Ima dve vrste filozofa: teorijskih i praktičkih. Oni se razlikuju ne samo po cilju, već i po metodu svojih ispitivanja. Cilj je teorijskim filozofima čisto teorijske i naučne prirode: oni hoće da ispitaju unutrašnju logičku strukturu sveta; cilj je praktičkim filozofima delatne i više umetničke prirode: oni hoće da ispitaju smisao života i sveta, da ispitaju vrednost života. Oni prvi pitaju se samo kakav je svet, oni drugi našta[1]je svet. Iz razlike objekta proizilazi razlika u metodu: teorijski filozofi idu putem čiste, hladne gvozdene logike ne obazirući se nimalo na želje i osećanja ljudska, dok praktički filozofi idu više putem intuicije i divinacije, oni treba da pogode smisao života.
Teorijski filozofi više su naučnici, samo naučnici najviše vrste, bar po tendenciji svojoj, praktički filozofi više su umetnici, samo ako bismo se tako mogli izraziti realni umetnici, umetnici kojima nije stalo do slike već do realiteta onoga što su u slici izrazili. U stvari, praktički problem sveta se ne može se odvojiti od teorijskog problema sveta; praktički filozof, iako je po metodi svoga rada bliži umetniku, ipak želi da samu realnost izrazi u svojim principima, a to je nemoguće ako pre toga nije utvrđena logička struktura sveta, ako nije rešen teorijski problem sveta. S druge strane, sâm je teorijski problem sveta tako taman, naš je razum tako nesiguran kad se baci na polje čiste spekulativne logike, da svaki teorijski filozof u stvari mora imati divinacije praktičkog filozofa da bi najpre osetio smisao sveta, smisao verovatan ili koji se njemu čini verovatan, pa da na osnovu toga zaključi na osnovnu logičku strukturu sveta.
I tako u praktici u stvari teorijski filozof mora biti, baš i kad je čisto teorijski, u isto doba i praktičan filozof; baš ako hoće da bude čisto praktičan, mora biti u isto doba i teorijski filozof. Koliko su ta dva problema u vezi jedan sa drugim vidi se najbolje po tome što su svi veliki teorijski filozofi bili u isto doba i veliki praktički filozofi, i upravo najveći teorijski filozofi bili su najveći praktički filozofi. U stvari, praktički problem sveta je u mnogo većoj zavisnosti od teorijskog nego teorijski od praktičkog: moguće je zamisliti rešenje teorijskog problema čisto teorijski bez ikakvog obzira na praktički problem, ali je apsolutno nemoguće zamisliti tačno rešenje praktičkog problema bez teorijskog, prosto zato što u logičkoj vrednosti njegovoj, dok nam vrednost sama za sebe ne mora pasti u oči. Filozofija mora u isto doba biti i Sfinks, hladni, tajanstveni, i boginja puna mudrosti. Samo su teorijski filozofi, filozofi u užem smislu, pravi filozofi, praktički filozofi više su učitelji i mudraci.
Fridrih Niče[2] često je praktički filozof, ali ne običan, već neobičan, veliki praktički filozof. Time je već kazano da on nije i veliki filozof u pravom smislu te reči. Ali i pored toga što doista velikog praktičkog filozofa ne može biti bez velikog teorijskog filozofa, ipak može se o veličini praktičkog filozofa govoriti i u drugom smislu. Njegova osnovna zamisao o vrednosti života ne mora biti tačna, uzevši je u njenom najuniverzalnijem obimu, ali ona može biti delimično tačna posmatrana s apsolutnog gledišta, a imati punu vrednost posmatrana relativno, za izvesno vreme i pod izvesnim okolnostima. Osim toga, ona može sadržavati u pojedinostima dosta pravilnoga, što nije vezano za onu osnovnu koncepciju života; pa ako je to još sve iskazano onim načinom kojim je to Niče iskazao, onda tim veću pažnju zaslužuje takav praktički filozof.
ŽIVOT I SPISI
Po interesantnosti svoga života i po unutrašnjoj vezi života sa filozofijom, Niče je najbliži Šopenhaueru – njih dvojica su najinteresantnije ličnosti među filozofima devetnaestog veka. I jedan i drugi su svoje misli doživljavali, i jednom i drugom one su bile proces u kome se vršio njihov unutrašnji život, sav, potpun. Samo je Šopenhauer, da pomenemo odmah, veća, grandioznija, dublja, istinitija, konzekventnija ličnost od Ničea, koji je donekle, ali samo donekle, kopija njegova.
Fridrih Niče se rodio 15. oktobra 1844. godine u Regenu kod Licena kao sin jednog protestantskog popa. Oca je izgubio u svojoj petoj godini, te je tako ostao bez očinske brige u prvim godinama svoga detinjstva; brigu o njemu su od tada vodile žene: mati, tetka i sestra njegova, koja je u svome bratu još od rane mladosti gledala više nadzemaljsko biće. Osnovnu školu je učio u Naumburgu, srednju u kneževskoj školi portenskoj blizu Naumburga, kojoj je pripadao od 14 do svoje 20 godine. Njegovi drugovi (od kojih su mu dvojica, Paul Dojsen, čuveni istoričar indijske filozofije i baron Gersdorf ostali doživotni prijatelji) nisu nalazili na njemu ničega osobitoga – važio je samo kao dobar „Grk“.
Ali je bio veliki stilista kako u nemačkim, tako i u latinskim svojim zadacima. On je bio treći po redu u školi, a to je, kako veli Niče, normalno, pošto u jednoj disciplinovanoj, za masu mediokriteta udešenoj, srednjoj školi najmarljivijemu pripada prvo, najboljemu u moralnom smislu drugo, a najdarovitijemu „izuzetku“ tek treće mesto. U to vreme padaju i njegovi prvi pokušaji na polju muzike i poezije (među kojima se nalaze i prevodi srpskih narodnih pesama i jedna simfonijska pesma nazvana „Serbija“) i dublja studija filozofskih pisaca. Nije bez interesa pomenuti da je gimnazijska latinska rasprava njegova bila o Teogonisu, grčkome propovedniku aristokratskog morala.
Po svršetku srednje nastave, Niče, u svojoj 20. godini, ode na Univerzitet u Bon i tu se oda filologiji. U prvo vreme bio se odao – po običaju nemačkih studenata – potpuno životu burševa, samo nije voleo „materijalizam piva“, i njegovi pokušaji da u tom pravcu izvede reforme učinili su samo, te je bio isključen iz društva. Osim toga, njegov profesor klasične filologije Ričl morao je ići iz Bona, te stoga i Niče ostavi Bon, pa se preseli u Lajpcig, gde se ozbiljno oda studijama. Njegov dar odmah je izbio u mnogobrojnim filološkim raspravama, koja je publikovao u Ričlovom filološkom žurnalu. Uspeh tih rasprava bio je toliki da je Niče, i pre uobičajene promocije i državnog ispita, bio, na preporuku Ričlovu, pozvan u Bazel za vanrednog profesora 1863. godine u 24. godini svojoj. Lajpciški univerzitet podari mladome profesoru doktorski šešir i bez polaganja ispita; i jedno i drugo samo je podiglo samosvest Ničeovu.
S druge strane opet, ova neobična sreća bila je u stvari nesreća za Ničea: kao profesor imao je pred sobom ogroman rad, ne samo da sprema predavanja za univerzitet, nego da predaje i na Bazelskom pedagogijumu. Preterani rad, koji je time bio izazvan, bez sumnje da je jedan od uzroka njegovom dugom bolovanju i mračnoj katastrofi, koja ga je naposletku snašla. Već 1870. godine, bio je imenovan za redovnog profesora; iste godine otišao je kao bolničar dobrovoljac u nemačku vojsku, jer kao švajcarski građanin nije mogao aktivno učestovovati u ratu. Tu pada i njegovo prvo bolovanje od koga nije nikad više ni ozdravio potpuno. Na ovo prvo bolovanje nadovezalo se drugo, teže: migrena ga je mučila češće, zatim se pojavi i bolest u očima, od koje je docnije gotovo sasvim i oslepeo, i koja je počivala na jednoj afektacji u mozgu.
Već godine 1876. morao je napustiti predavanja na pedagogijumu, a 1878. i na univerzitetu. Od tada je Niče mučenik i paćenik. „Težak, težak teret leži na meni, poslednje godine imao sam 118 teških napada. Živeo sam, ali nisam mogao ni tri koraka pred sobom videti“, tako piše Niče u jednom pismu iz 1879. Leto je provodio u južnom delu Gornjeg Engadina, zimu na Rivijeri. Ovo njegovo bolesno stanje trajalo je sve do 1882. godine, i to je doba njegove najmanje produkcije. U to doba pada i njegov „bolni doživljaj“ – njegova ljubav prema gospođici Lu-Salome. Od 1882. počinje ozdravljenje, ne potpuno ali svakako znatno. On se oseća kao drugi čovek, novi planovi ispunjuju mu duh. Baš u to doba pada i njegova duhovna renesansa: on naposletku, posle dugog lutanja, nalazi sebe, nalazi svoj zadatak. Njegova produkciona moć diže se do neverovatne visine; on se raduje svome ozdravljenju, i raduje se novim mislima koje mu dolaze.
Ali patnik dugogodišnji ne ume da čuva zdravlje: ono malo zdravlja što ga je zadobio brzo je radom utrošio, i naposletku toliko se istrošio da je početkom 1889. godine došlo do katastrofe – paraliza mozga završila je njegov napaćeni život. Smrt njegova duha u isto doba je i život toga istog duha: baš tada počinje Niče postajati čuven, popularan i slavan. Za ovih poslednjih dvadeset godina (Niče je umro 1900.) njegova je popularnost i slava porasla do neverovatne visine, te nema nikoga, koji ma kako inače mislio o Ničeu, ne bi osećao duboku tragiku koja leži u ovome kontrastu života njegovog duha i dela toga duha.
To je ukratko život ovog velikog i neobičnog čoveka. Niče je nesumnjivo genijalan čovek, iako se za njegov genije ne može ni u kom slučaju reći da je prvog ranga. On je bez sumnje veliki mislilac, ali samo njegova ogromna duhovitost i neobična jačina njegovog stila mogu nas zavesti da u njemu gledamo mislioca prvog ranga. Niče, pre svega, nije sistematski mislilac i mada sistem još ne čini mislioca – mada neko može imati ceo filozofski sistem pa da ipak ne bude veliki mislilac – ako naime misli njegovog sistema nisu velike; ipak, veliki mislilac prvog ranga mora biti sistematičan, ako njegove misli doista imaju univerzalan značaj, ako su one doista pogodne da pokreću svet.
Ono što Ničea čini tako popularnim, i što mnogi u njemu gledaju mislioca prvog ranga dolazi otuda što je Niče, kao što pomenusmo, u isto doba i umetnik, i to prvenstveno umetnik u stilu.
Teško je opisati taj njegov stil, u čemu leži ona čarobna moć, što čini da nas često opija i zanosi čitanje katkad i najkraćih aforizama njegovih. Spisi ranije periode predstavljaju klasične prozne sastave, i stil je u njima odmeren, skladan i logičan, pun sjajnih turnira, ali bez neobičnih poređenja i bez praznih fraza retorskih. Docniji spisi, mada su u stilističnom pogledu mnogo silniji i mnogo jače utiču, imaju mnogo neobičnih poređenja i mnogo retorskoga; ovi su mu docniji spisi svi gotovo aforistične prirode, i aforizam je postao tako manir Ničeov, da i njegove rasprave u užem smislu nisu u stvari ništa drugo do duži aforizmi. Niče je majstor aforizma, i on sam sebe kao takvog smatra. „Moje je častoljublje u tome da u deset stavova kažem ono što svaki drugi kaže u knjizi – što svaki drugi u knjizi ne kaže“, veli Niče. Najveće delo Ničeovo, njegov Zaratustra, u isto je doba i najjače stilističko delo njegovo, i na stil njegov naročito ćemo se vratiti kad budemo o Zaratustri govorili.
Niče je bio ličnost impulsivna, ličnost bogata mislima i emocijama. Njegove misli – to je njegov unutrašnji život; on je misleći živeo, njegova je misao bila proces sagorevanja njegovog života, i on je doista u misli izgoreo sav, ugasio se. Niče misli u emocijama, svaka je njegova misao praćena osećanjem – ona je produkt strasti, produkt silnog duševnog pokreta, i nijedna se misao ne rađa u njegovoj duši, a da on u isto doba ne oseti i njenu emocionalnu vrednost. On je u tom pogledu jači od Šopenhauera, koji je, pored sve strasne prirode svoje, pored svega dubokog osećanja u kome je proživeo svoje misli, osetio njihov tajanstveni značaj, u osnovi jedan miran i hladan mislilac. Ta duboka strasnost unutrašnjeg mislenog procesa čini da je Ničeovo mišljenje tako nesistematično – cela njegova filozofija je samo skup pojedinih vanrednih intuicija pravoga genija, ali bez ikakve dublje međusobne veze.
Kolika je strasnost unutrašnjeg procesa Ničeovog mišljenja, koliko on pri tome sagoreva ne metaforno govoreći već u istini, pokazuju ovi njegovi divni stihovi, najlepše koje je ispevao, i u kojima se oseća samo gorenje njegove duše. Ja ih neću prevoditi jer bih im pokvario efekt:
„Ja! ich weiss woher ich stamme!
Ungesättigt gleich der Flamme
Glühe und verzehr’ ich mich.
Licht wird alles, was ich fasse,
Kohle alles, was ich lasse:
Flamme bin ich sichelich!“
Ovoj unutrašnjoj vatrenoj i strasnoj prirodi Ničeovoj nije spolja odgovaralo ništa što bi je odavalo. Niče je – po opisu prijatelja, koji su ga poznavali u doba njegove najveće produkcije – bio priroda vrlo blaga, vrlo ljubazna i otmena. Govor mu je bio lagan, hod odmeren, lice je pokazivalo blage crte, samo oči odavale su prirodu strasnu i duboku, jer su i same bile strasne. Telesnim svojim životom on je bio dekadent, paćenik nerava. Otkud tako jaka i silna duša u tako slabom i trošnom telu? Ali samo površna psihologija može tvrditi onu popularnu i tako omiljenu izreku mens sana in corpore sano. Bez sumnje da je ona donekle i istinita, ali tako tačna ni izdaleka nije, štaviše moglo bi se s pravom sasvim obrnuto tvrditi – da veličina inteligencije ide u neku ruku sa slabošću i nežnošću tela. Veličina uma počiva jedino na mozgu, a mozak se može razviti nauštrb ostalih telesnih organa. Nije, dakle, ta spoljašnja nekongruentnost sa unutrašnjošću ono što je čudnovato na Ničeu – mnogo je čudnovatije što je ovaj tako slabi čovek bio propovednik jake, zdrave prirode, što je teorijski ideal njegov bio u potpunoj suprotnosti sa čovekom Ničeom.
Niče je bio dekadent, ali, kao što sam veli, on je to opazio, i borio se protiv toga u sebi, dok to po njegovom mišljenju Vagner i Šopenhauer nisu mogli da učine. Po onoj površnoj psihologiji, koja traži poreklo genija u njegovom vegetativnom životu i u socijalnoj sredini u kojoj se javio, po toj psihologiji Niče bi bio nerazumljiv. U stvari, pravi genije niti zavisi od socijalne sredine (u tvrđenju ove zavisnosti uvek se meša teleološko stanovište sa kauzalnim), niti zavisi od telesnog organizma, već samo i jedino od organizacije mozga, a ova je produkt nasleđa, a nasleđe se gubi u lavirintu one podzemne veze što vezuje generacije organizama, jednu s drugom. U doba darvinizma i descendentne teorije, koja nam je otkrila fakat nasleđa i dala nam da slutimo tajanstvenu komplikovanost njegovu, najmanje je dopušteno govoriti o zavisnosti genija od socijalne sredine i vegetativne strane njegovog organizma – to ne bi trebalo zaboraviti.
Što Niče dekadent propoveda filozofiju prirodnog naprednog života, to potiče iz psihičke organizacije njegove – on je čovek jake silne volje i to je princip u isto doba i njegove filozofije, drugog objašnjenja nema i ne može ga biti. Misli i osećanja naša zavise od naše moždane organizacije, a kod genija koji imaju već preformirane pravce misli i osećanja – to je još u mnogo većoj meri slučaj. Samo, dakle, u psihičkoj organizaciji može se tražiti poreklo principa jedne filozofije i poreklo genijalnih produkata uopšte.[3]
U svome mišljenju, Niče ima tri jasno odvojene periode. U prvoj periodi on stoji pod uticajem Šopenhauerovim i Vagnerovim. Šopenhauer je filozof koji je na Ničea najviše uticao – cela prva perioda mišljenja njegova potpuno je određena Šopenhauerom, i docnije kad je Niče postao veliki protivnik Šopenhauerove filozofije on je ostao veliki obožavalac ličnosti njegove, on je gledao u Šopenhaueru predstavnika višeg tipa čoveka, gledao je u njemu „natčoveka“. Preko Šopenhauera, Niče se sprijateljio sa Rihardom Vagnerom, velikim muzičarem. Vagner je, kao što je poznato, hteo u svojoj muzici da izrazi filozofiju Šopenhauerovu, i Niče, obožavalac Šopenhauera, postaje stoga obožavalac i Vagnera. On je s Vagnerom bio dugo lični prijatelj – najbolji prijatelj, prijatelj koga je i sam Vagner smatrao za sebe najdostojnijeg.
Docnije je došao rascep potpun, stalan, i njime počinje druga perioda Ničeove filozofije. Dok je Niče u prvoj periodi bio metafizičar i obožavalac umetnosti, u drugoj je pozitivista i protivnik umetnosti. Ova druga perioda predstavlja najniže stanje njegove produkcije, on je u njoj i najmanje originalan, mada se oslobodio potpuno uticaja Šopenhauerovog; Volter – kome je posvetio najveće delo ove periode – mu je ideal.
U trećoj periodi Niče postaje svoj – on više nije ni pristalica Šopenhauerov ni pristalica Volterov, već originalan, moćan mislilac. To je perioda najveće produkcije Ničeove, perioda najveće siline njegova duha, ali u isto doba i perioda u kojoj se javljaju prvi znaci duševne bolesti. Stil njegovih spisa postaje sve puniji invektivama, sve nadraženiji, njegova samosvest sve se više penje, dok ne dostigne vrhunac u poslednjem spisu njegovom, upravljenom protivu hrišćanstva. U trećoj periodi Niče propoveda svoju originalnu teoriju o natčoveku i aristokratizmu u moralu; to je perioda njegovog imoralizma i preokretanja svih vrednosti.
Spisi prve periode ovi su po hronološkom redu (ova perioda počinje 1871. a svršava 1876): 1) Die Geburt der Tragoedie aus dem Geiste der Musik, 187; 2) Unzeitgemässe Betrachtungen in vier Stücken 1873-1876; (1. David Strauss, der Bekenner und der Schriftdteller; 2. Von Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben; 3. Arthur Shopenhauer als Erzieher; 4. Richard Wagner in Bayreuth). Spisi druge periode ovi su, opet po hronološkom redu (ova perioda počinje 1876, a svršava se 1882.): 3) Menschliches Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister. I. Bd. 1878. i II. B.d. (u kome se nalaze kao odvojeni spisi: Vermischte Meinungen und Sprüche i Wanderer und sein Schatten izdane najpre zasebno, prva 1879. a druga 1880. a potom zajedno: 1886; 4) Morgenröthe 1881; 5) Die fröhliche Wissenschaft (La gaya scienza) 1882. Spisi treće periode ovi su po hronološkom redu: 6) Also sprach Zarathustra, 1883. i 1884. (četvrti deo napisan je 1884-55, a izdan 1892.); 7) Jenseits von Gut und Böse 1886; 8) Zur Genealogie der Moral 1887; 9) Der Fall Wagner 1888; 10) Götzemdämmerung 1889; 11) Nietzsche contra Wagner, (napisano 1888, a izdano 1889.); 12) Antichrist (napisano 1888. izdano 1896.).
Od posthumnih spisa treba pomenuti fragmente i skice glavnog filozofsko-teorijskog dela Ničeovog, koje on nije doživeo da objavi, dela Der Wille zur Macht, Umwerthung aller Werthe, isto tako i poslednji spis njegov, pisan krajem 1888, neposredno pred katastrofu, njegovu autobiografiju Ecce homo. Prvo delo izdano je u dve redakcije (1901. i 1911.) i sadrži četiri knjige: erstes Buch, Der europäische Nihcilismus; zweites Buch, Kritik der bisheringen höchsten Werte; drittes Buch, Princip einer neuen Warthsetzung; viertes Buch, Zucht und Züchtung. Novo celokupno izdanje Ničeovih dela počelo je izlaziti 1911. godine u Lajpcigu kod A. Kremera u 19. svezaka, od kojih prvih osam obuhvataju sve dovršene spise Ničeove, izuzevt Ecce homo, sv. IX-KIV, omanje rasprave i fragmente Nachgelassene Werte XV i XVI sveska sadrže spis Ecce homo i fragmente glavnog dela Volja za moć (Der Wille zur Macht). Sv. XVIII-XIX sadrži Philologica.
Izlaganje Ničeove filozofije moglo bi biti dvojako. Ili bi se mogla izlagati njegova filozofija po periodima, što je mnogo lakše, ali nepreglednije, ili bi se mogla izložiti njegova filozofija u celini, sa malim odstupanjima u prve dve periode. Ali ni jedno ni drugo ne bi dalo pravu sliku Ničeovog umnog rada. Zato sam ja oba ova gledišta kombinovao: ja ću izlagati Ničeovu filozofiju po pojedinim strukama, ali ću pri tome izložiti tačno sva gledišta Ničeova u svim trima periodima. Da će pri ovom izlaganju glavno težište ipak pasti na treću periodu i na etiku Ničeovu, nije potrebno naročito ni pominjati. Mi smo već rekli da je Niče uglavnom praktički filozof, i da se teorijskom filozofijom nije mnogo zanimao. Ali pored svega toga Niče ima i neku vrstu teorijske filozofije, stoga ćemo mi najpre u prva dva paragrafa posmatrati njegovu teorijsku pa onda praktičku filozofiju. Koliki mali obim zauzima u njegovom umnom radu ona prva kad se uporedi sa ovom drugom, videće se već i iz obima naših odeljaka o njima.
NIČEOVA TEORIJSKA FILOZOFIJA
U prvoj periodi, Niče stoji na stanovištu Kant-Šopenhauerove teorije saznanja, on veruje sa Šopenhauerom zajedno u mogućnosti saznanja transcedentnog bića stvari. U Schopenhauer als Erzieher postavlja on Šopenhauera kao ideal filozofa i mislioca, saznanje sveta, apsolutna istina za njega je ono što Šopenhauer hoće da dokuči. Kod Šopenhauera mu se dopada njegova težnja za istinom, za njega je Šopenhauer u neku ruku žrtva istine. U samovoljnoj samoći Šopenhauerovoj on vidi čoveka koji svoj život posvećuje samo istini i čistom saznanju.
U drugoj periodi svoga rada, Niče se otcepljuje od Šopenhauera i prilazi potpuno na stranu nauke i pozitivizma, jer on prezire metafiziku. Prvi odeljak I sv. Menschliches, Allzumenschliches posvećen je sav antimetafizici. („Vor den ersten und letzten Dingen“). Tu se metafizička razlika između stvari po sebi i pojave, koju je Kant postavio, oštro pobija i izvodi ta razlika prosto iz toga, što je čovečanstvo svet pojave – jedini mogući svet – kroz hiljade godina gledalo kroz naočari moralnih, estetičkih i religijskih pretenzija, tako da je taj svet dobio sasvim drukčiji izgled, no što ga ima u stvari, no što se on predstavlja hladnom kritičkom razumu. Otuda izmišljotina nekakvog višeg sveta, u kome treba svi ti ideali, sve te pretenzije da budu realizovane. Samo oskudica naučnog duha može dopustiti metafizičke sanjarije, kao što poreklo metafizike i leži u snu: „U snu mišljaše čovek primitivne grube kulture da pred sobom ima drugi jedan realan svet: ovde je poreklo sve metafizike“ (M. a. M. Bd. Aph. 5).
Metafizika upoređena sa naukom liči na fatamorganu što se u pustinji javlja: „čoveku od nauke javljaju se na njegovim skromnim i trudnim putovanjima, koja često moraju biti putovanja po pustinji, one pojave vazdušne, što se ‘filozofskim mislima’ zovu: one pokazuju čarobnom snagom obmane rešenje svih zagonetki i najsvežije piće prave životne vode u blizini; ali mi proklinjemo silni ukus koji ove pojave u ustima našim ostavljaju i od kog postaje užasna žeđ – mada izvoru nismo ni koraka bliži“. Samo naučno saznanje ograničeno na dati nam svet fenomena ima smisla – čovek naučnik u ovoj je periodi Ničeovoj ne samo centralna tačka njegove teorije saznanja, već i njegovog celog pogleda na svet.
U trećoj periodi, periodi Ničeove samostalnosti i stvaralačke moći njegove, u pogledu na istinu Niče postaje skeptik. Njegov je um tako zauzet ciljem natčoveka; strasti, osećanja volja tako ispunjavaju ceo sadržaj ovog njegovog cilja, da mu saznanje izgleda na ovom novom stanovištu kao nešto posve sekundarno, štaviše kao nešto posve štetno za novi sadržaj života. Sad Niče ne samo da prezire metafiziku, nego prezire i nauku. Metafiziku prezire zato što mu izgleda da je ona moguća samo kao pogled na svet, koji težište bića stavlja u transcedentni svet, samo zato što misli da rezultat metafizike naučnim načinom mora biti antivitalan. Nauku prezire iz istog tog razloga – naučnik kao čovek čistog bezličnog saznanja predstavnik je asketa, predstavnik je čoveka bez instinkta, nauka je po osnovnoj svojoj tendenciji protivna progresivnom životu.
Istina, Niče se u ovoj periodi oslanja potpuno na izvesne postavke moderne nauke, ali samo zanimanje sa naukom, sam naučnik za njega je za preziranje. Mogli bismo reći: u teoriji, Niče je protiv nauke, ali u praksi on je potpuno za nauku, cela njegova teorija natčoveka i progresivnog života zasniva se na izvesnim naučnim postavkama. Niče je skeptik samo kao teoretičar saznanja, ali ne i kao etičar i metafizičar – tu on postavlja jedan sasvim logičan sistem, u čiju istinitost on sam najmanje sumnja. Zaratustra je kao Zaratustra potpuno protivan transcedentnom – istinitom svetu, ali kao teoretičar saznanja, Niče je skeptik. Otkud to?
Naprosto zato što su Ničeov Zaratustra i cela dogmatična podloga njegova čist produkt fantazije i vitalnog instinkta Ničeovog – što to nije filozofija razuma, već filozofija srca, duše, strasti, volje. Kad hladni razum zatraži svoje pravo, kad se javi pitanje da li je sve to i istinito, onda razum ostaje bez odgovora – i Niče pribegava skepticizmu. Volja je za Ničea u ovoj trećoj peiodi biće stvari, pa kad iz toga sve proizilazi, bez sumnje da je i težnja za istinom samo jedan produkt volje. Otkud ova volja ka istini? pita se Niče. „Zašto ne volja ka neistini nego baš ka istini?“ Zašto istina ima više i da li istina ima više vrednosti od neistine? Da li možda istina nije produkt zablude, kao što je dobro produkt zla?
Metafizičari i istini i dobru pridaju neko natčulno, natprirodno poreklo. Ali to je samo zabluda njihova, njihov praotački greh. „Lažnost jednoga suda nije za nas još nikakav prekor protivu suda; u tome možda zvoni naš novi jezik najčudnovatije. Pitanje je – koliko on služi za održanje, za unapređenje života; i mi smo u načelu skloni tvrditi da su najlažniji sudovi najpotrebniji; i filozofija, koja se usuđuje na tako nešto, već se samim tim stavlja s one strane dobra i zla“. Smisao je ovih reči jasan, one ne potrebuju komentara.
U svim periodama svoje filozofije, Niče je ostao veliki branilac značaja filozofije i filozofa. U Schopenhauer als Erzieher veli Niče za filozofa: „U filozofu se bore reformator života sa sudijom života“. U Mensch. a. M. I. Bd Aph. 261. opisuju se filozofi kao tirani duha. Parmenid, Empedokle, i Pitagora bili su zakonodavci, Platonu je inkarnirana želja da bude najviši filozofski zakonodavac i osnivač država. Istina, Niče pri kraju pominje kako usled skepse i prodiranja nauke ti tirani duha ne mogu više postojati kao tipovi, već na njihovo mesto stupaju skromniji monarsi duha, „slobodni duhovi“, kojima je knjiga M. a. M. i posvećena, ali se iz svega vidi da se Ničeu dopadaju filozofi kao tirani duha. U W. u. s. Sch. opisuju se već filozofi kao ljudi koji predstavljaju, u poređenju sa prostim naučnicima, bića više vrste. Naučnici su u saznanju i time bezlični; filozofi su prirode skroz lične.
„Takve prirode proizvode ovim svojim ličnim tvorevinama saznanja onu obmanu da je jedna nauka (ili štaviše i cela filozofija) gotovo tu i dospela do cilja; život u njihovim tvorevinama ono je što ovu čarobnost izaziva“. Ona može u izvesno vreme biti od velike opasnosti za nauku i uticati zavodeći na one napred opisane, doista važne radnike duha, ali u drugim vremenima, u kojima vlada sumnja i umor, ona može služiti i kao pravi balzam i delati kao dah hladne osvežavajuće mirovine. Obično se takvi ljudi nazivaju filozofi. Ali tek u trećoj periodi uzdiže se cena filozofa u očima Ničeovim do nečuvene visine. Jenseits von Gut und Böse (Aph. 292.) ovako opisuje filozofa: „Filozof, to je čovek koji neprestano doživljuje, vidi, čuje, sluti, nada se i sanja najizvanrednije stvari; koga njegove sopstvene misli, kao njegova vrsta doživljaja, kao munje gađaju i spolja i odozgo i odozdo; koje je možda i oluja, puna novih munja; čovek opasan, oko koga se neprestano mumla, oko koga bruji i nešto neobično se zbiva. Filozof: ah, biće, koje često samo od sebe beži, samo se od sebe plaši – ali suviše radoznalo, a da se ne vraća neprestano natrag k sebi“.
Naposletku odeljak „Wir Gelehrten“ (a tako i „Der freie Greist“) u istoj raspravi samo je i posvećen posmatranju značaja filozofa i filozofije. Tu se izvodi da su naučnici, kao zastupnici čistog objektivnog saznanja, svakojako jedno od najdragocenijih sredstava, ali samo u ruci jednoga moćnijega (Aph. 207). Taj moćniji, to je filozof. Dok je naučnik čisto objektivno ogledalo i prema tome nesposoban da negira ili afirmiše život, dotle je filozof pozvan da sam život menja, da određuje vrednost njegovu; filozof je pravi cezarski odgajivač i nasilnik kulture.
„Pravi su filozofi zapovednici i zakonodavci: ovi vele tako treba da bude! Oni tek određuju ‘kuda?’ i ‘čemu?’ – oni zahvataju tvoračkom rukom u budućnost, i sve što postoji i što je bilo, sve postaje pri tome njihovim sredstvom, njihovim oruđem, njihovim čekićem. Njihovo je saznanje stvaranje, njihovo stvaranje zakonodavstvo, njihova volja k istini – volja ka moći“. Svi su filozofi do sada nalazili svoj zadatak u tome da budu zla savest svoga vremena. „Duhovi, jaki i dovoljno originalni da dadu impulsa suprotnim ocenama vrednosti (suprotnim onima koje danas imaju važnost) i time vrednost da promene, okrenu. Predizaslanici, ljudi budućnosti koji u sadašnjosti vezuju čvor, koji volju stoleća primoravaju na nove puteve“ – to su filozofi, filozofi u smislu Ničeovom, oni filozofi koji treba da budu „cezarski odgajivači i nasilnici kulture“.
NIČEOVA METAFIZIKA
U prvoj periodi, Niče stoji na stanovištu Šopenhauerove metafizike. U svome prvom spisu – Geburt der Tragödie – on iznosi svoj metafizički pogled na svet, koji se od Šopenhauerovog samo utoliko razlikuje što Niče uzima da slepa volja za život, koja stvara svet predstave i u njemu individue, ovim svojim ostvarenjem nalazi potpuno zadovoljenje. I za njega je, kao i za Šopenhauera, slepa nesvesna volja kao stvar po sebi po samoj svojoj unutrašnjoj prirodi prabol, ali dok kod Šopenhauera svet predstave nimalo ne čini da se ovaj prabol objektiviše, ova ništavna i antilogička priroda volje, što daje potpuno pesimističan karakter ovom našem životu, dotle je za Ničea svet individua kao takav istina skroz pesimističnog karaktera, ali sama volja kao stvar po sebi stvaranjem i stavljanjem njegovim oslobađa se svoga prabola i postaje zadovoljnom blaženom voljom. Kako Niče objašnjava fenomen tragedije sa ovoga svoga metafizičkog stanovišta videćemo u idućem odeljku, gde će nam u isto doba i samo to stanovište biti jasnije.
U drugoj periodi, Niče je bez metafizike. On je u toj periodi donekle pozitivista i predstavnik prosvećenosti. U trećoj periodi, pak, iako je Niče u svojoj teoriji saznanja skeptik, ipak on ima jednu vrstu metafizike, a u jednoj određenoj tački i jednu sasvim dogmatičniju metafiziku. Istina, on je i ovde pasionirani protivnik metafizike i metafizičkog pogleda na svet – štaviše, on je to u ovoj periodi u mnogo jačem stepenu, no u pređašnjoj. Njegovi napadi na metafiziku nisu više napadi prosvećenog uma koji uviđa, mirno i skromno, granice ljudskog uma, već slepog protivnika kome izgleda da svako pravo duboko metafizičko ispitivanje mora dovesti do rezultata sasvim dijametralnih njegovom osnovnom metafizičkom cilju. Niče instinktivno oseća, i to ne samo instinktivno – jer pred njim stoje veliki metafizički sistemi velikih mislilaca prošlih vekova, koji svi više ili manje teže istom cilju – da metafizika mora neminovno voditi priznanju transcendentnog sveta, neke druge organizacije vasione sasvim različite od ove nama date.
Najveći predstavnici ove i ovakve metafizike za njega su Platon, Šopenhauer i hrišćanstvo. Pa kako čisto intelektualna metafizika nema i ne može imati nikakvog dubljeg uticaja na veliku masu sveta, već to može činiti samo popularna, narodna metafizika, kako je Šopenhauer nazvao religiju, to je Niče u prvom redu protivnik hrišćanskog pogleda na svet. Njegovi spisi kipte od ovoga slepog protivništva hrišćanstvu, sve što je u ovom pogledu imao na srcu, on je još jedanput u sa svoga stila veličanstvenom spisu, poslednjem svoga života, skupio, naime, u svome Der Antichrist. Fluch auf das Christentum.
Metafizičari su za Ničea protivnici života, predstavnici pesimizma; svojim učenjem o drugom svetu, u kome je jedino sreća moguća, ako je ima, oni optužuju, unižavaju, karikiraju zemaljski život, koji je jedini mogući, jedini pravi, jedini življenja dostojan život. Iz ovoga protivništva prema osnovnoj dogmi spekulativne metafizike proizilazi osnovna dogma Ničeove metafizike: da bi presekao svaku pa i poslednju nadu, ili bolje reći svako pa i poslednje moguće obziranje na transcedentni svet, on uči večno vraćanje jednog i istog sveta (die ewige Wiederkunft der Dinge).
„Sve idem, sve se vraća natrag; večno se kotrlja točak bića. Sve umire, sve se opet javlja, večno protiče godina bića. Sve se lomi, sve se ponovo spravlja; večno se zida ista kuća bića. Sve se rastavlja, sve se ponovo pozdravlja; večno ostaje sebi veran prsten bića. U svakom momentu počinje biće; oko svakog ovde kotrlja se kugla tamo. Svuda je središte. Kružan je put večnosti.“
Tako opisuje večni povratak stvari Niče u Zaratustri. I dalje:
„Ti učiš (tako govore životinje – zmija i orao – Zaratustri) da postoji velika godina postajanja, strašilo od velike godine: koja se mora, kao peščani sat, neprestano ponovo da obrne, da bi ponovo protekla i istekla: tako da su sve ove godine ravne jedna drugoj, u najvećem kao i u najmanjem, tako da smo i mi sami u svakoj velikoj godini sami sebi ravni, u najvećem kao i u najmanjem. Čvor uzroka vraća se, u koji sam upleten – on će me opet stvoriti! Ja sam spadam u uzroke večnog vraćanja. Ja ću se vratiti natrag, zajedno sa ovim suncem, sa ovom zemljom, sa ovim orlom, sa ovom zmijom – ne ka novomu ili boljemu i sličnome životu: ja se večno vraćam ovome istome životu, u najvećem i u najmanjem, da opet učim sviju stvari večni povraćaj, da opet rečem reč o velikom podne zemlje i ljudi, da opet ljudima natčoveka objavim.“
Kao što se vidi, Niče uči da ceo svetski proces ima jedan specijalni svoj početak i svršetak, da vasiona pri svojoj evoluciji počinje od jednog primordijalnog stanja, pa ide ka jednom finalnom stanju, iznad koga više nema nikakve evolucije – to je jedno; drugo, Ničeu izgleda nemoguće i da će ovom finalnom stanju tako moći posledovati mir, da je onom primordijalnom stanju procesa prethodio mir, jer priznati to bi značilo pasti u transcendentnu metafiziku, tvrditi egzistenciju drugog nekog sveta, neke druge organizacije vasione, značilo bi osuditi život, učiti moral i askezu. Zato Ničeu ostaje samo još jedna postavka: da se u večnom vremenu ovaj krajnji proces evolucije beskonačno puta ponavlja, i to sa apsolutno istom konzekvencijom, pošto Niče apsolutno ne priznaje nikakvu slobodu volje, a ne priznaje je iz istih onih motiva iz kojih ne priznaje ni onaj transcendentni svet mira.
Niče je uglavnom etičar – njemu su metafizičke postavke samo utoliko potrebne ukoliko one treba da dadu njegovim etičkim principima kakvu-takvu intelektualnu podlogu – jer bez ove intelektualne podloge nema etike, pa ma koliko se tvrdilo protivno – a kao etičaru intuicije i osećanja, njemu su – to on i sam priznaje – one metafizičke postavke dobro došle, koje idu u prilog njegovim etičkim principima, ne ispitujući nimalo njihovu dogmatičku vrednost. Tako njemu princip slobodne volje izgleda stvar apsurdna, jer se protivi njegovom osnovnom etičkom principu – sili, pravu jačega: gde ima slobode tu ima odgovornosti, gde ima odgovornosti tu ima razlike između dobra i zla, a tu razliku Niče ne priznaje, zato on odbacuje princip slobodne volje, te uči apsolutnu nužnost. Njemu je potrebno, da bi svoj etički prncip potvrđivanja životu obrazložio, da do kraja uništi svaku mogućnost transcendentnog sveta – otuda proističe njegovo učenje o večnom vraćanju stvari.
Dogma apsolutnog determinizma i dogma Ničeove metafizike, nužne dogme, bez kojih njegov etički princip ne može postojati. I te dve dogme u neposrednoj su vezi jedna s drugom. Samo ako nema slobode, onda pri periodnom vraćanju stvari može ovaj povraćaj biti doista apsolutno periodijski, tj. da i najmanji delovi i najmanjei koneksi jednog svetskog procesa odgovaraju potpuno delovima i koneksima drugog svetskog procesa. Među starim filozofima osobito su stoici učili ovaj večni povraćaj stvari, a oni su u isto doba učili i apsolutni determinizam, apsolutnu vladu sudbine. Niče je hteo da na osnovu prirodnih nauka izvede svoje učenje, bio se odlučio da deset godina te nauke studira da bi samo dokazao svoju omiljenu dogmu, ali od toga empirijskog dokaza, razume se, nije bilo ništa, a o spekulativnom već da i ne govorimo.
Istina da moderna prirodna nauka u svome učenju o entropiji vasione donekle potpomaže ovu dogmu Ničeovu – ona uči finalno stanje vasione, ali ona ne može nikako da pronađe način kojim bi pokazala kako je iz ovog finalnog stanja mogućan ponovni proces. Ali najdublji etički razlog, koji je naveo Ničea na ovo njegovo, za naše dane vrlo čudno učenje, leži mnogo dublje: Niče veli da je misao o besmrtnosti duše najsmelija misao. Da li je moguće da najsmeliji mislilac ne dođe na ovu najsmeliju misao, misao večnosti samog sebe. Učiti besmrtnost duše kao takve, kao čiste nematerijalne supstancije, nečega odvojenog od tela, on to nije mogao – on koji je toliko prezirao svako preziranje mesa, materije, života. Učiti takvu besmrtnost duše značilo bi učiti transcendentni nematerijalni svet, a time bi njegov etički ovozemaljski sistem bio uništen.
Šta je drugo ostalo ovom oholom misliocu i čoveku do da uči večnost samoga sebe kao čoveka – večno vraćanje svoje i tu eto leži poslednji razlog ove njegove metafizičke dogme, tako čudne za naš moderni intelekt. Da je tako, neka nam posluži ona njegova velika pesma, koju Zaratustra (kao Hristos Oče naš) predaje svojim učenicima i u kojoj je večnost, koju život i koju zadovoljstvo traže, izražena tako duboko:
Oh, čoveče! Pazi!
Šta govori ponoć duboka?
Ja spavah, spavah,
Iz dubokog sna se probudih:
Svet je dubok,
I dublji no što zamišlja dan.
Dubok je njegov bol,
Zadovoljstvo – dublje od bola:
Bol govori: prođi!
Al’ zadovoljstvo svako hoće večnosti –
Duboke, hoće duboke večnosti!
Sve ostalo što Niče tamo i ovde navodi o metafizičkim problemima (materiji, duši, itd.) bez ikakvog je dubljeg i teorijskog i praktičnog interesa, te ćemo stoga preko toga i preći.
NIČEOVA ESTETIKA I ETIKA
U ovom odeljku imamo posla sa samim Ničeom, sa onim što on jeste i u čemu je on doista kazao i dosta originalnog i, ako hoćete, možda dosta i istinitoga, ali u svakom slučaju dosta, što zaslužuje ozbiljnu pažnju. Niče je uglavnom umetnik i moralist, on je filozof i pesnik u isto doba, stoga su za njega estetički i moralni problemi na prvom mestu, gotovo isključivo. Od umetnosti opet, muzika i poezija glavne su mu teme, o kojima je on ne samo pisao, već u kojima je pokušao da i sam radi.
Njegovi muzički pokušaji ni izdaleka ne stoje na onoj visini na kojoj mu stoje pesnički. Njegove su pesme pune ritma i pune misli; ali on je pesnik ne toliko po ovim svojim pesmama koje mu, i pored sve svoje lepote i dubine, ne bi mogle dati naziv pravog pesnika, koliko po samim svojim filozofskim delima. Njegov Zaratustra i nije u stvari ništa drugo do jedno veliko pesničko delo, i to kako po svome stilu, tako i po mnogim dubokim lirskim mestima, kako u smislu obične lirike, tako i u smislu one dublje lirike, koju Nemci zovu lirikom misli (Gedankenlyrik – tip: Geteov Faust), i mnogim divnim opisima prirode. Njegovi prozni spisi odlikuju se takođe stilom koji se kod Ničea, kao što smo već rekli, uzdiže do same veštine. Dakle, u svim tim pravcima ističe nam se Niče kao pravi umetnik, onako isto otprilike kao što je Šopenhauer imao umetničkoga u sebi.
Ali ma koliko da je jaka ova umetnička crta u Ničeovom biću, glavna crta njegove ličnosti ipak je intelektualnog karaktera – on je ipak uglavnom filozof, i to filozof moralista. I Šopenhauer je bio filozof moralista; ali iako težište njegove filozofije leži u etici i u pesimizmu njegovom, ipak on je bio uglavnom teorijski filozof, jer je praktična filozofija njegova logična konzekvencija teorijske filozofije. Kod Ničea teorijska filozofija svodi se na nekoliko vrlo površnih posmatranja, a i gde se iznosi njegovo ozbiljnije teorijsko uverenje, ono nije plod teorijskog ispitivanja, već čista pretpostavka učinjena da se obrazlože izvesni etički postulati. Po tome Niče spada u red moralnih filozofa u punom smislu te reči, spada u onaj red filozofa u koji kod Francuza dolaze Montenj, La Rošfuko, Šamfor, itd.
Ipak, on ima više teorijske podloge za svoja umovanja od ovih moralista – on je ima otprilike onoliko koliko Ruso i Volter, malo više od Rusoa, malo manje od Voltera, mada je njegovo znanje teorijske filozofije bilo veće od Volterovog. Po slobodi svojih misli i po duhovitosti mogao bi se uporediti sa Volterom, mada i po jednom i po drugom, samo ne po originalnosti, izostaje iza ovog velikog uma i revolucionara; po originalnosti svojih moralnih ideja on se može uporediti sa Rusoom, mada su njihove tendencije sasvim suprotne. Ruso je apostol demokratije, Niče apostol aristokratije. Ali ima još jedna crta koja čini da je Niče blizu Rusou; obojica dovode problem morala u najtešnju vezu sa problemom kulture uopšte.
Problem kulture po svome obimu više je od problema moralnog: on obuhvata i sve ostale momente koji kulturu određuju. Ali po svojoj sadržini problem morala stoji nad problemom kulture: jer u problemu morala ima da se ispita sam cilj prema kome svi oni mnogobrojni faktori kulture treba da idu, cilj kome svi oni treba da se kao sredstva podrede. Otuda je u stvari i nemoguće ta dva problema odvojiti, osim ako se problem morala tretira čisto apstraktno, ako samo hoće da se dâ opšta metafizička podloga samog morala, što međutim baš najmanje može biti slučaj kod ovih istih moralista koji problem moralni i ne mogu drukčije rešavati, već u vezi sa samim objektom moralnih odnosa, sa društvom i njegovim životom – ukratko sa kulturom. Otuda i za Ničea, kao i za Rusoa, problem morala pada ujedno sa problemom kulture. I doista, Niče kroz sve tri periode svoga mišljenja problem kulture stavlja na prvo mesto.
U prvoj periodi, problem kulture nema još tako vidne veze sa moralnim problemom, kao što je to slučaj u drugoj i trećoj periodi. Cilj kulture za Ničea je u ovoj prvoj periodi ne moralnost, ne nauka, ne natčovek – već umetnost i umetnik. Njegov pogled na svet u ovoj je periodi skroz estetičkog karaktera, pa otuda se i cilj kulture stavlja u obdelavanje umetnosti i genijalni umetnik smatra se kao cilj kulture. O moralnom problemu u užem smislu još nema ni govora, i to bi mogao biti razlog da se ono naše gornje izlaganje o tesnoj vezi moralnog sa kulturnim problemom nađe za netačno. Ali to bi bilo sasvim površno. Jer čim neko postavlja izvestan cilj kulturi i životu ljudskom, on samim tim već rešava moralni problem, pa makar to rešavanje i ne zvao tako. Što se moralni problem u druge dve periode, osobito u trećoj periodi, jače ističe, dolazi prosto otuda, što Niče pretresa sav moral, koji važi uopšte, što sam faktum morala čini problemom. Ali to nikoga ko razume u čemu se sastoji moralni problem ne treba da zbuni.
Tekst je preuzet iz: Branislav Petronijević, Istorija novije filozofije, Beograd, Nolit, 1982.
Branislav Petronijević (1875-1954) je bio srpski filozof i akademik
________________________________________________________________________________________________
UPUTNICE:
[1] Našta – približni sinonimi: rašta, zašto, čemu. Primer: „A našta će poštenom rataru škola?“ (prim. ur.)
[2] Studija pod naslovom Fridrih Niče, Život i filozofija objavljena je prvi put u Letopisu Matice srpske 1901. godine. Iste godine preštampana je kao zasebna knjiga. Još jedno preštampavanje usledilo je 1918. u knjizi Šopenhauer, Niče, Spenser. Drugo, popravljeno izdanje izišlo je 1920. u knjizi pod istim naslovom. To drugo izdanje se ovde objavljuje u redigovanom obliku (prim. red).
[3] Ko želi da se detaljno upozna sa životom i karakterom Ničea upućujem ga na veliku biografiju Ničeovu, koju je napisala njegova sestra (Das Leben Friedrich Nietzsch’s von Elisabeth Förster-Nietzche, I, Bd. 1895, II Bd, I-te Abth.). Bogat biografski materijal nalazi se i u korespondenciji Ničeovoj (Friedrich Nietzche’s gesammelte Briefe u šest svezaka 2-te Aufl.).
Naslovna fotografija: AKG/Klassik-Stiftung Weimar
Izbor i oprema teksta Novi Standard
