Ruski predsednik Vladimir Putin na pitanja o umešanosti njegove vlade u američke predsedničke izbore iz 2016. godine odgovara mešavinom poricanja i kontraoptužbi. Kako je rekao juna 2017. godine, Sjedinjene Države su te koje se „širom sveta aktivno mešaju u izborne procese u drugim zemljama“. Svrha ove tvrdnje jeste da opravda i skrene pažnju sa ruskih aktivnosti, što je taktika koja u mnogim mestima u svetu donosi rezultate. Od Kijeva do Brisela i Londona, državni funkcioneri rekli su mi da pretpostavljaju da se Centralna obaveštajna agencija (CIA) često meša u inostrane izbore.
Ova percepcija je razumljiva jer je decenijama bila istinita. Prva tajna operacija CIA bila je manipulacija izborima u Italiji 1948. godine. Američki obaveštajni oficiri širili su zapaljivu propagandu, finansirali poželjnog kandidata i organizovali građanske inicijative – sve kako bi centrističkim političkim partijama u Italiji obezbedili prednost u odnosu na njihove levičarske konkurente. Nakon što je italijanska komunistička partija izgubila, operacija iz 1948. postala je, kako mi je rekao glavni interni istoričar CIA Dejvid Robardž, „šablon“ za ono što je Agencija potom činila u „mnogim, mnogim zemljama“, nadmećući se sa svojim sovjetskim konkurentom – KGB-om. Od Čilea i Gvajane do El Salvadora i Japana, CIA i KGB mešali su se u demokratske izbore širom sveta. U nekim od ovih operacija dolazilo je do direktnog manipulisanja glasačkim kutijama, u drugim je manipulisano javnim mnjenjem, sve u cilju vršenja uticaja na izborne rezultate.
Onda se Hladni rat završio, a suprotstavljeni ciljevi izbornih operacija Moskve i Vašingtona – da šire i suzbijaju komunizam – postali su prevaziđeni. Od tada se ruska obaveštajna služba mešala u mnoge inostrane izbore, ne kako bi nametnula ideologiju, nego kako bi progurala kandidate razdora i autoritarizma, sejala haos i konfuziju i delegitimizovala demokratski model. Ali šta je sa CIA?
Tokom prethodne dve godine, intervjuisao sam preko 130 zvaničnika o sto godina dugoj istoriji tajnog izbornog mešanja, ili tajnim inostranim nastojanjima da se manipuliše demokratskom voljom birača. Moji intervjui obuhvatili su osam bivših direktora CIA i još mnogo CIA oficira, kao i direktore nacionalnih obaveštajnih organa, državne sekretare, savetnike za nacionalnu bezbednost, jednog generala KGB i bivšeg američkog predsednika. Saznao sam da su u 21. veku najviši funkcioneri SAD zaduženi za nacionalnu bezbednost u najmanje dva navrata razmatrali da nalože CIA-i da se umeša u inostrane izbore.
U slučaju Srbije 2000. godine takva debata je urodila plodom pa je CIA potrošila milione dolara radeći protiv tiranina Slobodana Miloševića. U drugom slučaju, povodom Iraka 2005. godine, CIA je ustuknula. U oba slučaja kreatori američke politike izvagali su potencijalnu korist i rizike. Ove zakulisne priče otkrivaju zašto je Vašington, protivno Putinovim tvrdnjama i za razliku od Moskve, odustao od prakse mešanja u izbore.
„PREDUSRETLjIVA“ OPOZICIJA I KEŠ NA RUKE
Prvi slučaj dogodio se 2000. godine, kada je Milošević, jugoslovenski predsednik, učestvovao u kampanji za reizbor u Srbiji. Milošević je bio mnogo toga: komunista zagledan u Moskvu, srpski nacionalista i čovek koji je brutalno gazio ljudska prava. Sredinom 90-ih omogućio je kampanju etničkog čišćenja u Bosni i Hercegovini. Par godina kasnije, isto je učinio na Kosovu, gde su njegovi vojnici sistematski terorisali, ubijali i proterivali Albance. Ozbiljnost ovih zločina naterala je NATO da 1999. godine pokrene kampanju vazdušnih napada protiv Miloševićevih snaga, a međunarodni sud da ga optuži za ratne zločine. Leon Paneta, šef kabineta predsednika Bila Klintona od 1994-1997. godine, rekao mi je: „Milošević je percipiran kao loš tip sa lošim uticajem i kao neko ko će taj deo sveta okrenuti naglavačke ukoliko ne budu preduzeti koraci da se zaustavi“.
Izbori iz 2000. godine predstavljali su dobru priliku. „Ne znam da li smo javno rekli da je naš cilj smena režima“, rekao je Džejms O’ Brajan, tadašnji Klintonov specijalni izaslanik za Balkan, ali „nismo smatrali da je Milošević u stanju da vodi normalnu državu“. Od sredine 1999. godine do poslednjih meseci 2000, javne i privatne američke organizacije potrošile su oko 40 miliona dolara na programe u Srbiji, ne samo na podršku opoziciji, nego i nezavisnim medijima, građanskim organizacijama i inicijativi „Izađi i glasaj“. Putem ovakvog otvorenog angažmana, pojašnjava O’ Brajan, Sjedinjene Države su nameravale da dovedu u red izborno igralište kojim je Milošević hteo da manipuliše.
Dok su Stejt department, Agencija Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj (USAID) i američke nevladine organizacije (NVO) javno uticali na srpske izbore, CIA je to isto činila u tajnosti. Džon Sajfer rekao mi je da mu je za period između 1991. i 2014. godine, odnosno dok je službovao u operativi CIA, poznat samo jedan slučaj „uspešne“ operacije mešanja u izbore: Srbija, 2000. godine. „Postojao je tajni rad podrške Miloševićevoj opoziciji“, navodi Sajfer, prisećajući se kako se, nakon što je Klinton obavestio odabrane članove Kongresa, CIA bacila na posao „podrške, finansiranja i pružanja pomoći specifičnim kandidatima opozicije – to je bila glavna stvar“.
Sajfer, koji je postao šef ispostave CIA u Srbiji odmah posle izbora, objasnio je kako je Agencija upumpala „milione dolara“ u antimiloševićevsku kampanju, uglavnom kroz sastanke sa ključnim saradnicima lidera srpske opozicije, i to van državnih granica, pri čemu im je na licu mesta „davan novac u kešu“.
Klinton mi je potvrdio da je odobrio da se CIA umeša u izbore 2000. godine u korist Miloševićevih protivnika. „Nisam imao problem s tim“, rekao mi je povodom tajnog programa CIA, jer Milošević je bio „hladnokrvni ubica koji je odgovoran za smrt stotina hiljada ljudi“ (u svim ratovima na prostoru bivše SFRJ ukupno je stradalo do 120.000 ljudi, prim. prev.). Isto kao što su američki predsednici hladnoratovske ere verovali da mogu da osnaže demokratije u inostranstvu podrivanjem komunističkih kandidata, Klinton je verovao da bi mogao da osnaži srpsku demokratiju podrivanjem Miloševića. „Tip je bio ratni zločinac“, rekao mi je Klinton. „Nisam smatrao Miloševića demokratskim kandidatom, smatrao sam da on pokušava da se reši demokratije“.
U Srbiji je fokus CIA-e bio na tome da izvrši uticaj na umove njenih građana, a ne da manipuliše biralištima. „Nismo pokrali izbore ili svesno lagali birače sa ciljem da ih navučemo da glasaju za ljude čiju smo pobedu želeli“, pojašnjava Klinton. Umesto toga, CIA je pružala novac i druge vidove pomoći kampanji opozicije.
Kongresni lideri znali su za ovaj tajni plan i podržali su ga. Trent Lot, vođa većinske grupe u Senatu, priseća se kako je, nakon što je saslušao brifing o operaciji CIA, iskazao svoju punu podršku. „Milošević je bio potpuno van kontrole“, rekao mi je Lot. „Nismo nameravali da izvršimo invaziju, ali u opštem haosu koji je vladao morali smo nešto da učinimo“. Službenici CIA, za razliku od drugih državnih službenika SAD, mogli su da operišu u tajnosti. „Zbog prirode našeg rada“, objašnjava Daglas Vajz, tadašnji operativac CIA stacioniran na Balkanu, „nama je bilo daleko lakše da vršimo penetraciju u Srbiji nego ljudima koji su, da se tako izrazim, više radili na površini“. Involviranost američke obaveštajne zajednice u izbore bila je „temeljna“, nastavlja Vajz, a Vašington je koristio „sve instrumente naše nacionalne moći da ostvari ishod koji bi išao u prilog Sjedinjenim Državama“.
Ali da li je to bilo dovoljno? Kako su se izbori približavali, Klintona je brinulo da će Milošević uspeti da ih pokrade. „Ovi izbori biće važni, ali verovatno neće biti pošteni“, rekao je Vladimiru Putinu, novom ruskom predsedniku, dve i po nedelje pre glasanja, što vidimo iz nedavno obelodanjenih transkripta njihovih razgovora. „Milošević gubi na anketama, pa će verovatno pokrasti izbore. Bilo bi poželjno da izgubi, ali verovatno će se postarati da se to ne desi“. (Putin se, u odgovoru, požalio na NATO intervenciju prethodne godine: „Nisu nas konsultovali pri donošenju odluke da se bombarduje Jugoslavija“, rekao je. „To nije fer“.)
Američke organizacije za promociju demokratije, deleći Klintonove brige, nastojale su da obezbede da Milošević nema mogućnost da lažira prebrojavanje glasova. Jedna NVO finansirana iz SAD obučila je preko 15.000 aktivista za nadzor birališta. Na dan izbora, članovi opozicije brojali su glasove rame uz rame sa državnim službenicima. Državni rezultati govorili su da Milošević tesno vodi. Paralelno brojanje, međutim, oktrilo je istinu: debelo je izgubio. Izbili su ogromni protesti. Milošević, nesposoban da suzbije revoluciju narodnih masa, bio je primoran da podnese ostavku.
Ruka CIA ostala je skrivena. Dve decenije kasnije, američki obaveštajci (sada već penzionisani) čvrsto su ubeđeni da je njihovo delovanje bilo presudni faktor u pobedi nad Miloševićem. Sajfer ističe da se radilo o „uspešnoj“ CIA operaciji. Vajz navodi da su Sjedinjene Države napravile „veliku razliku“ i da je „mešavina“ javnih i tajnih poduhvata dovela do „pozitivnog ishoda“. Međutim, kao i kod svih operacija tajnog uticaja na birače, CIA nije mogla precizno da izmeri svoj uticaj. „Izmeriti to je teško“, priznaje Sajfer. Ali ističe da su srpski državni funkcioneri iza zatvorenih vrata iskazali zahvalnost CIA-i za svoju pobedu. „Mnogi od ključnih igrača koji su postali rukovodeće figure u potom formiranoj vladi nastavili su da se sastaju sa nama i nastavili su da nam govore da su naši napori doveli do njihovog uspeha“, rekao je Sajfer, „u smislu da smo im pomagali oko svega, od reklamiranja, preko finansiranja, do načina na koji su delovali“ tokom kampanje.
U intervjuima koje sam radio, visoko rangirani državni funkcioneri SAD osećali su se neprijatno pri svakom pomenu uloge CIA u Miloševićevom porazu. „Znam ponešto o tome, ali ne mogu da govorim“, navodi Džon Meklolin, zamenik direktora CIA-e 2000. godine. Ova nelagoda ima smisla: mešanje CIA u izbore iz 2000. nije reprezentativno za rad Agencije u posthladnoratovskom periodu. Koliko često se, na kraju krajeva, jedan ratni zločinac može srušiti glasanjem?
„Postojala je šira saglasnost, ne samo u tajnim službama, nego zaista u smislu jedne opšte politike da je nešto moralo biti učinjeno na Balkanu“, navodi Stiven Hol, bivši operativac CIA, koji je 2000. bio stacioniran u regionu. Za Vašington, „izborna manipulacija“ postala je „krajnje sredstvo“, dodaje Vajz, a srpski slučaj bio je „potpuni izuzetak“, delimično zbog Miloševićevih zločina, delimično zbog „predusretljive“, „kredibilne“ i „atraktivne“ prirode opozicionih političara. U takvim slučajevima, tvrdi Vajz uopšteno, „ciljevi opravdavaju sredstva… postoji rizik da ćete možda učiniti nešto što neki smatraju neameričkim“. Ali rezultat je da „jedan genocidni manijak više nije na vlasti“.
Kada sam pitao Klintona zašto je tajna operacija bila dozvoljena u Srbiji, prosto je odgovorio, „postoji prag tolerancije u broju žrtava, a Milošević ga je prešao“.
CIA GURNUTA U STRANU
Godine 2004, predsednik Džordž Buš mlađi bio je na ivici da odobri još jednu takvu operaciju. Radnja priče odvijala se u situacionoj sobi Bele kuće, gde su, tokom leta i jeseni, funkcioneri nacionalne bezbednosti vagali sličan predlog: da se CIA uključi u tajnu operaciju manipulacije izborima. Ovog puta meta bi bio Irak.
Marta 2003. godine, Sjedinjene Države izvršile su invaziju na Irak kako bi uklonile Sadama Huseina, dugogodišnjeg diktatora ove zemlje, i konfiskovale oružje masovnog uništenja koja je on navodno posedovao. Huseinova vlada pala je u roku od par nedelja, ali ništa od tog oružja nije pronađeno. Mučeći se da opravda rat, Buš je obnovio svoje obećanje da će transformisati politički sistem Iraka. Krajem 2003, izjavio je da će „iračka demokratija uspeti“ i da će građani ove zemlje imati narodne predstavnike. „Za američku vladu u to vreme bilo je ekstremno važno da se održe slobodni i pošteni izbori jer je to u stvari opravdavalo invaziju“, ističe Arturo Munjoz, tada visoko rangiran u operativi CIA.
„Kako nismo uspevali da nađemo oružje za masovno uništenje, do tog momenta smo već očajnički želeli da opravdamo sebe, makar time što ćemo tamo stvoriti demokratiju“. Američke organizacije za promociju demokratije upumpavale su resurse u Irak. Pogotovo su Međunarodni republikanski institut i Nacionalni demokratski institut pokrenuli obimne programe, pomažući u proizvodnji materijala za edukaciju birača, obuku stranačkih funkcionera i realizaciju političkih debata, kao i akcija „izađi i glasaj“.
Svrha izbora, međutim, jeste da birači odluče o pravcu kojim će se kretati njihova država. U tom smislu, Buš je imao problem: obaveštajni izveštaji ukazivali su da će njegov preferirani kandidat, Ajad Alavi, izgubiti na prvim parlamentarnim izborima u istoriji Iraka, zakazanim za januar 2005. godine.
Američka obaveštajna zajednica verovala je da Iran utiče na izbore u korist Alavijeve opozicije. „Naravno da je Iran bio umešan“, rekao je Meklolin, tadašnji zamenik direktora CIA-e. „Zašto i ne bi bio? Nalaze se odmah pored, imaju kapacitete i bliski su sa jednim delom rukovodstva“. Vajz je bio baziran u Iraku pre održavanja izbora, a par godina kasnije postaće šef tamošnje ispostave CIA. Iransko mešanje u izbore u Iraku opisao je kao veoma široko: „Govorimo o novcu, aktivistima, pretnjama, ucenama i paravojnom prisustvu“.
Buš i njegovi savetnici razmatrali su da li da reaguju tajnom operacijom. Džon Negroponte, tadašnji američki ambasador u Iraku, redovno je učestvovao u interagencijskim telekonferencijama iz Bagdada, sa jednom jedinom tačkom dnevnog reda: uticajem na izbore pod rukovodstvom CIA. „Zaista smo mnogo razmišljali o tome“, rekao je Negroponte, koji ističe i da je u diskusijama sa drugim visoko rangiranim zvaničnicima administracije bio „otvoren za tu mogućnost“ .
Razmatranja su došla do tako ozbiljnog nivoa da je Bela kuća informisala čelnike Kongresa o dotičnim planovima. „Poenta je bila da se otvara prilika za angažman na način koji bi mogao da pruži daleko sigurniji ishod“, priseća se Tom Dašel, tadašnji lider manjine u Senatu. Zvaničnici koje sam intervjuisao nisu mogli da se sete – ili nisu hteli da ih podele sa mnom – operativnih detalja CIA plana, mada mi je Dašel rekao da su uključivali „dosta aktivnosti koje smo smatrali prosto neprikladnim i nepreporučljivim“.
Za CIA, mešanje u iračke izbore bila bi samo poslednja iteracija stare operacije, a krajem 2004. godine Agencija je već počela da gradi poziciju za akciju. Alavi je počeo da očekuje tajnu pomoć. „Inicijalni stav Sjedinjenih Država bio je da se podrže umerene snage – finansijski i medijski“, rekao je 2007. godine. Onda je, ističe Alavi, ova pomoć neočekivano „obustavljena pod izgovorom da Sjedinjene Države ne žele da se mešaju“.
Unutar CIA, Kongresa i Bele Kuće, neočekivani savez funkcionera ujedinio se protiv tajnog izbornog mešanja. Predstavnici CIA, podseća Negroponte, „najmanje su želeli da se upetljavaju“ u ovu operaciju, jer bi u slučaju da bude otkrivena mogla da izloži Agenciju kritici. Meklolin, smejući se, kaže da „ne bi negirao“ Negroponteovo sećanje. „Na kraju krajeva, izvršili smo invaziju na jednu državu kako bi je učinili demokratskom“, rekao je. „Koliko bi licemerno bilo da im nakon toga utičemo i na izbore?“. Govoreći uopšteno, Munjoz zaključuje: „Ako nameravate da upropastite neke izbore i za to se sazna, a stvari često procure“, onda jednom „kad se pročuje da je taj i taj pobedio zbog toga što je CIA uradila ovo ili ono, znajte da ste upropastili čitavu spoljnopolitičku avanturu na koju ste pošli“.
Kongresni lideri takođe su se protivili planu. Za Dašela, argumenti protiv tajne operacije bili su dvostruki. Prvi su bili pitanje optike: „koliko bi užasno to izgledalo“ ako bi se otkrilo. Drugi su bili normativni. „Nije ovo više Hladni rat“, rekao je. „Da radimo ono što smo radili pre 20 godina jednostavno nije bilo primereno, nije bilo u skladu sa onime što bi naša zemlja trebalo da predstavlja“. Dašel se priseća kako je Nensi Pelosi, njegova suparnica u Predstavničkom domu, bila „veoma grlata“ u suprotstavljanju planu. Pelosi je navodno pronašla saveznika u Kondolizi Rajs – savetnici za nacionalnu bezbednost. „Dok sam slušao polemike“, kaže Negroponte, „shvatio sam da cela stvar jednostavno nije vredna truda i da ljudi prosto ne žele da rade ovo, pa smo odustali“.
Buš, pokušavajući da izgradi demokratiju, bio je nevoljan da tajno interveniše u demokratskim izborima. „Hteli smo da budemo prilično čisti po pitanju mešanja u njihove izborne procese“, rekao je Meklolin. „Učestvovao sam u mnogim planiranjima i odlučivanjima povodom tajnih akcija i mogu vam reći da se uvek morate zapitati – koje su neželjene posledice onoga što predlažemo ili razmatramo?“
Plan CIA gurnut je u fioku. A sa januarom 2005. došao je i ubedljivi poraz Alavijeve koalicije u izborima obeleženim nestabilnošću i terorističkim napadima. Na vlast je došla koalicija čvrsto vezana za Teheran.
„KUPOVINA MEDIJA U DRŽAVAMA I REGIONIMA“
Kako se uloga CIA-e promenila u posthladnoratovskom periodu? Dok ruske obaveštajne službe ponovo manipulišu izborima širom sveta, CIA je zacrtala suprotan kurs. Srpska operacija, sudeći prema brojnim američkim zvaničnicima, bila je „specifična“ mera doneta usled specifičnih okolnosti. U slučaju iračkih izbora, na kojima nije učestvovao vladar poput Miloševića, kreatori američki politike procenili su da su rizici tajne akcije previsoki. U godinama nakon toga, na osnovu intervjua koje sam imao sa sedam direktora CIA od jula 2004. do januara 2017. godine, kao i sa bivšim direktorima nacionalne obaveštajne službe i zamenicima direktora CIA, mogu da zaključim da je logika iza iračke odluke postala norma. Protivno Putinovim tvrdnjama, Vašingotn je digao ruke od tajnog mešanja u izbore.
U intervjuima o savremenim programima tajnih akcija CIA, bivši špijunski šefovi Sjedinjenih Država dele se u dve grupe. Prva insistira na tome da se Agencija više ne bavi tajnim mešanjima u izbore. Dejvid Petreus, koji je bio na čelu CIA 2011. i 2012. godine, rekao je da mu „nije poznato… da je u skorije vreme bilo takvih operacija“. Džon Brenan, direktor CIA od 2013. do 2017. godine, pruža još čvršće garancije: „Sa predsednicima Obamom i Džordžom Bušom mlađim, nikada se nije dogodio pokušaj uticaja na ishod demokratskih izbora. Smatrali smo da je to direktno protivno demokratskom procesu“. CIA se jednom umešala u inostrane izbore, nastavio je, „ali tokom prethodnih 18 i više godina, to se nije desilo“.
Druga grupa funkcionera ne izražava se u apsolutnim kategorijama, ističući da se CIA udaljila od operacija mešanja u izbore širom sveta, ali ne i da je nužno u celosti obustavila takvu praksu. „Nije bilo mnogo toga. To nije nešto što služba radi makar i približno fleksibilno i slobodno kao što je možda činila na početku Hladnog rata“, ističe Meklolin koji je, kao drugi čovek CIA 2000. godine, verovatno bio umešan u Miloševićev slučaj. Od tada su takve operacije u najmanju ruku podignute na najviši nivo. Bušova administracija debatovala je o iračkoj šemi, Obamina administracija vagala je slične predloge. „Nije da se ove ideje ne pojavljuju tu i tamo, ali makar u Obaminoj administraciji uvek bi bivale odbijene“, kaže Toni Blinken, koji je služio na visokim funkcijama u sektoru nacionalne bezbednosti tokom celog mandata Baraka Obame.
U ovoj drugoj grupi, Leon Paneta, direktor CIA od 2009-2011. godine bio je najotvoreniji. Rekao je da se nikada nije „petljao“ u nameštanje glasova, bilo direktno, bilo putem širenja dezinformacija. Ali bi u retkim prilikama CIA za vreme njegovog mandata pred izbore vršila uticaj na inostrane medije kako bi „promenila stav javnosti unutar određene države“. Metod CIA, nastavlja Paneta, bio je da se „pribave mediji unutar države ili unutar regiona kako bi mogli da se koriste za širenje“ specifičnih poruka, kao i „uticaj na vlasnike medija da sarađuju sa nama na širenju određene poruke“. Kao i u Italiji 1948. ili u Srbiji 2000. godine, programi koje je Paneta opisao uklapaju se u javne propagandne kampanje. „Iako smo radili na tajnoj bazi“, nastavlja Paneta, „morali smo da se postaramo da se i u javnim nastupima šalje ista poruka“. Čak i ovaj tip operacija predstavlja rizik. „Nema sumnje da je to kockanje“, kaže Paneta, dodajući da je upravo to razlog zašto je ovo krajnja opcija, dok su agresivnije taktike ostavljane po strani.
Svaki intervju ukazivao je na isti zaključak: što se tiče CIA, tajno mešanje u izbore postalo je izuzetak, a ne pravilo. Ili Agenciju više ne zanima da utiče na ishode izbora, kako su Brenan i Petreus ocenili, ili to čini u retkim slučajevima kada je, kao u slučaju Miloševića, moguće rešiti se tiranina na biralištima. Šta je od toga istina ostaje nepoznato. Ali ova generalna promena predstavlja dramatično udaljavanje od Hladnog rata, kada se CIA mešala u izbore „mnogih, mnogih“ zemalja. Povodom ove evolucije, Negroponte, bivši direktor nacionalne obaveštajne službe, rekao je: „Iskreno, političke akcije ove vrste su zaista stvar prošlosti. Irak me je ubedio u to. Prosto, nije bilo ni trun apetita za izbornu intervenciju“.
Skeptici će reći da šefovi tajnih službi Sjedinjenih Država lažu. Ali imajući u vidu današnju realnost, skeptici možda prkose logici. Bilo bi štetno za CIA-u da manipuliše izborima u inostranstvu, osim u najizuzetnijim slučajevima. Jedan od razloga tiče se kraja Hladnog rata, koji je uskratio dugotrajnu svrhu Agenciji: suprotstavljanje Sovjetskom Savezu. Milošević je, pre svega, predstavljao ostatak prethodne ere. Septembra 2001. godine CIA je prebacila fokus na borbu protiv terorizma, koja je zahtevala napade dronovima i paravojne operacije, a ne mešanje u izbore.
Posthladnoratovski lideri Sjedinjenih Država proglasili su eru liberalne demokratije koju karakterišu slobodni i poštenii izbori. Ova tranzicija, od obuzdavanja komunizma ka promovisanju demokratije, pretvorila je tajno izborno mešanje u rizičniju opciju. Majkl Hajden, bivši direktor CIA, ističe: „Mešanje u izborni proces ide protiv naših fundamentalnih uverenja. Možda ćete to učiniti kako biste izjednačili izborne uslove, možda ćete to učiniti jer tako nalaže nacionalna bezbednost, ali to prosto nije ispravno“. Meklolin elaborira sve učestalije gledište Vašingtona: „Ukoliko se mešate u izbore i budete otkriveni radeći to“, rekao je, „ispadate mnogo licemerniji nego tokom Hladnog rata, kada se na takve stvari gledalo kao na nešto što se podrazumevalo“.
Licemerje, međutim, ranije nije predstavljalo prepreku za CIA-u. A poslednjih godina, kako je ponovo došlo do nadmetanja velikih sila, Sjedinjene Države imale su svoje interese na mnogim stranim izborima. Promene u visokoj politici, dakle, samo delimično objašnjavaju promenu u ponašanju CIA-e. Ostatak ove priče tiče se širenja interneta, koje je izložilo američke izbore stranim uticajima. Zvaničnici iz Vašingtona oklevaju da daju zeleno svetlo za izvođenje operacija na koje je i njihova sopstvena zemlja postala tako ranjiva. „Ako živite u kući od stakla, ne bacajte kamenje“, poručuje Petreus. „A kad je reč o povezanosti na internet, mi smo najveća kuća od stakla“.
Digitalno doba je takođe otežalo očuvanje tajnovitosti tajnih operacija za manipulaciju inostranim biračima. „Jako je teško sprečiti da ta vrsta aktivnosti na kraju ne procuri“, nastavlja Petreus. A Vašingtonu je bitno hoće li biti uhvaćen na delu. „Da su Sjedinjene Države identifikovane kao neko ko promoviše dezinformacije ili namešta izbore, to bi podrilo naš kredibilitet i političke napore, imajući u vidu koliko su takve akcije nekonzistentne sa vrednostima koje promovišemo, a koje su u srži naše meke moći“, rekla je Avril Hejns, bivša zamenica direktora CIA. „Isto ne važi za Rusiju“.
Dejvid Šimer je saradnik Univerziteta Jejl i doktorand na Univerzitetu Oksford. Autor je knjige koja će uskoro biti objavljena pod naslovom „Namešteno: Amerika, Rusija i sto godina tajnog mešanja u izbore“.
Preveo Vladan Mirković/Novi Standard
Naslovna fotografija: William J. Clinton Presidential Library/Flickr/CIA
Izvor Foreign Affairs
