ilustruje jasan stav da je ZB pitanje za EU, kao i podrška Kurtiju i njegovoj metodologiji rešavanja problema. Međutim mora se imati u vidu da bez SB OUN i stava Srbije statusno rešenje KiM na međunarodnopravno valjan način nije moguće. Sasvim je sigurno i bez SAD koje svoje učešće i uticaj neće izuzeti bar zbog globalnog interesa, Rusije i Kine i „bezbednonog značaja(KiM) za celu Evropu”, čak i ako u novembru u SAD dođe do promene administracije.
Ako se osovina Berlin-Pariz na način kako nastupa u ovim akcijama potvrdi kao lider EU, razrešenje dilema o daljem razvoju EU ide u pravcu opcije sa nastojanjem da jača to liderstvo i time unutrašnja kohezija uz dalja odricanja članica od suvereniteta. Aktuelni globalni odnosi u multipolarnom svetu i posebno transatlanski ne ostavljaju puno prostora za uspešan razvoj EU na ovim linijama. Period koji neposredno sledi biće u tom smislu ključni test za rasplet u EU, ali i elemente na kojima se sada manifestuje liderstvo osovine Berlin-Pariz, što će značajno odrediti i srpski evropski put.
Autor Zoran Milivojević
Naslovna fotografija: REUTERS/Eric Vidal
Izvor Politika, 01. jun 2020.
