Fransis Jošihiro Fukujama, politikolog i analitičar, jedan je od najuticajnijih američkih intelektualaca posthladnoratovske ere i svakako ličnost čiji stvaralački opus nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Rodio se u Čikagu 27. oktobra 1952. godine u porodici protestantskog sveštenika. Završio je klasične studije na Univerzitetu Kornel, a doktorirao iz oblasti političkih nauka na čuvenom Harvardu. Profesor je međunarodne političke ekonomije i dekan na Visokoj školi međunarodnih studija na Univerzitetu Džon Hopkins, kao i nosilac počasnih doktorata na univerzitetima u Konektikatu i Doenu. Član je Saveta predsednika SAD za bioetiku, Američkog udruženja za političke nauke, Saveta za spoljne poslove, Pacifičkog saveta za međunarodnu politiku, Globalne poslovne mreže i drugih uticajnih organizacija. Bio je član Grupe za političko planiranje u Stejt departmentu, a potom se angažovao na projektima u okviru „Rand korporacije“ koja je samo središte američkog vojnoindustrijskog kompleksa. Angažovan je u Centru za demokratiju, razvoj i vladavinu prava u Institutu „Frimen Spogli“ na Stenfordu u Kaliforniji.
U proteklih nekoliko decenija bavio se temama demokratizacije, međunarodne političke ekonomije, analiziranjem uloge kulture i društvenog kapitala u savremenom ekonomskom životu, i društvenim posledicama tehnoloških promena. Njegova knjiga Kraj istorije i poslednji čovek (1992) postala je svetski bestseler i prevedena je na više od dvadeset svetskih jezika. Napisao je i knjige: Pouzdanost: društvene vrline i stvaranje prosperiteta (1995), Veliki raskol: ljudska priroda i rekonstruisanje društvenog poretka (1999), Naša posthumana budućnost: posledice biotehniloške revolucije (2002), Izgradnja države: upravljanje i svetski poredak u 21. veku (2004), Izgradnja nacije: posle Avganistana i Iraka (2006), Amerika na raskršću: demokratija, moć i neokonzervativno nasleđe (2006), Istočnoazijski multilateralizam: izgledi za regionalnu stabilnost (2008), Poreklo političkog poretka (2011), Politički poredak i politički raspad: od industrijske revolucije do globalizacije demokratije (2014).
Pored toga redovno piše kolumne za uticajne američke časopise koji kreiraju javno mnjenje, drži naučna i popularna predavanja, učestvuje na konferencijama različitog profila i objavljuje članke u vodećim publikacijama iz oblasti društvenih nauka. Po političkom opredeljenju je republikanac, ali se posle 2000. godine distancirao od neokonzervativnog krila stranke, oštro kritikujući politiku neograničnog vojnog intervencionizma zvanične administracije SAD. U poslednje vreme ima kritički odnos prema politici predsednika Donalda Trampa.
Mada je svetsku popularnost stekao kada je 1989. godine, uoči pada Berlinskog zida, napisao esej o kraju istorije, Fukujama je u međuvremenu znatno revidirao svoje stavove iznoseći tvrdnju da se „istorija ipak nastavila“. Posle događaja od 11. septembra 2001. godine u SAD podržao je, uprkos neslaganjima s tadašnjom administracijom, upotrebu kontroverznog termina „islamofašizam“ koji je Britanac Kristofer Hičens koristio tokom devedesetih godina prošlog veka. Ovome dodajmo da je aktuelnu „virusnu krizu“ opisao „kao posmrtno zvono dobu neoliberalizma“, koje je počelo osamdesetih godina za vreme vladavine Margaret Tačer i Ronalda Regana.
KRAJ ISTORIJE
Fukujamin esej Kraj istorije? objavljen je u letnjem izdanju časopisa Nacionalni interes, svega nekoliko meseci pre rušenja Berlinskog zida u novembru 1989. godine. Nema sumnje da je pojava ovog teksta i kasnije knjige (1992) bila podstaknuta tadašnjom atmosferom u međunarodnim odnosima. Uprkos zvaničnoj retorici i pohvalama na račun „perestrojke“ u zapadnim krugovima dominiralo je mišljenje o potpunom porazu Sovjetskog Saveza u Hladnom ratu. Otuda je ovaj ogled predstavljao i odraz osećanja trijumfalizma na političkom Zapadu u odnosu na Rusiju (Sovjetski Savez), ali u određenoj meri i nastojanje da se ispita puls najšire stručne i političke javnosti.
Fukujama je stanovište o „kraju istorije“ zasnivao na primerima istorije Zapada, Sovjetskog Saveza, Kine, zemalja jugoistočne Azije i Trećeg sveta, uz isticanje važnosti procesa koji su osamdesetih godina otpočeli u svetu. Za razliku od teoretičara „konvergencije“ koji su verovali u ideološko stapanje kapitalizma i socijalizma, Fukujama je u pomenutom eseju ukazivao da će osnovno obeležje kraja 20. veka biti potpuni trijumf ekonomskog i političkog liberalizma. Svoje uverenje objašnjavao je nedostatkom održive alternative zapadnom liberalnom kapitalizmu, uz opažanje da će se posledice ove pojave odražavati ne toliko u materijalnoj sferi (širenje kulta potrošnje) koliko u idejnoj sferi ili svesti ljudi.
Prema američkom politikologu, svet se po završetku Hladnog rata nije suočio samo s okončanjem jedne epohe, nego s krajnjom tačkom ideološke evolucije čovečanstva, tj. univerzalizacijom liberalne demokratije kao konačnog oblika ljudske vladavine. Tako se posle Maklaunove teorije o „kraju geografije“, svet suočio s interpretacijom ne samo o „kraju istorije“, nego i posledično o „kraju geopolitike“.
Kritičari ovog ogleda ukazivali su na neoriginalnost, odnosno potpunu oslonjenost na stavove znamenitog francuskog hegelijanca ruskog porekla A. Koževnikova (Koževa) iz njegovog dela Uputstvo za čitanje Hegela. Reč je o intelektualcu koji je u Parizu tridesetih godina održavao predavanja o Hegelovoj Fenomenologiji duha i tako izvršio veliki uticaj na francuske intelektualce, poput Sartra na levici, ili Arona na desnici. Koževnikov je ukazivao na Hegelovo razumevanje istorije koje se završilo bitkom kod Jene 1806. godine (kada je Napoleon pobedio prusku vojsku, prim. autora) i kada su se načela Francuske revolucije otelotvorila u Univerzalnoj i homogenoj državi koja je, u stvari, ishodišna tačka ideološke evolucije čovečanstva. Koževnikov je isticao da se realna istorija završila stvaranjem kapitalističkog sistema u materijalno bogatoj zapadnoj Evropi, smatrajući da je rastumačio Hegela, kao i da posle toga za filozofe više nema posla.
Oponenti ukazuju i na druge nedostatke Fukujamine teorije o kraju istorije, prvenstveno na njegovo nerazlikovanje klasične (događajne) istorije od istorije ideja i ideologija. Naime, nema sumnje da su dešavanja u postbipolarnoj eri delimično potvrdila trijumf liberalnog kapitalizma kao društvenog modela, ali se istorija, onako kako je predviđao Fukujama, ipak nije završila. Pre svega, ovde je reč o pojavama islamskog terorizma, ali i ruskog, kineskog i indijskog društveno-ekonomskog modela, koji su se u okolnostima sveobuhvatne krize u prvim decenijama 21. veka pokazali kao neuporedivo prilagodljiviji. Ovu činjenicu svakako da najupečatljivije potvrđuje i poslednja aktuelna kriza izazvana virusom COVID-19.
KRAJ GEOPOLITIKE?
Posle burnih reakcija intelektualne javnosti na objavljivanje eseja o kraju istorije, Fukujama je 1992. godine objavio i celovitu studiju pod naslovom Kraj istorije i poslednji čovek. U suštini, ovaj rad zamišljen je kao razrada ranije iznetih teza, ali i nastojanje da se na dublji filozofsko-istorijski način pojasne stavovi izneti tri godine ranije.
Fukujama je svoj prikaz istorije zapadnih ideologija i društvenih sistema zasnovao na hegelijanizovanoj Platonovoj psihologiji prema kojoj je ljudsko biće poprište stalne borbe između timosa (pokretača strasti) i logosa (pokretača racionalnih odluka). Na ovoj osnovi ljudska društva je moguće podeliti na autoritarna kojima upravlja timos (razne varijante fašizma i komunizma) i demokratska kojima dominira logos (liberalno-kapitalistička). Iz ovakvog posmatranja društva, pozicije pojedinca, vlasti, sile, nedemokratskih i neliberalnih ideologija, proizilazi i pojednostavljeno tumačenje o planetarnoj pobedi liberalnog kapitalizma koje ujedno predstavlja i kraj istorije.
Fukujama je pri kraju knjige ipak izveo mali otklon u odnosu na sopstveno proricanje istorije iz 1989. godine, ukazujući na „obezduhovljenost i nedostatak unutrašnje energije“ kao obeležja zapadnih liberalnih društava, da bi u članku Refleksije o kraju istorije, pet godina kasnije (1995) doveo u pitanje svoju polaznu pretpostavku konstatacijom da je liberal-kapitalizam samo najmanje loš među svim do sada poznatim društvenim sistemima. Tako je suštinski doveo u pitanje i teorije o kraju geopolitike.
Zanimljivo je da su se teorije o „kraju geopolitike“ pojavile uporedo sa završetkom Hladnog rata, kao i da su u promovisanju ovakvih stavova prednjačili uglavnom etablirani zapadni intelektualci. Reč je o svojevrsnom istorijskom paradoksu koji kao takav odudara od opšte linije razvoja geopolitičke misli na Zapadu posle 1945. godine. Naime, posebno u angloameričkom svetu, geopolitička istraživanja ne samo da nisu prekinuta nego su dodatno razrađivana, tako da nema ni govora o nekakvom diskontinuitetu u odnosu na klasike anglosaksonske geopolitike (Mekinder). Štaviše, čak su mnoge pretpostavke nemačke geopolitike, koja je bila javno proskribovana zbog „nacističkog greha“, ugrađene u savremene atlantističke interpretacije „geografske ose istorije“, a što je posebno došlo do izražaja u procesu razaranja jugoslovenske države (1991-1999).
Jedan od najistaknutijih sledbenika „geopolitičkog relativizma“, oslonjenog na Fukujaminu teoriju o kraju istorije, svakako je Edvard Lutvak, savetnik u američkim diplomatskim i vojnim krugovima. On se smatra postmodernim utemeljivačem geoekonomije – osobenog naučnog pravca čije je karakteristike detaljno pojasnio u studiji Turbokapitalizam: pobednici i gubitnici u svetskoj privredi (1999). Ovaj autor ističe da će u posthladnoratovskom periodu upotreba vojnopolitičke sile biti zamenjena sredstvima ekonomske prinude. Na taj način biće uspostavljen potpuno drugačiji planetarni ambijent zasnovan na ekonomskim sučeljavanjima, posebno u oblastima međunarodne trgovine i industrijama visokih tehnologija.
Lutvak je dopuštao mogućnost žestokih ekonomskih konfrontacija i među dojučerašnjim saveznicima u Hladnom ratu (SAD, EZ, Japan), ali je u potpunosti odbacivao ideje o vojnim sukobima jer „demokratije međusobno ne ratuju“. Ideološki optimizam o nastupajućoj eri geoekonomije, koja treba da zameni geopolitiku, zasnivao je na ulozi „neteritorijalnih činilaca u svetskoj ekonomiji, posebno u svetskoj trgovini“, a što se pokazalo kao utopijska slika sveta. Naime, uprkos procesima globalizacije, nacionalne države su se nametnule kao efikasni regulatori ekonomskih procesa, prvenstveno zbog toga što ne mogu da slede isključivo ekonomsku logiku koja bi zanemarivala ostale interese unutar njihovih granica.
Ne ulazeći ovom prilikom detaljnije u teorijsko i praktično razjašnjenje uloge geoekonomije i njen odnos prema geopolitici, utisak je da se u poslednje vreme pojavljuju stavovi koji ovu problematiku posmatraju znatno uravnoteženije. K. Žan i P. Savona ukazuju da je „geoekonomija u osnovi instrument i izdanak geopolitike“, ali pritom ne osporavaju njen sve veći značaj u određivanju ukupne moći zemalja u svetu.
Posle geopolitičke katastrofe Sovjetskog Saveza geoekonomija je u postsovjetskoj Rusiji doživela istinsku ekspanziju. Razume se da je predznak tamošnjih istraživanja bitno drugačiji u odnosu na Lutvakove teorije. Tako E. Kočetov geoekonomiju definiše „kao sredstvo za bolje pozicioniranje države na svetskom nivou“ o čemu prilično jasno svedoče i stalna nastojanja Rusije da sopstvene vanredne resursne potencijale (nafta, gas, hrana, voda) valorizuje u strogo geopolitičkom smislu. U svakom slučaju, najbliže istini je zapažanje da se u savremenom svetu geopolitika i geoekonomija međusobno prožimaju.
NEOMONDIJALIZAM
Koncepcija mondijalizma pojavila se u istorijskom smislu znatno ranije pre završetka Hladnog rata. Pojedini autori izvore ove ideje uočavaju u srednjem veku, pa i ranije, u nekim utopijskim i hilijazmičkim pokretima. Osnov mondijalizma čini predstava da će u određenom kulminacionom trenutku svetske istorije doći do okupljanja svih naroda sveta u jednistveno carstvo u kojem neće biti mesta za protivrečnosti koje su svojstvene zemaljskoj istoriji. Pored mistične verzije mondijalizma postojale su i njene racionalističke koncepcije, poput teorija O. Konta ili Lesingove humanističke eshatologije.
Zanimljivo je da su klasične mondijalističke koncepcije bile u vlasništvu engleskih i evropskih umerenih socijalista, poput znamenitog Fabijanskog društva, kojem je recimo pripadao Orvel. O jedinstvenoj svetskoj državi govorili su i komunisti. Krajem 19. i početkom 20. veka mondijalističke koncepcije sve više su prisvajale važna imena svetskog biznisa, kao što je Sesil Rouds koji je oformio „Okrugli sto“ – grupu koja se zalagala za neometanu svetsku trgovinu i stvaranje jedne svetske vlade. Na ovim osnovama posle dva svetska rata nastale su Liga naroda i Organizacija ujedinjenih nacija.
Pored toga mondijalističke ideje razrađivane su i u manje formalnim krugovima: Savetu za inostrane poslove SAD (od 1921), zatim Bilderberg grupi (od 1954) i Trilateralnoj komisiji (od 1973). Ne ulazeći ovom prilikom detaljnije u karakteristike rada ovih polutajnih organizacija, nema sumnje da je njihova zajednička ideja vodilja potpuno identična onima s početka prošlog veka; a to je stvaranje jedinstvenog svetskog sistema pod strateškom dominacijom Zapada kao baštinika „progresivnih“ i „demokratskih“ ideja. Mondijalističke koncepcije se uprkos „glavnom idejnom toku“ ne mogu posmatrati kao jedan unisoni ideološki model. Naime, kao što je već napisano, postoje znatne razlike između „teorije konvergencije“, koja je bila popularna sedamdsetih i osamdesetih godina prošlog veka, i Fukujamine hipoteze o planetarnom trijumfu liberalnog kapitalizma i okončanju istorije shvaćene u hegelijanskom ključu.
Teoretičari konvergencije (Bžežinski) smatrali su još sedamdesetih godina da se „geopolitička dvojnost Hladnog rata“ može prevazići stvaranjem „novog kulturno-ideološkog tipa civilizacije“ koji bi bio prelazni oblik između socijalizma i kapitalizma, tj. između „čistog atlantizma i čistog kontinentalizma“. To bi podrazumevalo prelazak Sovjeta s tvrdokornog marksizma na umereniju verziju socijaldemokratije, potom njihovo odricanje od diktature proleterijata, klasne borbe i nacionalizacije sredstava za proizvodnju.
Zauzvrat, kapitalistički Zapad bi ograničio slobodu tržišta, zatim uveo delimičnu državnu regulativu u privredi i druga ograničenja, dok bi dve ideologije jedinstvo pronašle u tradicijama prosvetiteljstva i humanizma, odakle vode poreklo i zapadni demokratski režimi i socijalna etika komunizma. Na operativnom planu bilo je planirano formiranje svetske vlade kojom bi zajednički upravljali Vašington i Moskva.
Kao što je poznato, i pored brojnih ustupaka Gorbačova i sovjetske vrhuške koji su bili u „duhu konvergencije“, do ostvarenja ovakve mondijalističke koncepcije nije došlo. Naime, ono što se dogodilo je dobrovoljno raspuštanje Istočnog bloka i Evroazije, uz izostanak bilo kakvih ustupaka atlantista koji su „perestrojku“ pragmatično tumačili kao znak slabosti Rusije i njen poraz u Hladnom ratu. Zbog toga Fukujamina teorija o kraju istorije u idejnom smislu predstavlja novu mondijalističku doktrinu koja raspad SSSR-a doživljava „kao pad poslednjeg bastiona iracionalizma“ i početak nove ere u međunarodnoj politici koja u znaku tržišta i demokratije objedinjava svet u jednu celinu.
POSTKATASTROFIZAM
Na ovom mestu ukratko vredi ukazati na teorije Žaka Atalija, koje su evropski pandan Fukujamine neomondijalističke vizije sveta. Atali se, za razliku od Fukujame, kreće u okvirima strogog pragmatizma i iznosi stav o tzv. trećoj eri koju opisuje kao „eru novca“. U ovoj eri, prva posledica je ukidanje „geopolitičkog dualizma kopno-more“ i nastanak posebne geoekonomske verzije mondijalizma koja prostor svodi na isključivo ekonomsku realnost.
Atalijev geoekonomski pristup podrazumeva postojanje tri regiona: američkog, evropskog i tihookeanskog, između kojih nema nikakvih razlika i protivrečnosti, jer su ekonomski i ideološki modeli potpuno isti. Za ovu koncepciju neomondijalizma sve druge realnosti kao što su narod, kulturne, verske, etničke ili druge razlike, nemaju nikakav značaj, jer je sve podređeno berzama, rudnim bogatstvima, informacionim sistemima i uopšte jednom trgovačkom poretku. Ova koncepcija mondijalizma zasnovana je na postojanju svetske vlade koja ima sve operativne poluge da usmereva i održava jedan ovako zamišljen projekat. Dodajmo i da je po Ataliju kraj istorije porodio pojavu „globalnih apatrida“ koji se isključivo rukovode i smisao života vide u ekonomskoj logici.
Pregled neomondijalističkih posthladnoratovskih koncepcija završavamo veoma zanimljivom analizom Instituta za međunarodna politička istraživanja iz Milana. Reč je o futurološkom istraživanju prof. Karla Santoroa (postkatastrofizam) koje u uslovima „koronovirusne krize“ deluje vrlo aktuelno. Santoro zastupa gledište da se čitavo čovečanstvo nalazi u prelaznom stadijumu od hladnoratovske dvopolarnosti ka mondijalističkoj verziji višepolarnosti (shvaćene kao kod Atalija, prim. autora). To praktično znači da postojeće međunarodne organizacije, poput UN- a i ostalih, nose trajni otisak hladnoratovske sučeljenosti i kao takve nisu u stanju da odgovore izazovima savremenog sveta. Pošto ceo svet nosi snažan pečat Hladnog rata, on u svom futurološkom scenariju predviđa „razdoblje civilizacijskih katastrofa“ posle čega će se dogoditi: dalje slabljenje međunarodnih institucija, zatim jačanje nacionalističkih pokreta u nekadašnjim zemljama Varšavskog pakta i Trećeg sveta, potom dezintegracija tradicionalnih blokova i epohe ratova niskog i srednjeg intenziteta.
Prof. Karlo Santoro zaključuje da će pretnja planetarnog haosa primorati različite blokove da uspostave nove međunarodne institucije s ogromnim ovlašćenjima, kao i da će konačno biti ustanovljena planetarna država kojom će upravljati jedinstvena svetska vlada. Nisu li političke i pravne posledice krize izazvane virusom COVID-19 manifestovale u dobroj meri ono o čemu je pisao prof. Santoro?
________________________________________________________________________________________________
LITERATURA:
1. Fransis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica 1997;
2. Aleksandar Dugin, Mondijalizam, u : Osnovi geopolitike, Ekopres, Zrenjanin 2004, 111-119;
3. Milomir Stepić, Geopolitika: ideje, teorije, koncepcije, Institut za političke studije, Beograd 2016.
Naslovna fotografija: Stephane Grangier/Corbis/Getty Images
Izvor kcns.org.rs
