Nadežda Vinaver – Patriotizam kao kulturna činjenica

Vinaver je bio jednostavan čovek, neposredan, a iznad svega, sve do njegove smrti, stoji njegovo rodoljublje, razvijano i negovano u dobrim porodičnim uslovima onog vremena

Nadežda Vinaver, rođena Đonlić, profesor je Univerziteta u Beogradu, esejista, prevodilac sa francuskog jezika, autor sedam univerzitetskih udžbenika, osamdesetak članaka, radova (knjiga i studija) posvećenih teoriji prevođenja i kritici prevoda i drugim književnim temama. Razgovor s njom smo upriličili povodom velikog kulturnog poduhvata – objavljivanja Sabranih dela Stanislava Vinavera u izdanju „Službenog glasnika“ i Zavoda za udžbenike (priređivač Gojko Tešić).

Pred nama je, najzad, ostvaren veliki poduhvat: Sabrana dela Stanislava Vinavera. Zašto smo ovako dugo čekali da konačno ugledamo delo jednog od naših najznačajnijih modernista?
Pripremljena Sabrana dela Stanislava Vinavera jesu dugo čekala da budu štampana. Jedan od važnih razloga koji je zadržavao izdavače da se prihvate njihovog objavljivanja svakako je bio njihov obim. Ali prema iskustvu s nekim drugim Vinaverovim knjigama možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je bilo i političkih predrasuda pri pomenu Vinaverovog imena, pa samim time i straha od mogućih reakcija režimskih „duhova“. Podsetimo se da je 2005. urednik jedne velike izdavačke kuće kratko i jasno odbio („A to ne može!“) da se razgovara o objavljivanju Ratnih drugova. (Knjiga je tada izašla kod jednog manjeg izdavača, a kasnije je objavljena i u ediciji „Prvi svetski rat u srpskoj književnosti“ koju je „Službeni glasnik“ pokrenuo 2018. godine.)

Pa ipak, čudo sabranih dela se dogodilo. Od 2011. do 2015. pojavilo se sedamnaest voluminoznih knjiga, a knjiga pod brojem 18 (1.074 strane) sa naslovom Zanosi i prkosi Stanislava Vinavera sadrži tekstove teoretičara i komentatora dela Stanislava Vinavera. Odluku, neopozivu i dragocenu, o objavljivanju celokupnih dela donela su godine 2011. dva dobronamerna direktora dve velike izdavačke kuće: Slobodan Gavrilović („Službeni glasnik“) i Miloljub Albijanić (Zavod za udžbenike). Tako se krenulo u ogroman i težak posao.

Priređivač Vinaverovog dela Gojko Tešić, koji se još od gimnazijskih dana vezao za Vinavera, uspeo je da, sa svojom ekipom iz „Službenog glasnika“, savlada ogromno polje Vinaverovih tema najrazličitijih inspiracija (stihovi, studije, kritike, rasprave, novinarski članci, putopisi, razmišljanja, podsećanja na ljude, ideje, događaje, zaboravljene i zagubljene vrednosti…), da kroz Vinaverovo iskustvo prebrodi ratove, nesreće, ljudske i pesničke očaje, ali i mnoge lepote viđenog i zamišljenog sveta. Trud ogroman, podvig veliki.

Kad čitamo kako Miroslav Josić Višnjić zbira Vinavera u jednom sanjanom pismu: „… Tvoja je glava sa hiljadu i sedam odžaka i svevidećim okom i školjkama punim bisera. I glavobolna stonoga mogla bi da ti pozavidi kao i svudakretna hidra ili pčela radilica“, s pravom nam se može učiniti da je cela jedna biblioteka sačinjena od Vinaverovih knjiga oživela i krenula među ljude.

Svojevremeno ste o njemu zapisali: „Više od mnogih tadašnjih književnika bio je zanet novinama u evropskoj književnosti, u filozofiji ili muzici, ali svi ’moderniteti’ nisu mu pomutili ljudska osećanja niti sposobnost da razlikuje fikciju od stvarnosti.“ Protiv kakvih se fikcija Vinaver borio, a za kakvu realnost?
Citirana rečenica se nalazi u pogovoru Vinaverove knjige Ratni drugovi, posvećene njegovim ratnim drugovima, objavljene prvi put 1939. godine. O ovoj tematici vi ćete, gospodine Dimitrijeviću, tražiti još podrobniji odgovor kad pitate: Rodoljubivi zanosi i prkosi Vinaverovi suštinski su povezani i s njegovim učešćem u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu koje je potresno pretočio u pesme zbirke Ratni drugovi. Zašto su ga pre rata naši levičari napadali zbog pomenute knjige?

Kritika (levičarska, kako biste vi kazali) nesamilosno je propratila pojavu ove knjige, podlo napala podsećanja na izginule ratnike u Prvom svetskom ratu, a pesnika (koji nudi svoju „vampirsku biletu“) proglasila za javnu opasnost, a on je, kako će napisati u knjizi Skopski đački bataljon, nosio udivljenje, poštovanje i ljubav za svoje drugove, i tokom više od dvadeset godina nije prestao da želi da ostavi poetski pomen o njima.

Dragocenu knjigu o Skopskom đačkom bataljonu Vinaver će urediti zajedno sa Strahinjom Damnjanovićem: ona sadrži istoriju tog bataljona, zapise učesnika, mnoga sećanja, veliki pomenik (pojedinačni tekstovi o poginulim drugovima, rekonstruisane biografije njih sto dvadeset) i izvestan broj potresnih poslednjih pisama boraca roditeljima, braći i sestrama pri polasku na front (gde su svi izginuli). Štampanje knjige o đačkom bataljonu je završeno uoči nemačkog aprilskog bombardovanja Beograda 1941. i pošto je zgrada štamparije pogođena bombom, smatralo se da je ceo tiraž stradao. A zapravo je reč o srećnoj slučajnosti: jedan nosač sa kolicima primio je više knjiga da ih sledećih dana odnese na date adrese, pa su ti primerci sačuvani. Identično izdanje je ponovljeno 1969. godine (Beograd, izdanje Udruženja 1300 kaplara).

Stanislav Vinaver je, između dva rata, kao avangardista prvo trpeo napade konzervativne kritike, da bi, od sredine tridesetih, bio na žestokom udaru levičara, koji su ga proglasili „reakcionarom“. Zašto je do toga došlo?
Vi ćete kritičare Vinaverovih Ratnih drugova nazvati levičarima, a možda im treba dati posebna imena u zavisnosti od stepena mržnje prema srpskom narodu. Njihova negativna kritika je, u periodu posle Drugog svetskog rata, uticala na sudbinu knjige i njenog autora, a nas primorala da se u pogovoru za novo publikovanje (2005) naširoko vratimo na pitanje kulturne, a pre svega političke istorije u Jugoslaviji u vremenu kada su pesme objavljene.

Vreme pojave knjige o Vinaverovim ratnim drugovima je veoma napregnuto. Na jugoslovenskoj idejnoj sceni proturaju se ideje o anahronizmu rodoljublja, o prevaziđenosti ličnih stavova prema otadžbini, a posebno su na udaru uspomene na tokove nacionalne istorije, naročito zato što je ostali „nacioni“ u jugoslovenskoj zajednici nisu imali: vekovima nisu imali svoju otadžbinu, niti su pokušali da je stvore; u stvari čekali su da im neko drugi „napravi“ otadžbinu (to su Hrvati iskoristili dva puta iako su u oba svetska rata bili na strani koja je izgubila rat).

Trivijalne ideje o političkom i kulturnom internacionalizmu ili pak evropeizmu bile su korisne kada je bilo potrebno delovati protiv srpskog patriotizma (onda kao i danas). Ideja komunizma apsolutno internacionalna, u jugoslovenskoj državi je sve više postajala sredstvo jedne nacije ili grupacije ljudi da bi se svetili „hegemonijskom“ narodu, srpskom narodu. Deformisana partija će, kad je došla na vlast, postati moćno sredstvo ljudi iz vlasti i izvršilac mnogih zala. Režimski postavljen kurs će se nastaviti; nastaviće se kontrolom srpskog nacionalnog osećanja i grčevito će se tražiti put da se ideja otadžbine selektivno odbije samo Srbima.

Zašto je komunistima zasmetala knjiga o herojima srpske borbe 1914–1918. godine?
Kada se pred Drugi svetski rat poverovalo da je mnogo uspomena izbačeno iz realnog sećanja ljudi, godine 1939. pojavljuje se Vinaverova knjiga sećanja i zahvalnosti ratnim drugovima. Jedan Srbin kroatokumunista, gromoglasnik, godine 1940. „nasrnuo je na Vinavera i njegove nedužne stihove, iz svih Kominterninih antisrpskih topova koji u Srbiji nisu ućutkani ni dan-danas“ napisao je poznati srpski pesnik, a situacija u kojoj će se naći Vinaverovo delo 65 godina posle njegove smrti to potvrđuje.

Kritičar gromoglasnik je u listu Mlada kultura s početka 1940. objavio kritiku sasvim negativnu po pesničko delo o palim vojnicima, opasnu po autora, ali ta kritika je nešto mnogo više i gore jer pokazuje koliko strašnu, toliko i tužnu činjenicu: ona je zvono za uzbunu Srbiji, ona je kao urlajući vapaj broda u opasnosti. Videlo se tada da u Srbiji nema ni moralnog ni zakonskog okvira koji bi sprečio da neki kritičar u isto pojmovno polje dovede sećanje na mlade ratnike izginule u odbrani sopstvene zemlje i vampire (vukodlake, rečeno srpski), da napadne „povampirenog pesnika“ koji luta, a te ratnike, svoje drugove, vraća iz zaborava usudivši se i u pesme da ih stavi. Otud kritika bez trunke pijeteta, otud povreda običaja u srpskom narodu da se pred smrću zastane i mrtvom zaželi pokoj.

Nemilosrdna režimska škola uspela je, počev od 1944, da kod mnogih Srba razvije osećanje krivice zato što su Srbi i oni će, opterećeni grehom svog porekla, a poneki i postiđeni rodoljubljem i hrabrošću svojih očeva i dedova u srpskim (i evropskim) oslobodilačkim ratovima, pristajati da budu narod bez narodnosti i vere, bez istorije, bez ponosa. Zato se danas vraća mogućnost kroatokomunističkih procena srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu.

Vinaver nije morao da se bori protiv fikcije: on se uvek držao svojih razloga u književnom izražavanju. Nastala kao spomen na ovu herojsku i tragičnu epopeju, Vinaverova knjiga nije istorija već je književni tekst, nedvosmislen, čist kao čista suza. Iako izgrađeno i na filozofskom iskustvu piščevom i na iskustvu naroda, skromnog, naviknutog na trpljenje, ovo delo se može razumeti samo kao književnost – mimeza smrti u trenu istorijskog bezdana. Vinaver nije mešao politiku s književnom inspiracijom, a ideja bukvalnog preslika događaja u književnom delu i očekivanja da ono služi kao doslovno svedočanstvo iz koga će se izvlačiti zaključci širokog spektra bilo mu je strano – mnoge svoje stranice on će posvetiti upravo odbrani književnosti. Ni na jednom mestu on nije tražio zakonomernosti i zato se sve opevane ličnosti izdižu iznad uslovljenosti događanja. Oni umiru sami, sa svojim bićem.

Dirljive i stroge, pune narodne mudrosti i uzvišene filozofske rečitosti, tihe sete i hrabre odanosti, ove pesme ostaju uvek srpsko iskustvo.

Rebeka Vest, u knjizi Crno jagnje i sivi soko, opisuje Vinavera pod imenom Konstantin, kao oduševljenog Srbina – Evropljanina, koji je njoj i njenom mužu na Kosovu polju zaneseno pričao o Lazaru i Muratu, o Obiliću i Vuku Brankoviću. Glasom potpuno uverenog čoveka, pred Gračanicom on im je rekao: „Zastaćemo u Gračanici, crkvi koja se nalazi na ivici Kosova polja, ali ne verujem da ćete je razumeti, jer je ona za nas Srbe nešto posebno…“ Šta se može reći o Vinaverovom kosovskom opredeljenju?
Čitav Vinaverov život predstavlja jasan, nepromenljiv odgovor na pitanje o njegovim srpskim opredeljenjima. Detalj koji ste uzeli iz knjige Rebeke Vest je ilustrativan, a to je samo jedan od primera Vinaverovog upornog nastojanja da i stranci počnu da shvataju srpstvo kao kontinuitet vrednosti, veličanstvenih po ostvarenju i tragičnih po gubicima. Vinaver je imao sreću da je od prvih znanja koje je sticao o svetu, pa tokom godina stalnog rada i duhovnog bogaćenja, napravio moćno reproduktivno čudo.

I tako je pred drugi dolazak Rebeke Vest u Jugoslaviju 1936. godine, Vinaver njoj napisao vrlo dugačko pismo u kome ju je detaljno obavestio šta će joj sve pokazati u Jugoslaviji. Zadivljuje njegovo poznavanje istorije i običaja svih krajeva zemlje. Porodica ima kopiju tog pisma, a original se nalazi u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu u izložbenom odeljku posvećenom Rebeki Vest. O tome mi je govorio Slobodan Jovanović, prevodilac, nekadašnji višegodišnji urednik časopisa Mostovi.

Vinaver je snažno delovao na Rebeku Vest: štivo njene knjige je iscrpno, sveobuhvatno, s detaljima života iz svih krajeva zemlje. Tu nalazimo analizu širokih istorijskih okvira, perspektivu naroda na kojima su različite kulture i vere ostavile tragove. Mnogi detalji u knjizi, stalni navodi Konstantinovih reči pokazuju, ipak, da je Vestova stalno podstrekavana da na određen način stvari dovodi u vezu, da za svoje zaključke traži ubedljive dokaze, da pronalazi korelacije u celom slovenskom svetu, u kultovima o čijem poreklu bi njoj bilo teško da donese sud. Iz tog velikog interesovanja i velikog nauka o svetu, različitog od sopstvenog, poniklo je prijateljstvo Rebeke Vest prema Srbima.

Zbog toga ne treba da se pitamo kako je jedna tvrda Engleskinja postala i ostala prosrpski orijentisana. Da podsetimo da je odmah po završetku Drugog svetskog rata Rebeka Vest u britanskoj štampi žestoko napadala Čerčila zbog njegovog rešavanja srpske političke situacije; Čerčil je tad nametnuo zabranu objavljivanja knjiga Rebeke Vest u dvogodišnjem periodu.

Vinaver je na primerima učio Vestovu našem razumevanju i svojim opredeljenjem opredelio i Vestovu. Možda je stoga pre prologa svojoj knjizi ona navela rečenicu iz knjige Žana Koktoa Vitezovi okruglog stola: „Tražim pravu sreću, pravu ljubav, pravu zemlju u kojoj se sunce smenjuje s mesecom, u kojoj su godišnja doba pravilno raspoređena, gde pravo drveće donosi prave plodove, gde prave ribe nastanjuju prave reke, a prave ptice nebo, gde se ispod pravog snega pomalja pravo cveće, gde je svaka sudbina prava, prava, istinska. Dosta mi je ove turobne svetlosti, ovih neplodnih polja, bez dana, bez noći, gde preživljavaju divlje nezasite zveri, gde zakoni prirode ne važe više.“

Kad je došla u krajeve gde su još postojale stare vrednosti, gde su se pokazivali tragovi starih vera i kultova, gde je arhitektura vodila u daleka vremena, gde su uspomene čuvane u priči, u pesmama – da li je Vestova našla pravo drveće, prave vode, pravo cveće?
Delo Radomira Konstantinovića Filosofija palanke, koje u nas odavno izaziva polemike, našlo je svog izdavača u okviru „Zadužbine Vinaver“. Ne osporavajući mesto Konstantinovića u istoriji naše književnosti ipak postavljamo pitanje – da li bi Vinaver bio za to da se Konstantinović nađe pod njegovom „firmom“. Šta mislite o tome?

Pravo da vam kažem, dopao mi se predlog mojih komšija koji stvar dovodi do apsurda i pokazuje koliko je neosnovano pod imenom fondacije jednog pisca objaviti delo drugog: da osnujemo fondaciju pod imenom Radomira Konstantinovića, da odštampamo izvestan broj korica za knjige na kojima će stajati ime fondacije, a da unutra budu neki šund ili pornografski romani. Porodica Vinaver je primila nekoliko pisama i više telefonskih poziva – u čuđenju da smo dopustili da se takva „fuzija“ obavi. Jedan poznati prevodilac i pisac nam savetuje da podignemo glas protiv uvrede Stanislava Vinavera i tražimo zabranu prodaje knjiga Radomira Konstantinovića štampanih pod okriljem „Zadužbine Vinaver“. Ponižavajuće je i pokretati ovakve razgovore.

Stvaranje fondacije pod Vinaverovim imenom nije prošlo zakonske odredbe i ima nepotvrđeno pokriće za korišćenje u okviru književnosti. Naime, pre nekoliko godina Vinaverovi naslednici su dali saglasnost da se osnuje „Fondacija Vinaver“ koja će brinuti o književnoj zaostavštini S. Vinavera i nositi njegovo ime. S obzirom na to da je taj dokument s potpisom naslednika zvanično overen, naslednici su smatrali da će biti upoznati sa ostvarenjem tog plana. Pošto nisu nikada ni o čemu obavešteni, oni su od „fondatora“ tražili odgovor na sledeća pitanja: ko je i sa kojim ciljem osnovao „Fondaciju Vinaver“, kada i gde je osnovana, kakvi su zadaci i sadržaj rada Fondacije, ko obezbeđuje materijalna sredstva za njen rad, ko se nalazi na čelu Fondacije, ko su članovi uprave Fondacije, njihova imena i njihove kvalifikacije, i zbog čega porodica nije upoznata s faktičkim osnivanjem Fondacije pošto je za to dala saglasnost.

Šta su vam odgovorili?
Porodica Vinaver nije dobila nikakav odgovor na postavljena pitanja, a kasno je saznala da se u okviru te fondacije objavljuju dela Radomira Konstantinovića i da se zbog toga u Šapcu vodi pravi mali rat. Mi smo zahvalni Vinaverovim braniocima. Objavljivanje dela jednog književnika koji je dao dovoljno dokaza o svom antisrpstvu neki Šapčani smatraju zloupotrebom tzv. Fondacije. Veličanje ličnosti koja negira Vinavera u stvarima vrlo značajnim za samog Vinavera (njegov odnos prema srpskoj istoriji i tradiciji, prema umetnosti, njegovo nacionalno osećanje) meni izgleda kao kažnjavanje ne pisca Evropejca već pisca Srbina. Pesnika kome je srpski jezik „rajska reka“ rasrbljivati 65 godina posle smrti! To su relikti nedosanjanog sna nekadašnjih kroatokomunista, o tome da će srpski glasovi zaćutati.

Vinaver je bio jednostavan čovek, neposredan, nesklon nejasnom intelektualnom izvrtanju vrednosti i morala srpskog čoveka. A pre svega, iznad svega i na kraju svega, sve do njegove smrti, stoji Vinaverovo rodoljublje, razvijano i negovano u dobrim porodičnim, kulturnim uslovima onog vremena, koje će on stalno potvrđivati, počev od odluke pariskog studenta da prekine studije i pohrli otadžbini u pomoć kad su počeli balkanski ratovi (sa vojnicima su mu već bili roditelji – dobrovoljci) pa sve do poslednje pesme napisane nekoliko dana pred smrt, o zavetu starog Srbina, pesme uklesane u pesnikov nadgrobni spomenik.
Ovu patetičnu priču, koju svi znamo, ponavljam jer je u svemu suprotna Radomiru Konstantinoviću i nije prirodno dovoditi u vezu ova dva književnika.

Zašto ste tako decidni? Konstantinović je, ipak, lepo pisao o Vinaveru.
Vinaver je 1939. godine objavio knjigu pesama posvećenu drugovima poginulim u Velikom ratu, o čemu smo ovde već govorili. Knjiga napisana s ljubavlju i velikim pijetetom, prepuna divnih uspomena, godine 1965. dobila je dvojnika po naslovu: Radomir Konstantinović je uredio knjigu na osnovu divljeg traganja za sitnicama po tekstovima srpskih književnika o Prvom svetskom ratu, na osnovu kojih je sa teškom odurnošću sasvim odbio ideju o moralu srpskog vojnika.

U svom metafizičkom poniranju u problem književnog predstavljanja istorijskog sećanja koje, kad su u pitanju srpska istorija i srpski ratnici, on lišava estetike i u nastajanju i u delovanju, Konstantinović surovo ređa samo neuspehe u ratu jer samo u takvim situacijama, po njemu, vojnici postaju svesni zabluda o svom herojstvu… Dopustite da citiram jednu rečenicu: „Sve drugo (…), već od jeseni 1915. jeste agonija tog epskog heroja, agonija koja je u Albaniji doživela svoj klimaks i završila se njegovom konačnom smrću: istorija je ovog heroja lišila pretpostavki nužnih za njegovu dalju epsko-herojsku egzistenciju.“

Upravo je istorija demantovala Konstantinovića: on je zaboravio da je srpski ratnik prošao „agoniju“ i pobedio! Zato će Vinaver Rebeki Vest pokazivati Kajmakčalan kao mesto gde su Srbi odbranili evropsku civilizaciju.

Knjiga Filosofija palanke je, kažu upućeni čitaoci, šinjel iz koga se izlegla savremena drugosrbijanska, autošovinistička „negacija svega postojećeg“ (ako se pod „postojećim“ podrazumeva srpska kultura). Vinaver se pak zalagao za „pametno srbovanje“. Ima li kompromisa?
Konstantinovićeva mistifikacija politizovanih ideja oko Duha je u stvari žestok udar na istoriju Srba koji, navodno, još ne mogu da se oslobode veze zajednica-Duh i, u skladu s time, još neoslobođeni, ne mogu da shvate da sve treba da počne na goloj ledini od vremena Josipa Broza. „Duh palanke, u nemogućnosti dosezanja svog apsolutnog jedinstva, kao vanvremenskog usred vremena, (…) vidi u organskoj kulturi jemstvo zajednice.“ Ideal organskog je „u istoriji novije srpske kulture neposredni izraz njenog plemensko-patrijarhalnog iskustva koje je, najviše oličeno u epici, iskustvo vanvremene mitske svesti…“

Svoj bogati asocijativni svet Konstantinović je stavio u službu negacije. Uvek je moguće stvari tumačiti na pogrešan način. Čitava bulumenta neokomunista, novosrba, srbomrzitelja i ostalih još neidentifikovanih glava čeka da u nekom tekstu mladog Vinavera nađe začkoljicu od koje će napraviti Ararat, a od Vinavera možda napraviti komunističkog šegrta.

Kada Konstantinović govori o duhu palanke (na primer, o duhu palanke kao duhu plemena u agoniji, kao pozorištu normativnosti, o individualizmu kao funkciji duha palanke, o nihilizmu tamnog, tj. srpskog vilajeta i mnogim drugim temama u kojima srpski duh biva napadnut, ocrnjen i osuđen), mi shvatamo da preobraćene kroatokomunističke discipline – paleontologija, antropologija, psihologija, filologija, istorija – stupaju u dejstvo i objašnjavaju da nedovoljno pismeni čitaoci nisu savladali tajnu razumevanja nadahnutog antismisla.

Makar koliko rado prihvatali koncepciju o relativnosti procena književnika i njihovih dela, jer se sudovi o njima lako menjaju, svi znamo da postoje ozbiljna merila zasnovana na vrednostima koje niko ne može pripisati odumrloj estetici ili odumrlom rodoljublju. Postoje konstante u procenama zato što postoje konstante u ljudima i njihovim životima, njihovom celokupnom ličnom ponašanju.

Vinaver i Konstantinović su rođeni u sasvim različitim sredinama, kulturnim i istorijskim uslovima; imali su različite namere i suprotstavljene načine postupanja. Nesamerljivim vrednostima treba dati pravo da postoje, samostalno, opravdane ili neopravdane, ne treba ih upoređivati niti suprotstavljati. Stanislav Vinaver i Radomir Konstantinović imaju svoje svetove i mesta u tim svetovima, i mi to ne možemo zaboraviti.

 

Autor Vladimir Dimitrijević

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Pečat, 04. septembar 2020.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u