Milovan Danojlić: Priča o govoru

Pravac, u kome je krenula naša novija istorija krajem 20. veka, učinio je da naš govor postane bezvredan. Reč nam je izgubila snagu i težinu

Jedno neobično leksičko prestrojavanje, započeto pre tridesetak godina, danas ulazi u završnu fazu. Glagol pričati istisnuo je iz upotrebe glagol govoriti kako u medijima i političkom diskursu, tako i u istupanjima javnih ličnosti na malom ekranu. Od govorenja ostade pusta priča. Prednjače elektronska opštila, te neumorne nacionalne pričaonice. Jedan slabo omeđen, praznjikav leksem prosto se zalepio za jezik TV voditelja, to im dođe kao izraz ljupke opuštenosti i narodske neposrednosti, kao upozorenje da ne treba pridavati preveliki značaj onome što kazuju. Govor, sa svojim imeničkim i glagolskim izvedenicama, nikako im nije po volji: nameće uozbiljenje, podrazumeva strogo promišljanje. Prejaka reč, mogla bi, po pesniku, i da ubije. U jednoj Disovoj rodoljubivoj pesmi, i vulkani su progovorili. Govor u Savetu bezbednosti ulazi u letopise te organizacije, dok kafansko pričanje isparava zajedno sa popijenom rakijom. Dakako, i kruta ozbiljnost se dade ublažiti, svesti na govorkanje, ogovaranje i govoranciju, ali ni tada ne dostiže lakoću brbljanja.

Moć govora je dar Neba, ili čudesni domašaj Prirode, zavisno od toga u šta verujete. U početku je bila Reč, sa njom smo se uspravili pod zvezdama, da bismo vekovima pevali i pripovedali o tom objavljenju… Govor, i priča: veza je labava, pomerljiva. Ovamo, suvo zlato; onamo, razvodnjeni rastvor za dnevno korišćenje. U engleskom jeziku, kojim je naša elita opčinjena, odnos je nešto drukčiji. A story dolazi od a history, to jest pripovest je izronila iz povesti. I to se, zatim, grana na sto strana: u bajku, gatku, bapsku priču, u zaplet romana i drame, u novinsku vest, malu laž, koještariju, televizijsku reportažu. Ovo, poslednje značenje očaralo je naše TV radnike, pa nam predlažu da pogledamo priču, odnosno snimljeni izveštaj o nekom događaju. U engleskom je ovakvo, teleskopsko povezivanje lakše izvodljivo, jezik je skloniji takvom sažimanju zahvaljujući zavidnom tehnološkom progresu. Mi možemo videti priču Ive Andrića u prazničnom broju novina, i ostaviti je za večernje čitanje. I to je to, što bi rekli naši anglomani.

Sitnice, nijanse, začkoljice, o da… A upravo takve sitnice odražavaju ukus i boju našeg osećanja stvari. Reči su orijentiri u pomrčini postojanja. Kad im se pomuti smisao, otežano je sporazumevanje, gubimo stajnu tačku u prostoru. U poslednje vreme, često mi dolazi na um upozorenje onog kineskog cara na zasedanju Vrhovnog ratnog saveta. Grad je opkoljen, neprijateljska konjica njišti pred zidinama, valja doneti hitne mere za odbranu. A car ovako otvara sednicu: „Pre svega, moramo utvrditi tačna značenja nekih reči“. U takvoj kulturi i sa ovakvim osećanjem ozbiljnosti, ne bi se moglo svako ubistvo, ili ratni zločin, proglašavati za genocid, a zakonito izabran predsednik države, koji nam se zbog nečeg ne sviđa, nazivati diktatorom. Ovde reči ne služe za kvalifikaciju, nego za diskvalifikaciju, za vređanje i klevetanje. U starom Rimu, zvanje tiranina nije dobijano na ulici, prema nečijem trenutnom lošem raspoloženju; o tome je odlučivao Senat, tiraniji je određivan rok trajanja.

Kad se s govora pređe na pričanje, onda sve može da bude, a ništa ne mora da znači. Nepoštovanje reči, neodgovornost prema njihovom posvećenom smislu vodi u omalovažavanje čoveka, u poništavanje njegovog dostojanstva. Kakve sve prljavštine tzv. opozicija ne baca na glavu političkog protivnika, koji se trudi da joj odgovori ravnom merom! Šta sve ne čusmo o ovoj prokletoj epidemiji, mi, osuđenici na smrt čije se izvršenje iz dana u dan odlaže… Život se sveo na prepričavanje i opričavanje nepredvidljivih, opakih mogućnosti. Godinama se priča da su diplome i doktorska zvanja nekih funkcionera kupljeni, ili plagirani, a optužbe dolaze od onih koji nemaju ni veliku maturu ili su visoke naučne titule stekli doktoratima iz samoupravljanja i nesvrstavanja.

Priča je, kod nas, osvojila važnost i čast jedino kao književni rod, kao umetnička tvorevina, narativ o stvarnom ili izmišljenom zbivanju, sročen rukom darovitog pripovedača. Nju, u izvesnom smislu, možemo i posmatrati kod usmenih pripovedača; oni su sročili prelepu knjigu zabeleženu trudom Vuka Karadžića i njegovih učenika. Kao mlad pisac, uživao sam gledajući, i slušajući, Veljka Petrovića, Miloša N. Đurića i Branka Ćopića. Televizijske pričalice, danas, ne mogu im ni prismrdeti. Njihovo čulo vida je hipertrofiralo, zamenilo sve ostale telesne i duhovne vrline. Pričaju, i pričaju, i još obećavaju da će i u nastavku programa o nečemu pričati.

Nerazlikovanje semantičke težine govora i pričanja izgledalo mi je, u početku, kao znak zapuštenog jezičkog sluha. Čudio sam se kako školovan gradski svet ne zna ono čega je svaki seljak u mom zavičaju svestan. Kad se komšije posvađaju, oni prestanu da govore, i o tome se, po selu, svašta priča. Političke vođe govore, razgovaraju, pregovaraju, a pakosni zavidljivci ih ogovaraju. „Pazi šta pred njim govoriš! Ne vredi mu govoriti… Velike ljude poznajemo po govoru i tvoru. On govori engleski, i o tome priča na sve strane, hvali se.“ Prosto, i jasno, da jasnije ne može biti. Pa otkuda zastranjenje, kako je došlo do srozavanja govora u priču?

Neznanjem i nerazvijenim jezičkim sluhom, ovo se posrnuće ne da potpuno objasniti. To su prateće posledice jedne dublje bolesti koja je zahvatila zdravu pamet. Pravac, u kome je krenula naša novija istorija krajem 20. veka, učinio je da naš govor postane bezvredan. Reč nam je izgubila snagu i težinu, od nje je ostalo pričanje, razglabanje i naklapanje, žalosno vrćenje u zatvorenom krugu, bez uticaja na tok stvari. Tako je to u sredini u kojoj se, s vremena na vreme, pojavi nečiji opunomoćeni izaslanik, da nas podseti šta nam je misliti i činiti. Ćutke ga saslušamo, znamo šta znamo, i to što znamo, njemu nećemo otkriti. Saterani smo u ćorsokak svoje istorije, šapućemo kao đaci ostavljeni u zatvoru. Da bismo se uključili u veliki svet, i u moderno doba, od nas se traži da promenimo svest, da se odreknemo sebe, svog jezika i svog istorijskog iskustva, da usvojimo kolonijalnu svest. Opiremo se tim zahtevima, a neslaganje iskazujemo mucanjem i ćutanjem.

Ćutnja je poslednje utočište poljuljane kolektivne svesti. Oduzeto nam je pravo na delatno govorenje. Pričamo, ćaskamo, sporimo se ni oko šta; ono što nas najviše muči, to ne pominjemo, to i od sebe krijemo. Javne ličnosti, one na vlasti i one koje bi da se dočepaju položaja, pričaju bez kraja i konca. Priča se u Skupštini, u pregovorima sa unapred određenim ishodom, u Kriznom štabu. Umesto da se objave obavezujuće odredbe, vlast nas moli i kumi. Ujedamo se otrovnim i poganim rečima, pričamo i ovo i ono, za razliku od moćnika koji su nas uvalili u sos. Oni govore, ustima zvaničnih poklisara, grmljavinom raketa i kasetnih bombi koje i posle dvadeset godina odjekuju u našem pamćenju. I to je naša prava priča. Govor je povlastica jakih, ona ne trpi pogovor. Odvraćamo glavu, kašljucamo, okolišimo, opipavamo teren, na kome još ima tragova oslabljenog uranijuma, što jedino doktor Danica Grujičić dovodi u vezu sa porastom malignih oboljenja…

Izbor je skučen. Ili ćemo slediti mazohističke poslušnike koji pravdaju agresiju NATO-a tvrdeći da smo ono zaslužili, ili ćemo pustiti na volju divljem otporu, da olakšamo duši. Tužan je položaj lepo vaspitane dece koja poštuju očinske savete okupatora. Kad sam, početkom dvehiljadite, jednoj urednici beogradske televizije, u četiri oka, rekao šta mislim o bombardovanju Srbije, ona se uplašila i prijateljski me opomenula: „Pazite, to se ne sme govoriti!“ Bio sam neposlušno dete i teško mi je razumeti dečji strah kod odraslih osoba. Uostalom, naši neprijatelji pokazuju i nešto razumevanja za našu nelagodu, strpljivo čekaju da se opametimo. Novonastala stvarnost ni njima nije uvek po volji, to je sada viša sila, jača i od njih i od nas. Naši zvaničnici idu na pregovore kao na mučenje, i umesto da saučestvujemo, mi se radujemo njihovim mukama kao da to nisu i naše muke.

Zlo je spolja nametnuto, lišeni smo prava na slobodan i delatan govor, čekamo čudo. I to je naša mukla, neispričana priča.

 

Autor Milovan Danojlić

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Pečat, 23. jul 2020.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u