M. Radojičić: Anatomija jedne obmane

Šta je, zapravo, istina o dešavanjima u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u proteklih desetak godina, a koja su ovim najnovijim događajem samo kulminirala?

Ovih dana našu javnost nanovo potresa već dugo trajući i epidemijom smrtonosnog virusa samo privremeno hibernirani slučaj Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu (IFDT), čije organe uprave Vlada Srbije i njeno resorno Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja već petnaestak meseci ne uspevaju da formiraju. U vezi s tim, saradnici Instituta su se, kako izveštava nemački Frankfurter algemajne cajtung, nedavno obratili inostranoj naučnoj javnosti apelom za podršku u njihovim nastojanjima da odbrane autonomiju naučnog rada Instituta, ugroženu, prema njihovim tvrdnjama, imenovanjem dr Zorana Avramovića za predsednika njegovog nikad konstituisanog Upravnog odbora, a dr Veselina Mitrovića za v. d. direktora.

A šta je, zapravo, istina o dešavanjima u ovoj univerzitetskoj naučnoj instituciji u proteklih desetak godina, a koja su ovim najnovijim događajem samo na medijski atraktivan način kulminirala?

USTOLIČENjE NAČELA IDEOLOŠKE PODOBNOSTI
Pre pokušaja da se odgovori na to pitanje, uputno je podsetiti da je Institut nastao osamdesetih godina prošlog veka kao institucionalno utočište grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu odstranjenih iz nastave zbog protivljenja Brozovom autokratskom režimu i ideološkom monopolu KPJ, i u naredne dve decenije se profilisao kao središte slobodne misli različitih ideoloških usmerenja: od ultralevog preko umerenolevog do umerenodesnog, „konzervativnog“, nacionalno i „patriotski“ jasno definisanog.

Godine 2010. dolaskom na njegovo čelo Petra Bojanića otpočinje jedno novo i po svemu sudeći zaključno poglavlje istorije Instituta koje protiče u znaku potpunog redefinisanja njegovog istraživačkog identiteta, poslovne prakse, dobrih običaja u ophođenju rukovodećih organa prema zaposlenima.

Za samo nekoliko godina Institut prelazi put od oaze idejnog pluralizma, tolerancije prema drugačijem mišljenju, privrženosti argumentativnom dijalogu u koji se ulazi s namerom da se unapredi znanje o socijalnim i političkim fenomenima, do institucije rigidnog, idejno isključujućeg i militantnog „građanističkog“ i evroatlantističkog svetonazora, i sapripadne mu „naučne“ prakse. Takva, sada već ne saznajno nego prevashodno javno-aktivistički koncipirana programska orijentacija Instituta, prema spolja se retoričko-frazeološki predstavlja kao „društveno angažovana misao“, a 2015. g. dobija i svoje subinstitucionalno otelovljenje u vidu tzv. Grupe za studije angažovanosti koja se osniva pri Institutu.

Jedan takav, sasvim nov, pseudonaučni i kriptopolitički lik Instituta morao je, razume se, da bude podržan i adekvatnom kadrovskom politikom. Tako, njeno rukovodeće načelo u vreme Bojanićevog upravljanja Institutom postaje i sve vreme ostaje načelo ideološke podobnosti kandidata, upravo ono koje je, drugačijim sadržajem ispunjeno, osnivače Instituta svojevremeno i prognalo s Beogradskog univerziteta i motivisalo ih da se celog svog stvaralačkog života zalažu za jedan drugačiji, ideološki „otvoren“ i inkluzivan koncept društvenonaučnog rada.

Njihove nedostojne naslednike u Institutu Bojanić, rukovođen svojom vizijom njegovog istraživačkog identiteta, regrutuje uglavnom iz najekstremnijih ešelona „druge Srbije“ i nevladinih organizacija koje deluju u njenoj orbiti, pre svih Žena u crnom, Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i više ovdašnjih LGBT i kvir udruženja, što kardinalno senči sve programske sadržaje Instituta i objašnjava izrazito negativan imidž koji on vremenom stiče u akademskim krugovima. A dovođenjem u njegove redove najprokazanijeg ovdašnjeg istoričara mlađe generacije i člana predsedništva opskurne Lige socijaldemokrata Vojvodine, antinacionalna i antidržavna crta u poslovanju Instituta, evidentna još od Bojanićevog dolaska na njegovo čelo, drastično dobija na jasnoći.

Budući da su svi drugi kriterijumi pri izboru onih koji će se naći na radnim mestima na kojima su nekada sedela najznačajnija imena srpske humanistike – Mihailo Marković, Svetozar Stojanović, Ljubomir Tadić… – uključiv i kriterijum stručnosti jasno definisanog, filozofskog ili sociološkog profila pod Bojanićevim upravljanjem Institutom postali drugorazredni, a vremenom i sasvim irelevantni, danas u kadrovskoj strukturi Instituta filozofi i sociolozi čine tek nešto više od trećine zaposlenih, a ostatak „stručnjaci“ kakve ni oni sa najbujnijom maštom nisu mogli da zamisle na mestima njihovih slavnih prethodnika: diplomirani kriminolozi, diplomirani mediolozi, profesori stranih jezika, muzikolozi, a više godina s početka Bojanićevog mandata i jedan, nekadašnjoj Demokratskoj stranci blizak, doktor meteorologije. Kao takav – kadrovska kreatura Bojanićeve zaumne poslovne filozofije – Institut u akademskim krugovima vrlo brzo postaje predmet podsmeha i poruge, a za još uvek nemalobrojne njegove prijatelje koji čuvaju u sećanju slike iz njegovog „zlatnog“, predbojanićevskog doba – razlog konsternacije, ogorčenja, pa i istinske tuge.

Uz sve navedeno, poslovanje Instituta u rečenom periodu obeležava zjapeća netransparentnost izvora i tokova novca kroz njega; maglovit status Bojanićevog privatnog Centra za pravo, etiku i primenjenu filozofiju koji od 2011. godine figurira kao suorganizator svih dešavanja u Institutu; nejasan pravni okvir simbioze između njega i IFDT-a kao državnog instituta, koji se finansira novcem iz republičkog budžeta; nikad rasvetljena veza između Instituta i Centra za napredne studije Univerziteta u Rijeci čiji je Bojanić jedan od osnivača i kodirektora; nikome dokučiv osnov po kome je sve ovo vreme u svim institutskim aktivnostima angažovana Bojanićeva supruga, stalno zaposlena na tom univerzitetu.

POGUBNA POSLOVNA POLITIKA
Šta za sve to vreme, upitaće se pažljiviji čitaoci, čini donedavni Upravni odbor Instituta u čijoj nadležnosti je nadzor i kontrola njegovog rada, a kako bi isti vratio u zakonske okvire i priveo uzusima bar minimalno definisanog poslovnog morala?

Vrlo malo, ili, sasvim precizno, gotovo ništa. Štaviše, njegovi članovi, svi odreda čvrsto interesno „uvezani“ s Bojanićem lično i samim IFDT-om, čije tribinske i konferencijske programe intenzivno koriste za svoju profesionalnu promociju, institutski novac za štampanje svojih knjiga i zbornika, a Institut kao ustanovu za udomljavanje svršenih studenata fakulteta čiji su osnivači i dekani, pružaju Bojaniću zdušnu podršku u sprovođenju zacrtane i pogubne poslovne politike koja Institut sve vreme vodi ivicom provalije. A 2015. godine, uprkos izostanku većinske saglasnosti Naučnog veća Instituta za to, ponovo ga biraju na mesto direktora obezbeđujući mu još četiri, a ukupno devet godina upravljanja Institutom (u prvoj od njih bio je u statusu v. d. direktora u kojem se našao zbog afere pokrenute aktom teškog računarskog kriminala počinjenim protiv njegove konkurentkinje za tu funkciju dr Gordane Đerić, nedugo potom zbog tih svojih „grešnih“ ambicija i prognane iz Instituta).

Tih dana imenovani predsednik prethodnog Odbora, inače redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i, kao i svi ostali njegovi članovi, Bojanićev prijatelj, osoba je čije će ime, zasigurno, biti crnim slovima upisano u ovo poglavlje istorije Instituta. Uz njegovu „stručnu“ pomoć u vidu kreiranja svakih nekoliko meseci novih i novih verzija Pravilnika o radu Instituta nastajalih samo zato da bi se u njih unele odredbe kojima se umnožavaju i pooštravaju disciplinske i kaznene mere prema zaposlenima koje se stavljaju u nadležnost direktora, Bojanić kreće u surove obračune sa saradnicima koji se protive njegovom čudovišnom poslovnom vjeruju i ideološkom obzorju pod kojim ga realizuje. Tako, u narednih nekoliko godina on izriče desetine i desetine takvih mera brojnim, uglavnom najuglednijim i najcitiranijim saradnicima Instituta (indeks citiranosti radova 57-godišnjeg Bojanića je, nota bene, oko 20 pozitivnih heterocitata!), a samo potpisnici ovih redova neverovatnih osam, ne računajući zaključnu – otkaz ugovora o radu koji joj, nakon višegodišnjeg sistemskog mobinga, uručuje sredinom prošle godine.

Najzad, dogodilo se da jednog od lojalnih saradnika Gazelu Pudar Draško sredinom prošle godine on najavljuje državnom sekretaru u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kao svoju naslednicu na tom mestu, računajući na zaostale kadrove bivšeg režima u strukturama tog ministarstva koji, po treći put za deset godina, treba da mu omoguće da krajem godine protivzakonito predloži i Vladina četiri člana Upravnog odbora, a isti nakon toga izabere formalno nju, a de facto njega za novog/starog direktora Instituta. A da bi Ministarstvo i Vladu stavio pred „svršen čin“ u ovoj stvari, i to po isteku svog mandata, na pravno volšeban način, on Gazelu Pudar Draško imenuje za pomoćnicu direktora Instituta i ovlašćuje je da potpisuje institutske akte.

RAMPA I „VELIKO SPREMANjE“
Aktuelna upravljačka garnitura u Ministarstvu, s ministrom Šarčevićem i državnim sekretarom Vladimirom Popovićem na čelu, prva je koja nakon bezmalo deset godina odlučuje da „stavi rampu“ ovakvom Bojanićevom poigravanju s državom, uzurpiranju njenih nadležnosti u upravljanju institucijom čiji je osnivač i finansijer, izrugivanju zakonskim i podzakonskim aktima koji uređuju tu materiju, i konačno krene u „veliko spremanje“ jedne, dugo godina s njihovog radara uklonjene ovdašnje naučne institucije.

Prvi u nizu planiranih koraka bilo je imenovanje četiri doista Vladina, od Bojanića nezavisna člana Upravnog odbora Instituta, što ovo državno telo i čini aprila meseca prošle godine. Nakon prvobitnog šoka i panike Bojanić i njegova klika ubrzo konsoliduju svoje redove i kreću u novu „angažovanu“ akciju, ovoga puta sopstvenog samospasavanja. Ono što se od tada do danas dešava u medijskom prostoru „druge Srbije“, primer je intelektualnog i ljudskog beščašća kakvo se retko viđa i na ovim, njemu nimalo nesklonim prostorima.

Prethodno pismeno obavestivši resornog ministra, Vladu, premijera i predsednika Srbije da ne pristaju na sastav imenovanog Odbora i da će neprisustvovanjem njegovih institutskih članova konstitutivnoj sednici onemogućiti da on bude formiran, Bojanić i njegovi jurišnici, rukovodeći se onim poslovičnim „napad je najbolja odbrana“, kreću u medijsku harangu protiv njegovih članova, u prvom redu dr Zorana Avramovića i dr Dragana Simeunovića. Laži, klevete, političke diskvalifikacije rečenih kolega mesecima cirkulišu po svim „njihovim“ medijima, onima za koje su sigurni da se ne obraćaju drugoj strani u ovakvim zamešateljstvima, ne zagledaju u naličja politički im dopadljivih „medalja“.

NEZAPAMĆENA HARANGA
Profesor Simeunović protiv kojeg se u međuvremenu ulaže i prijava za autoplagijat nadležnom telu Beogradskog univerziteta, i dva od ostala tri Vladina predstavnika u Odboru ubrzo potom se, sablažnjeni razmerama bestidnosti i besprizornosti Bojanićevih harangista, sami povlače iz njegovog sastava, a Vlada imenuje u njega tri nova svoja člana. Ali, avaj, gotovo u celini promenjen, bar kada je reč o ovom njegovom, za Bojanića & so. neprihvatljivom „Vladinom“ delu, on i dalje nije po volji njemu i njegovim poslušnicima, pa računajući da će, ukoliko budu dovoljno drski, dovoljno beskrupulozni i dovoljno uporni pobediti u ovoj „igri“, kreću u medijski obračun i s novoimenovanim članovima, ne prezajući ni od sramnog zadiranja u njihove privatne živote u kojima bi se, drže oni, možda moglo naći nešto što ih diskvalifikuje za tu funkciju i konačno otvara prostor za imenovanje njihovih izabranika.

Čekajući da se Odbor konstituiše, što se ispostavlja ravnim „čekanju Godoa“, Vlada krajem januara meseca imenuje dr Veselina Mitrovića za v. d. direktora kako bi Institutu obezbedila bar jedan funkcionalan organ vlasti i poslovanje u koliko-toliko legalnim okvirima.

Javni linč protiv njega, a, razume se, u neprekinutom kontinuitetu i protiv imenovanog predsednika Odbora Zorana Avramovića, mogla je da zaustavi, i zaustavila je samo netom okončana pandemija, nakon koje, ne gubeći vreme, ifdeteovci nastavljaju tamo gde su uoči njenog izbijanja stali. I tako se ovih dana, računajući da u polusuverenim državama kakva je – prema njihovom viđenju – i današnja Srbija svaki nalog sa inostranih adresa ima snagu zapovesti, rečenim apelom obraćaju grupi uglavnom onih naučnika koje je, pod geslom „afirmišimo inostranu, a satrimo domaću društvenu nauku“ Bojanić u protekloj deceniji pozivao da govore pred najčešće praznom konferencijskom salom Instituta.

Oni koji su celu proteklu deceniju uživali u Srbiji ne samo potpunu autonomiju u svom „naučnom“ radu već i „pravo“ da na mahom protivzakonit, uzurpatorski i otimački način upravljaju jednom njenom naučnom institucijom, svojim inostranim prijateljima je, dakle, denunciraju za atakovanje na njih, njihovu slobodu u istraživačkom radu, i odavno prekoračena i zloupotrebljena zakonska prava. A neupućeni u meritum stvari i pripravni da se hitro stave na stranu svih onih koji bezočnom medijskom manipulacijom uspeju da se javnosti predstave kao žrtve „zloćudnih“ orbanovsko-vučićevskih režima, oni na taj papir stavljaju svoj potpis, čega će se, ako jednog dana odluče da se iscrpnije informišu o „slučaju IFDT“, zasigurno stideti.

Zaključimo – da se aktuelna garnitura u srpskom Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, i svekolika današnja Vlada Srbije ne bi u budućnosti stideli načina na koji su se nosili sa ovim slučajem (uz nadu da su ga, nakon deset dugih godina ga konačno razrešili), rečeni papir bi trebalo da ignorišu i da nastave putem kojim su, povodom IFDT-a pre nekoliko meseci, odlučno i hrabro krenuli.

 

Mirjana Radojičić je u IFDT-u bila zaposlena od 1993. do 2019. godine, a sada je saradnica Instituta za političke studije u Beogradu

PISMO O PISMU
Povodom obraćanja IFDT-a intelektualnoj zajednici za solidarnost, maj 2020

Moram da budem zadovoljan kada me sastavljači ovog pisma predstavljaju velikim imenima društvene nauke u svetu. Nisam ni sanjao da ću ući u njihovo društvo, da ću postati lumen mundi. To što su dodate neke male laži o meni, nije strašno, jer one će otpasti, kao što se blato skida sa cipela. Lako će saznati šta je istina a šta laž. Ali pravo pitanje je: šta su ovi veliki umovi potpisali? Na kakvu solidarnost su pozvani sa jednim institutom u Srbiji? Ovo su potpisali:

Suprotstavljanje pravu osnivača (države) da formira organ upravljanja, u skladu sa zakonom. (Da li bi u svojim državama dopustili takvo suprotstavljanje naučnoj ustanovi čiji je osnivač država ili privatna korporacija?)

Podršku grupi zaposlenih da sprečava odluku osnivača i da institut radi van zakona duže od godinu dana – bez Upravnog odbora i bez izveštaja o radu. (Da li bi u svojim državama podržali rad ustanove van zakona?)

Podršku političkoj diskriminaciji naučnika i građana. (Da li bi u svojim državama podržali sprečavanje obavljanja javnih funkcija po osnovu „kontroverzne političke ličnosti“?)

Podršku ksenofobiji prema v. d. direktoru. (Da li bi u svojim državama podržali uzurpaciju i zatvaranje instituta za druge naučnike? Šta je javni konkurs?)

Podršku pretvaranju državnog naučnog instituta u „kontrainstituciju“, pod izgovorom „političke i institucionalne nezavisnosti“. (Da li bi u svojim državama podržali pretvaranje naučnog instituta, čiji je osnivač država, u političku organizaciju?)

Podršku jednom institutu od 70 državnih instituta u Srbiji. (Da li su se pitali kako to da niko od filozofa i sociologa u Srbiji ne daje podršku IFDT?)

Sastavljači pisma solidarnosti iz IFDT-a, naslovom „Prikriveni napad na javnu nauku“ (pravo bi napisali: „Otvoreni napad na zakonitog osnivača“ ili „Pokušaj uzurpacije državnog instituta“), narušavaju ugled Srbije. Ovakvim obraćanjem intelektualnoj zajednici u svetu oni učestvuju u obnavljanju dijabolizacije Srbije, što sledi i iz njihove izjave da će mešanjem u rad IFDT-a država biti kriva što Srbije više neće biti. I to sve oni čine za državne pare, za pare poreskih obveznika! Oni teško obmanjuju svetske intelektualce da su u Srbiji demokratija i nauka i obrazovanje sve ugroženiji. I da je malo slobodnih medija. Odbrana nezakonitosti nije demokratija. A ova grupa iz IFDT bila je na dve opozicione televizije nekoliko puta, u nedeljnim i dnevnim novinama preko deset puta. Koliko je bila u medijima druga strana koja brani interese države?

Posebno je bezočna obmana inostrane javnosti dovođenjem u vezu 1980. i 2020. godine. Te 1975. godine (nekadašnji i moji profesori) bili su uklonjeni sa radnih mesta. Ove, 2020. godine niko nije uklonjen već se radi o pokušaju grupe iz IFDT da, bez zakonitih ingerencija, određuje celokupan sastav osnivaču koga da bira u UO i – da vrati, kako piše njihov mlađi saradnik, „naučno samoupravljanje“.

Dakle, sada, kada su me povezali sa velikim imenima svetske nauke, i potpisnicima ovog pisma, red je i da im se obratim na ovakav način, ovim pitanjima.

U Beogradu, 28. maja 2020.

P. S. Teško je razumeti obraćanje uvaženog naučnika Noama Čomskog predsedniku Republike Srbije zbog unutrašnjeg kadrovskog pitanja i primene zakona u oblasti nauke.

* * *
Prof. dr Zoran Avramović, naučni savetnik, autor 26 naučnih monografija, ukupno 225 radova u časopisima i poglavlja u monografijama (118 poglavlja u monografijama i zbornicima radova, 107 radova u časopisima nacionalnog i međunarodnog značaja). Učešće i izlaganje na međunarodnim i nacionalnim naučnim skupovima: 76. Objavio je i preko 90 radova različitog žanra (prikazi, eseji, polemike, kritike, recenzije). Uvršćen je u Srpsku enciklopediju.

 

Autor Mirjana Radojičić

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Pečat, 05. jun 2020.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u