Kada sam pre dve decenije prevodio knjigu Jael Tamir pod nazivom Liberalni nacionalizam, još uvek je trajao trijumfalizam globalizma, svakovrsnih integracija, dominacija diskursa o kraju suvereniteta i nacije itd. Moj pokušaj da kroz reči izraelske profesorke pokažem da privrženost sopstvenoj naciji, njenoj tradiciji, simbolima i odlikama ni na koji način ne znači odricanje takvog prava za druge nacije i za poštovanje načela liberalne demokratije, ostao je potpuno ignorisan u našoj javnosti. Kako i ne bi kad je tada ogromna količina novca ulagana da se zabludeli Srbi koji su devedesetih postali globalni simbol nacionalizma, prevaspitaju, denacifikuju, pacifikuju i postanu „deo evropske porodice“.
Dvadeset godina kasnije prevodim knjigu takođe izraelskog profesora Jorama Hazonija objavljenu pre dve godine pod nazivom Vrlina nacionalizma. Ovaj rukopis je izazvao veliko interesovanje, ne samo zbog više nego solidne filozofske argumentacije, u kojoj se nacionalna država suprotstavlja imperijama, već i zbog duha vremena u kome se sa Trampom, Bregzitom i usponom suverenizma u Evropi zapadni svet sve više vraća svojim tradicijama i ideji suverene nacionalne države. U ovoj knjizi Srbi se pominju na desetak mesta i navode kao primer naroda koji je stradao zbog privrženosti naciji i nacionalnom interesu.
No, čini se da su u međuvremenu upravo korumpirane srpske elite na mnogo nivoa digle ruke od odbrane nacionalnog interesa. To ćete najpre videti kod naših poslovnih ljudi, tajkuna ili kako god ih već nazivali. To su uglavnom secikese, koje uglavnom ne zanima ništa sem golog materijalnog interesa koji će slediti po svaku cenu. Novac daju samo političarima kao oblik reketa i korupcije, i kad im kažu da treba da glume socijalnu odgovornost pa uplate nešto za ekologiju, u humanitarne svrhe itd. Vrhunac njihove percepcije nacionalnog interesa je da daju novac da podignu negde crkvu misleći da će time da dobiju neku vrstu indulgencije za sve ono što o sebi najbolje znaju.
No, teško bi se nešto bolje reklo i za mnoge druge delove naše elite. Političare bolje da ne pominjem. No, hajde da za potrebe ovog teksta ignorišemo realno stanje elite od koje zapravo najviše zavisi kad se nacionalni interes određuje i realizuje, pa da govorimo sa normativnog aspekta o tome šta su danas naši najvažniji zadaci.
Predstavimo nacionalni interes kao neku vrstu lopte u kojoj su svi aspekti međusobno povezani i neodvojivi. I krenimo od onoga što naši političari obično poslednje vide, od sistema vrednosti. Naciju na okupu drže emotivne veze, osećaj zajedničke pripadnosti i sistem vrednosti kao što su solidarnost, rodoljublje, poštenje. Ništa manje nisu važne jake institucije, vladavina prava i poverenje koje imamo u one koji nad nama upravljaju. Kako čovek da gradi kod sebe i dece osećaj zajedničke pripadnosti sa svojom elitom, ako se oseća potlačeno u svojoj zemlji, ako zna da postoje posebna pravila za elitu, a posebna za njega, i ako ne oseća sigurnost za svoj posao, za život svoje dece kad odlaze u školu ili prelaze ulicu? Kako voleti zemlju u kojoj te stalno kradu i u kojoj ne veruješ nikome? Rezultat takve situacije je da pre svega mladi ljudi gube poverenje u domovinu i odlaze. Zbog pogrešnog sistema vrednosti i nedostatka institucija postaje ugrožen najosnovniji nacionalni interes, a to je opstanak stanovništva.
Nije moguće jednako definisati nacionalni interes ako ste mlada, vitalna nacija u demografskoj ekspanziji, ili ste stara nacija čije stanovništvo odumire kao što je to slučaj danas sa Srbima. Naš interes je svakako očuvanje Republike Srpske i njeno najbliže povezivanje sa državom Srbijom i srpskom Crnom Gorom. Ali Srpska se ubrzano prazni od stanovništva i predstavlja najslabije naseljen prostor na Balkanu. Svi mi zajedno ništa povodom toga ne preduzimamo.
No, naš nacionalni interes podrazumeva i aktivnu politiku poboljšanja odnosa sa susedima. Kad god podignemo glavu, stranci standardno podstiču Hrvate, Albance, Bošnjake, Bugare da nam zajedno rade o glavi. No, naše je da nađemo način da to predupredimo, kao i da poput Stojadinovića ofanzivno pravimo savezništva i sa drugim akterima. Mađarska i Italija pa i Turska su zainteresovane za saradnju i sve važnije za nas.
Naš nacionalni interes svakako nije ulazak u Evropsku uniju, a ponajmanje NATO. NATO je preživela organizacija koja ne treba više ni Amerikancima. Evropska unija je već dvadeset godina korišćena kao instrument za uslovljavanje protiv nas, a kao savremena imperija najštetnije deluje upravo na sistem vrednosti, razarajući tradiciju, porodicu i osnove nacionalnog identiteta kod Srba kao i kod drugih evropskih naroda.
Nacionalni interes je da Srpska pravoslavna crkva nastavi da deluje sa tim imenom, na celom prostoru gde i danas deluje, da se ona probudi i preuzme funkcije koje pastva i narod očekuju od nje. Kao što nas podseća na važnost Kosmeta, tako bi morala da brani i prirodnu porodicu. Konačno, nakon svega što nam je rađeno u prethodnih sto godina, osnovni interes je da preživimo, sačuvamo identitet i probamo da obnovimo biološku supstancu. Uprkos svemu.
Autor Miša Đurković
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
Izvor: Tekst je prvi put objavljen u dnevnom listu Politika 12. jula 2020.
