M. Đurković: Vinska restauracija u Srbiji

Obnova srpske tradicije vina i različitih vinogorja posle komunističkih kombinata, jedna je od najzanimljivijih i najpozitivnijih priča u našoj mučnoj tranziciji

Pred nadolazeće parlamentarne izbore politička situacija u Srbiji je toliko zanimljiva i dinamična da ću u ovom tekstu pisati o vinu. Da biste imali izbore morate da imate relevantne političke partije. Toga u Srbiji nema. Dok se ne vrati politika imamo vino.

No, da krenemo od toga da li ga zaista imamo i koliko. Predsednik države je više puta u poslednje vreme govorio da je Srbija ostvarila izvanredan napredak u proizvodnji vina sa kojim treba da se ponosimo. Na prvi pogled to je zaista tačno. Obnova srpske tradicije vina i različitih vinogorja posle komunističkih kombinata, jedna je od najzanimljivijih i najpozitivnijih priča u našoj mučnoj tranziciji. Gotovo sva tradicionalna vinogorja su dobila nove izdanke, posađeno je dosta vinograda, stvoreni su neki dobri brendovi. Ako se pogleda statistika videće se da je to posle dve decenije rada zapravo tek u povoju.

Na popisu iz 2011. ubeležno je oko 12,5 hiljada hektara pod lozom. Najoptimističnije procene govore da se ovaj broj dupliaro za deset godina čime smo otprilike po zasadima stigli Hrvatsku i Makedoniju. No, ako uporedimo to sa skoro po 70.000 hektara koje imaju susedna Bugarska i Mađarska, ili sa moldavskih 147 hiljada hektara, videćemo da smo zapravo i dalje solidni amateri koji doduše dosta brzo napreduju. Rumunija sa 190.000 hektara je takođe naš sused…

Dobro, nije sve u kvantitetu. Zaista i nije. Ima doduše i kod nas vinarija koje idu na niske cene i veći obrt pa izvoze vino u Kinu za evro i po po litru. Većina ozbiljnijih igrača usmerila se na brigu o kvalitetu, i gađa domaće i regionalno tržište, pažljivo birajući i sorte, ali i ciljne grupe. Dobri poznavaoci kažu da je to dobar recept sa kojim smo u odnosu na hrvatske vinarije ostvarili veoma veliki napredak poslednjih desetak godina.

Da ne bude zabune, iako volim vina, daleko sam od bilo kakvog stručnjaka. No, prošle nedelje sam imao retku priveligeiju da posle 27 godina vidim svog dragog prijatelja iz vremena kad smo igrali rukomet u kruševačkom „Napretku”, Vladimira Nikolića, koji je u međuvremenu izrastao ne samo u jednog od istinskih heroja naše vinske restauracije već u nadaleko čuveno ime u enologiji i tehnologiji proizvodnje vina i rakija. Danas sarađuje sa Aleksandrovićem, nizom vinarija u Rusiji i Ukrajini, ali pomaže i mnogima u Srbiji, Srpskoj.

Vlado, pitam ja, zašto su nam vina i dalje dosta skupa u odnosu na recimo sasvim solidna španska i čileanska vina sličnog kvaliteta. Zato što je njihov obim proizvodnje nesamerljiv sa nama, logično mi objašnjava. Naši proizvođači uglavnom imaju male parcele, od četiri do pet hektara dok su kod ovih velikih kultura često u pitanju stotine hektara. Otud njima ulaganje u proizvodni proces i preradu dođe mnogo jeftnije, što naš čovek mora da izvlači većom cenom. Otud mi i možemo da idemo jedino na kvalitet, autentičnost i ono što se tek rađa, uklopljenost ponude u vinski, gastronomski i opšti turizam specifične srpske ponude. Kako reče Vlada, naša vina su naša i lepo je i vredno piti ih i kad ih platimo skuplje od uvezenih. Posebno ako znamo da to pomaže opstanak i razvoj porodica u lepim seoskim okruženjima i omogućuje pokretanje i nekih drugih procesa od kojih bezbednosni nisu od male važnosti.

Leto koje nailazi prava je prilika da naši ljudi otkriju i istraže neke izvanredne lepote koje ova zemlja krije. Vinski podrumi od kojih mnogi danas imaju fantastične degustacione sale, ušuškane u čudesnu prirodu, mala etno-sela ili tek lepo porodično dvorište, čine jedan od najlepših delova te ponude. Ako krenete od severa, na Paliću ne propustite zamak vinarije Zvonka Bogdana. Odatle možete da skrenete ka vršačkom vinogrju gde recimo u Gudurici imate neke divne porodične podrume ili nastavite ka fruškogorskom regionu Kovačevića i mnoštva malih podruma u Sremskim Karlovcima. U centralnoj Srbiji je već ozbiljna konkurencija između nabujalog smederevsko-godominskog kraja (Radovanović, Jeremić) oporavljene krajine (Matalj, Bukovo, Dajić), Topole (Aleksandrović, kraljevi podrumi), rascvetale Župe (Spasić, Ivanović, Budimir), Toplice i Vranja koji se bude (Doja, Aleksić)…. Ne zaboravite Veliku Hoču na Kosmetu odakle je loza stigla i u čuvene rajačko-rogljevske pivnice koje bi sa ozbiljnim ulaganjem mogle da postanu jedan od najvećih turističkih bisera čitavog Balkana.

Dakle, iako nije baš toliko sjajno kako političari kažu, neki ozbiljni temelji jesu postavljeni i u Srbiji se danas proizvode neka ziasta dobra i autentična vina. Nedavno preminuli filozof Rodžer Skruton je 2009. godine objavio knjigu Pijem, dakle postojim: filozofski vodič za vino, gde smo dosta loše ocenjeni. Prošle godine trebalo je da nam bude domaćin u Oksfordu, ali se zbog galopirajuće bolesti povukao i nije učestvovao. Već spremljene boce tamjanike i prokupca nisu krenule sa mnom, ali zaista sa ponosom mogu da ih poklonim bilo kom drugom međunarodnom prijatelju.

 

Autor Miša Đurković

 

Naslovna fotografija: CMJP/Vinarija Aleksandrović

 

Izvor Politika, 09. jun 2020.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u