Povodom izveštavanja skoro svih medija u Srbiji, kao i povodom govora zvaničnika sa svečanosti u Pranjanima, poslanik Vladimir Đukanović je objavio sledeće na jednoj društvenoj mreži: „Dvojica predvodnika opercije ‘Halijard’, izvesni Dragoljub Mihailović i Džordž Musulin, maskirani u srpske seljake“. U jednoj jedinoj rečenici poslanik Đukanović istakao je podmuklu misiju naše političko-medijske javnosti: kako obeležiti ovaj slavni podvig, a u isto vreme negirati četnike Draže Mihailovića koji su ga ostvarili!
Uz to, poslanik Đukanović (koga mnogi iz opozicione javnosti nipodaštavaju) je ponovo pokazao hrabrost da se javno suprotstavi nekim stavovima sopstvene stranke kada smatra da nisu u skladu sa nacionalnim interesima ili kada smatra da prikrivaju istorijske činjenice. Da se podsetimo: pre mesec dana je javno osudio odluku Vlade Srbije da podrži Deklaraciju Evropske unije o Belorusiji, uperenu protiv predsednika Lukašenka. To je za svaku pohvalu – Đukanović poseduje osobinu kojom se retko ko od stranačkog sveta u Srbiji može pohvaliti, a sigurno ne mogu oni koji ga nipodaštavaju.
RAZLOZI PREĆUTKIVANjA
Pre tačno godinu dana, na 75. godišnjicu obeležavanja operacije „Halijard“, Radomir Jovanović je objavio studiozan tekst u kojem je argumentovano dokazao da se vrši sistemska opstrukcija pominjanja četničkog učešća u ovom podvigu. Nakon jedne godine, opet isto. Čak i manje. U ovogodišnjem govoru predsednika Srbije, za razliku od prošle godine kada je spomenuo „kraljevu vojsku“, nije bilo ni toga, iako su postojali krajnje konkretni istorijski razlozi. U jednom drugom govoru pomenuo je u apstraktnim i nekonkretnim uslovima, bez direktnog istorijskog razloga, Sutjesku i Neretvu, nabrajajući ih zajedno sa Cerom i Kolubarom.
Jasno je zašto je Titov režim rezolutno zabranjivao bilo kakvo pominjanje ove operacije. Prvo, ona je najbolji dokaz da je Ravnogorski pokret bio antifašistički: zašto bi neko spasavao oko 500 američkih pilota koje su nemački vojnici pokušavali da zarobe ako taj neko „sarađuje sa okupatorom“? Drugo, ova operacija koja je trajala nekoliko meseci i koja se posle Pranjana završila i akcijama spasavanja 1. novembra 1944. u Koceljevi, kao i akcijom od 27. decembra 1944. u Boljaniću kod Doboja, nedvosmisleno pokazuje izrazito humanistički i hrišćanski karakter Ravnogorskog pokreta: u momentu dok znaju da se približava kraj rata i da su njihovi životi precrtani, četnici spasavaju tuđe živote.
Treće, u mesecima dok traje spasavanje savezničkih pilotam Prvi proletrski korpus napada četničke jedinice gde god stigne i pokušava da obezbedi spajanje sa sovjetskom Crvenom armijom (u to vreme, Tito je pobegao u Italiju, odakle ga Englezi vraćaju na ostrvo Vis koje je pod njihovom kontrolom, pa je ova elitna jedinica koja je sve vreme rata bila njegova lična zaštita poslata u Srbiju). Četvrto, da je Titov režim makar i za milimetar priznao antifašistički karakter Ravnogorskom pokretu, kako bi onda pravio podmuklu ravnotežu među „našim narodima i narodnostima“, prikrivajući i prećutkujući ustaška zverstva prema Srbima.
Koji bi danas, posle skoro osam decenija, bili razlozi za prećutkivanje četničkog podviga uz uvredljivu javnu mantru da su ga izveli „meštani suvoborskih sela“ (čak se ne govori ni – ravnogorskih sela)? Realnih geopolitičkih razloga nema jer su upravo Amerikanci pokrenuli obeležavanje ove akcije i izradu memorijalnog kompleksa u Pranjanima. Potomci ovih američkih pilota znaju ko je spasio njihove očeve i dedove, i jasno i glasno sa ponosom ističu da je reč o vojnicima generala Mihailovića.
Predsednik „Fondacije misija Halijard“ Džon Kapelo izričito kaže da je savezničko napuštanje Draže Mihailovića bila greška. Dakle, ne postoji nikakva opasnost da bi došla kritika sa zapadne strane. Jasno je da ne bi bilo problema ni sa ruske strane, jer su u to doba bili na istoj ratnoj strani sa Amerikancima. Da li bi problem isticanja uloge Ravnogoraca u ovoj misiji mogao da dođe od strane srpskog naroda van granica Srbije? Recimo, sa teritorije današnje Bosne i Hercegovine, gde se tokom čitavog rata kretala glavnina partizanskih snaga? Odgovor je ponovo negativan, jer je tokom ovogodišnje proslave u Pranjanima Milorad Dodik bio više nego jasan da iza ove najveće akcije spasavanja savezničkih pilota u Drugom svetskom ratu stoji Jugoslovenska vojska u otadžbini na čelu sa generalom Mihailovićem. Takvi su i izveštaji Srne, u kojima se najavljuje i slična organizacija u Boljaniću kod Doboja, na teritoriji današnje Republike Srpske.
Da li bi isticanje četničke uloge u misiji Halijard možda uvredilo meštane ravnogorskih (suvoborskih) sela, šumadijskih naselja, zapadnosrpskih opština i gradova? Tek tada sledi negativan odgovor! Oni sa ponosom ističu kako su njihovi preci po naredbi generala Draže u martu 1944. masovno krenuli da uz pomoć volovskih zaprega grade aerodrom kako bi pripremili izvlačenje savezničkih pilota. U nastupu na Javnom servisu samo su oni isticali četničku ulogu (zajedno sa potomcima američkih pilota!), dok su reporteri i voditelji „naše nacionalne televizije“ kao po komandi tu ulogu prećutkivali.
Pa, gde je onda problem? Odgovor je uvek isti kada je reč o sličnim stvarima: u Beogradu. U toj psihološkoj prestonici neotitoizma, u njegovoj eliti odrasloj na Prletu i Tihom, koja je satima čekala duž širokih bulevara „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ pri njegovom povratku sa svetskih destinacija. U zauvek istrulelom stanju svesti koja čak i kad pod uticajem naknadnih saznanja racionalno negira Broza nije u stanju da se izleči od psihološkog doživljaja titoizma u kome je avnojevska ravnoteža u regionu uvek nadređena srpskim interesima. Ali i u onom svetonazoru u kome se postmoderni čovek divi uspešnim lakrdijašima i zlikovcima, plašeći se zaveta časti i potonjeg samožrtvovanja.
I na kraju, razlozi četničke marginalizacije leže dobrim delom i u „titoističkoj dubokoj državi“, kako ju je nadahnuto krstio Miloslav Samardžić. Partizani treće generacije gospodare našim javnim prostorom: oni vode stranke vlasti i opozicije, oni vode režimske i nerežimske medije, oni su pokrili sve institucije. Njihov je i čitav „nevladin sektor“ čiji kadrovi su, iako nominalno „nevladini”, napunili vladu i ministarstva.
Da se razumemo, sadašnja situacija vezana za problematiku „misije Halijard“ je bolja nego što je bila pre samo nekoliko godina, ili pre par decenija. Sada se javno govori o tome, godišnjica se obeležava u medijima, izgrađen je spomen-kompleks u Pranjanima. U odnosu na „žutu epohu“ vidan je napredak. Ali to ne može biti opravdanje za ovakvo tendenciozno negiranje uloge vrha Ravnogorskog pokreta. Ako se već u trećoj, četvrtoj godini oficijelnog obeležavanja misije „Halijard“ pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini prekrštavaju u „meštane suvoborskih sela“ i u javnosti prećutkuje njihova vodeća uloga, šta da očekujemo za deset godina? Izveštaj sa Javnog servisa u kome će se navoditi da su „partizanske jedinice sastavljene od pripadnika svih regionalnih naroda i narodnosti spasle – uz pomoć meštana jugoslovenskih sela – pilote iz velike transatlantske porodice“?
KRAJNjA TAČKA STRANPUTICE
Svaku prekrajanu i falsifikovanu istoriju prati njena industrija kuluture, pomoću koje veliki „umetnici“ kreiraju novu „istinu“. Ako se ovakav trend negacije istorijske uloge Draže Mihailovića i njegovog pokreta nastavi, postoji realna opasnost da će neka naša buduća država izdvojiti značajna sredstva da snimi umetnički film o misiji Halijard. U duhu novog evropskog čoveka, zakletog na političku korektnost, kao i u tada predvidljivoj rezonanci zapadnih kulturnih pravaca, jasno je da bi takvo ostvarenje moralo da pretrpi sve globalističke cenzure. Tako bi bar 30 odsto pilota morali da budu žene ili crnci, a između bar jednog pilota i nekog od meštana koji ga spasava i krije morala bi da se rodi velika homoseksualna ljubav. Ostali meštani zbog tradicionalne zaostalosti neće gledati blagonaklono na tu ljubav, čime se stvara dramski sukob između običajnosti sa jedne i savremenosti sa druge strane (sličan onom koji je sahranio filmsku verziju dela „Sveti Georgije ubiva aždahu“).
Kada nerazumevanje preti da opasno eskalira, nenadano na belom konju „uz usku stazu planinsku“ stiže veliki prosvetitelj, drug Tito, koji razume i podržava tu homoseksualnu vezu, i koji čini presudnu ulogu da je i meštani prihvate. Da se Nemci ne bi naljutili, umesto njih će kao goniči pilota biti prikazani Rusi, koji će ovoga puta umesto crvene zvezde petokrake imati krst na šlemovima (računamo da je potrebno maksimalno dve decenije da krst postane zabranjen u kadru zapadne filmske industrije).
I taman kada svi meštani svesrdno prihvate ovu nežnu homoseksualnu vezu i shvate kako su samo bili zaostali, jedan masni bradati četnik koji pije rakiju prepečenicu i jede gibanicu, uzima kamu u ruke i kreće u potragu za ovim homoseksualnim parom, jer oni – kako sam kaže – „sramote narod nebeski srbski“ (šteta što će Siniša Pavić i Veljko Bulajić tada biti upokojeni, pa neće biti u mogućnosti da potpišu ovo ostvarenje, ali ne treba da se sekiramo, posejali su oni mnogo svoje „umetničke“ dece).
Na samom kraju filma, bradati, masni četnik nalazi homoseksualni par na nekom tavanu gde se kriju, i kolje ih zagrljene kao u predstavi o Bori i Ramizu iz nekadašnjih udžbenika istorije. Nakon krvavog pira, pretura im po džepovima i uzima sav novac iz njih. U završnom kadru, na podu je knjiga Radomira Konstantinovića Filosofija palanke – neupućeni bi rekli da je nastala tek posle Drugog svetskog rata pa istorijski ne bi mogla da postoji u to vreme – ali oni ne znaju da kada se prekraja istorija onda se prekraja i njeno vreme: ne važe nikakva pravila. Da bi se osigurao Oskar, bilo bi poželjno da muziku za film komponuje Bono, a da Slavoj Žižek (samo da požive do tada) napiše neku filosofsku recenziju sa kritičkim osvrtom na „srbočetnički klerofašizam“.
Možda je ovaj tekst nekritički završen humorom, ali je tako i počeo. Jer duhovita opaska s početka da su Draža Mihailović i Džordž Musulin u uniformama zapravo maskirani srpski seljaci jasno govori o prvom koraku stranputice kada je reč o javnom spinu. Fikcija o nekom budućem filmu kao favoritu za Oskara je samo krajnja tačka te iste stranputice, ako društvo i njegova neslavna javnost njome nastave. U čemu bi bila suštinska razlika između narečenog i pokušaja sramnog istorijskog falsifikata kada govorimo o pokušaju otmice srpskih pravoslavnih manastira na Kosovu od strane Albanaca, i uz podršku mnogih zapadnih država?!
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“ (Catena mundi, 2020). Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Tanjug/Andrija Vukelić
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
