Zašto je srpska književna kritika zaboravila svoja tri velikana?

Zbog čega su u nekim od najvažnijih knjiga o istoriji srpske književnosti izostavljeni prota Mateja Nenadović, Stanislav Krakov i Bora Stanković?

Pre nekoliko meseci navršeno je 125 godina od rođenja Stanislava Krakova (1895–1968), srpskog pisca, pripovedača, filmskog stvaraoca i publiciste. Njegovo delo obeležio je nesvakidašnji dar, kao što su njegov život odredili Prvi i Drugi svetski rat. No život i delo ovog srpskog ratnika, nepunoletnog dobrovoljca, pa potom oficira na Solunskom frontu, te vrsnog pripovedača i romansijera osvedočili su vrlo izrazit ekspresionistički nerv i Krakovljevo mladalačko rodoljublje. Nejaki dobrovoljac, srpski patriota poljske plemićke krvi, pa i gospodske otmenosti, sklon najopasnijim iskušenjima i životnim rizicima, okušao je vojničke muke već u balkanskim ratovima. Brojni izazovi, kontroverze i lična drama, koja će se završiti bekstvom iz zemlje posle Drugog svetskog rata i smrću u emigraciji, značajne su tačke u životopisu Stanislava Krakova.

O tome je on ostavio traga u romanima, pripovetkama i u memoarskoj prozi. Iz pomenutih razloga Rastko Petrović je zapisao da je Krakov „iz dečaštva prešao pravo u vojništvo, tako da je, kao retko ko u njegovim godinama, učestvovao u svim ratovima koje je vodila vojska. Video i doživeo uopšte sve što se može videti u toku ratova. Značajno je da on nije živeo mnogo u ratnoj atmosferi pozadine, već da je bio baš tamo gde je olovo kidalo meso, gde se gazilo blato, gde se probdivale noći pod strašnom mehaničkom olujinom eksplozija i dinamita. Vršio je juriše po terenu koji su brisali mitraljezi, nosio je gvozdeni kalpak, masku za zagušljive gasove“.

Upečatljiv ratni portret Stanislava Krakova Petrović ovako završava: „On je, dakle, između onih koji su se kasnije prihvatili pera, bio jedan od najverodostojnijih svedoka velikog rata. Zato što može biti najbliže autentičnosti, njegovo svedočenje o ratu imalo bi da bude i od najveće čovečanske i dokumentarne vrednosti.“ Najveću dokumentarnu vrednost u Krakovljevom opusu ima memoarska knjiga Život čoveka na Balkanu (1997), a najizrazitiji umetnički značaj roman Krila (1922) koji je kao treći tom u Antologijskoj ediciji Prvi svetski rat u srpskoj književnosti upravo objavljen u izdanju „Službenog glasnika“.

Ako Stanislav Krakov, ratnik i pisac Velikog rata, po svojoj ulozi i po ratnim zaslugama, predstavlja vrstu modernog mita, na suprotnoj strani u vezi sa istim stoji Borisav Stanković čineći njegovo naličje ili tamniju stranu. U okupiranom Beogradu je životario, pa i sarađivao sa latiničkim Beogradskim novinama. Izdavač im je bio nemačka okupaciona vlast. Tokom dve poslednje ratne godine urednik tih novina bio je hrvatski pisac srpskog porekla Milan Ogrizović.

Srpska književna istorija zna za brojne pojave i ličnosti koje obeležava pojava zabranjenih ili cenzurisanih pisaca, još tačnije njihovih od kulturne javnosti skrajnutih imena i dela. To, svaki na svoj način, potvrđuju Stanislav Krakov i Borisav Stanković. Autor Nečiste krvi čak se i ne pominje u velikoj Narodnoj enciklopediji srpsko-hrvatsko-slovenačkoj Stanoja Stanojevića koja je u četiri toma izlazila tokom treće decenije XX veka. Da komedijant slučaj bude zanimljiviji postarao se urednik ove enciklopedije čijom voljom je u to izdanje ušao pomenuti okupatorski oficir Milan Ogrizović. Kao revnostan „pristaša frankovačke struje pravaštva“, kako u enciklopedijskoj jedinici zapisuje Antun Barac, Ogrizović je tokom Prvog svetskog rata bio okupacioni austrijski oficir, kultur-treger i „školski inspektor u okupiranoj Srbiji“ u kojoj je bila zabranjena upotreba ćiriličkog pisma. No ta ista enciklopedija ne navodi podatak da je Ogrizović tada bio još i urednik Beogradskih novina u kojima je sarađivao Borisav Stanković.

Za razliku od Stankovića, koji je trpeo posledice te saradnje, pa zato nije ušao u enciklopediju Stanoja Stanojevića, istorija beščašća svedoči o tome da je u to izdanje glavom i bradom ušao pomenuti Milan Ogrizović. Kao nagradu za „zasluge“ on je dobio veliki enciklopedijski tekst. Drugi „slučaj“ je iz istog izdanja. Naime, u Narodnoj enciklopediji nije dobio mesto ni Stanislav Krakov koji je nekoliko godina pre pojave tog izdanja imao dva objavljena romana (Kroz buru, 1921. i antologijska Krila, 1922), a bio je i jedan od najznačajnijih srpskih ekspresionista. Nije bilo dovoljno ni to što je maloletni Krakov bio dobrovoljac u balkanskim ratovima, a u Prvom svetskom ratu mladi oficir koji se istakao herojstvima na Solunskom frontu. Ni trotomna Prosvetina Mala enciklopedija, koja je objavljivana posle Drugog svetskog rata u velikom formatu, sigurno zbog njegovih političkih grehova, ni rečju ne pominje izuzetno značajnog srpskog modernistu Stanislava Krakova.

*

Memoarski i feljtonski zapisi Bore Stankovića vezani su za Prvi svetski rat ili, još tačnije, za njegov nevoljni, pa i podosta mučni život u okupiranom Beogradu. Tome je prethodila nesreća koja ga je u ratu pratila. Pri povlačenju srpske vojske 1915. Stanković je, kako navodi Jovan Deretić, „nosio mošti Stefana Prvovenčanog od Studenice do Pećke patrijaršije. U Podgorici, gde je, posle silnih zlopaćenja, stigao zarobila ga je austrijska vojska i sprovela u Derventu“. Zahvaljujući Kosti Hermanu, umesto iz Dervente da ode u tamnicu, Borisav Stanković je vraćen u Beograd. Hermanova pomoć, koja je na neki način obavezala srpskog književnika, još više slabi imovno stanje njegove porodice u okupiranom gradu, učinili su da on od decembra 1916. do marta 1918. godine bude saradnik okupacionih novina. Saradnja mu je donela ljudski i književni sunovrat. Tog posrnuća on je i ssm bio svestan.

O svemu tome svedoče u to vreme objavljivani tekstovi, ali i rukopisi koji su, posle piščeve smrti, štampani 1928. u jednom tomu njegovih Dela koja je priredio piščev prijatelj Dragutin Kostić. Stankovićev opus objavljivan je obično bez te feljtonističko-dokumentarne ili memoarske građe. No i u naše vreme ona je izlazila na videlo. To potvrđuje i šesti tom – štampan sa naslovom Zaostavština – u Prosvetinom i BIGZ-ovom izdanju Stankovićevih Sabranih dela koja je priredio Vladimir Jovičić.

Neslavni period piščevog života i rada u tom tomu dosta uverljivo predstavljaju tematske celine Pod okupacijom („Uspomene“ i „Beleške“), Beogradske šetnje i Zabušanti. Bez stvaralačkog zamaha i umetničke uverljivosti, bez jasnoga plana i koncepcije, Stanković u tim radovima piše o ljudima i svakidašnjem životu u okupiranom Beogradu, o njegovim slikama i (ne)prilikama. Međutim, sa margine tih zapisa u prvi plan ulazi sam pisac, nemoćan pred mefistofelskim likom Milana Ogrizovića, urednika Beogradskih novina. Kazano Mihizovim rečima, Stanković tu piše autobiografiju o drugima. Na početku Zaostavštine, na jednoj nepunoj strani, stoji ova rečenica kao jasan znak gorkog taloga piščevog iskustva: „I evo moje, najgoreg i najpokvarenijeg književnika, istorije.“ Ta rečenica je sarkastičan i ironičan njegov obračun sa drugima i sa samom sobom. Slede potom dva pasusa i tu se njegov autobiografski pokušaj neslavno završava.

U spisu s naslovom Pod okupacijom mnogo je situacija i likova koji prikazuju godine gladi i nemira, zebnje i straha. Tako u jednom razgovoru čuveni glumac Čiča Ilija Stanojević podseća Stankovića, koji misli da se spasao ropstva, kako je potrebno samo da ga neko okleveta ili osumnjiči pa da stražarno bude sproveden „na zemunsku stanicu, pa u furgon, pa u Nežider“. U jednoj crtici iz Beogradske šetnje pisac pominje „otmena ogovaranja“ na žurevima čija je tema često bivao i on sam. Tu mu se u krivicu stavlja ne samo saradnja s Beogradskim novinama već i to da za okupacionu vlast „sada radi druge, prljavije poslove“. Lajtmotiv tih „otmenih ogovaranja“ je i pretnja upućivana piscu da će za sve to što radi platiti „kada se vrate naši“. Ma kakva da su bila, ta ogovaranja, pa i pretnje činili su nespokojnim pisca koji je i sam podozrevao prema vlastitim postupcima. Ta muka sa sobom, ali i sa rečima koje ga više nisu služile kao ranije oseća se u svim pomenutim spisima Bore Stankovića.

U vezi sa ovim jeste i pitanje o razlozima njegove saradnje sa Beogradskim novinama i sa Milanom Ogrizovićem. O tome još 1928. raspravlja i priređivač Stankovićeve zaostavštine Dragutin Kostić. On navodi četiri moguća uzroka od kojih su prvi i drugi naročito važni. Prvi uzrok je „očajno materijalno stanje porodice, žene i tri nedorasle kćeri, kao i njegovo, po povratku iz izbegličkog logora u Derventi, u julu 1916. godine. I ako sa vrlo širokim krugom poznanstava, ograničen na uži krug prijatelja isto tako slabo materijalno obezbeđenih, neumešan da se snađe u svetu i zbrine sebe, jer je bio ponosit i da zatraži kamoli da zamoli, (da se ‘ponizi’), Stanković je imao malo izgleda da će rđavo materijalno stanje svoje porodice moći da popravi drugim kojim radom, osim književnoga“.

Drugi razlog, kako ga vidi Kostić, „izražen je u stalnom shvatanju okupacionih vlasti, kojima se mogao svačim i najmanjim zameriti a njima bi se on i zamerio, te kako, da je s ‘dostojanstvom srpskog književnika’ odbio ponuđenu saradnju sa Beogradskim novinama čak i u rubrici čisto kulturnoj bez ikakve veze sa politikom“. Čini se ipak da je glavni razlog te saradnje bio ekonomski, odnosno potreba da u teškom vremenu zbrine svoju porodicu. Da je tako ide u prilog i činjenica da je Stanković odustao od saradnje s okupacionim listom u martu 1918. godine. Tada je njegov prijatelj i dobrotvor Vojislav Živković odlučio da ga materijalno pomaže, još tačnije da izdržava porodicu velikog pisca. Međutim, tragovi te saradnje ostali su na stranicama Beogradskih novina. Svi ti razlozi i iz njih proizašle okolnosti stvorili su veliku konfuziju i krizu u piščevom životu od kojih se on nikada nije sasvim oporavio.

*

Vratimo se ponovo memoarima Stanislava Krakova u koricama njegove knjige Život čoveka na Balkanu. Ta knjiga je dramatičan autobiografski zapis ovoga pisca od njegovog dečaštva do pune zrelosti. Memoarski narativ tu beleži sve ono što je odredilo njegov život u vrlo širokom rasponu. Na jednoj strani je mladi oficir – ratnik i heroj Solunskog fronta, a na drugoj je begunac koji, posle Drugog svetskog rata pod stigmom izdajnika, traži spasa u emigraciji. Uz tu knjigu ide i predgovor sa naslovom „Uvodna reč“ koju 1968. potpisuje pisac. On se u Životu čoveka na Balkanu i u tom tekstu pokazuje kao moderni potomak prote Mateje Nenadovića. Ovaj Krakovljev predak napisao je po svemu neprevaziđene Memoare objavljene 1867. Iako te dve memoarske knjige izuzetnog značaja deli možda i ceo vek, one su umnogome bliske, a ipak su sasvim svoje i prepoznatljive.

„Uvodna reč“ Stanislava Krakova u neku ruku jeste zajednički imenitelj njegove autobiografije, kao i figura promenljivosti ljudske sudbine. Treba pažljivo pročitati jedan pasus iz Protinih Memoara, pa deo iz „Uvodne reči“ kako bi se videla srodnost, ali i razlika jedne te iste istine o čoveku. Njihov „razgovor“ iz dve epohe i u dva majstorska glasa mogao bi da teče ovako:

Prota započinje: „Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke puteve i kod kuće mirno sedeo i u mojoj bašti voće kalemio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira; s carevima govorio sam slobodno, katkad zbunio me je govor prostog kmeta; gonio sam neprijatelje i bežao od njih, živeo u svakom blagu i izobilju, i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće i gledao ih iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorima vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode iščekivali su zapovesti iz mojih usta, i opet sudba me dovodila da pred onima što su bili moji panduri na noge ustajem.“

Krakov replicira u istome tonu: „Sedao sam za trpeze mnogih kraljeva i bio srećan što sam mogao da kao jedinu hranu ispečem šaku kukuruznih zrna na vatri koja je izdisala. Koračao sam stotine metara preko jezivog mosta načinjenog od leševa ljudi i konja, ne dodirnuvši nogom zemlju pretvorenu u gustu i duboku blatnu masu, i nošen sam kao pobednik kroz ulice pokrivene cvećem, na rukama razdraganih devojaka. Poznao sam, ponekad se i sprijateljio sa mnogim šefovima država i moćnim diktatorima, ali sam zato imao prilike da upoznam i njihove tamničare, pa čak i dželate. Jedan od najvećih potenata savremene Evrope slao mi je svoj lični avion da me – sa oko 2.000 kilometara odstojanja – dovede na njegov garden-party, da bih kasnije, priljubljen licem uza zid, sa rukama više glave, osećao na leđima dodir cevi mitraljeza ljudi istog tog mog ljubaznog domaćina.“

U jednoj rečenici moglo bi se reći, a tako i Krakov kaže u „Uvodnoj reči“ Života čoveka na Balkanu, da je svaki čovek „jedna putujuća tragedija“. U tom ključu viđena, ljudska istorija samo umnožava tu istinu. I kod prote Mateje i kod Krakova ta istina o čoveku i o istoriji je protivrečna i sa stotina lica. Kao pojedinac ili deo naroda, svako u nju ugrađuje svoj mali pokušaj da izmeni i učini boljim ovaj svet, te da u njemu nađe razlog svog postojanja. Tu književnu istinu o čoveku, pa i o njegovoj sudbini obeležava antiteza kao stilska figura. Takvu istinu, svako na svoj način, osvedočavaju i Mateja Nenadović i Borisav Stanković, pa i Stanislav Krakov. Čine to tako što vezuju ustaničku heroiku sa slobodarskom epopejom Velikog rata, kao i okupacionim iskušenjima koja su Stankoviću i Krakovu doneli Prvi i Drugi svetski rat.

*

Krakovljev „slučaj“ u osnovi je drugačiji, ali je na neki način ipak povezan sa Stankovićevim nevoljama. Ponovo je reč o ratu, Nemcima i okupaciji Srbije i Beograda. Krakov je, treba podsetiti, po uverenju bio monarhista i naklonjen četnicima, blizak Ljotićevom Zboru, a i saradnik Nedićeve okupacione vlasti. Oficir koji se u Velikom ratu istakao herojskim delima na Solunskom frontu sada je poklekao. Posle Drugog svetskog rata platio je cenu nepromišljenog i ne baš patriotskog držanja u vreme okupacije. Zato je morao da beži iz zemlje i u tuđini završi težak emigrantski život. Cena nije bila samo emigracija već i zaborav u javnom i u književnom životu. Kada je devedesetih godina prošloga veka ponovo bio „otkriven“ kao pisac, usledila su nova izdanja njegovih knjiga i vidno interesovanje književne struke za dosta važan Krakovljev opus. No ni ta revizija nije jednodušno prihvaćena.

Evo nas pri samom kraju priče o Mateji Nenadoviću, Borisavu Stankoviću i Stanislavu Krakovu, odnosno njihovim dokumentarističkim delima Memoari, Pod okupacijom i Život čoveka na Balkanu. U svakoj od ovih knjiga ogleda se ne samo umetnička moć konkretnog pisca nego i njegov moralni lik. Te knjige u osnovi su dokumentarne, a ne fikcijske, pa se i o tome može suditi. One nisu samo slika naroda u teškim i smutnim vremenima u kojima se prelamala srpska istorija, već su i osobeni autoportreti njihovih pisaca. Na autoportretima ima svetlih boja, ali i tamnih senki.

No kakvegod da su boje tih pisaca, one ne mogu da zatamne prave vrednosti koje su oni stvorili. Nisu to mogle da učine ni zabrane ni pokušaji njihovog isključivanja iz kulturne memorije. Bilo je i takvih pokušaja, ali i kritičarskih grešaka. Prota Mateja kao pisac Memoara zaboravljen je u čuvenoj Skerlićevoj Istoriji nove srpske književnosti. Boru Stankovića previđa četverotomna Narodna enciklopediji Stanoja Stanojevića. Dela Stanislava Krakova praktično nema ni u obimom velikoj Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića. Kada je reč o trojici ovih pisaca, ta ogrešenja i promašaji književnih istoričara u proceni njihovog značaja manje su bitni od činjenice da je njihovo delo nadživelo te promašaje i da je ostalo da živi u vremenu.

POBEDNIK, IZGNANIK I OPET POBEDNIK
U Životu čoveka na Balkanu zabeleženo je i odstupanje srpske vojske, ali i naroda koji u jednom trenutku stiže u Prištinu koju je Krakov u balkanskim ratovima pohodio kao pobednik: „Kada smo 1. novembra ušli u Prištinu, prvi grad na Kosovu u koju sam tri godine ranije ušao sa ponosom pobednika, nebo je bilo teška olovna ploča nad nama. Gledao sam raskaljenu ulicu pred sobom, bojeći se da ne sretnem pogled nekog moga poznanika iz tih sretnih dana. Teško bi ih i otkrio u ovoj bujici vojnika, topova, kola, žena u vojničkim šinjelima i šeširima sa velikim perjem i dece natovarene na leđa konja. To više nije bila vojska koja je odstupala. To je bio narod koji je napuštao zemlju. U toj očajnoj gomili koja se, kao lava, sa svih okolnih visova i planina spuštala ka Kosovu, dvanaest crnih prilika kao dvanaest gavrana okruživali su jedna volovska kola sa teškim sarkofagom. Dvanaest kaluđera manastira Studenice, divnog arhitektonskog spomenika iz 13. veka, spasavali su mošti Stevana Prvovenčanog, prvog srpskog vladara koji je poneo kraljevsku krunu u doba kada se u Francuskoj sveti Luj rodio. Sada su njegove mošti nosili u izgnanstvo. I istorija je napuštala Srbiju.“

Tri godine potom oficir Krakov se sa srpskom vojskom istim putem pobednički vratio u Srbiju.

 

Autor Petar Pijanović

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Serbianboy

 

Izvor Pečat, 21. avgust 2020.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u