„Ovde Ćira Dečanac, dolazim brzo, da pričamo”, najavio se jedne zime Boško Ćirić iz Dečana. Mršav, brzih pokreta, drugačiji od onog predratnog čoveka iz dvorišta Visokih Dečana. Počeo je da govori o detaljima i ljudima svoje varoši kao da ih slika i kao da ih je juče sreo. Odsutnost u njegovim očima pokazivala je da živi to proteklo vreme.
„Vraćam se u Dečane, treba mi fiksni telefon.” Niko mu nije verovao, jer su se svi pokušaji povratka, odlaska u prodavnicu ili šetnje po gradiću završili psovkama, kamenicama ili prebijanjima. Božidar Tomić je 2008. godine prebijen u Dečanima, imao je 75 godina. Ćira Dečanac je sve to znao i osećao, ali nije odustajao. Iz pohabanog starog imenika, iz kojeg su ispadali papirići, čitao je naglas i okretao brojeve različitih telefona. Govorio je albanskim jezikom, kao što govore starci po planinskim selima. Izgledalo je da mu je svaka rečenica fraza. Tvrdo, svečano i odsečno ponavljao je da hoće da se vrati u svoj dom.
U Visokim Dečanima bio je gotovo deo monaškog bratstva. U dugim šetnjama, na pola koraka iza igumana Save Janjića, pričao je svoje duge priče i neostvarene želje. U stvarnosti on se odatle, najmanjim mogućim koracima, primicao svom gradu i domu. Na kraju je uspeo, uz samo njemu poznate žrtve, kompromise i odricanja. U knjizi Zadužbine Kosova i Metohije ostao je zapisan kao čovek koji je svedočio o životu i ljudima dečanskog kraja. Potom se utišao i osamio, kao čovek koji je stigao do cilja, a onda je prošle nedelje osvanula vest: preminuo je poslednji Srbin u Dečanima. Nađen je zaključan u svom domu, okrenut licem prema zemlji. Odneli su ga u Prištinu na obdukciju i vratili kombijem sudske medicine. Njegova smrt nije nasilna. Dočekali smo ga ispred dečanskog pravoslavnog groblja pored kojeg se nalazi punkt Kfora s tenkovskim preprekama i osmatračnicom i austrijskim oklopnim vozilom. Radnici komunalne službe Opštine Peć koji žive u Goraždevcu iskrčili su ulaz u groblje i na nekoliko metara od ulaza iskopali raku. Prosekli su rastinje i šiblje da se, kao u neki zeleni tunel, može uneti Ćira Dečanac.
„On je odlučio da ovde provede svoj život, bez obzira na sve teškoće s kojima se suočavao u životu, i u izbeglištvu sa svojom majkom. On je uvek imao hrabrosti i snage da živi s drugima, poštujući druge ljude. Od njega sam čuo samo dobro o drugima. Gospod Bog, koji je milostiv i koji prašta i njemu i svima nama, biće milostiv u onoj meri koliko smo mi spremni da oprostimo drugima i da zavolimo druge koji žive s nama”, rekao je na opelu arhimandrit Sava Janjić, iguman Visokih Dečana. Ivicom rasečenog tunela od rastinja, zajedno s monasima, Srbima iz Metohije, stoji nekoliko Ćirinih komšija Albanaca sa svećama u rukama. Jedan radoznali vojnik Kfora naviruje i gleda šta se dešava, čuje se pevanje ptica i monaško „vječnaja pamjat”.
Iz šikare se naziru tri neporušena spomenika. Nekoliko godina posle sukoba ovde je sahranjena Mirka Stefanović i sutradan je oskrnavljen njen grob. Tada je odlučeno da je bolje ostaviti lipama, bagremu, kupinama, šljivama i borovima da rastu i sakriju spomenike od rušitelja. Odlazimo i ostavljamo krst Boška Ćirića da čuva uspomenu na ljude jedne varoši, na one koji čekaju da se vrate, na čoveka čije su oči gledale izvan svakog zla.
Autor Živojin Rakočević
Naslovna fotografija: Katarina Steljić/Novi Standard
Izvor Politika, 06. jun 2020.
