Prvi deo članka možete pročitati ovde.
Govoreći o 1994. godini, „general Milisav Sekulić kaže da je zajedničko svim akterima jugoslovenske krize u 1994. godini bilo to da su nešto radili za popravljanje svog položaja, ali ono što je činila Republika Srpska Krajina može se svesti najpre na nekakvo besciljno i nedefinisano čekanje“.[I]
Iako je RSK direktno zavisila od ishoda ratnih operacija u BiH, jer se preko Republike Srpske u potpunosti snabdevala hranom, gorivom, i svim ostalim potrebama iz SRJ, interesantna je činjenica da njena politička i vojna rukovodstva (pa čak i široke mase) ostaju u priličnoj meri indiferentni prema sudbini i ishodu rata koji vodi VRS. Nikome od političara ili generala u RSK nije padalo na pamet da bi srpska pobeda u ratu u BiH predstavljala možda najbolju garanciju opstanka same Krajine.
LAŽNI SPOKOJ I BRUTALAN KRAJ
Tokom rata u BiH, SVK se markantnije angažuje na proboju koridora u Posavini 1992. godine i oko Petog korpusa Armije BiH-a u operaciji Pauk (1994) te operaciji Mač (1995) – i to je sve. Krajišnicima se ne može mnogo šta zameriti za držanje u avgustu 1995. godine. Međutim, moglo bi se postaviti pitanje da li je SVK još u nekom slučaju mogla da pomogne VRS da pobedonosno okonča neku svoju operaciju i time okonča rat u BiH što pre.
Podrazumeva se da ne bi Krajišnici jurišali u prvim redovima, već bi zamenili u već posednutim položajima, rovovima i utvrđenjima neke od brigada VRS (dakle, odbrambeni zadaci) koje bi bile upotrebljene u napadnim akcijama. Umesto ove hipotetičke situacije, Krajina je proživela skoro četiri godine u stanju koje nije ni mir, ni rat, u očekivanju da će se „nekako“ vojno-politička situacija zadovoljavajuće razmrsiti sama od sebe.
Na krajišku sposobnost za borbu naročito je loše uticala „doktrina“ da svako brani svoje selo. U praksi, to je značilo da su Dalmatinci voljni da se bore pre svega za Dalmaciju, Ličani za Liku, Kordunaši za Kordun i Banijci za Baniju. Za razliku od VRS, gde su se bez ikakvih nesporazuma čitave brigade prema potrebi upućivale i borile na područjima koja su i stotinama kilometara udaljena od njihove matične teritorije, takva praksa u Krajini je uvek bila skopčana sa velikim problemima – slabim odzivom, neposlušnošću i samovoljnim napuštanjem položaja.
Vojno sposobno muško stanovništvo (preciznije, pojedini njegovi ograničeni segmenti), osim jednom 1992. godine, dva puta 1993. godine i tokom operacije Pauk 1994. godine, nije imalo ozbiljnijeg oružanog okršaja do 1995. godine, pa se odalo preživljavanju i privređivanju, vrlo često kroz šverc i trgovinu sa neprijateljskim elementima.
U krajnjoj oskudici simuliran je normalan život, održani su čak i parlamentarni i predsednički izbori, ali golim okom se moglo videti da se kroz direktno sučeljavanje sa hrvatskom državom i vojskom nije moglo tražiti rešenje za opstanak Krajine. Nažalost, u refleksijama visokih oficira SVK, koji su obavljali najviše dužnosti, poput generala Mileta Novakovića ili generala Milisava Sekulića, inače čestitih starešina, nema ni naznaka takvog razmišljanja. Njihove opservacije su isključivo linearne – Hrvatska je bila mnogo nadmoćnija od RSK, Pale i Beograd su izdali Knin.
Pokojni general Novaković je u svom krajnje emotivnom svedočanstvu naveo da su po proceni još iz 1992. godine za uspešnu odbranu, pored postojećih snaga, za Baniju bile potrebne dve brigade, za Kordun jedna brigada, za Liku tri brigade.[II] Severnu Dalmaciju nije spomenuo, ali nakon pada Glamoča i Grahova u tom sektoru se sigurno osećao manjak barem još tri brigade. Sveukupno Krajini je nedostajalo desetak brigada! Ko je mogao da dođe u pomoć u tom broju? Kao što se videlo, Srbija nije htela u rat ni 1991. godine, pa nije jasno kako se bilo ko mogao pouzdati u njenu pomoć četiri godine kasnije, posebno nakon što je srpsko rukovodstvo na čelu sa Miloševićem lansiralo čuvenu parolu da mir nema alternativu nakon uvođenja blokade Republici Srpskoj 1994. godine.
Desetak brigada nije Krajini mogao da „isporuči“ ni Prvi krajiški korpus VRS, koji je činio ravno 50 odsto čitave vojske Republike Srpske. Nekoliko meseci pre pada Krajine, ovaj „mega“ korpus, čije su jedinice „svuda stizale“ da pomognu (Posavina, koridor, Podrinje, Sarajevo), izgubio je planinu Vlašić, dok se odbrana planine Ozren, inače u zoni njegove odgovornosti, sve više krunila, što će rezultirati tragičnim događajima u septembru 1995. godine.
Bilo je među pripadnicima VRS verovatno i osećaja kivnosti jer je SVK, izuzev okršaja sa Petim korpusom Armije BiH u operaciji Pauk, „prespavala“ 1994. godinu i dobar deo 1995. godine, suštinski sve do operacije Bljesak. Od drugih, znatno malobrojnijih korpusa VRS koji su sve teže održavali linije u vlastitim zonama odgovornosti, nije se moglo ništa značajnije očekivati.
NIT’ GOROSTASI NIT’ ZEČEVI
S obzirom na brz slom odbrane RSK u avgustu 1995. godine i generalno posmatrano ne baš zavidan borbeni moral tokom četiri godine pre operacije Oluja, i pored toga što pojedini Krajišnici vole da ističu svoje ratničke sposobnosti, ne može se reći da su opravdali ranije dosta uvreženo mišljenje o sebi kao „rođenim vojnicima“. Naprotiv. S druge strane, mnogo je kontroverznija ocena koju je o njima izrekao Slobodan Milošević i koju znatan deo srpske javnosti deli i širi i dalje (npr. pojedini opskurni srpski jutjuberi), po kojoj su Krajišnici „utekli k’o zečevi“.[III] Ova teza u Srbiji ima dosta pristalica pošto je u njoj 1991. godine dezerterstvo bilo masovna pojava i svi oni koji su samovoljno napustili svoje jedinice posle četiri godine „ispali su pametni“ jer, eto, ni sami Krajišnici ne žele da se bore za RSK.
Milošević je kao argumentaciju za svoj stav uzeo primer Hrvata, koji su, kako je on rekao, u broju od šest hiljada branili Vukovar pola godine.[IV] Sam grad Vukovar, pred rat površine oko deset kvadratnih kilometara,[V] branilo je, u publikaciji CIA-e, između 2.000 i 2.300 ljudi.[VI] S obzirom da prema normativima JNA „objekat“ površine 10 km² brani jedan bataljon (600-900 ljudi), očigledno je da je Vukovar bio i više nego zasićen ljudstvom. Urbane sredine uvek se mnogo lakše brane usled mnogobrojnih prepreka i zaklona i u njima je branilac u mnogo povoljnijem položaju. S druge strane, u avgustu 1995. godine, zapadni deo RSK (Severna Dalmacija, Lika, Kordun i Banija) površine oko 10.000 km² branilo je oko 30.000 ljudi (verovatnije je da je taj broj manji od ovog koji je naveden). Dakle, 1995. godine Krajišnika pod puškom bilo je nekih petnaestak puta više od pripadnika ZNG i hrvatskog MUP-a u Vukovaru, ali je njihov „objekat“ odbrane bio hiljadu puta veći!
Hrvatska vojska je napala na frontu dužine oko 700 km[VII] angažujući oko 127.000 vojnika[VIII], mada je realno u stvarnim borbama učestvovalo manje. Udarnu pesnicu ove napadajuće sila činile su tzv. gardijske brigade, kao i specijalna brigada MUP-a – iste borbene vrednosti kao i ove brigade. Oluja je bila operacija sa jasno izraženim težištem – Kninom – kao glavnim gradom RSK i simbolom srpske nepokornosti 1991. godine. Nakon pada Glamoča i Grahova, i izbijanja na Dinaru, kako priznaju i hrvatski autori, pad Knina je bio samo tehničko pitanje.[IX] Na njegovo osvajanje usmerene su najbolje hrvatske gardijske brigade – četvrta i sedma – koje su lako izlazile na kraj sa srpskim jedinicama koje su tamo zatekle. Interesantno je spomenuti da je vojno vođstvo SVK očekivalo glavni udar hrvatskih snaga prema Slunju, daleko od Knina.[X] Takvu procenu su mogli da načine samo pukovnici i generali koji su vrlo netalentovani za operatiku i strategiju.
U Lici su uslovi za odbranu bili jednako loši (vrlo dugačka linija, malobrojne snage razvučene na više pravaca, povrh toga i sa Petim korpusom Armije BiH u zaleđu) kao i u Severnoj Dalamciji, a na pojedinim sektorima pružen je nešto jači otpor. Da nije svuda bio slab otpor i da Krajišnici nisu „utekli kao zečevi“ svedoče dešavanja na Kordunu i Baniji. Prema jednom hrvatskom autoru, izrazito antisrpski orijentisanom, kada je reč o Kordunu, „srpski otpor je bio vrlo jak, štoviše, pokušavani su i protunapadi koji su imali određenog uspjeha“.[XI] Kada je reč o Baniji, od ukupnog broja poginulih hrvatskih vojnika u Oluji – 196 – Banijci su iz stroja izbacili preko 40 odsto (Zborno područje Bjelovar – 8 i Zborno područje Zagreb – 80 mrtvih), a od ukupnog broja ranjenih pripadnika HV i hrvatskog MUP-a – 1100 – na Baniji je ranjeno preko 400. Posebno je bila uspešna odbrana ispred Petrinje od prvog naleta HV-a.
Tajna nešto uspešnijeg otpora na Kordunu i Baniji, pored toga što su ove dve oblasti bile bolje posednute, leži prvenstveno u činjenici da su na njih napade izvodile hrvatske jedinice popunjene sa rezervistima bez (na Kordunu) ili sa malim učešćem gardijskih jedinica (na Baniji). Te „obične“ jedinice nisu bile ništa kvalitetnije od jedinica SVK-a i njihovi napadi su rutinski odbijani. Međutim, protiv gardijskih brigada HV-a i specijalnih jedinica MUP-a (po kvalitetu jednake sa gardijskim), jedinice SVK, popunjene sa ljudima najrazličitijih godišta (često su to bili trećepozivci), koji nisu profesionalci, niti u vrhunskoj kondiciji, nisu mogle ništa.
Analitičari CIA-e čak izvode zaključak da bi SVK odbila hrvatsku ofanzivu (u celosti, prim. aut.) da je Hrvatska angažovala samo snage sastavljene od neprofesionalnih vojnika (rezervista i regruta, prim. aut.).[XII] Interesantno je da se napomene da su, u celini posmatrano, analitičari CIA-e izneli povoljniji sud o delovanju SVK tokom Oluje nego što ga ima javnost u Srbiji. Zato bi, zarad utvrđivanja istorijske istine i potonjih generacija, valjalo njihovu studiju prevesti na srpski jezik.
Dakle, neposrednu prevagu na terenu tokom Oluje su donele profesionalne jedinice HV-a i hrvatskog MUP-a. Odlično istrenirane, često od strane stranih instruktora, i sa ljudstvom u najboljim godinama, ove jedinice su relativno lako lomile otpor „naoružanog naroda“ Krajine. Zato su Severna Dalmacija i Lika, gde su one skoro u celosti angažovane, pale brzo, dok su se Banija, a naročito Kordun, solidno držali. Konačno, na hrvatskoj strani je bila i brojčana nadmoć. Gde god bi zapelo u napadu Hrvati bi dovodili pojačanja iz dubine, pa je na kraju i linija na Baniji popustila pod pritiskom.
Naravno, ne treba da se zanemari ni američki faktor. Zahvaljujući američkom osmatranju i snimanju iz vazduha (bespilotne letelice, sateliti, izviđačka avijacija), hrvatska strana je imala dosta detaljan uvid u raspored srpskih snaga, a u ratu je to ogromna prednost. Kako su srpske snage bile relativno malobrojne i kako mnogobrojni pravci – tzv. međuprostori – nisu bili bolje pokriveni (jer jednostavno nije bilo dovoljno ljudstva) ili zaprečeni – hrvatske snage su tačno znale kuda se može napredovati bez mnogo otpora. Veliki deo veza u SVK, zahvaljujući sofistikovanoj opremi koju je Hrvatska primila od SAD, bio je prisluškivan. Tako je hrvatska strana neposredno dolazila do uvida u srpske planove, pokrete i procenu situacije. S druge strane, širokopojasnim ometanjem velike snage blokiraju se radio veze između korpusa SVK, veze sa GŠ SVK i veze sa GŠ VRS i VJ.[XIII] Obaveštajnim podacima i paralizom sistema veza srpske strane SAD su dale izuzetan doprinos uspehu operacije Oluja.
Krajina se nije mogla samostalno odbraniti od hrvatskog napada. Prema generalu Sekuliću, takav zaključak se mogao izvući iz same vojnogeografske procene veličine i oblika RSK.[XIV] Zvanični Beograd je 1995. lansirao priču da je od Krajišnika traženo da izdrže desetak dana jer bi tada hrvatska operacija morala da bude obustavljena budući da je reč o napadu na zone pod zaštitom UN-a (a u međuvremenu bi i SRJ navodno pritekla u pomoć). Iz današnje perspektive, iako deluje realno, takav zahtev je bilo teško ispuniti, posebno kada je reč o Lici, pa i Severnoj Dalmaciji.
Čak i da za desetak dana nijedan krajiški „grad“ nije pao, čak i da nije pao Knin, teritoriju RSK bi hrvatske snage sigurno presekle na nekim taktičkim ili operativnim pravcima, spojile se sa Petim korpusom Armije BiH, i od Krajine bi ostala tek hrpa manjih-većih enklava. Nakon hipotetičkog zaustavljanja hrvatske ofanzive, usled pritiska međunarodnog faktora, snage HV-a se ne bi povukle na početne položaje, već bi ostale tu gde jesu i agonija Krajišnika bi se samo produžila za koji mesec duže, do sledeće hrvatske ofanzive.
DA LI JE MOGLO DRUGAČIJE?
Ako Krajišnici nisu mogli sami da se odbrane 1995. godine, ako SRJ nije bila voljna da pomogne, ako Republika Srpska nije imala dovoljno snage da se angažuje u sprečavanju pada RSK, da li je tragedija iz avgusta 1995. bila neminovnost? Nije.
Da je rat u BiH okončan srpskim uspehom 1993. godine, Krajina ne bi imala onakav kraj kakav je imala 1995. godine. U okolnostima kada se Hrvatska ne može naterati da prihvati postojanje RSK, niti da bude vojno okupirana od srpske strane, odnosno da se porazi do kraja, jedino rešenje je bilo da se indirektnim putem – srpskom pobedom u BiH – ojača srpska pozicija preko Drine, pa samim tim i pozicija RSK. Veliki resursi koji su iz Srbije usmeravani za RS mogli su se preorijentisati na RSK, koja bi onda u svakako mnogo boljem stanju dočekala eventualni hrvatski napad, a VRS bi mogla u svakom trenutku da pritekne u pomoć.
Bosansko-hercegovačko ratište se pokazalo sudbonosnim ne samo kada je reč o narodima u BiH, već i kada je reč o Krajini. Sa teritorije BiH nabačen je konopac oko vrata Krajine i sa teritorije BiH je njena zaleđina stalno bila pod tenzijom (Bihaćko-cazinski džep i Peti korpus Armije BiH). Odgovor na pitanje zašto rat u BiH nije okončan brzo i srpskom pobedom 1993. godine zahtevao bi sasvim novi tekst i analizu. Ovde su dati samo neki od uzroka.
Srpska strana je Krajinu izgubila na nivou (velike) strategije i operatike (ili operativne strategije) i oba nivoa se tiču razvoja ratnih prilika u BiH. Nasuprot njoj, hrvatska strana je rat u BiH iskoristila maksimalno zarad ostvarivanja svojih političkih i strategijskih ciljeva kada je u pitanju Krajina (njeno uništenje). Prvo je, koliko god je to mogla, potpomogla izbijanje rata u BiH. Naterala je Hrvate u BiH da izađu na referendum o samostalnosti Bosne, priželjkujući i znajući da taj referendum vodi u rat, iako je SDA ignorisala predlog političkih predstavnika bosansko-hercegovačkih Hrvata o sadržaju referendumskog pitanja (tzv. Livanjsko pitanje). Taj rat je bio izgovor da se uvedu sankcije SRJ i da se tako kapaciteti Srbije da učestvuje u događajima preko Drine znatno umanje.
Tek sa ratom u BiH, na Zapadu je punom parom proradila propagandna kampanja protiv Srbije i Srba. Hrvatska je omogućila snabdevanje naoružanjem i municijom bosansko-hercegovačkih Muslimana preko svoje teritorije, čak i kada su u samoj BiH vođene žestoke borbe između HVO-a i Armije BiH (dakle, kada se iz tog oružja pucalo i po Hrvatima, i to nemilosrdno), i to ne zbog hrvatske plemenitosti, već iz valjane procene da ako muslimanska strana kolabira, to će značiti srpsku pobedu u BiH, što bi reintegraciju Krajine u Hrvatsku mnogostruko otežalo. Hrvati su dva puta spašavali Peti korpus Armije BiH (1994. i 1995. godine), takođe pravilno procenjujući da ovaj korpus predstavlja značajan problem za VRS, ali i za SVK.
Srpska percepcija pada Krajine uglavnom je bazirana na pitanju izdaje Miloševića i Beograda, i na temi uticaja SAD na događaje iz 1995. Miloševićev odnos prema Krajini 1995. godine direktna je posledica razvlačenja rata u BiH sve do te godine, bez pomaka kada je reč o njegovom ishodu. Usled sankcija, sveopšteg zamora i rovarenja prozapadnih krugova u samom Beogradu, Milošević je tražio brzi kraj rata, po svaku cenu, i u toj situaciji „ni puštanje Krajine niz vodu“ ne bi bila iznenađujuća opcija. Sve je to posledica pogrešne strategije vođenja rata u BiH. Čak i da se Milošević u zadnjem trenutku opredelio da interveniše u RSK, kakvo je bilo raspoloženje u Srbiji?
Uoči Oluje, general SVK Mile Novaković je u razgovoru sa načelnikom Generalštaba VJ Momčilom Perišićem doznao da je u nekim jedinicama u Srbiji proglašena mobilizacijska uzbuna, ali da je odziv sledeći – bataljon vojne policije Beogradskog korpusa – 30 odsto; brigada na Voždovcu – 14 odsto; oklopna brigada u Pirotu – 8 odsto![XV] Te 1995. godine, svi srpski politički faktori ulaze u kombinacije i (polu)tajne pregovore, crtaju granice, nude teritorije i traže okončanje rata jer su okolnosti sve teže. Naravno, dominiraju i lični interesi, kalkulacije i korist.
Verovatan prigovor ovom tekstu bi se mogao sadržati u sledećoj tezi – rat je kontrolisao strani (američki) faktor i on ne bi dozvolio srpsku pobedu u BiH 1993. Postavlja se, međutim, vrlo logično pitanje u vezi sa tom opaskom – kako je strani faktor uopšte dozvolio da se pod srpskom kontrolom u jednom razdoblju nađe oko 30 odsto Hrvatske i oko 70 odsto BiH – ako je od samog starta bio opredeljen da ne dozvoli srpski trijumf? Realno, 1993. godine se još nije ozbiljnije planirala vojna intervencija. Vođstvo Muslimana u BiH je stalno tražilo strano vojno uplitanje protiv Srba, ali te godine nisu mogli da na njega računaju.
U januaru 1993. godine nova američka administracija je tek započela svoj mandat i te godine trebalo je tražiti rešenje rata na terenu, uporno i odlučno, bez obzira na pretnje koje su uključivale opciju vazdušnih udara. Kod učešća stranog faktora, koje niko ne spori, jedna druga stvar je značajna. Strano uplitanje na strani srpskih neprijatelja je i onda, i danas, u tumačenjima među Srbima služilo kao odličan izgovor/pokriće za sve pogrešne političke i strategijske procene i odluke, loše pripremljene i izvedene vojne operacije. Stoga i danas među Srbima nema istinskog kritičkog sagledavanja i refleksije oko toga kako je vođen rat, a sve evidentne slabosti, nedostaci i pogreške opravdavaju se uticajem stranog faktora.
Četvrt veka od Oluje, dva fenomena se i dalje provlače kroz život prekodrinskih Srba. Prvi se tiče strategije potkupljivanja Srba kao pojedinaca u Hrvatskoj. Dakle, kao i nekad, neki će pojedinci, po nacionalnosti Srbi, dobiti određene funkcije u hrvatskoj vlasti, i time simulirati „normalnost“ života srpske zajednice u Hrvatskoj. Istovremeno, mnoga srpska sela i dalje neće imati struju, vodu ili kvalitetan put. Nesumnjivo je da se nastavlja agonija srpske zajednice u Hrvatskoj, sve do njenog iščezavanja, a perfektan simbol tog propadanja jeste njen politički lider Milorad Pupovac, koji se 1991. između Tuđmana i Krajine opredelio za Tuđmana.
Drugi fenomen je vezan za Republiku Srpsku. Iako njeno formiranje predstavlja izvestan uspeh srpskog naroda, njeni temelji i okviri trajno su nesigurni i problematični jer nisu došli kao posledica pobede u ratu. S vremena na vreme, iz Federacije BiH dođe upozorenje da se određeni politički problemi mogu rešiti i „na drugi način“, dok po društvenim mrežama nije retkost da bosansko-hercegovački Muslimani obećavaju Srbima „novu traktorijadu“. Šta pomisle naši dragi Srbi u RS kada im neko spomene mogućnost da opet dođe do rata u BiH…
Prva misao je – neće valjda…, a druga je – uskočiće Srbija…, dakle matrica razmišljanja je upravo onakva kakva je bila u RSK devedesetih godina. Za razliku od Krajišnika 1995. godine, Srbi u RS, kada je u pitanju eventualni rat u BiH, drže uglavnom sudbinu u svojim rukama, pa bi trebalo da se oslobode iluzija da bi mir mogao trajati večno i da Srbija jedva čeka da pomogne. U tom kontekstu, prošlogodišnja odluka da se odustane od formiranja rezervnog sastava policije RS može da se, dugoročno posmatrano, ispostavi kao fatalna po srpske interese i sam opstanak Srba preko Drine. Vremena za popravku još ima, no da li ima odlučnosti i pameti?
(KRAJ)
Dr Nebojša Vuković je saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Stavovi izneti u tekstu predstavljaju lične stavove autora, a ne institucije u kojoj je zaposlen.
________________________________________________________________________________
UPUTNICE:
[I] Milisav Sekulić, Knin je pao u Beogradu, Nidda Verlag Gmbh, Bad Vibel, 2000, str. 85.
[II] Mile Novaković, „Kordunaški crni avgust“ u: Zbornik radova, Faktori odnosa snaga u srpsko-hrvatskom sukobu, Udruženje rezervnih vojnih starešina Srpske Krajine u Srbiji, Srpsko kulturno društvo Zora, Beograd, 2011, str. 162.
[III] Goran Mitrović, „Transkripti skrivani 23 godine! Sloba se sprdao sa narodom: utekli ste ko zečevi“ https://www.republika.rs/vesti/tema-dana/79292/transkripti-skrivani-godine-sloba-sprdao-narodom-utekli-ste-zecevi
[IV] Ibidem
[V] Dokumentarni film „Bitka za Vukovar: druga faza bitke – potpuno okruženje“ 4/10, YouTube, https://www.youtube.com/watch?v=A844GBMi-w4&list=PL6aCLFxGupYgwZsVlktCfAS1MeRJ3YK6z&index=4, 5:14/41:55
[VI] Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995, op. cit. p. 100.
[VII] Ozren Žunec, Rat i društvo: ogledi iz sociologije vojske i rata, Naklada Jasenski i Turk, Hrvatsko sociološko društvo, Zagreb, 1998, str. 129.
[VIII] Davor Marijan, Oluja,Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata, Zagreb, 2007, str. 136.
[IX] Ozren Žunec, Rat i društvo: ogledi iz sociologije vojske i rata, op. cit. str. 135.
[X] Davor Marijan, Oluja, op. cit., str. 133.
[XI] Ibid., str. 99.
[XII] Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995, op. cit. p. 375.
[XIII] Mile Novaković, „Kordunaški crni avgust“ op. . sit, str. 162.
[XIV] Milisav Sekulić, Knin je pao u Beogradu, op. sit., str. 80.
[XV] Mile Novaković, „Kordunaški crni avgust“op. . sit, str. 160.
Naslovna fotografija: Tanjug/Vladimir Dimitrijević
Izvor Novi Standard
