Nabeđeni „populizam“ i stvarna demofobija

Logično posmatrano, populisti ne bi smeli da budu demofobni. Međutim prvo bi trebalo razmotriti da li su populisti većinom uopšte populisti ili nabeđeni „populisti“?

Izraz populizam odavno se uselio u javni politički govor, a i u terminologiju politikoloških analitičara društvenih pojava i procesa našeg vremena. Pod njim se, sa jasnom negativnom konotacijom, pretežno podrazumeva podilaženje shvatanjima, očekivanjima i ukusu masa radi osvajanja vlasti na izborima, a ako nije moguće demokratskim, onda nekim vaninstitucionalnim putem i nedemokratskim sredstvima. Populizam, dakle, treba onima koji mu pribegavaju da obezbedi popularnost u najširim slojevima naroda (populus-a). Sve se, prema tome, zasniva na odnosu prema narodu i zavisi od odnosa naroda prema onima koji se po pravilu od strane drugih određuju kao populisti, dok takvo samoodređivanje ne samo da im nije blisko, već ga uglavnom odlučno odbacuju.

Izraz demofobija novijeg je datuma i označava odbojnost prema narodu, strah i zaziranje od naroda, pri čemu je izvedena od grčkih reči demos (narod) i fobia (strah), kao što je (odnosno trebalo bi da bude), recimo, demokratija „vlast naroda“. Između populizma i demofobije u savremenim društvima, uključujući u punoj meri i ona na bivšem jugoslovenskom prostoru, postoji specifična, dinamična uzajamna povezanost, na koju bih u ovom osvrtu želeo da ukažem, bez imalo pretenzija na izricanje konačnih sudova o ovom veoma aktuelnom međuodnosu.

BAUK POPULIZMA
Logično posmatrano, populisti ne bi smeli da budu demofobni, ali da razmotrimo, prvo, da li su populisti većinom uopšte populisti ili nabeđeni „populisti“ i koliko su kritičari negativno definisanog „populizma“, kao navodne političke zloupotrebe i manipulisanja shvatanjima i očekivanjima mahom nedovoljno obaveštenih ili pogrešno obaveštenih narodnih masa, uistinu, uslovno rečeno, demofilni, što bi takođe bilo logično očekivati da jesu. Prvo nešto o populizmu, kojim sam se ne tako davno u okviru svojih skromnih znanja pozabavio u ogledu naslovljenom „Bauk populizma kruži li, kruži…“, a objavljenom u časopisu Srpska misao. Ponoviću ovom prilikom nešto od onoga što sam tada napisao.

Pre 170 godina pojavio se čuveni Komunistički manifest. Njegovi tvorci, „vođe proletarijata“ Karl Marks i Fridrih Engels, duhovito su osmislili prve rečenice programskog dokumenta nemačke Komunističke partije. Te zvučne rečenice ušle su u istoriju: „Bauk kruži Evropom – bauk komunizma. Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka /…/ Gde je ona opoziciona partija koju njeni protivnici na vlasti nisu izvikali kao komunističku, gde je ona opoziciona partija koja nije naprednijim opozicionarima i svojim reakcionarnim protivnicima uzvratila prekor koji ih je imao žigosati kao komuniste“.

Zamenimo li komunizam populizmom, a komuniste populistima, gotovo da ništa drugo ne treba promeniti da se dočara opšta savremena povika na bauk populizma. Optuživanje političkih neistomišljenika i protivnika za populistički greh postalo je opšte mesto u propagandnoj retorici, kako hajkača tako i hajkanih. Otkuda sada taj novi bauk koji kruži svetom, a ne samo starom dobrom Evropom?

Donald Tramp okružen svojim pristalicama sa slikom na kojoj se on bori protiv svojih protivnika (Foto: Joe Raedle/Getty Images)
Donald Tramp okružen svojim pristalicama sa slikom na kojoj se on bori protiv svojih protivnika (Foto: Joe Raedle/Getty Images)

Tipološka sličnost ovih dveju, samo vremenski udaljenih situacija nije ostala nezapažena. Tako, recimo, Vladan Glišić u jednom lucidnom eseju primećuje da se ista energija pobune protiv nepravde podiže i okuplja danas (kao nekada oko komunista) oko onih pokreta i organizacija koje EU vrhuška i njeni režimski mediji, kao i klijentski, nesamostalni režimi u evropskom predsoblju (čekaonici), nazivaju „populistima“. Značajna masa birača širom Evrope podržava te političke opcije, zapaža Glišić, i preti da na nekim budućim izborima ili događajima postane evropska većina. /…/ „Sile stare Evrope“ vodile su kampanju već godinama, pogotovo mesecima pred evropske parlamentarne izbore, baš kao da se bore protiv nekakvog bauka, nazivajući ga najčešće „populizam i ekstremna desnica“, zaključuje Glišić sredinom 2019. godine.

Tačna je njegova dijagnoza savremenog ispoljavanja jednog svevremenog, endemskog sindroma u logici bespoštedne političke borbe za vlast i za moć, odnosno kad se jednom osvoje, za zadržavanje vlasti i moći po svaku cenu. I još nešto – u izvrnutoj prespektivi istorijske ironije, na populiste/„populiste“ se danas nije digla „stara“, već Evropa koja bi po idejama i idealima trebalo da bude „nova“, a njeni prvoborci i glavni jurišnici velikim delom posredno proishode iz rasadnika onih koje je „Stara Evropa“ svojevremeno progonila kao bauk, komunista i buntovnih levičara.

Pomenimo samo nepopravljive „šezdesetosmaše“ i slične, građanski udobno etablirane (drvene) advokate slobode, demokratije i ljudskih prava. Nije li jedan Bernar-Anri Levi, užasnut pobedom tzv. „bregzita“, one Britance koji su glasali za napuštanje EU častio epitetima „užeglih suverenista i najstupidnijih nacionalista“, dok je Danijel Kon-Bendit, zgađen, uzviknuo: „Dosta više s tim narodom!“? Žak Atali je zloslutno progovorio o „diktaturi populizma“.

U našim uslovima, vatreni protivnici „populizma“ su daleki potomci učesnika Drezdenskog kongresa Komunističke partije Jugoslavije iz 1928, razmažena, a potom „zgađena“ deca Titovih saboraca i saputnika, i ne tako davni prvoborci „antibirokratskih revolucija“, na talasu „događanja naroda“, onog istog u kome danas vide najveću pretnju svojoj „prosvetljenoj“ vlasti. Ako kod tzv. neoliberalne levice i antitradicionalističkih mondijalista na Zapadu, kao i beslovesnog krda takvom varijantom „zapadnjaštva“ kontaminiranih nezapadnjaka, i postoje neki (naopaki) ideološki i vrednosni motivi za borbu protiv „populizma“, u  mimikriji njihovih balkanskih imitatora na vlasti jedini stvarni motiv je ostanak na vlasti po svaku cenu, pa i protiv sopstvenog naroda.

ŠTA JE TO POPULIZAM?
O populizmu su dosad napisani tomovi učenih i manje učenih, pa i sasvim neukih analiza, tumačenja i komentara. Ne bi bilo primereno upuštati se u ovakvom kratkom ogledu u iscrpniju analizu literature o ovom predmetu, ali jednu studiju ću svakako pomenuti. To je knjiga sociologa Jana-Vernera Milera Šta je to populizam? (2016). Veoma je zanimljiva i informativna, a posebnu pažnju zaslužuje njen zaključni deo, gde je nemački naučnik, inače profesor na Prinstonu, saopštio deset svedenih teza o kojima bi trebalo voditi računa u pristupu populizmu.

Jedna mi se posebno dopala i ostala mi u sećanju: „Svaka kritika elite nije populizam“. Zaglušeni opštom medijskom povikom na grešnost „populizma“, iz samozaštitnih zdravorazumskih razloga i brige za mentalnu higijenu, ovu jednostavnu, ali aksiomatsku konstataciju nikada ne bismo smeli postiđeno potiskivati van koordinata sopstvenog kritičkog mišljenja. Stvar treba postaviti uravnoteženo: pojava instrumentalnog populizma u politici i u javnom diskursu svakako ima, ali je bar u istoj meri neopravdano svaku kritiku onih koji sebe smatraju elitom, pogotovo ako su uspeli da se domognu vlasti, otpisivati kao „populizam“.

Pristalice Pokreta pet zvezdica tokom protesta zbog izglasavanja novog izbornog zakona, Rim, 11. oktobar 2017. (Foto: EPA-EFE/Angelo Carconi)
Pristalice Pokreta pet zvezdica tokom protesta zbog izglasavanja novog izbornog zakona, Rim, 11. oktobar 2017. (Foto: EPA-EFE/Angelo Carconi)

Sa Milerovom studijom sam se, inače, sticajem okolnosti prvi put sreo u knjižari slavnog Jagijelonskog univerziteta u Krakovu, i to u njenom prevodu na poljski jezik. Tom prilikom mi je ljubazni knjižar rekao da je, neočekivano, ova knjiga postala pravi bestseler među studentima i nastavnicima, ali i u širem krugu čitalaca. Ponudio mi je i svoje zanimljivo objašnjenje: „U poslednje vreme nas Poljake sa Zapada sve više optužuju da smo podlegli obmani populizma, jer smo većinski na izborima glasali za Kačinjskog. Pretpostavljam da ljude, posebno intelektualce, sad zanima šta je to, zapravo, populizam i u čemu smo tako strašno pogrešili“.

Da li su milioni ljudi koji su u Evropi, i ne samo u Evropi, u novije vreme svoje poverenje na izborima sve češće davali, i daju, tzv. „populističkim strankama“ zavedeno stado kojim uspevaju da manipulišu Orban, Kačinjski, Zeman, Salvini, Le Pen, Tramp, Morales i njima slični opsenari? Nije li stvar ipak neuporedivo složenija? S obzirom na to koliko su glasnogovornici liberalnog ili, tačnije, liberalističkog svetskog establišmenta nesrazmerno brojčano bolje zastupljeni i finansijski nadmoćni u najuticajnijim sredstvima informisanja, medijskim korporacijama i mrežnim imperijama od onih kojima njihova vizija (i praksa) globalizacije nije po volji, etiketa populizma poprimila je krajnje negativnu konotaciju jedne od najvećih pretnji „novom svetskom poretku“, ma šta ta floskula za ove ili za one mogla značiti.

Da li je, čak i y atmosferi Niksonovog impičmenta ili Klintonove afere sa Monikom Levinski, bio zamisliv pomamni medijski linč kakvom je od izbora izložen predsednik SAD Donald Tramp? A i za njega su, valjda, kao i za Kačinjskog, glasali neki američki građani? U Italiji je, posle besomučne optužbe za neodgovorni antievropski i ksenofobni populizam, (privremeno) od poluga vlasti udaljen lider Lige za sever Mateo Salvini, ali je ubrzo sa novouspostavljenom koalicijom umerene desnice pobedio na lokalnim izborima u Umbriji, višedecenijskom bastionu partija tzv. levog centra.

Svojim „populizmom“, očigledno bliskom „populusu“, ovaj „populista“ je za samo nekoliko godina od vođe jedne regionalne stranke postao najpopularniji političar Italije. Gledano kroz iskrivljene antipopulističke naočare, koliko li je on samo pametan, ali i lukav, a Italijani glupi! Neće biti da je baš tako. Bolje bi bilo na vreme promeniti naočare ili bar dioptriju… Verni svom „liberalnom dogmatizmu“, italijanski „antipopulisti“ su, međutim, do kraja zatamnili demokratski horizont i „ksenofobnog desničara“ Salvinija tužili sudu.

Ne bez jakih razloga, neki ozbiljni izučavaoci savremene politike ukazuju i na to da fenomen populizma valja razmatrati u kontekstu ukidanja klasične dihotomije „levica“ versus „desnica“. Podnaslov izvrsne studije Populizam, francuskog politikologa Alana de Benoe glasi: „Kraj desnice i levice“. Tzv. „populista“, a i onih koji ih napadaju, ima danas, uslovno rečeno, i na levici i na desnici. Sve uglavnom zavisi od toga ko je na vlasti u državi ili, kad je o EU reč, u Briselu i njegovim filijalama, i čini „elitu“, a ko u opoziciji i samim tim se kvalifikuje za sramnu etiketu populiste, pogotovo ako ima uspeha kod birača.

Pristalice stranke Fides mađarskog premijera Viktora Orbana tokom jednog mitinga (Foto: Attila Kisbenedek/AFP via Getty Images)
Pristalice stranke Fides mađarskog premijera Viktora Orbana tokom jednog mitinga (Foto: Attila Kisbenedek/AFP via Getty Images)

A uspehu „populista“ ponajviše doprinosi rasprostranjeno nezadovoljstvo građana usled realne krize predstavničke demokratije i deficitarnosti procesa demokratskog odlučivanja i sprovođenja u život formalno demokratski donetih odluka u koordinatama liberalnog/liberalističkog modela organizovanja društva i države. Tamo gde je vlast autoritarna, a političke odluke donosi i sprovodi klanovski i interesno umrežena oligarhija, prokaženi „populisti“ su svi oni koju nastoje da takvo stanje demokratski promene, pa se u odbrani od njihove „zavere“, pored propagandnog medijskog satanizovanja, pribegava čitavom nizu „demokratkih“ mera, od onih manje ili izrazitije represivnih, do falsifikatorskog izbornog inženjeringa. Zašto? Pa zato što su „antipopulisti“ savršeno svesni da njihovi protivnici nisu nikakvi opaki manipulatori javnim mnjenjem, duhom i dušom naroda, već narod sâm. A od davnina se zna da je „vox populi vox Dei“… Kad je to već tako, onda, ako treba, valja ići i protiv Boga. Od demofobije do bogoborstva samo jedan je korak.

Potrebne su, nema sumnje, nove ozbiljne i objektivne studije o populizmu, a podosta ih je već i napisano. Ma šta ko o populizmu mislio i kakav mu vrednosni predznak davao, reč je svakako o kompleksnom i protivrečnom fenomenu. Zapravo, preduslov za ozbiljnost i objektivnost dijahronijskih i sinhronijskih razmatranja njegovih različitih aspekata i dimenzija trebalo bi da bude uklanjanje tog, pretežno negativnog vrednosnog predznaka, odnosno stereotipa. To će se teško postići, jer dominantnu „političku korektnost“, koja nalaže negativan odnos prema populizmu, uslužno prate legionari „akademske korektnosti“. Tako čak i mnogi od onih autora koji ukazuju na političku i propagandnu zloupotrebu ovog pojma od strane etabliranih elita i traže da se njeni koreni svestranije i produbljenije istraže a priori  podrazumevaju i u svoje znanstvene analize učitavaju nepoćudnost i besperspektivnost populističke orijentacije u praktičnom političkom delovanju.

MANIPULACIJA „POPULIZMOM“
Takođe, u naučnoj zajednici, a i šire u javnosti, uobličio se stav da je populizam čedo (post)modernog doba, kao da populističkog delovanja nije bilo od kad postoje politika i, naročito, demokratija. Zar nam iz rimske antike ne dolazi poznata krilatica „panem et circenses“ – „hleba i igara“, najsažetiji izraz demagoškog uputstva za vladanje masama kojima, da bi bile mirne, valja obezbediti egzistencijalni minimum i zabavu koja će ih odvojiti od razmišljanja o dnevnim brigama, nepravdama i teškom životu? Kakva je suštinska razlika između funkcije gladijatorskih borbi i savremenih „rijalitija“, kao i nezdravog zavirivanja u živote sračunato razgolićenog „džet seta“ i raznih instant, skandaloznih „VIP-ovaca“, s tom razlikom što se, zahvaljujući modernoj komunikacijskoj tehnologiji i moći televizije blagotvorna magija ovakvih elektronskih opijata prostire daleko preko zidova Koloseuma i „usrećuje“ milione?

Indikativno je da se (nabeđeni) „populisti“ danas u većini dosledno bore protiv tih novodopskih „cirkusa“, dok ih antipopulističke elite uglavnom brane u ime slobode izražavanja, prava na izbor i slično. Pa i netom navedena čuvena latinska izreka da je „glas naroda glas Boga“ u određenom istorijskom kontektu politički nije bila upotrebljena za demokratsko uzdizanje glasa naroda i njegove volje kao vrhovnog merila odlučivanja, već ju je teolog, vaspitač i pesnik Alkuin 800. godine uneo u svoje pismo Karlu Velikom: „Ne treba slušati one koji stalno ponavljaju da je glas naroda glas Boga, jer je metež gomile uvek blizu ludosti“.

Dakle, oduvek su vlastodršci ispoljavali sklonost da vladaju u biti demofobno, a da svoje političke protivnike optuže za „populizam“ i obmanjivanje naroda zloupotrebom njegovog (bezrazložnog) nezadovoljstva. Šta narod istinski misli i oseća ostajalo je van polja njihove pažnje. Zapamćena je jedna izjava Luksemburžanina Žan-Kloda Junkera, doskorašnjeg predsednika Evropske komisije, da se ne mogu smatrati demokratskim odluke koje nisu u skladu sa propisima Evropske unije!

Da čujemo ponovo Alana De Benou: „Ova post-demokratija nije ništa drugo do program liberalnog kapitalizma u njegovoj postmodernoj varijanti. To je projekat društva čiji je osnovni razlog postojanja da legitimiše i održi na snazi vladajući poredak, stvaranjem najpovoljnijih uslova za planetarno širenje logike kapitala“. Kakav gadan populista, taj francuski politikolog! Ne beše li u onom bauku komunizma od pre 170 godina nešto o toj logici? Nije li to ista logika, samo u drugom pakovanju jednog drugačijeg vremena?

Alan de Benoa pozira u svom stanu (Foto: Pierre Terdjman for BuzzFeed News)

Upravo zbog tog transistorijskog kontinuiteta sržne ideje antipopulističke manipulacije „populizmom“, ne bi bilo dobro da neophodna i korisna, ozbiljna teorijska poučavanja savremenih tema vezanih za populizam/„populizam“ zamagle su temeljnu činjenicu. A takva opasnost realno postoji. Nikako ne bi bilo dobro da se, usled njegove ovovremenske masovnosti koja u raznim vidovima poplavljuje i prožima svet, današnji populizam proglasi fenomenom sui generis, što bi bilo u skladu sa shvatanjem da je Mesi bolji od Maradone, a obojica od Pelea, kako bi se istakao značaj onih koji sada gledaju fudbal i komentarišu ga.

U zanimljivom intervjuu za Politiku, ugledni kulturolog (znam da bi rodno korektno bilo napisati „ugledna kulturološkinja“, ali se nadam da mi koleginica neće zameriti) Milena Dragićević Šešić ukazuje i na populističke projekte u umetnosti, konkretno onaj Uroša Đurića, „koji čini niz dela koja predstavljaju različite društvene (populističke) situacije u koje autor smešta i samog sebe – smatrajući da je populizam jedina, nakon pada Berlinskog zida, preostala ideologija 20. veka“.

Uz puno uvažavanje svakog autorskog umetničkog projekta, nije jasno kako bi populizam mogao biti ideologija. Ukoliko, naravno, ne usvojimo neku sasvim novu definiciju ideologije. Populizam, a u istoj meri i antipopulizam, nisu ideologija, već politički modus operandi, sa ciljem obezbeđivanja uslova za trijumf neke ideologije/politike, odnosno osvajanja ili zadržavanja vlasti. Post-demokratija, kako ju je odredio Alan De Benoa, jeste ideologija u čijem jezgru je logika kapitala, a oni koji je kao takvu prepoznaju i optuže je za faktičko ukidanje demokratije, kao prava naroda na odlučivanje o svojoj sudbini, i to u ime slobode i ljudskih prava, rutinski se žigošu kao populisti.

Zato, da ne preterujemo u teoretisanju, pogotovo mi, nedovoljno stručno spremni, i da se vratimo ljubaznom krakovskom knjižaru i njegovoj zapitanosti: „Da li smo mi, navodni populisti, baš tolike budale?“. Da bismo to ustanovili, pođimo od one Milerove teze da „kritika elite nije uvek populizam“ i objektivno kritički sagledajmo svaku konkretnu društvenu i političku situaciju. Ono, međutim, što nikako nije sporno i može se zaključiti i bez/pre iscrpnijih i produbljenijih istraživanja, jeste da je svim „antipopulistima“, bez obzira na mnoge međusobne razlike, svojstvena odbojnost prema autentičnom iskazivanju većinske narodne volje, uz istovremeno zaklinjanje u najviše demokratske ideale.

STVARNA DEMOFOBIJA
Sistematska demofobija pod iscerenom maskom deklarativne demofilije, navodno sve u ime demokratije, tj. „vlasti naroda“, a zapravo radi ostvarivanja ili održavanja vlastite autokratije. Na ovu zakonomernost ukazao je pronicljivi mladi italijanski teoretičar Dijego Fuzaro u ogledu „Mržnja i demofobija“, objavljenom u beogradskom nedeljniku Pečat (br. 626). Fuzaro je, inače, autor većeg broja zapaženih studija, među kojima se originalnošću i sintetičnošću izdvaja Glebalizacija: klasna borba u vremenu populizma (2019). Maturant klasične gimnazije, student filozofije istorije, sa doktoratom iz oblasti istorije ideja, zainteresovan za logiku transistorijskih procesa i kadar da radikalno preokrene perspektivu gledanja na neke od ključnih fenomena naše, ali i svih prethodnih epoha, Fuzaro se, zahvaljujući Draganu Mraoviću, sve redovnije oglašava na stranicama Pečata, čemu se treba iskreno radovati.

Ovaj tvorac intrigantnog i subverzivnog pojma/termina „glebalizacija“, analitičar koji je među prvima uveo kovanicu „demofobija“, ističe da mu je jedan od putokaza u promišljanju morfologije savremenosti bila Pazolinijeva konstatacija da konačno treba da prestanemo da govorimo jezikom svojih neprijatelja. On je, tako, odlučio da globalizaciju posmatra „odozdo“, a ne „odozgo“, kako je predstavljaju njeni zagovornici, branioci i profiteri.

U pomenutom eseju objavljenom u Pečatu, ispod podnaslova „Populizam kao demofobija“, Fuzaro piše: „Poput svog kosmopolitskog patrona kulture i politike, neoliberalna levica i dugine boje (LGBT populacija – prim.prev.) su danas demofobične. Izgubile su bilo kakvu ‘sentimentalnu’ vezu i bilo kakav materijalni i nematerijalni odnos sa narodom, prema kojem osećaju idiosinkrazije (preosetljivosti na normalne pojave – prim. prev.), na šta i narod jednako reaguje. Kao što sam tvrdio u knjizi Glebalizacija, pogrdnom kategorijom populizma izražava se upravo sopstvena mržnja prema nacionalno-narodnim masama i, istovremeno, sopstveni strah – koji je dominantan – da te mase dolaze na scenu političkog sukoba“. /…/ „Intelektualno sveštenstvo podrške hegemoniji moći stigmatizuje kao ‘populističku’ svaku teorijsku i političku poziciju koja umesto zauzimanja za stav dominantne elite, prihvata antitetički stav odozdo, koherentan sa interesima za oporavak nacionalno-narodnih masa koje je porazio kapitalistički globalizam“.

Dijego Fuzaro, italijanski mislilac (Foto: thevision.com)
Dijego Fuzaro, italijanski mislilac (Foto: Imagoeconomica/Stefano Carofei)

Ako je neko u bilo kojem aktuelnom društvenom i političkom poretku dole, ne može, a da ne gleda i ne deluje odozdo, a onaj ko je gore, po istoj logici, odozgo, s tim što bi onaj ko je objektivno i trenutno gore mudro učinio da u svom najboljem interesu pokuša razumeti kako stvari izgledaju odozdo, dok onaj koji je dole treba da se kloni nametanja pogleda onih odozgo, kako ne bi beznadežno ostao dole. Optužbom onih dole za navodni „populizam“ stvarna demofobija čini sve što zna i ume da oni dole većinski odozdo ne krenu gore, što za bi za „antipopuliste“ neminovno bilo na gore. U tome, i samo u tome, krije se motiv demofobnog optuživanja onih koji izražavaju narodnu volju za pokudni „populizam“.

 

Naslovna fotografija: trilateralresearch.com

 

Izvor Srpske novine, br. 106 (septembar 2020.), str. 30-33

Politika
Pratite nas na YouTube-u