Verovatno niko ne bi verovao da će zemlja koja je sebe smatrala najvećim “izvoznikom demokratije”, danas biti na kritičnom ispitu iz ljudskih prava. Da li će uspeti da ga položi?
DžORDž FLOJD
Ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda, podiglo je ceo svet na noge. Protesti više nisu samo deo američkog kontinenta, već su dobili globalni karakter. Pod parolom “Ne mogu da dišem” i “Životi crnaca su bitni”, zapaljena je vatra nasilja koju je teško ugasiti. A nasilje je poput lavine – čim krene, teško ga je zaustaviti i razara sve pred sobom, uključujući i one nevine. Na pitanje – zašto Amerika gori? – mogli bismo dati spartansko-lakonski odgovor: zbog toga što je jedan beli čovek uz prekomernu upotrebu policijske sile ubio jednog crnog čoveka. Međutim, problem je mnogo složeniji.
Nažalost, smrt ovog Afroamerikanca je otkrila samo vrh ledenog brega onoga što možemo nazvati „strukturalnim rasizmom”. Reč je o perfidnoj pojavi u kojoj se ponekad i ne može izdvojiti izvršilac in cocretum ali koja stvara osećaj nepravde kod diskriminisanih grupa, jer naprosto nemaju jednake šanse u društvu kao ostali. Strukturalni rasizam je sistemski problem, on se zasniva na predrasudama da je jedna rasa bolja od druge, da boja kože predisponira inteligenciju, da smo svi jednaki, ali da su “neki jednakiji od drugih”.
STATUS AFROAMERIKANACA
Iako postoji više vrsta rasizma (aristokratski rasizam, antinegrizam, antisemitizam…), najvidljivi je rasizam koji je usmeren prema tzv. “crnoj rasi”, poznatiji kao antinegrizam. Koreni ove pojave se mogu naći još u 16. veku, kada su kolonijalne sile porobljavale pripadnike crne rase, smatrajući ih inferiornim, zbog čega su ih pretvarali u robove. Vekovima u lancima, starosedeoci afričkog kontinenta su jedva dočekali “zoru slobode” 1865. godine, kada su nakon Američkog građanskog rata izjednačeni sa belcima. Ova jednakost je bila tek formalna, dok je put njihove borbe za ljudska prava bio popločan linčovanjima, ubistvima, pretnjama, segregacijom. O teškom položaju Afroamerikanaca u SAD govore i razglednice (koje su zvanično zabranjene početkom 20. veka) na kojima su slike linčovanih i ubijenih crnaca. Zvuči morbidno, ali je istinito. Tako je bilo nekada, a kako je danas?
Danas Afroamerikanci čine 12 odsto ukupne populacije u SAD, dok ih je u zatvorima 40 odsto u odnosu na ukupan broj zatvorenika. Bezbednosno-kriminološki parametri nisu baš na njihovoj strani. U ekonomskom kontekstu, takođe zaostaju za belcima, te recimo jedna prosečna belačka porodica u Mineapolisu zarađuje duplo više od prosečne afroameričke porodice. Porodični odnosi su takođe kontroverzni, pa tako značajan broj Afroamerikanaca raste bez jednog roditelja u disfunkcionalnim porodicama. Nije teško zaključiti da problem sa Afroamerikancima nije samo rasne prirode. On je generisan socijalnim i ekonomskim razlozima.
TRANSFER AGRESIJE
Postoji još jedna bitna stvar u ovom tzv. “Afroameričkom proleću”, a to je – transfer agresije. Naime, Amerikanci su iz jednog vanrednog stanja (koronavirus) prešli u drugo vanredno stanje (ubistvo Džordža Flojda). Tamo gde su krize, dovoljna je i jedna iskra da se zapali vatra nezadovoljstva. Ovaj požar se upravo desio Americi. Neko će reći da je ista zemlja koju optužuju za rasizam, imala “crnog predsednika” (Barak Obama). To je možda politički korektno, ali realnost je malo drugačija.
Uprkos tome što je sinonim zapadnog modela demokratije, Amerika se još nije rešila strukturalnog rasizma. Setimo se da je pre samo nekoliko decenija (do 1965. godine) ta ista Amerika imala zakone Džim Krou, koji su podržavali rasnu segregaciju, a da je veliki borac za afroamerička prava Martin Luter King ubijen na brutalan način. Izgleda da je njegov “san o tome da se bela deca zajedno igraju sa crnom decom” i dalje samo san.
TRAMPOVI OPONENTI
Ne treba biti naivan i misliti kako su ovi protesti spontani i neorganizovani. Oni su možda počeli spontano, ali se neće odvijati na taj način. Mnoge političke grupe i Trampovi oponenti će ih iskoristiti za realizaciju svojih političkih ciljeva. Jednostavno, politika tako funkcioniše – poput surove animalne borbe za opstanak.
Protesti koji potresaju Ameriku će po svemu sudeći trajati (manjim ili većim intezitetom) do predsedničkih izbora koji se organizuju krajem godine. Za to vreme možemo očekivati njihovo prelivanje i na druge zemlje sa “crnom populacijom” (Kanada, Nemačka, Francuska Velika Britanija, Australija…). Osim toga, oni će biti dobro oružje u rukama Trampovih protivnika koji će se pod parolom, “demokratije” boriti za rasna prava, ali i za svoju političku poziciju.
Konačno, protesti u Americi jesu pre svega rasnog karaktera, ali su takođe i ekonomskog. Bloh je pre više decenija mudro rekao da “bunt, kao i snovi, dolaze iz stomaka – ali praznog”. Nadajmo se samo da će se davnašnji san Martina Lutera Kinga o jednakosti konačno ostvariti i da će Amerika položiti ispit iz ljudskih prava.
Autor Marija Đorić
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub
Izvor budikarakter.rs, 23. jun 2020.
