Na prvi pogled, demonstracije u Americi, i one mirne i one ne tako mirne, počele su kao reakcija na surovo ubistvo jednog Afroamerikanca (Džordža Flojda) koje je izvršio jedan policajac, belac. One se shvataju kao čin borbe protiv rasizma, a u medijima se počeo pojavljivati i termin sistemski rasizam. Dakle, tema dana postaje pitanje rasizma: da li je Amerika rasistička zemlja? Ako nije, onda policija i Nacionalna garda koja se trudi da obuzda nasilno krilo demonstracija radi svoj posao za dobrobit svih Amerikanaca. Ako jeste, onda ista ta policija i Nacionalna garda štite rasistički režim; prema tome, svako nasilje prema njima je dozvoljeno, a podrška demonstracijama predstavlja podršku u borbi protiv (rasističke) države.
Razume se, o ovom pitanju se neće raspravljati uz uvažavanje argumenata, jer argumenti znače racionalno prosuđivanje, a racionalno prosuđivanje ima tu nezgodnu osobinu da uvek na kraju dovede u pitanje neku moć. Stoga je najvažniji element u manipulaciji ljudima ukidanje njihove moći suđenja, tj. napora da prvo razmotre argumente, pa tek onda iznesu sud.
Ako želimo da razmislimo o pitanju da li je Amerika rasistička zemlja ili nije, moramo se prvo odmaknuti od bure demonstracija, policijskog zveckanja lisicama i marševskog koraka američke Nacionalne garde. Vratićemo se u 2004. godinu, kada je publikovana knjiga Who Are We?. Njen naslov je u srpskom izdanju pomalo nespretno preveden kao Američki identitet, iako bi bolji prevod bio onaj doslovni – Ko smo mi?. Bilo kako bilo, autor ove knjige je Samjuel Hantington (1927-2008), tvorac veoma uticajnog koncepta sukoba civilizacija na kome se temelji politička ideja o zapadnoj civilizaciji (pod patronatom SAD), profesor s Harvarda, učesnik foruma u Davosu, (ko)autor izveštaja o stanju demokratije koji štampa Trilateralna komisija, prijatelj Zbignjeva Bžežinskog, intelektualac blizak demokratama i član predsedničke administracije Džimija Kartera. Dakle, radi se o čoveku čija biografija ukazuje koliko na vrhunsku intelektualnu spremu, toliko i na pristup moći, odnosno na pripadništvo američkoj unutrašnjoj ili dubokoj državi.
AMERIČKI IDENTITET I POSEBNI IDENTITETI
Šta Hantington kaže? U najkraćem, on kaže da je američki identitet doveden u pitanje zato što su posebni rasni, etnički, rodni i drugi subnacionalni identiteti izdignuti iznad zajedničkog nacionalnog identiteta. Druga Hantingtonova teza glasi ovako: srozavanje zajedničkog, američkog identiteta i uzdizanje partikularnih „manjinskih“ identiteta nije nikakav spontani proces već se ohrabruje, podržava i ubrzava političkim odlukama američke administracije. Dakle, politiku koja teži da objedini društvo zamenjuje politika koja teži da ga što više razjedini.
Treću tezu Hantington izgovara upola glasa: politika objedinjavanja društva je karakteristična za nacionalne, suverene države, dok se politika razjedinjavanja sprovodi u kolonijama da bi se tako razjedinjenim, porobljenim društvima lakše vladalo. Ako je ovo tačno – mada to Hantington nigde ne eksplicira – onda to znači da svesno negiranje zajedničkog američkog identiteta u korist društva kao zbira manjinskih identiteta, znači da američka elita više ne vidi Amerikance kao narod koji ona vodi, već samo kao zatečeno stanovništvo kojim ona vlada (stoga više nije ni važno ko čini to zatečeno stanovništvo).
OLIGARHIJA BRANI SVOJ INTERES
Izgleda kao da Hantington ne želi da baš glasno prizna ono što je utvrdio Kristofer Laš tačno deset godina ranije (1994) kada je u knjizi Pobuna elita napisao da „opšti pravac nedavne istorije više ne favorizuje nivelisanje društvenih razlika, već se više kreće u pravcu dvoklasnog društva u kome nekolicina privilegovanih drži monopol nad prednostima novca, obrazovanja i moći“. Ovo što je napisao Laš mogao je svakako da napiše i Hantington, ali to nije učinio zato što i on sam pripada tom malom sloju privilegovanih. Međutim, pitanja koja Hantington postavlja u svojoj knjizi važna su, jer pokazuju kako se unutar najužeg sloja američke oligarhije pojavljuje sumnja u politiku uništavanja američkog identiteta i stvaranja (kolonijalnog) društva (zavađenih) „manjina“.
Ta sumnja iz 2004. pokazuje zašto se Tramp pojavio 2016. godine. Iako je stil Hantingtonove knjige „akademski“, što će reći u velikoj meri „bezličan“, pažljivi čitalac po rasporedu argumenata i izvedenim zaključcima može da čuje i ono što je rečeno upola glasa. A rečeno je ovo: kratkoročno gledano, ukidanje zajedničkog američkog identiteta može da pomogne oligarhiji da konsoliduje svoju moć i vlast. Međutim, na duži rok, društvo „manjina“ može da bude problem.
Antirasističke demonstracije u američkim i evropskim megalopolisima mogu se vrlo jednostavno razumeti u kontekstu Hantingtonove knjige. Naime, u pitanju je spektakl u kome se politički konkretizuje ukidanje zajedničkog američkog identiteta. Da je oligarhiji stalo da taj identitet sačuva, onda bi Džordž Flojd bio američki građanin koga je ubio američki policajac. Pošto joj do toga nije stalo, onda je Flojd Afroamerikanac koga je ubio belac. Tako se priča o bazičnim ljudskim pravima (koja može da poveže sve rase) preobrazila u priču o rasizmu, što dovodi do unutrašnje podele na „rasiste“ i „antirasiste“ unutar američkog društva.
Ukratko rečeno: oligarhija ima svoj interes da težak položaj većine afroameričkog stanovništva predstavi kao posledicu rasizma, a ne kao klasni problem, odnosno kao posledicu neoliberalnog ekonomskog modela koji bogate čini još bogatijim, a siromašne još siromašnijim. Na taj način ona može da neprekidno podgrevani bes afroameričkog stanovništva usmeri protiv dela bele populacije koja glasa za Trampa, a koji to čini zato što sebe vidi kao žrtvu neoliberalnog sistema.
SVI UGROŽENI IDENTITETI ZAPADA
Kada bi se priča o rasizmu zamenila realnijom pričom o socijalnim razlikama, Afroamerikanci bi mogli da budu više socijalisti i Amerikanci, a manje Afroamerikanci. Otvorio bi se put za klasni savez onih koji gube u procesu globalizacije, bez obzira na boju kože, što bi moglo da stvori kritičan politički pritisak na oligarhiju. Ukoliko želi da sačuva postojeći stepen ekstremnih socijalnih nejednakosti, američka (globalna) oligarhija dakle mora da okreće crne protiv belih, da ne bi dočekala da se siromašni (crni i beli zajedno) okrenu protiv nje. Ona zato može da se „bori“ protiv rasizma, ali isto tako nikada ne sme sebi da dozvoli da rasizma ne bude.
Dogod priča o „rasizmu“ bude dominantan narativ zapadnog društva, niko neće moći da postavi priču o klasnim razlikama i socijalnoj nepravdi: onaj ko to učini, odmah će biti optužen za „rasizam“. Stoga me ne bi čudilo da ista ova oligarhija, koja se sada navodno bori protiv „rasizma“, s vremena na vreme ne organizuje neki spektakl ispoljavanja realnog rasizma kako bi podgrejala priču o imaginarnom rasizmu.
Kratkoročno, dakle, pred oligarhijom je vedro vreme, bez obzira da li će Bajden pobediti Trampa ili ne: Tramp, sasvim sigurno, neće moći da obnovi zajednički američki identitet. To prevazilazi njegovu moć, budući da se ovaj problem ne nalazi u domašaju demokratski izabranog predsednika. Odluku o američkom identitetu donosi unutrašnja/duboka država, odnosno oligarhija, uz pomoć većine medija, pravnog sistema i akademske zajednice koju drži pod kontrolom. Ta odluka je donesena i ona glasi da tog identiteta nema.
Međutim, već na srednjoročnom planu, prognoze su prilično oblačne. Naime, uzrok kontinuiranog rasta američke političke moći u 20. veku nije bio samo zgodan geografski položaj već upravo američki identitet. Pitanje koje, čini mi se, brine Hantingtona jeste ovo: kada se taj zajednički američki identitet napusti – a to se upravo dešava pred našim očima – šta će ostati od američke moći? Istorija ne zna za slučaj da politički razjedinjena zemlja uspeva da porazi politički homogenu zemlju.
Ako je tokom Hladnog rata Amerika uspela da razdvoji sovjetski narod i sovjetsku elitu do tačke kada je elita izdala narod, onda sada stvari izgledaju upravo obratno: Rusija je homogenija država od Amerike, jer u njoj postoji politička odluka da se stvori jedinstveni nacionalni i politički identitet koji harmonizuje unutrašnje razlike. Slična situacija je i s Kinom, koja je u tom smislu još čvršća, usled veće civilizacijske distance u odnosu na ono što je nekada bio Zapad. Sem toga, unutrašnje jedinstvo Kine bazira se na uverljivosti obećanja da će deci biti bolje od roditelja, a nisam siguran da većina američke populacije može to isto da obeća svojoj deci.
Dakle, ako se ukine američki nacionalni identitet, a paralelno s njim i evropski nacionalni identiteti (proces je u toku), onda sasvim sigurno više ne može da postoji ni neki zajednički civilizacijski identitet Zapada. Samim tim, ono što je donedavno bilo poznato kao jedinstvo Zapada (na čemu je istrajno insistirao i Hantington) postaće, prosto rečeno, jedna praznina. Ako američku i evropsku oligarhiju ne povezuje više nikakav zajednički civilizacijski identitet, šta onda sprečava evropsku oligarhiju da uđe u partnerske odnose s Kinom, ako joj to obezbeđuje veći profit od partnerskih veza s oligarhijom s one strane Atlantika.
OPASNE „FLUIDNE REČI“
Veličanje „razlika“ i društva „manjina“ teče, čini nam se, paralelno s opadanjem političke i ekonomske moći tih društava. A pošto bi obnova tražila više patriotizma, više zajedništva, više socijalne solidarnosti, a manje partikularno-identitetske i lične sebičnosti, jasno je da je takva obnova gotovo nemoguća, jer su vrednosti koje su za nju potrebne već etiketirane kao društveno zlo.
Mislimo da je Hantington, na zalasku svoje profesionalne i životne karijere, svega toga bio svestan. To ga je i brinulo.
U međuvremenu, rasizam će od reči s konkretnim značenjem postati još jedna fluidna reč, nalik „demokratiji“ ili „fašizmu“, reč koju će svi koristiti, ali više niko neće znati šta ona uopšte znači.
I to je trenutak u kome misleći ljudi postaju manipulisani dronovi.
Autor Slobodan Vladušić
Naslovna fotografija: Reuters/Hannah Mckay
Izvor Pečat, 12. jun 2020.
