Hajde da krenemo od priče o neverovatnom samitu koji se (nije) dogodio.
Rukovodstvo Komunističke partije Kine (KPK) se svakog avgusta sastaje u gradu Bajdejhi, primorskom letovalitšu udaljenom nekih dva sata od Pekinga, kako bi razgovarali o ozbiljnim politikama koje zatim treba uklopiti u ključne strategije planiranja da bi bile odobrene na plenarnom zasedanju Centralnog komiteta KPK u oktobru. Bajdejhi ritual uspostavio je niko drugi do veliki kormilar Mao, koji je voleo grad u kojem je, ne slučajno, car Ćin, ujedinitelj Kine u trećem veku pre nove ere, imao dvor.
Budući da je 2020. godina poznata kao godina opasnosti, ne iznenađuje što nije bilo moguće posmatrati samit u Bajdejhiju. Ipak, to što je samit bio nevidljiv ne znači da se nije dogodio. Prvi dokaz je činjenica da je premijer Li Kećang jednostavno nestao iz vidokruga javnosti na skoro dve nedelje – nakon što je predsednik Si predsedavao ključnim sastankom Politbiroa krajem jula na kojem je izneta razvojna strategija Kine za narednih 15 godina. Li Kećang se ponovo pojavio da bi predsedavao specijalnom sednicom svemoćnog Državnog saveta, baš kao što se glavni ideolog KPK, Vang Huning – koji je čovek broj pet u Politbirou – pojavio kao specijalni gost na sastanku Svekineske federacije mladih. Ono što je još intrigantnije jeste to što se rame uz rame sa Vangom nalazio Ding Šuešjang, šef kabineta predsednika Sija, kao i još tri člana Politbiroa.
U ovoj „sad me vidiš, sad me ne vidiš“ varijaciji, činjenica da su se svi zajedno pojavili nakon odsustva od gotovo dve nedelje navela je pronicljive kineske posmatrače da zaključe kako se samit u Bajdejhiju zapravo održao. Poluzvanični spin je da do okupljanja nije došlo zbog virusa COVID-19.
Ipak, postoji dobar argument koji ukazuje zbog čega sastanak ipak nije održan. Sada već čuveni sastanak Politibiora krajem jula, kojim je predsedavao Si, u stvari je postavio smernice za plenarano zasedanje Centralnog komiteta u oktobru. Prevedeno: konture strateške mape puta su unapred odobrene konsenzusom. Nije bilo potrebe da se odlazi u Bajdejhi radi daljih razgovora.
PROBNI BALONI?
Zaplet se usložnjava kada se uzme u obzir serija probnih balona koji su počeli da se puštaju pre nekoliko dana u odabranim kineskim medijima. Evo nekih ključnih tačaka.
1. Na frontu trgovinskog rata, Peking neće zabraniti poslovanje američkim preduzećima koja već posluju u Kini. Ali poslovanje kompanija koje žele da uđu na tržište finansija, informacionih tehnologija, zdravstvene zaštite i obrazovnih usluga neće biti odobreno.
2. Peking se neće odjednom otarasiti svoje ogromne mase američkog duga, ali će – što se već dešava – taj proces biti ubrzan. Prošle godine je to iznosilo 100 milijardi dolara. Do kraja 2020. godine, cifra bi mogla dostići 300 milijardi dolara.
3. Internacionalizacija juana će, što se takođe predviđa, biti ubrzana. To će uključivati konfigurisanje konačnih parametara za kliring američkih dolara putem kineskog sistema CIPS – zbog sve češće pominjane mogućnosti da Peking bude isključen iz SWIFT-a od strane Trampove administracije (ili onoga ko bude na vlasti u Beloj kući nakon januara 2021. godine).
4. Što se tiče onoga što se širom Kine u velikoj meri tumači kao „rat punog spektra“, ili uglavnom kao hibridni rat, Narodnooslobodilačka armija je stavljena u treći stepen pripravnosti – a svi odmori su otkazani do kraja 2020. Uslediće zajednički napor da se sveobuhvatni izdaci za odbranu povećaju na četiri odsto BDP-a i ubrza razvoj nuklearnog oružja. Više detalja će biti saopšteno na sastanku Centralnog komiteta u oktobru.
5. Naglasak je na specifično kineskom duhu samodovoljnosti i izgradnji onoga što se može definisati kao nacionalni ekonomski sistem „dvostruke cirkulacije“: konsolidacija projekta evroazijske integracije odvijaće se paralelno sa internacionalizacijom juana.
Suština ovih napora je „da se čvrsto odustane od svih iluzija o Sjedinjenim Državama i sprovede ratna mobilizacija našeg naroda. Snažno ćemo promovisati rat kako bismo se oduprli američkoj agresiji (…) Služićemo se ratnim načinom razmišljanja kako bismo upravljali nacionalnom ekonomijom (…) Budite spremni za potpuni prekid odnosa sa SAD-om“.
Ovde je, kako stvari stoje, nejasno da li se radi o probnim balonima puštenim širom kineskog javnog mnjenja ili o odlukama donetim na „nevidljivom“ samitu u Bajdejhiju. Sve oči će sada biti uperene u to kakvim jezikom će biti izražena ova alarmantna konfiguracija kada Centralni komitet predstavi svoje strateško planiranje u oktobru. Značajno je što će se to desiti samo nekoliko nedelja pre američkih izbora.
SVE SE VRTI OKO KONTINUITETA
Sve gorenavedeno donekle odražava nedavnu debatu u Amsterdamu o tome od čega se sastoji kineska „pretnja“ Zapadu. Ovo su ključne tačke.
1. Kina konstantno jača svoj hibridni ekonomski model – koji je apsolutni raritet u svetu: niti je u potpunosti u javnom vlasništvu, niti je tržišna ekonomija.
2. Stepen patriotizma je zapanjujući: kada se Kinezi suoče sa stranim neprijateljem, 1,4 milijarde ljudi nastupa kao jedan.
3. Nacionalni mehanizmi imaju izuzetnu snagu: apsolutno ništa ne sprečava potpunu upotrebu kineskih finansijskih, materijalnih i ljudskih resursa nakon što se utvrdi određena politika.
4. Kina je uspostavila najsveobuhvatniji industrijski sistem na planeti, sposoban da, ako zatreba, funkcioniše bez stranog uplitanja (s tim što Huavej mora da reši pitanje poluprovodnika).
Kina ne donosi samo godišnje, već i decenijske planove. Petogodišnji planovi se dopunjuju desetogodišnjim, pa i petnaestogodišnjim planovima, kao što je pokazao sastanak kojim je predsedavao Si. Inicijativa pojas i put (BRI) je zapravo praktično četrdesetogodinjši plan, osmišljen 2013. sa ciljem da bude završen 2049.
Kad je u pitanju Kina, sve se vrti oko kontinuiteta. Dovoljno je istaći da Pet principa miroljubive koegzistencije, razvijeni 1949. a zatim prošireni od strane Džoua Enlaja na konferenciji u Bandungu 1955. godine, i dalje funkcionišu kao smernice kineske spoljne politike.
Ćao kolektiv, nezavisna grupa koja ima ulogu ćao („mosta“) ka strateški važnim huaćao („kineska dijaspora“) ispravno primećuje da Peking nikada kineski model nije proglasio univerzalnim rešenjem za globalne probleme. Oni smatraju da kinesko rešenje odgovara specifičnim, kineskim okolnostima.
Takođe iznose snažnu tvrdnju da je istorijski materijalizam nespojiv za kapitalističkom liberanom demokratijom koja nameće štednju i smene režima nacionalnim sistemima, oblikujući ih prema unapred zamišljenim modelima. Time se uvek vraćamo u srž spoljne politike KPK: svaka država mora da kreira kurs koji odgovara njenim nacionalnim uslovima.
A to otkriva pune konture onoga što možemo nazvati centralizovanom meritokratijom sa konfucijanskim i socijalističkim karakteristikama, odnosno drugačijom civilizacijskom paradigmom koju „nužna nacija“ (misli se na Amerikance; prim. prev) i dalje odbija da prihvati, i koju sasvim sigurno neće poništiti vođenjem hibridnog rata.
Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard
Naslovna fotografija: Jerry Lampe/Reuters
Izvor Asia Times/The Saker
