U istoriji svakog naroda postoji jedan događaj i dan vezan za taj događaj, koji su važniji od ostalih i na poseban način se proslavljaju i obeležavaju.
Nesumnjivo je da je Vidovdan, kao sećanje na Kosovski boj, u istorijskom smislu najveći i najautentičniji praznik srpskog naroda. Uz Svetosavlje i Krsnu slavu, Vidovdan predstavlja ključnu nacionalnu identitetsku odrednicu Srba, neugasivi pomen na vekovnu borbu za slobodu i veru u dostojnu budućnost.
Odavno su Vidovdan i Kosovski boj izrasli u centralni događaj srpske istorije, ušli u srpsku književnost, poeziju, nacionalnu i političku svest. Njihov uticaj na istoriju i kulturu srpskog naroda je ogroman. Tu gole istorijske činjenice nisu presudne, jer ih ovaj dan i ovaj događaj uveliko prevazilaze.
Može se Kosovski boj posmatrati kao vojnički poraz ili pobeda, ali se svakako mora posmatrati kao moralna i duhovna pobeda, iskonsko stradanje za slobodu, veru i ideale. S jedne strane, to je događaj u kome je kulminirala sva srpska istorija, a sa druge to je kamen temeljac na kome se, već šest vekova, gradi srpska civilizacija.
Sama istorija nemoćna je da rastumači stvarnost i značaj Vidovdana i Kosovskog boja i njihov uticaj na nacionalnu svest i identitet Srba. Gole istorijske činjenice i suvi statistički podaci ne mogu objasniti zašto su ova dva simbola tako duboko utisnuta i u pojedinačnu i u nacionalnu svest Srba, zašto se proslavljaju svake godine dok se druge bitke zaboravljaju, zašto je Vidovdan uključen u srpski nacionalni i verski kalendar i zašto je etika Kosovskog boja postala stalno nasleđe svih srpskih generacija do dana današnjeg.
Mnogo više od istorijskih činjenica i statističkih podataka u tumačenju tajne Vidovdana i Kosovskog boja može pomoći njihovo sagledavanje sa stanovišta duhovne perspektive – a nje ima sasvim dovoljno u tekstovima srpske srednjovekovne književnosti i narodnim epskim pesmama kosovskog ciklusa. Tvorci tih tekstova i pesama jasno su ukazali na to da Kosovski boj nije samo jedna od mnogih slavnih bitaka srpskog naroda, već bitka koja je zauvek odredila njegovo mesto u srpskoj, evropskoj i svetskoj istoriji.
Na Vidovdan 1389. godine, doveden je do vrhunca svetosavski ideal srpskog naroda, ispunjeno je svetosavsko Jevanđelje – opredeljenje za carstvo nebesko, za večne duhovne vrednosti: istinu, pravdu, veru, slobodu i život. To su vrednosti za koje vredi živeti, ali za koje vredi i život dati, jer su vrednije i trajnije od običnog, prolaznog zemaljskog života.
Na temelju Vidovdana izgrađeni su ideali herojstva, čovečnosti, samopožrtvovanja, stradanja, pokajanja, praštanja, trpeljivosti i velikodušnosti – što predstvalja osnove etike hrišćanske kulture. Spremnost na žrtvovanje nikako ne znači veličanje stradanja kao vrednosti same po sebi, jer je vrednost žrtve u njenoj iskonskoj čistoti i najuzvišenijoj svrsi.
Onaj koji žrtvuje svoj život u borbi za slobodu, istinu i pravdu Božju, žrtvovao je najviše što je mogao – i on je pobedio! Ta borba može biti tehnički i izgubljena, ali onaj koji je prineo sopstvenu žrtvu postaje i ostaje njen stvarni pobednik. Ali, ako zaboravimo svoju prošlost, ma koliko tegobna i bolna bila, učinićemo veći zločin prema sebi od onog koji su nam osvajači naneli.
Samo njeno pamćenje i prenošenje generacijama može nas spasiti od svekolikog nestajanja. Tim pre što nam spoljni silnici stalno i uporno nameću strukturalni zaborav, nastojeći da ugase najsvetlije tačke našeg pamćenja. Zato se uvek moramo podsećati značaja Vidovdana i Kosovskog boja, ne samo za srpsku i hrišćansku istoriju, već i za identitet srpskog naroda. Treba ga slaviti svaki put još posvećenije i sadržajnije, za pokoj stradalim ratnicima, za spasenje i vaskrsenje svih nas i roda našeg pravoslavnog.
Slaveći Vidovdan i Kosovski boj Srbi ne slave ni poraz ni bezumni otpor, ni tragediju ni smrt. Naprotiv, slave velelepno uzdizanje jednog, za avako vreme modernog ideala – borbu i stradanje za slobodu, pravdu, veru i istinu. Hteo to sada tzv. Brisel da prizna ili ne, nesumnjivo je da su to i temelji modernih evropskih vrednosti koje je srpski narod doneo Evropi i zbog čega mu ona duguje istorijsku zahvalnost. Ta zahvalnost ovih meseci sramežljivo stiže iz pojedinih evropskih zemalja, mada nikad nije kasno za takva priznanja.
Posle višedecenijskog „negovanja“ neuspelih projekata jugoslovenstva i socijalističkog društva i izgubljenih godina nakon propasti tih projekata, Srbija danas živi ozbiljno podeljena unutrašnjim političkim sukobima, bukvalno okružena „živim zidom“ nacionalizama koje podržavaju svetski silnici. U takvim okolnostima dovedena su pod sumnju mnoga temeljna verovanja državnog i narodnog postojanja. Između ostalog, na nekim mestima se mogu čuti tumačenja da Srbi na Vidovdan slave poraz, okupaciju, tragediju, smrt i sl., i da se spremaju da se baš na taj dan odreknu Kosova i Metohije.
To su providni pokušaji stigmatizacije srpskog naroda, pokušaji da se poništi njegov identitet i da mu se nametne prihvatanje krivice kao sredstvo ovladavanja njime, to su pokušaji žigosanja koje je srpski narod osetio više puta u svojoj istoriji. Zapravo, to je način kojim se srpski narod najpre istiskuje iz polja morala, da bi potom bio istisnut i iz polja prava. A onaj koji je diskvalifikovan kao moralno biće veoma je podoban da se nad njim preduzima bespravno nasilje. Zbog toga imamo veliku obavezu da branimo i odbranimo čast svih srpskih žrtava, to nam je obaveza identitetske i egzistencijalne prirode.
Važan uslov da u tome uspemo je naše istorijsko pamćenje i istorijska samosvest, kao briga za tačke oslonca nacionalnog identiteta u istorijskom trajanju srpskog naroda i uspešnog suprotstavljanja raznim pokušajima manipulacije i zloupotrebe ovih uzvišenih simbola srpskog naroda. Jer, nema nikakve dileme da političke zloupotrebe Vidovdana, baš kao i nastojanja da on bude omalovažen i zanemaren, predstavljaju suštinski napad na demokratska prava i identitet srpskog naroda, čemu se svim silama moramo odupreti.
Reči Vidovdan i Kosovski boj moraju se pažljivo izgovarati, ali i oprezno osluškovati, imajući u vidu pre svega moralni podvig koji one simbolizuju i prostor na kome su iznikle – Kosovo i Metohiju.
Srpski narod nema većeg uporišta, ni jačeg duhovnog središta od Kosova i Metohije: ono je kolevka u kojoj je kao narod odrastao, okosnica oko koje je sadenut i ognjište oko kojeg je okupljen. Ono je temelj srpske kulture, duhovnosti, državnosti i identiteta.
Samo oni koji to razumeju i osećaju, koji znaju da Vidovdan i kosovska epopeja nisu samo mit i legenda – oni mogu sačuvati Kosovo i Metohiju, baš kao što je ono sačuvalo nas.
Narodna sloga se svim svojim bićem zalaže za to. Jer, kakvi sutra budemo na Kosovu, takvi ćemo biti do veka!
Autor Miodrag Vukmirović, predsednik Upravnog odbora Udruženja građana „Narodna sloga“
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
Izvor Fakti, 27. jun 2020.
