Ne, ne, gospodo „producenti“, ovog puta ste se grdno prevarili! Opšte drpanje narodnih para za film, posebno onaj s nacionalnom temom, teško je dospevalo pod lupu javnosti, ali to je sada, posle žestokih opeklina, postalo vrlo osetljivo mesto. Najšira publika saznala je gotovo sve o tome. Nije zgoreg podsetiti da su se ne tako davno na lažima o srpskom jadu zgrtali filmski milioni, a Kan i Berlin, Brisel i Sarajevo zdušno aplaudirali srpskom filmskom „suočavanju sa zločinima nad nevinim Albancima“. I to sve o trošku srpskog naroda, uz podršku čelnika državne agencije za pokretne slike, a na ogromno zadovoljstvo ovdašnje duboke države, koja je bila i pravi „producent“ ovakvih rabota.
Nije prošlo dugo, a ista bratija javlja se ponovo povodom Košara, aktuelnog filmskog i televizijskog preduzeća o kome postoji konsenzus ovdašnjeg naroda i vlade. Sama činjenica da je ovakvo saglasje na delu budi nadu da će se u startu sprečiti svaki pokušaj opstrukcije, ometanja, gušenja, zamajavanja, razvodnjavanja i zavođenja za Goleš planinu, što su već prošli Djeca Kozare, Nemanjići i toliki drugi projekti.
Gde ste to, gospodo „producenti“, naučili da preduzimate drastične scenarističke rezove usred snimanja filma? U ozbiljnim produkcijama potpisuje se svaka stranica knjige snimanja i pomno prati realizacija zapisanog. Tekst najboljeg srpskog scenariste Đorđa Milosavljevića (i ne samo njegov), koji ste prihvatili, potpisali i na koji ste dobili zamašna sredstva, sad vam više ne valja, nego ste smislili nešto drugo? Ne kažem još da je tako, ali svakako ne biste bili prvi koji su smandrljali celu stvar da bi uštinuli ponešto iz znatnog budžeta za svoje crne dane? Crn dan vam je došao pre nego što ste ga očekivali. Svi u ovoj zemlji znaju da rukujete ne svojim nego narodnim novcem i da ćete morati da podnosite debele račune, naročito posle ovog skandala, koji je, možda baš na vreme, probudio oprez.
Postoji, nažalost, nešto što je ovde uobičajena praksa: kidisati na filmske fondove kao na Alajbegovu slamu i otimati dok je vruće, a pričati bajke za malu decu da se Vlasi, naročito oni filmski, ne dosete. Ili nešto još gore kad je u pitanju tekuća kulturna okupacija, koja ne samo da nije ispustila dizgine nego se sprema da ih zategne još jače. (To ne znači da za Košare neće biti kad treba i koliko treba: društvene mreže gore od predloga i ozbiljnih ponuda iz zemlje i inostranstva da se film završi kako valja, kako je dostojno i dragome Bogu pristupačno.) Elem, postoje jasni ugovori, ukoliko se ti producenti, o kojima ne znam ništa, holivudskoj praksi nisu učili iz petparačkih serija o hirovima tajkuna s Beverli Hilsa. Uostalom, drugo je Holivud. Tamo je privatni producent zaista vlasnik filma. Ovde nije. Jedina dva producenta su ovde država i televizija, što izlazi na isto. To svakako nije dobro, ali je tako. Uzmi ili ostavi. Bolje ostavi.
Drugim rečima, predstoji još jedna bitka, sasvim različita od one koju su vodili naši junaci na Prokletijama. Tamo se ginulo iz hrabrosti i ljubavi prema otadžbini. Puška ti – puška mi. Naredba je glasila: „Ni koraka nazad. Iza nas je Srbija“! Po toj Srbiji, nažalost, opet se širi korov. Sada, u varljivom miru, događa se ovde sasvim druga i duga borba sa zlom domaćim, s pohlepom, otimačinom, prevarom, ucenama, podmetanjima, manipulacijama, zloupotrebama i svakovrsnim marifetlucima. Ako baš hoćete, sa sabotažom jednog homerskog uzora. Zato javnost mora odlučno stati iza namere filmskih umetnika da završe ono što su započeli.
Iza prava naroda da na ekranu vidi svoj časni lik.
Autor Božidar Zečević
Naslovna fotografija: imdb.com/Omega Production
Izvor Pečat, 28. avgust 2020.
